Evo šta su me pitali a šta sam ja odgovorio + nekoliko apdejta vezanih za razvoj situacije u međuvremenu, od pre par meseci kada su pitanja postavljena.
Svoje odgovore sam, ekskluzivno za čitaoce ovog bloga, preveo sa makedonskog na srpski.
1. Kazi mi do kade e rabotata na tvojot horor doktorat?
Moj doktorat na temu ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI završen je i nalazi se pred odbranom, koja se očekuje krajem oktobra ili početkom novembra. Voleo bih da udesim da datum odbrane bude baš na Noć Veštica, 31.X ali to ne zavisi sasvim do mene. (edit: Zbog nekih detalja vezanih za složenu proceduru i nekoliko sednica različitih tela koja treba da odobre referat, sama odbrana će se valjda desiti krajem decembra...)
2. Nazivo e brilijanten roman. Imas prekrasen stil na pisuvanje. Kazi mi kolku vo glavniot lik vo deloto go ima Dejan Ognjanovic?
Od samog starta bilo mi je jasno da bi svaki pokušaj "maskiranja" glavnog junaka ili okolnosti i tematike s kojima se on suočava bili fejkerski, lažni, neiskreni, kukavički. Nisam hteo da bežim od toga da taj lik jeste, u priličnoj meri, zasnovan na meni: čak sam insistirao na tome, i dao mu neke svoje odlike – pre svega lično ime, studije anglistike, i još par detalja. U pitanju je jedna pomalo mazohistička igrarija, u kojoj uzimam sebe kao osnovu, a onda na nju dodajem neke osobine, i oduzimam druge, i onda taj lik stavljam u okolnosti u kojima lično nikada nisam bio, ali mi je zanimljivo da posmatram reakcije tog konstrukta na njih. Ono što je definitivno moje u tom "Dejanu" jesu opsesije i zapitanosti, a u nešto blažoj meri i odnos prema ljudskoj vrsti uopšte i prema ljudima konkretno. Naravno, ima mene svuda po romanu, pa i u drugim likovima, uključujući i "zlikovce".
3. Nazivo sodrzi bogata horor ikonografija, no vo globala toa e edna Videodrom osnova koja preminuva vo Lavecraftovska magiska inicijacija. Kronenberg mi e omilen reziser i Videodrome mi e omilen film na site vreminja i toj e neiscrpen bunar za site avtori. Kazi mi zosto se odluci na Kronenbergovski vlez vo svetot na zabranetite video snimki?
Videodrom sam po prvi put pogledao na VHS-u, u leto 1995, kada se u meni začela ideja za ovaj roman. Godinama sam ganjao masterpis svog tada omiljenog reditelja, ali bez uspeha, sve dok nije bio emitovan na TV Politika. Neko ga je tada usnimio, i video kasetu s tim filmom dobio sam poštom od Gorana Skrobonje, tog sudbonosnog letnjeg dana. Videodrom je bio (skoro) sve što sam želeo da bude. Naročito njegova prva polovina. U jednom trenu, negde oko sredine filma, čak sam morao da ga prekinem načas, da prošetam po stanu, unezveren, oduševljen, raspomamljen količinom i vrstom uživanja koje mi je pružio. Bilo je to još malo pa seksualno iskustvo. Želeo sam da ga produžim. Kroz taj film su se prelamale teme i slike koje su me opsedale, na način neviđen, originalan, nadahnut, organski. Baš kao i gledaoci Videodrom-signala, bio sam "zaražen" – mutacija je otpočela, meni neznano. Na nju su se nadovezale vesti o snuff filmovima snimanim u Bosni i Hrvatskoj (jedna od njih citirana je u romanu) kao i sveopšta klima koju su proizvodili snimci prikazivani u TV dnevniku tih godina, na kojima se mogao videti – horor naživo: klanje i najgore kasapljenje u mučenje u najbližem komšiluku. Moj roman se bavi indirektnim, ali time neublaženim učinkom užasa koji nam je tih godina bio tako blizak.
4. U Brdima Horori e odlicna kniga koja e poveke od potrebna za srpskata kinematografija. Taa svedoci za bogatata i dolgogodisna kultura i tradicija na snimanje na horor filmovi vo Srbija. Kazi mi sto mu nudat modernite srpski horori kako Srpski Film i Zivot i Smrt Porno Bande na horor zanrot vo svetski ramki ?
