***(*)
4-
Verovatno ne postoji
veća patnja i muka nego sahraniti sopstveno dete. Ali ovaj film
otkriva i dodatni okretaj zavrtnja u toj muci: jer ako uopšte može postojati
gradacija u krajnjem bolu, onda je to situacija kada ti dete izvrši
samoubistvo.
Neke druge situacije,
ma koliko užasne, mogu se uz mnogo patnje, prihvatiti kao neka vrsta
neminovnosti ili usuda ili božje volje: teška bolest, saobraćajna nesreća,
ubistvo... U slučaju bolesti, recimo, makar imaš neku mizernu zadovoljštinu ako si učinio sve što je u ljudskoj moći da sprečiš ono najgore, pa ako se ipak desi... Prosto, došlo je, tako je kako je i nema tu šta. Čudni su putevi
gospodnji i tako to.
Ali u slučaju
samoubistva bol pojačava griža savesti kod najbližih: jer, ne samo što tog
deteta više nema, nego ga nema MOŽDA upravo zbog tebe (roditelja). Bilo da je
to direktno tako (ubio/la se zbog tebe! Ti si je oterao/la u smrt!), ili
indirektno (nisi to sprečio!), sa svim pratećim proganjanjima tipa: zašto nisam
bolje gledao, pazio, slušao, zašto nisam pridao veći značaj onoj rečenici, onom
pogledu, osmehu, suzi...? Ukratko, roditelji dece koja izvrše samoubistvo
prolaze kroz pakao unutar pakla.
A odličan
dokumentarac Bridgend govori upravo o tom paklu. I još više od toga.
Naime, naslov je zapravo ime jednog gradića u Velsu, provincijskog mesta koje
njegovi stanovnici opisuju kao „bez budućnosti“ i „u propadanju“. Ali, koliko
god da njima to izgleda jadno (a ono što kamera prikazuje uopšte ne izgleda
tako strašno i bedno) – ništa ne može da objasni niti opravda najezdu
samoubistava među tinejdžerima i mladima u Bridžendu tokom koje se, za samo par
godina, počev od 2007. pa do 2009. ubilo više desetina, zvanično 25,
a po nekim brojanjima – i svih 99 osoba!
I svi na isti način: vešanjem. Najčešće na niskom
mestu, tako da noge zapravo dodiruju tlo; leševi pronađeni u čučećem položaju.
I niko od njih nije ostavio nikakvo oproštajno pismo. A većina nije pokazivala
neke muke i probleme i suicidalne simptome pre tog iznenadnog čina. Neke od
žrtava su se poznavale, neke nisu. U ponekom slučaju se može naći bar neki, ma
kako tanak povod („posvađao se s devojkom“!); u većini – ni to.
Sekta? Suicidalni paktovi? Masovna histerija? Puka
slučajnost? Čista društvena uslovljenost (mladi u gradiću bez budućnosti)?
Serijski ubica koji inscenira scene samoubistava?
Da ih je bilo 5-6, pa nekako i da kažeš
„mladost-ludost“, „histerija“, „oponašanje“, ili nešto slično. Ali računa se da
ih je bilo najmanje 25 samoubijenih za dve godine – svi, ponavljam, na isti
način, vešanjem: niko pilule, pištolj, voz, skok sa zgrade, u reku, otrov...
Sociološki faktor nije zanemarljiv: 1) vidi se da
je većina njih iz srednjeklasnih ili nižeklasnih porodica: sve to polugolo, tetovirano,
s kajlama oko vratova, u trenerkama; 2) 31-godišnji vlasnik radnje za
tetoviranje priča o tome kako brine za svoju 13-godišnju ćerku (jeste, taj je
sa 18 već postao tatko...);
3) široka rasprostranjenost alkohola i droga među
tom „decom“; 4) nesposobno zdravstvo (u nekoliko slučajeva jasno suicidalni
pacijenti oterani su iz bolnice sa „ne foliraj, nije ti ništa“, ili „uzmi
pilule protiv depresije“ ili – „dođi u ponedeljak“! čisto da ne mislite da je
srpsko zdravstvo unikatan krš kakvog nigde nema i da ćete se „iznova roditi“
odlaskom na mitski civilizovani „Zapad“); 5) nezainteresovana policija (nema
dokaza za „foul play“, nema zločina; „obično“ samoubistvo, pa prema tome – nema
se šta istraživati!)...
