ili: Šta fali srpskoj žanrovskoj prozi?
-Jedan subjektivan ugao-
Dejan Ognjanović
Disklejmer:
Tekst koji sledi
-nije prikaz knjige;
-nije lična osveta Darku Tuševljakoviću (koga lično ne poznajem, niti imam ikakvih razloga da ga ne volim)
-jeste pokušaj da skiciram odgovor na pitanje "Šta fali srpskoj žanrovskoj prozi?"
Priča Darka Tuševljakovića "Anđeli na arhitekturi" (iz zbirke Beli šum, urednika Gorana Skrobonje) me je iznervirala.
Obično na stvari koje mi se ne dopadnu slegnem ramenima nakon čitanja, ili ih i ne dovršim, i ubrzo ih zaboravim. Ali ova priča me naljutila. Naterala me na reakciju. Otud ovaj tekst.
Pokušavajući sebi da objasnim zašto me ljuti priča koja čak nije ni najslabija u zbirci (ima najmanje pet drugih, zaboravljivih kandidata za to mesto) ubrzo sam shvatio: nervira me zato što u sebi sadrži skoro sve ono što mi inače smeta u domaćoj žanrovskoj prozi – prava mala antologija onoga što mi ide na jetra u srpskom SF/F/H-u i zbog čega o istom nemam naročito visoko mišljenje.
Naravno, dobar deo ljutnje potiče i od toga što priču potpisuje autor o kome sam, do sada, imao prilično visoko mišljenje (istina, na osnovu vrlo malog uzorka; ali ona njegova priča o ostrvojebaču mi je bila baš osvežavajuća i zabavna). Da je ovo isto sočinjenije poslao neki anonimus, početnik, pohvalio bih autorovu pismenost i baratanje žanrovskim klišeima i izrazio spremnost da vidim njegove zrelije radove. Ali, ovu priču ne potpisuje klinac, već zreo autor. Zašto je onda po svemu ona toliko klinačka?
Da vidimo: šta, tačno, fali ovoj priči – a, preko nje kao egzemplara, i srpskoj žanrovskoj prozi uopšte?
Uopšteno gledano: to je sve lažno. Ili, narodski rečeno: fejk.
Fejk likovi, fejk situacije, fejk ambijent, fejk emocije, fejk ideje.
Konkretno.
Glavni likovi su dva tinejdž zgubidana, tek izašla iz osnovne škole. Dakle, 15-godišnjaci. Vreme provode viseći po parkovima gde ispijaju pivo i duvaju u cigarete kupljene u okolnim piljarama. Nijedan od njih ne bi trebalo da je nešto posebno pametan: Meda (!) je čak opisan kao skoro priglup (ne zna razliku između Linkolna i Kenedija) i sklon upadanju u razna sranja, dakle – prosečan uspaljeni, priglupi tinejdžer. Tim je čudnije zašto se narator –njegov vršnjak – uopšte druži s njim. Po principu "s kim si, onak'i si", trebalo bi da je i on manje-više takav. Ali ne! 15-godišnjak koji nam priča priču ne samo što zna razliku između Linkolna i Kenedija, nego zna čak i ko je Li Harvi Osvald! I to nije sve: kada malo kasnije njih dvojica sretnu dve cure, narator sebe i Medu (!) predstavi kao Ebota i Kostela!
