***(*)
4-
Svi smo mi, neko manje a neko više,
gaženi životom – političarima, šefovima, „kolegama“ s posla, familijom, ljudima
u prevozu i na ulici, partnerima (ko ih ima), nemanjem partnera (ko ih nema),
decom (ko ih ima), nemanjem dece (ko ih nema) i sve tako, od kolevke pa do
groba... Sve nas jebe mikro ili makro kosmos u kojem moramo da se borimo za
egzistenciju, i svi smo, neko češće a neko (lucky bastard!) ređe, izazvani da
pomislimo ili čak i izgovorimo legendarne reči: „Švima ćšu vam še osšvećiti!“
(mora s vrskanjem; bez toga to nije
TO!)
I nek se prvi baci kamenom u pravcu
najbližeg prozora onaj ko nikad nije poželeo, rečima Radovana III, „da pobijem
govna i gotova stvar!“
Pa eto, Džoker je, pored ostalog,
film i o tome – o luzeru koga gazi ko stigne, na razne načine ali sa sličnim
učinkom, od keve s kojom, mator konj, živi u oronulom stanu, preko šefa i
kolega na shitty poslu (klovnovsko majmunisanje na ulici u službi boga
konzumerizma) pa do Hispano klinaca na ulici i japi degena u metrou.
A onda mu se – našem Džokeru
(kršteno ime nebitno, u istoriju će ući sa nadimkom, baš kao Tito!) – desi
jedna od onih how conveniently crappy sedmica u kojima se, u rasponu od 3-4
dana, desi čitav niz neprijatnih iskustava, gubitaka, razočarenja,
premlaćivanja i ostaloga, što – pojačano krizom identiteta koju mu nestabilna i
ne baš pouzdana keva usadi u mozak (naime, da je on možda potomak bogatuna koji
ga je navodno začeo s kevom dok mu je ova radila kao sobarica) – i tako, sve to
na gomili dovede do situacije koju je moj pokojni nastavnik istorije opisivao
izrazom: „pa to je da čovek prsne na švajsovano mesto!“
A naš Džoker i nije baš nešto
švajsovan, dapače; od prve scene on je očigledno oronuli i korodirani luzer,
jadnik, slabić, jedno od onih stvorenja koja je život toliko često i intenzivno
gazio da su donekle i oguglala a odnekle maltene sama kao da prizivaju: „Šljusni
me preko face, nisam za bolje!“
Jasno je kuda to sve (jedino može
da) vodi.
A to čak nije ni spojler, osim ako
niste baš doslovno ZALUTALI u bioskop (i u 20. i 21. vek pride).
Mislim, ima li neko ko ne zna da je
ovo „origin story“ o nastanku jednog od najgadnijih Betmenovih zlikovaca? Onoga
iz naslova? Kojeg ste već ranije gledali u izvedbama Džeka Nikolsona i Hita
Ledžera?
---Digresija 1: jedan od problema ubedljivosti ove storije jeste to
što je ova verzija Džokera toliko sjebana u startu, toliko nemoćna i jadna i socijalno nekompetentna, toliko robuje svojim simptomima da do pucanja
zateže kredibilnost rezultata, naime, da će ovaj ovde sjebani šonja da, preko
noći ili dve, izraste u super-vilana koji će ubrzo da zavodi slojevito
osmišljene i organizovane orgije terora po čitavom Gotamu, a i šire!---
Dakle, jedna dimenzija užitka koji
ovaj film pruža je katarza u onome kad zadugo-gaženi ustane pa krene da gazi
svoje gazitelje.
Međutim, film je dovoljno pametan da
se ne svodi na jeftinu, eksploatatorsku i moralno upitnu „Švima ćšu vam še
osšvećiti!“ dimenziju (šta god neki po novinama i internetima kenjali, brinuli
i prognozirali).
Mislim, da, okej, verovatno će biti
ugnjetenih jadnika koji će u Džokeru videti svog kućnog sveca i slaviti ga ko
krsnu slavu; i možda će u bliskoj budućnosti neki ugnjetavani luzeri po
američkim školama zapucati na vršnjake a da im se potom u sobama pronađe dvd
ovog filma; ali takve stvari su neizbežne, ma koliko bile žalosne, i ne možemo
imati iole vrednu i zanimljivu i relevantnu umetnost ako stalno na umu imamo to
kako će je labilne, ionako načete osobe primiti. Jer, kad bi se sve što se
peva, piše i filmuje po takvima odmeravalo i upravljalo, ne bismo imali ni
TAKSISTU (jedan od očiglednih uzora ovog filma) a kamoli nešto površnije stvari
kao što je ovaj ovde DŽOKER.