Ta dva naslova uspela su, kao skoro nijedan noviji film nastao u Srbiji, da budu relevantni ne samo u domaćim, lokalnim okvirima, gde predstavljaju doslovno vrh svega što je ovde snimljeno u 21. veku, nego su uspeli da budu značajni i u svetskim razmerama, što je sa srpskim filmovima izuzetno retko. Oba su izazvala burne rekacije svuda gde su prikazani, dobili su brojne nagrade na 20-ak festivala širom sveta i otkupljena su prava za bioskopsku i DVD distribuciju u brojnim zemljama. To su postigli zbog toga što su to, pre svega, filmovi koji uspešno spajaju lokalno i globalno: koristeći prepoznatljive žanrovske matrice (road movie, thriller, horror, torture porn...) oni nude autentične, iskrene, emocijama nabijene priče koje ne liče na one iz drugih američkih i uopšte zapadnjačkih horora. Drugim rečima, dovoljno su svoji da budu autentični (i egzotični) a opet dovoljno se uspešno koriste jezikom prepoznatljivim i razumljivim inostranom gledaocu, sa kojim sjajno komuniciraju, u šta sam se i lično uverio prošle godine kada sam na festivalu Fantazija u Montrealu predstavljao program SUBVERSIVE SERBIA, u okviru koga su igrala i ta dva filma.
5. Ti go imas prevedeno Necronomicon na Lovecraft. Kazi mi koi bea tvoite prvi impresii koga za prv pat vo zivotot procita nekoe delo na Lovecraft i so sto te zaintrigira negovoto tvorestvo?
Ja sam za Lavkrafta prvi put čuo u stripu: Marti Misterija, epizoda "Kuća na granici sveta"; bilo je to 1986. godine. U to vreme nijedna Lavkraftova priča nije postojala prevedena na srpski, niti je meni (koji sam imao 13 godina) tada bilo moguće da dođem do izdanja njegovih knjiga na engleskom jeziku. Nagoveštaji kosmičke strave iz te epizode poklapali su se sa nekim mojim opsesijama, a naročito sa temom "ukletih kuća" koja me je oduvek privlačila: naravno, u ovoj epizodi ne radi se o kući opsednutoj duhovima, nego je strava još daleko originalnija i neobičnija od onoga što sam do tada o hororu znao. Lavkraft mi je tada postao sinonim za nešto egzotično, što ne liči ni na šta poznato, a što je istovremeno užasno jezivo i stravičnije od bilo kakvog horora koji sam tada znao.
Tako da sam ja Lavkrafta praktično IZMAŠTAO – izmislio sam ga u svojoj glavi, na osnovu vrlo tankih nagoveštaja, nekoliko godina pre nego što sam u svojim rukama najzad držao prve njegove prevedene priče (bilo je to 1991. godine: zbirka S ONU STRANU SNA). Na svu sreću, kako to retko u životu biva, ono što sam ja zamišljao i maštao bilo je vrlo blizu učinku tih njegovih priča, i... bila je to ljubav na prvi pogled. Kruna te ljubavi je upravo zbirka NEKRONOMIKON koju sam priredio, delimično preveo i za koju sam napisao uvod, pogovor i komentare ispred svake priče, kao i razne napomene itd. Mogu s ponosom da kažem da drugo takvo izdanje na srpskom ne postoji – ne samo kada se govori o hororu, nego uopšte: nijedan pisac, ma koliko značajan i veliki, nije kod nas bio predstavljen na tako reprezentativan i kompletan način kao što je Lavkraft u NEKRONOMIKONU. Zato je I izdanje rasprodato, i u pripremi je II, prošireno, koje će možda izaći do kraja ove godine. (edit: Naravno, s tim izdavačem rokovi su krajnje rastegljiivi: ako se NEKRONOMIKON 2.0 uopšte desi, to neće biti pre proleća ili leta 2012.)