Da vam kažem nešto: već deset godina unazad predajem američku književnost na fakultetu, studentima treće godine: dakle, uzrasta znatno većeg od ovih ovde klinaca. Moji studenti stari su oko 20 godina, i nisu zgubidani iz parkova već mladi ljudi koji su već odabrali svoj poziv vezan za knjige, kulturu, prevođenje, čitanje, pisanje... Svake godine, iz generacije u generaciju, ja se iznova frapiram time koliko oni nemaju pojma o savremenoj kulturi, o književnosti i filmu. I kad kažem "film" ne mislim tu na Bunjuela i Felinija. Ne, moji studenti –niko od njih 30ak u jednoj grupi- nisu gledali Umri muški! Niko, nijedan od njih, nije gledao Stradanje Hristovo Mela Gibsona. Ovi anglisti, budući prevodioci, sutrašnji profesori engleskog jezika vašoj deci, sutrašnji prevodioci filmskih titlova, nisu gledali Stravu u ulici Brestova. Oni nemaju pojma ni o savremenom popularnom filmu (izuzev Američkih pita i Seksa i grada i najizvikanijih blokbastera sa Vilom Smitom) a očekivati od njih da gledaju neke crno-bele filmove (!) i da znaju ko su Ebot i Kostelo (!!!) – to je zaista naučna fantastika!
E, dobro: moji 20-godišnji studenti anglistike sigurno ne znaju ko su Ebot i Kostelo, ali to zna Tuševljakovićev 15-godišnji zgubidan čiji je najbolji prijatelj polu-retard a omiljeni hobi mu je – pijenje piva u parku.
I to nije sve: kasnije ovaj isti vunderkind kao iz rukava izbaci ime Gregorija Peka, još jednog junaka današnjih tinejdžera. Dobro, reći ćete, gledalo dete u nekoj besanoj noći neki TV kanal sa starim filmovima pa slučajno uhvatilo nešto sa Pekom: dešava se. Možda. Ali kad to isto dete malo kasnije počne da sipa reference na "nakaradne vizije Brojgela i Boša" (str. 61) ja počnem da se nerviram; a kad to dete aludira na jagnje koje se naljutilo i "slomilo onaj zajebani sedmi pečat" (str. 67) – ja bacam knjigu o zid i kažem: "Ma, idi bre, Darko, dođavola! Ovo je fejk fejk FEJK!" Ovaj lik ne postoji, ovo nije lik, ovo je ljuštura sačinjena od klišea 15-godišnjeg dečaka u koju si ti ulio samog sebe i svoje sopstvene matoračke reference koje nemaju blage veze sa svetom junaka koga, kao, opisuješ! Ne verujem da ovaj dečak postoji, on je fejk, ne verujem da su ovo njegove misli, ne verujem u bilo šta što mu se dešava, ne verujem mu ni reč!
A i kako bih?
Jer, pazite šta u ovoj priči biva: onaj isti polu-retard, Meda, onaj što visi po parkovima i za koga je Knez Mihajlova pojam egzotične, nedostižne daljine, budući da uglavnom visi oko Obilićevog stadiona – on je a) uspeo da sretne prejebozovnu ćerku prebogate i preslavne TV voditeljke, b) uspeo je da s njom stupi u dodir, da je zainteresuje, da joj se dopadne (!), i c) uspeo je da je, nakon jednog susreta, ubedi da dođe, s drugaricom, u neki kafić na Kališu, da se malo druže jednog vrelog popodneva. Šta više, nakon što im se predstave kao Ebot i Kostelo (fora koja sigurno pali kod današnjih tinejdžerki: probajte slobodno!), njih dvojica, očiglednih bednika, uspevaju d) da budu pozvani na njihovu ultra-fensi žurku, nakon koje se e) instant zbliže i krenu u šemu, obojica: Meda s TV-ćerkom, a narator s onom drugom. A zatim i sa ovom prvom.
Ovo je toliko fejk fejk FEJK da ne znam treba li ikome elaborirati?!
To da su se ova dva sveta (svet bogatih zvezda i svet srednje-sirotih zgubidana) nekako sudarila još i možemo prihvatiti, pošto se pominju poslovne fensi žurke na koje Medin ćale svog zbogomka ponekad povede. Ali to da bi ova dva sveta stupila u kontakt, i to blizak, i da bi se tu izrodila šema – dajte, molim vas, gde vi živite?! Superbogata nedodirljivo jebozovna superseksi ćerka megaslavne mame će da se zagleda u jednog nikogovića koji nema 100 dinara u džepu, i u njegovog prijatelja koji dobro poznaje crno-bele filmove i Otkrovenje Jovanovo, i njih će da zove na žurku, i da se zaljubi u jednog (ovog glupljeg), pa onda i u drugog (ovog što mnogo čita)?