Ipak, svaki iole zreo i pažljiv
gledalac zapaziće da DŽOKER vrlo jasno i odgovorno tretira svoju pipavu
tematiku: da, istina, zahvaljujući pre svega antologijskoj ulozi Hoakina
Feniksa (evo da mu odma, sad i ovde, čestitam na Oskaru kojeg će za ovo
dobiti!), film nas ubacuje u cipele tog jadnika i tera nas da dobrim delom
saučestvujemo sa njim, čak i onda kad je pomalo zločest (prema onima koji su to
zaslužili) – ALI nam takođe vrlo jasno, nedvosmisleno pokazuje koliko je taj
lik sjeban, poremećen i opasan (npr. u odnosu sa samohranom mamicom malog bebirona
u istoj zgradi, s kojom mašta da se spanđa), i koliko su njegove reakcije
nekontrolisane i PRETERANE (npr. u iznenađujuće gadnoj splatter sceni s jednim
kolegom koju neću spojlovati).
Film je jasan u povlačenju granice
između nužne samoodbrane (kad ovaj upuca dvojicu napadača u metrou koji su
krenuli da ga mlate), prekoračenja samoodbrane (kad puca onom trećem u leđa,
tj. u dupe, dok ovaj beži) i čistog bolesnog sadističkog ekscesa (kad ga
stigne, upuca u leđa, a onda ga još preko toga i overi dok sasvim ne isprazni
pištolj). Ko, nakon tog trećeg, i dalje simpatiše Džokera, taj u startu nije
bio normalan, i nije ga film „pokvario“.
Možda neki likovi tu nisu baš
najsimpatičniji i moralno najčistiji (npr. komičar kojeg igra De Niro, u svojoj
meta-epizodi), ali teško da bi iko normalan kazao da zaslužuju metak u čelo.
Možda je i Džokerova (bolesna!) majka malkice kriva za njegovo stanje, ali
ipak, come on... Nemojmo preterivati...
---Digresija 2: Jedan od oblika užitka koji nudi ovaj film jeste,
slično kao kod Tarantinovog HOLIVUDA..., igranje na predznanje s kojim publika
ulazi na film, odnosno činjenica da i jedan i drugi film prikazuju relativno
„malu“ pripremu za prilično velike
docnije stvari. Kod T-a je to „veliko“ masakr Mensonovih degena koji visi nad
čitavim filmom kao usud, kao Doom over Sarnath, kao Shadow over Innsmouth, i
koji svojim mračnim tonovima (kojih smo unapred svesni) boji i ranije, naizgled
nedužne, „male“ scene.
U DŽOKERU je to svest da će Jadnik koga gledamo
izrasti u Super-Vilana, da će Šmokljan s kojim osećamo nešto sapatništva i
saučešća, za kojeg često i navijamo, ubrzo postati Pomahnitali Zlikovac. I ta
svest boji i brojne prethodne, naizgled „male“ scene, kao što je to interakcija
sa bogatunskim „tatkom“ Vejnom u klozetu luksuznog bioskopa (gde se, nimalo
slučajno, prikazuju Čaplinova MODERNA VREMENA), a još više – u beskrajno
simpatično zločesto zabavnoj sceni kada Džoker načas sretne i interaguje sa
svojim budućim nemezisom, Brusom Vejnom kao 10-godišnjim dečakom.
---Digresija
3: uzgred, malo mi je čudan tajmlajn ovog filma. Ako Džoker ovde ima preko
40 godina (Hoakin ima 45!), a ako Brus istovremeno ima samo 10, dok mališa
izraste u onu razvijotku Betmena (za jedno dve decenije), Džoker će dotad da
bude deda u paralitičarskim kolicima a ne Super-Vilan s kojim će mlađahno
Betmen-momče kolko-tolko ravnopravno da se maklja. ---
...To sa predznanjem i meta-dimenzijom je, dakle,
jedna krupna sličnost koju ova dva ovogodišnja odlična filma dele. Ono gde se
bitno razlikuju, za moj groš, jeste sledeće: HOLIVUD je neujednačen film, koji
sadrži i dobre, i vrlodobre, i odlične deonice, ali ima i povrh toga nekih 40-ak minuta suve genijalnosti (Span
ranč + Šaron u bioskopu + čitava završnica i njen epilog). S druge strane,
DŽOKER je mnogo ujednačeniji film, bez digresija, vrludanja, tupljavina,
fetišističkih interluda i sumnjivo-relevantnih scena, ALI – nema, zaista, genijalnosti.