ALI, kad bi taj faktor bio glavni ili vodeći, šta
bi trebalo da se dešava po srpskim Paraćinima, Mladenovcima i Babušnicama? I
tamo je (i u hiljadu drugih gradića, varošica, palanki i sela u Srbiji)
besperspektivna mladež koja očaj i besciljnost utapa u droge i alkohole i
besciljno bezosećajno pornićarsko
karanje, jer za bolje ili nisu ili ne znaju ili – ne mogu. Povremeno
poneko i pukne i ubije se, neko ovako, neko onako, ali epidemija? Desetine njih
za kratko vreme, i svi na isti način? Teško!
Ovaj film nije rađen senzacionalistički i ne
potencira MISTERIJU (iako je ona, da budem iskren, meni bila glavni inicijalni motiv
da ovo pogledam, jer zaista čoveka kopka šta li može da bude u zaleđini jedne
takve pojave). Naglasak je na humanom momentu, na ljudima koji ostaju iza
samoubistva: na te ruine od ljudi, roditelje, braću, drugove – devastirane
preranim i neobjašnjivim dobrovoljnim (?!) nestankom dragih, mladih ljudi.
Deo misterije je i to što je više njih, kad je
počela ta epidemija, svojim roditeljima izričito obećalo da nikad tako nešto ne
bi učinili, da im ne bi naneli takav bol – samo da bi uradili upravo to, samo
par nedelja kasnije! Što je naročito potresno i iznenađujuće, jedan simpatičan
momak koji je poprilično govorio u prvom delu dokumentarca, u drugoj polovini,
odnosno tokom snimanja filma – završi kao i desetine svojih drugara: obešen!
Samo odjednom, nakon snimka njegovog zavetovanja da nikad svoju majku ne bi
tako povredio i njene tirade kako je on suviše snažan i odlučan da bi se ubio,
vidiš natpis: „Three weeks after this
interview X hanged himself...“
Ako je uopšte potrebno kazati očigledno: film je
veoma dirljiv, potresan, svakako nije za osetljive gledaoce. Suze su
garantovane, depresija moguća, suicid kod najlabilnijih nije isključen. Zato,
oprezno. Ocenite sami želite li i možete li ovo da gledate. Nemoj posle da vas
nosim na duši ako pođete putem ovih mladih obešenjaka.
Formalno, ovo je prevashodno „talking heads“
dokumentarac. Sagovornici su uglavnom roditelji i prijatelji samoubica. Samo
jedan mrtvozornik i jedan psiholog daju svoje uvide; policija je odbila da
govori za film. Dokumentarac je tehnički korektno urađen ali svojom izvedbom
svakako nije nekakvo umetničko delo: ono što ga izdvaja jesu zaista intrigantna
tema, autentična emocija, misterija...
Ono što mu fali jeste makar minimum hipoteze ili
skice za rešenje tajne, mada to nije krivica samog filma. Recimo, drugi veliki
potresni dokumentarci, poput masterpisa PARADISE LOST, takođe ne nude rešenje,
ali bar daju čitav niz sumnjivaca i crvenih haringi, pa vi sad sami birajte
da li vam je sumnjiv taj gotičar, ili ovaj ćale, onaj ćale, ona keva ili neko
šesti. Ovde, u Bridžendu, ja zaista ne vidim čak ni senku mogućeg rešenja. Ni u
najavi. Barem u okvirima ovozemaljskih sila i zakona, bez upliva natprirodnog.
Uostalom, pogledajte sami pa recite. Ceo film je na
Jutjubu – ovde:
Inače, postoji i igrani film inspirisan ovim događajima, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem! Detaljnije u zasebnom rivjuu - a do tada, POGLEDAJTE OVAJ DOKUMENTARNI!