To što je ova priča nominalno SF ne znači da je SVE moguće!
Mogu da nekako prihvatim tu centralnu foru sa vremenskom mašinom koja se koristi isključivo za TV snimanja velikih istorijskih događaja (jeste: nikome od velikih sila nije palo na um da se švrćka po istoriji i krene da menja događaje u svoju korist, nego je jedina upotrebna vrednost koju nam ova priča sugeriše – zabavljačka!). Ali ne mogu da prihvatim LAŽNI svet u kome se ispunjavaju ove pubertetske fantazije, u kome su kuće od čokolade a prozori od marmelade, odnosno gde su ćerke TV zvezda isključivo prepičke o kojima svi sanjaju (nema šanse da u ovakvoj priči ta cura bude bar prosečna, fina, prijatna ali ništa posebno: ne, u skladu sa ovim trešom, ona MORA da bude otelotvorenje klinačkih fantazija svojih autora/čitalaca).
Znači, ambijent je mega-fejk. To nema veze sa životom. To je autorova fantazija.
To je fantazija zasnovana više na nekritičkoj konzumaciji inostranog (američkog!) žanrovskog štiva a manje na autentičnom posmatranju i promišljanju autentičnog lokalnog ambijenta.
Kako to?
Pa lepo.
Autor i njegov teen narator ubeskraj drve o novim otkrićima vezanim za atentat na Kenedija, gnjave sa tim Lijem Harvi Osvaldom kao da im je najrođeniji – ali, sasvim predvidivo, nigde, nijednom rečju, ne pomenu mogućnost da se vremeplov upotrebi za rasvetljenje daleko bližeg atentata, i geografski i istorijski – onog na Zorana Đinđića. Ne, ovoj klinčuriji je Li Harvi Osvald opštepoznato ime, a misterija Kenedijevog atentata srcu bliža od Đinđića. To je zaista tužno, kad kod nominalno "domaćeg" autora vidite TAJ nivo odsustva ikakve svesti o sebi i svom kontekstu, i to slepačko držanje za američke uzore, i gde treba i (naročito) gde ne treba. To je boljka koja je bila transparentna u ranim radovima Gorana Skrobonje, vidljiva je oduvek do danas kod Ota Oltvanjija, u nešto umerenijoj meri kod Ivana Nešića (gde je ejpovanje Amerikane često uspevalo da zazvuči ubedljivo), a sada vidimo školski primer toga i kod Darka Tuševljakovića.
To su sve pisci čiji je majndfrejm američki, a oni pokušavaju – najčešće neubedljivo – da američku žanrovsku priču prevedu i uguraju u lokalni milje, pri čemu se ova dva sveta najčešće sudaraju umesto da se spajaju, jer ono lokalno retko uspeva da zaista prodiše kao autentično. Pominju se srpska imena, srpske lokacije, imena gradova, ulica, trgova, spomenika... ali džaba sve. Ne verujem ni jednog trenutka da se to stvarno dešava u Srbiji. Još manje verujem da je ta priča potekla iz Srbije, da je tu ukorenjena. Ne, ona je ukorenjena u Americi, tamo su joj koreni, a ovde je prisutna u vidu body-snatcher duplikata koji se izdaje za original koji je po svemu sličan uzoru, osim – što nema dušu. Ovo je invazija trećih bića kroz trećerazrednu prozu koja je odraz odraza, pa prema tome – lažna.
Kada, na kraju priče, zaigra nešto autentično srpsko – i to nešto je stavljeno premalo, prekasno, više kao ready-made kliše nego kao prirodni produžetak priče. To je geg, dosetka a ne poenta.
Stil pisanja je ono što se, u nedostatku bolje reči, naziva "pismenim".