Ima mestimične odličnosti u svojoj prilično uniformnoj, ravno namazanoj
vrlodobrosti, i to je to. Tako mala razlika, reko bi neko površan, ali tako
mnogo znači. Ne morate se slagati sa Dr Ghoulovom recepturom ali, za mene,
dvije žlice genijalnosti u šerpi, pomešane sa dobrim, vrlodobrim i odličnim
sastojcima, više vrede nego pun lonac homogene vrlodobrosti a BEZ one dvije
(zlatne) žlice.
Šta je najodličnije u ovoj odličnosti? Odličan je
prikaz jednog duboko neljudskog društva: svet ovog filma je bespoštedni
kapitalistički exploatatorski svet u kome je iskorišćavanje fabrički ugrađeno,
samopodrazumeva se pravo jednih ljudi da koriste druge, da ih ugnjetavaju, pa i
da ih ismevaju za tuđu zabavu (kao što to „komičar“ De Niro čini sa zlosrećnim
Džokerom). Svi likovi koje vidimo načeti su, iznureni tom pacovskom trkom (pa i
doslovno, pošto je grad preplavljen pacovima) a Gotam je prikazan kao Beograd
pod Vesićem, jedino što iz vazduha izgleda nešto lepše i pompeznije. Ali kad se
siđe dole, među narod – to je ista ta rugoba, štroka, đubre, zaraza i haos, a
ni (polu)svet koji dole vidimo nije ništa civilizovaniji i finiji od
Beograđanoida i dođoša svih boja što im razrovanim ulicama špartaju.
Ukratko, ono što ovaj film vrlo lepo i pametno
prikazuje nije samo puko „društvo me je učinilo takvim“; DŽOKER pokazuje
mehanizme koji ne samo što stvaraju nego još i potpomažu i u prvi plan dovode
ludake i klovnove. Nije ovo ekranizacija one sumnjive floskule „A HERO will
rise!“ (iz GLADIJATORA, ali sasvim prikladne svakom standardnom superherojskom
filmu); ovo je naličje toga, mnogo realnije i ubedljivije: „A PSYCHO will
rise!“
Sad, psihoa uvek ima i uvek će ih biti kao nužnih
nuspojava toga šta smo gde smo i kakvi smo; ALI, DŽOKER nam prikazuje svet u
kojem jedan PSIHO može, prilično plauzibilno, da se popne na vrh i postane
mastermajnd, zahvaljujući zdušnoj pomoći svih nivoa društva koji ga, svako na
svoj način, podupiru i izdižu.
Ovde se, recimo, zločesto parodira lakoća s kojom
se daju zloupotrebiti u načelu pozitivni pokreti – mase obespravljenog sveta
isprva simpatišu sa klovnom koji je ubio trojicu zlih japija u metrou i rulja
sad na face meće klovnovske maske (slično kao što to čini rulja u V FOR
VENDETTA, ali i njihovi kopiketovi kasnije, u stvarnom životu). To je ovde
naročito pregnantno, jer ovi pioni, ova beslovesna rulja doslovno sebe
predstavlja kao KLOVNOVE, nesvesna da njome upravlja spoj slučaja i
zlonamernosti. Pokret navodno liberalnih proletera koji misle da se bore za
ljudska prava i pravednije odnose u društvu zapravo su izmanipulisana rulja
komedijanata. A šala je na njihov račun, ponovo.
Pored solidnih socioloških uvida u ovom duhu,
istakao bih psihološki momenat Džokerove neodoljivosti – ono što je pesnik (u
međuvremenu postao najbolji drugar Pink bljuzgovizije) kazao antologijskim
stihom: „Smejem se, smejem se, smejem se – a plakao bih“. To je scenaristički i
rediteljski lepo osmišljeno i inscenirano, ali pre svega i iznad svega
superlativno oživljeno Feniksovim performansom – taj lajtmotiv, koji od prve do
poslednje scene viđamo: ono, kad ne znamo smeje li se ili plače. Kao ono u
hororima ponekad kad niste sigurni da li grcanje i jaukanje koje čujete iza
zida potiče od orgazmičkih užitaka ili od samrtnog ropca; tako i ovde, svako
malo imate situaciju da čujete pa i vidite čoveka za koga vam nije smesta
očigledno da li se grči u smehu ili plaču – ili čini oboje istovremeno.
