BOOK OF BLOOD (2008)

            Srećan praznik svima koji su noćas slavili Baltein (poznatiji u nemačkom narodu još i kao Das Walpurgisnacht). Za te vernike – evo jedne prelepe i prigodne čestitke u vidu korice/najave evergrin klasika u novom, pingvinskom izdanju.

            Za one ostale vernike Kulta Gula evo jedne druge čestitke, odnosno zavodljive fotke koju mi je poslala jedna čitateljka i (valjda) poštovateljka.

            I ova jaja i ovo dupe i obrnuti krst, pa i današnji praznici, savršena su pratnja za jedan sasvim prikladan film – zasnovan na izuzetnim knjigama našeg omiljenog sodomita i velikog hrišćanina, Klajva Barkera, pisca opsednutog motivom telesnog vaskrsenja. Nažalost, film baš i nije neki, ali šta da se radi. Ne može se sve imati.

            Kome se ne sviđa BOOK OF BLOOD (a ima li neko da mu se sviđa?) – može da uživa u drugim filmskim adaptacijama priča iz ovih zbirki: u remek-delu CANDYMAN (prema priči “The Forbidden”), ili u sasvim pristojnoj low-budget verziji priče DREAD (2009), ili u solidnoj splatter verziji The Midnight Meat Train, a ako ste raspoloženi za malo braindead trasha za gledanje s pijanim društvom dok vam je mozak obnevideo od prvomajske prasetine, može da prođe čak i RAWHEAD REX.

            U svakom slučaju, evo šta sam pre jedno 7-8 godina napisao o ovoj poludupastoj verziji Barkerovih KNJIGA KRVI (tj. njihovog prologa i epiloga) za danas pokojni, tj. arhivirani sajt Popboks.

BOOK OF BLOOD (2008)

OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE

 **(*) 

 2+ 

Režija: John Harrison
Scenario: John Harrison, Darin Silverman

Uloge: Jonas Armstrong, Sophie Ward, Paul Blair, Doug Bradley...

Žanr: horor
Trajanje: 101 min

Kada je Stephen King pročitao Knjige krvi tada mladog i slabo poznatog engleskog pisca, uskliknuo je: "Video sam budućnost horor žanra - njegovo ime je Clive Barker." Za film Knjiga krvi niko neće izjaviti da predstavlja budućnost horora

 

Kingov blurb je dugo krasio korice Barkerovih knjiga; avaj, sa svakom narednom je obećana "budućnost" bivala sve neizvesnija, a proročke moći g. Kinga sve sumnjivije. Iako je bilo zanimljivih naslova u ranoj fazi Barkerovog opusa (Utkani svet, Igra prokletstva, pa čak i Kabal), ništa što je napisao nakon Knjiga krvi ne može se smatrati revolucionarnim. 

Početna subverzivnost i mrak raspršili su se u konvencionalnosti bestselerskog pisanja cigla-romana od po 800-ak strana, a tragovi nekadašnje inovativnosti ostali su samo u epizodama i odjecima.

            Sada kada se njegov najpoznatiji naslov našao na filmu, teško da će iko biti iznenađen njegovim skromnim dometima. John Harrison je svoj zanat ispekao na televiziji, a jedini bioskopski film mu je solidan omnibus Tales from the Darkside: The Movie (1990). Knjiga krvi je režirana kao starinski TV film, sporog ritma, konvencionalne dramaturgije i svedenog stila. Žestina koja je Barkerovo krvavo mastilo činila tako gustim i neizbrisivim ovde je razvodnjena.

Za one koji još nisu uronili u krvavi, nastrani, fascinantno-dekadentni, barokno-poetični, fantastično-realistični svet Barkerovih Knjiga krvi, ukratko o zapletu: film je zasnovan na vinjetama "Knjiga krvi" i "Postskript: U ulici Jerusalem". One služe kao prolog i epilog gde se opisuje kako su se u kožu jednog medijuma našle urezane stravične priče. 

Evo kako: profesorka Mary Florescu (Sophie Ward) istražuje "psihičke fenomene" i u te svrhe odlazi u kuću za koju se sumnja da je ukleta zajedno sa tehničarem zaduženim za mašine koje čine "Ping!" i mladićem koji tvrdi da ima medijumske sposobnosti. Sledi ogoljavanje, kako telesno, tako i (para)psihološko, sa krvavim rezultatima.

Glavni problem sa korišćenjem ove dve vinjete je sledeći: one imaju funkcionalnost kao uvod i odjava unutar zbirke priča; same po sebi, one nemaju dovoljno "mesa" da izdrže dugometražni film, niti su događaji u njima dovoljno originalni da bi zaseban film uopšte zasluživale. 

Sudar tehničara, medijuma i zlih sila u ukletim zgradama opšte je mesto žanra, odavno apsolvirano u nekim vrlo dobrim (Princ tame) ili barem solidnim (Amitvil III) hororima. Knjiga krvi toj tematici nema šta novo da doda, već nogu-pred-nogu, pešački hoda utabanim stazama kao da ništa slično nikada nismo videli.

Što je još gore, tanki materijal predloška popunjen je pogrešno: ili rastezanjem postojećih scena, ili ubacivanjem irelevantnih snova, vizija ili drugih scena bez smisla u datom kontekstu. Među potonjima, šnjur nosi seks u koji se vrla profesorka upušta sa svojim studentom (!) u sobi za koju vrlo dobro zna da je na meti kamera (!) koje je sama naredila da se postave (!) i u koje zna da njen tehničar upravo zuri (!) očekujući horor-duhove a ne hopa-cupa u krevetu!

Jonas Armstrong (igrao u TV seriji "Teachers", a trenutno je naslovni junak serije "Robin Hood") jedini ima nešto što se može nazvati "likom", ali usred dramaturški sumnjivog i mlitavo režiranog projekta ima malo prilike da pokaže svoje potencijale. Pošto je Barker poznat po homoerotskim detaljima u svojim delima, Jonas –za one koje to zanima- pokazuje celo svoje telo, kako u erotskim tako i u horor scenama, u kojima njegovo telo naživo postaje knjiga krvi! 

Ipak, Harrison uspeva da čak i te scene liši jačeg udara, i sveopšti osećaj deža vija (kome se pridružuju i asocijacije na novije japanske horore o duhovima, a la Kletva) u krajnjem saldu utapaju ovaj gledljiv, ali nebitan film u močvaru mediokritetizma.