To znači: autor je pažljivo iščitao američku žanrovsku prozu, ušao u "fazon" i "skinuo" taj način jednostavnog, odsečnog, nadobudnog pripovedanja prošaranog bombastičnim, hipertrofiranim opisima i slikama s ove i one granice apsurda. Npr: "Hodali smo tako sve dok sunce nije otišlo skroz do Surčina, gde je selo na neki od večernjih čartera i nestalo u noći (str. 72)." Jeste: Sunce odlazi na aerodrom "Nikola Tesla", seda u avion JAT-a i leti ka nedostižnom zapadu. Čista poezija. Evo još malo poezije: "Sve troje smo stali u mestu i pustili prolaznike da seku lasere naših pogleda..." (str. 74) Šta, ne sviđaju vam se ovi "laseri naših pogleda"? Hej, pa ovo je SF priča! Gde ćete logičnije mesto za ovako slikovitu sliku (sic) nego tu? U jednom trenu naš hiper-senzitivni narator svojim laserskim sluhom opaža neverovatne stvari: dok on stoji u kuhinji, "Iz dnevne sobe dopirao je nepogrešiv zvuk šuštanja tkanine. Ženska svila prevlačila se preko muškog teksasa (str. 68)." Pa da, ko bi mogao da nepogrešivo glasan, iz druge sobe čujni zvuk ženske svile preko muškog teksasa pomeša sa bilo kakvim drugim šuškanjem? Čitajući ovu genijalnu opservaciju nisam mogao a da se ne setim podjednako genijalne epizode Simpsonovih, u kojoj neko, začuvši tup udar s druge strane jedne ostave, uzvikne: "Hey, that sounds like a pig fainting!" Njegovo čulo sluha je zaista nepogrešivo, jer to što je začuo i jeste bio zvuk svinje koja je pala u nesvest.
Iako naš teen-vunderkind u jednom trenu u priči (str. 64-65) u šake uzima čak i starog bradonju Hemingveja (!), piščevo pozivanje na njega je samo deklarativno i paušalno i verovatno ništa dublje od komentara samog naratora: "Bradonja je pisao rečenice koje možda nisam najbolje razumeo, ali bile su kratke i samim tim idealne za sijestu." Ništa on (ni narator, a ni njegov tvorac) nije video u Hemingveju – a svakako ne sunca koja lete večernjim čarterima, niti ljude sa laserskim pogledima. Hemingvej jeste bio pod uticajem novinarskog, pa čak i pulp pisanja (noir krimići i avanturističke priče), ali je tu vrstu tematike i stila uspeo da prilagodi svom sopstvenom svetonazoru, da izgradi unikatan stil, i da tim stilom prenese nešto intimno, osobeno, a svetski relevantno, univerzalno.
Ničeg sličnog nema u ovoj priči. Ona je derivativna po zapletu, lažna u likovima, nerealna u ambijentu, kičasta u svom zapletu dostojnom sapunice (scena u kojoj se Meda ranije vrati iz dragstora i zatekne svog drugara kako mu trpa super-curu, kojom prilikom na pod kuhinje ispusti bocu viskija, dostojna je Ljovisne!), banalna u tretmanu likova i događaja (sve predvidivo), žanrovski izveštačena u svom neartikulisanom korišćenju motiva vremeplova (puki Mek Gafin, zato što se išlo linijom manjeg otpora i zato što je neizbežna tema menjanja istorije, i uopšte prisustva istorije u ovom ambijentu, autoru bila manje zanimljiva od trećerazrednog tinejdž ljubavnog četvorougla) i neubedljiva u svojim pokušajima da ovu SF-sapunicu oplemeni nekakvom idejnošću.