A to istovremeno
smejanje i plakanje je emblematično i za današnji trenutak u svetu, u svetu
sve dominantijih lažnih osmeha, u svetu u kojem je veliki greh biti tužan, odnosno neveseo, neoptimističan, ne participirati u globalnom optimizmu i usiljenom veselju pred sve izvesnijim uništenjem, u kojem se ljudima nameće smeškanje i osmehivanje i smejanje baš dok je za to povoda sve manje. To važi naročito za Ameriku koja za predsednika
trenutno ima Ludog Klovna kojeg je na tu poziciju iznedrilo nezdravo društvo u
kojem se talog odavno skuplja, ali i za današnji trenutak u Srbiji gde, takođe,
na vlasti imamo Zlog i Sumanutog Klovna (avaj, hronično operisanog od smisla za
humor!) – frustriranog paćenika i neiživljenog šonju koji je, u nezdravom
društvu, uz svesrdnu mada nesvesnu i ne uvek i svuda voljnu pomoć svih slojeva
društva isplivao iz taloga i zajašio kako bi na sve nas izručio svoje nekontrolisane Simptome.
Nije ni čudo što narodi pod klovnovskim đonovima
Ludih Klovnova maštaju o nekim novim Betmenima... ali, avaj, naši Betmeni, if
any, trenutno su tek dječarci, i trebaće poprilično vremena dok odrastu i budu
u stanju da zgaze govna...
Zašto ocena filmu nije veća?
Zato što stripovska trešoidnost nije baš
harmonično spojena sa pokušajima realizma, što je previše naivnosti,
jednostavnosti, infantilnosti i sira (cheese) preživelo u ovoj wannabe drami
gde se ipak veći naglasak stavlja na sitne ribe Zločina (ulični huligani,
siledžije iz metroa, džeparoši i orobljivači po mračnim sokacima...) a
nedovoljan se stavlja na Velike Ribe Zločina. Ili, Brehtovim rečima, više se to
bavi pljačkašima banaka nego onima koji banke osnivaju (a koji su najveći
lopovi)!
Ima nagoveštaja i toga; recimo, lepo je što tatko
na Betmena nije idealizovan, čak deluje prilično neprijatno (on čak, baš onako
vesićevski gilipterski grubo i glupo ljude koji su neuspešni, siromašni nazove
– klovnovima!); takođe ima nagoveštaja kritike medija i industrije zabave (kroz
De Nirov lik i kulminaciju u TV studiju), ali trebalo je to još razvijati, još
gaziti, za moj ukus više je to skicirano nego što je stvarno elaborirano.
Uostalom, sa svojih skromnih dva sata trajanja ovo je jedan od kraćih
„superherojskih“ filmova u poslednje vreme: extra pola sata ne bi mu škodilo da
bolje razvije svoje mišiće...
Da li je, onda, ovo najbolji film iz Betmenovog
univerzuma?
Nije. Tu titulu ipak nosi Bartonov BATMAN RETURNS:
za moj groš, TO je savršena adaptacija tog lika i te priče i tih vilana baš
zato što je hiperstilizovana i sa jezikom u obrazu. Prećerivanje sa „realizmom“
i „dramom“ u suštinski infantilnim storijama uglavnom vode u grotesku, u pilesisitis (sindrom izrastanja sisa na
grudima pileta); i mada je u DŽOKERU to kalemljenje ozbiljnosti na suštinski
neozbiljnu priču izvedeno uspešnije nego što inače biva, i sa mestimično
zanimljivim i potentnim rezultatima, ipak se ne treba zavaravati da se šavovi
ne vide, da je to sve besprekorno i genijalno, jer nije.
Ali lepo je, prijatno vickasto, zabavno, mestimično
čak i pametno, i svakako spada u vrh ovogodišnje produkcije.
Ako ćemo iskreno, najveće zadovoljstvo koje DŽOKER
nudi je zadovoljstvo u nihilističkom orgijanju, u prikazu kraha svih ideologija
i projekata kao i u ogoljavanju onih koji se i dalje kriju iza njihovih maski:
jer, svaka ideologija se na kraju svede na privatnu patologiju.
Ludo je verovati u nešto. Džoker veruje u Ništa. To
je razlog što naše nesvesno, pomalo s krivicom, oseća užitak u njegovom
nihilističkom razaranju svega i najslađe participira u njegovom sumanutom, zlokobnom plesu, u njegovom danse macabre.