6. Edno neblagodarno prasanje, zosto sakaat lugeto da gledaat horori, sto e toa sto licno tebe te privlekuva vo zanrot?
Mislim da to ima mnogo veze s tim što je osnovna preokupacija, polje kojim se horor bavi upravo podsvest, nagoni, instinkti, područja koja pokrivaju tabui, znači sve ono što kultura odbacuje; jer civilizacija se zasniva na odbacivanju. Nešto je civilizovano, uredno, nešto što se da prihvatiti i postoji nešto što je takođe deo ljudske prirode, ali se radi postojanja sistematičnog, uređenog društva odbacuje, ne prihvata, te zbog toga postoji ta odbačenost horora, mada je možda to prejak termin, recimo suzdržanost prema ozbiljnom bavljenju njime upravo zbog toga što se bavi temama i pitanjima koja većina ljudi ne želi da prizna uopšte kao postojeća. Recimo, Stiven King u jednom od svojih intervjua kaže da nije toliki horor kada vi u novinama pročitate da je neko zakucao dete za zid, mislim to jeste užasno, ali horor je u tome da vi kada pročitate tu vest, vi se u stvari užasnete time što se setite da ste nekad i vi poželeli da lupite šamar svom detetu, figurativno rečeno, da mu otkinete glavu, zato što nije htelo da ućuti ili da vas posluša. Znači, iako svi mi nismo rođene ubice, ipak ti nagoni postoje u nekom obliku u svima nama...
Toliko, što se tiče privlačnosti horora uopšte. Što se tiče mene – ne bih znao da ti kažem, jer ga volim otkad znam za sebe: od najmlađih dana voleo sam one strašne, jezive bajke, krišom sam gledao horore još kao klinac, nikad me kaubojci ili krimići nisu naročito interesovali, pa ni akcijaši koje su moji vršnjaci gledali. ROKI, RAMBO, TOP GUN, STAR WARS... ništa mi to u životu nije značilo, nikada, pa ni dok su moji drugari otkidali na njih. Ali zato – NOĆ VEŠTICA, oduvek, još otkad sam taj film prvi put video, kad sam imao 9 godina...
7. Bidejki dobro si zapoznaen so balkanskata kinematografija, mozes da mi kazes koi se najgolemite precki za finansiranje i snimanje na horor film vo Srbija?
Ne postoje naročite prepreke za snimanje horora u odnosu na uobičajene prepreke za snimanje bilo kakvog filma, a naročito onog koji se po bilo čemu razlikuje od ustaljenih dosadnih staromodnih banalno angažovanih drama. Naravno, nijedan film u Srbiji ne može da se isplati jer su bioskopi uglavnom izumrli, a horor je ovde naročito neprofitabilan i neshvaćen žanr, pa je to svakako dodatni minus. Volja postoji, mladi reditelji i scenaristi sa svojim projektima postoje, ali naravno – teško im je da dođu do para...
8. Kazi mi dali vo bliska idnina mozeme da ocekuvame nov horor roman od tebe?
NAŽIVO je pisan svesno sa idejom da će ta priča biti nastavljena. Taj roman je samo jedna faza u procesu koji ima mnogo šire i dublje implikacije. One će se bolje videti u drugom delu, pod naslovom PROKLETIJE, koji se dobrim delom zaista i dešava u kosovskim Prokletijama. Taj roman ja ponekad opisujem kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA. Ipak, proći će nešto vremena dok on ne bude napisan: za razliku od NAŽIVOG koji je bio intimna priča sa jednim glavnim junakom i svetom oko njega koji je u suštini moj svet i ne zahteva neko posebno istraživanje, PROKLETIJE imaju mnogo veći raspon, više likova, više narativnih tokova, više lokacija i složeniju zaleđinu koja zahteva vrlo komplikovano čeprkanje po nekim ne baš dostupnim izvorima (istorijskim, mitološkim, ezoterijskim, geografskim, geološkim, vojnim...).
Zbog toga, to neće biti moj idući roman, već, verovatno, nešto što ne zahteva toliko priprema. Imam ideju za roman koji bi bio nešto kao spoj novele THE TURN OF THE SCREW i srpskog filma LEPTIRICA, ali u režiji Pupija Avatija. Zove se ZAVODNIK. To bi moglo da izađe iduće godine... ako ga prvo napišem. (edit: Početak pisanja toga ne treba očekivati pre zime ili proleća 2012.)