Da, naravno: prosečan domaći SF/F/H autor je (negde u dubini duše) svestan da je to što piše zapravo smeće, da to nije prava književnost. Zbog toga oseća potrebu za nabudženim metaforama, pametnim aluzijama ("jagnje koje razbija zajebani sedmi pečat"!!!) i patetičnim pokušajima propovedi. Evo kako ovo potonje izgleda u Darkovoj priči:
"Nisu to pravi anđeli, draga moja Lidija, jer anđele, ako postoje, sigurno ne zanima šta se dešava ovde dole, u zagrejanoj rerni Sunca koje će nas jednog dana sve spržiti. Oni su negde gore, sa druge strane plavog svoda, upleteni do guše u nama tako privlačne i tako nepoznate nebeske radnje.
Ne zavide oni nama, Lidija, sada to znam, nego mi njima. Mi bismo voleli od njih da naučimo šta su apsolutna lepota i večnost, jednostavnost, iskrenost i blažena nevinost, a pošto nijedna krila koja smo smislili ne uspevaju da nas primaknu tom savršenstvu, osuđeni smo da zamišljamo njihova lica i klešemo ih u materijalima koji će ostati dugo posle nas, možda sve do trenutka kada nebo i zemlja konačno postanu jedno. To su naše želje i naše čežnje, Lidija, na fasadama zgrada, anđeli na arhitekturi naših snova." (str. 86)
Treba li uopšte trošiti reči na ovu patetiku?
Čak i ako je od jednog 15-godišnjaka – mnogo je! Idi, sinko, proučavaj tog Hemingveja, čitaj što više prave književnosti a što manje žanrovskog smeća, pa možda dosegneš nešto zrelije, nešto što odrasle čike mogu da čitaju a da ne prsnu u smeh. U međuvremenu, dok si još uvek tako mladalački opsednut žanrovskim pismom, jedan savet: ako želiš da ti preokret na kraju zaista funkcioniše (a koji sledbenik američkog žanrovskog pisma NE želi da mu pančlajn bude efektan?!) – idući put se potrudi da pre tog kraja, u priči daš barem najmanju naznaku oko toga kako tvoj novum funkcioniše. Budući da si vremeplov ovde upotrebio kao gotovu stvar koja ne zahteva nikakvo objašnjavanje (čemu to služi a uz to i ne radi?), budući da nam nisi kazao kako se to koristi i koja su osnovna pravila vezana za njega (može li da menja istoriju ili ne, ima li kontakta između snimatelja i prizora, ima li ikakve šanse za prenos informacije ili bilo čega između subjekata i objekata...) – tvoj kraj je običan ćorak, deus ex machina, geg niotkuda koji nije ni smešan ni strašan niti nosi ikakvu poentu, bilo da je ona vezana za anđele na arhitekturi ili za ljubavne trouglove današnjih tinejdžera ili za neku treću temu kojom se ova priča bavi, ako se ičim uopšte bavi, sem ubijanja svog i tuđeg vremena.
Ovako kako sada stoji, taj kraj nije dosledan ni temi ni zapletu niti ičemu što mu prethodi: to je kao kad bi na kraju Kasandre sleteo svemirski brod i iz njega izašao Karpenterov Stvor. Jedino u čemu je dosledan jeste to što je i on neubedljiv, lažan, fejk, kao i sve što mu je prethodilo.
Kako tužno traćenje evidentnog spisateljskog talenta – ni za šta.
I, još tužnije, kako paradigmatično za veliki deo savremene srpske žanrovske proze: podjednako nesvesne svoje nesvesti, podjednako ograničene, neautentične, patetične, neozbiljne, neduhovite, nedomišljene, klinačke... A posle se još čudimo zašto nas tzv. mejnstrim ne shvata ozbiljno?
Ozbiljno – ovo?
Shvatite: nije problem u svemirskim brodovima i vremeplovima. Stvar je u onome šta je sa njima urađeno, ili nije urađeno. Ako hoćete da vas neko ozbiljno shvati prvo sami morate biti ozbiljni. A prvi uslov ozbiljnosti jeste – iskrenost. Samo iskrena proza će da opstane. Pisanje, a ne nakucavanje derivativnih fejk trućanja.
