DASHCAM (2022)

***
3+

Glavna stvar u ovo današnje krizno vreme jeste – kome sad verovati? Vi imate mene, ali koga imam ja? Skoro nikog pouzdanog u belome svetu (izvan, recimo, Kima Njumena) da proceni vrednost nekog filma i pre mog gledanja me uputi šta je šta i kakvo je šta. A on o ovom filmu još nije pisao.

I tako, dopustio sam, predugo, gomili internet debila (random rivjua koje sam pogledo na netu) da me svojom uniformnošću, konsenzusom, ubede kako je DASHCAM slab, jedva gledljiv ili negledljiv film o nekoj užasno iritantnoj osobi kojoj se dešavaju neke slabo zanimljive stvari. Ta osoba je ne samo iritantna kao karakter, nego je i nosilac nepopularnih (antivaxerskih, desničarskih, teorijozaverskih, rasističkih) stavova – a igra je ne glumica nego stvarna ličnost takvih stavova (za film malo prenaglašena), nekakva desničarka-Vlogerka koja se vozika kolima naokolo i improvizuje skatološki vulgarne rep stihove na osnovu komentara koji joj stižu na ekran in vivo!

To, u spoju s naslovom (koji me asocira na beskrajne statične kadrove), meni je stvorilo sliku a) ravnog, dosadnog filma, maltene celog u jednom kadru, b) gde sve vreme imam da gledam/slušam nekog ženskog debila, i gde me, stoga, neće ni zanimati njena sudba, odnosno dal će da preživi kakav god horor da susretne, i c) koji se, kao i većina FFF-a, sastoji od oko sat vremena praznog nagvaždanja i sviranja kurcu, i možda 20-ak minuta nekog kvazi-dešavanja. Pa nema većeg pakla nego biti zatvoren u autu zajedno s nekim debilom koji neprestano melje svoje debilnosti! Neka, hvala, mislio sam ja.

Ali, neki đavo mi ne dade mira. Plus, jedan drugar reče da to uopšte nije tako loše, dapače. Ajd baš da vidim, rekoh, bez mnogo nade i ne znam kakvih očekivanja.

Kad ja tamo, a ono! Jebote! Ne samo što nijedna od tri glavne gorenavedene a-b-c- predrasude nije tačna, nego ispade da je ovo jedan od filmova godine! Pričajte mi o skrajnutim, nedovoljno hvaljenim hororima novije proizvodnje! Dok svi otkidaju na onu prehvaljenu budalaštinu SMILE (2+, max 3- na mojoj skali!), niko, ili malo ko, hvali DASHCAM! Greška, deco!

DASHCAM je jedan neverovatno wicked film, u najboljem smislu reči: zločest, vickast, duhovit, maštovit, nepredvidiv, ludački smeo… I veliki deo smelosti i bezobrazluka sastoji se upravo u tome što su uzeli tu neku opskurnu, ali na netu ne sasvim nepoznatu ženicu koja ima nekakav svoj Vlog, šta li je, i metnuli je, praktično „as herself“, u jedan sve luđi, sve preteraniji horor scenario.

I odmah da kažem: nek jedu govna svi oni koji su ikada ocrnili ovaj film zbog te likinje – mamlazi ćoravi, pa ona je pravo blago! Najzad jedan ZABAVAN lik u hororu a da ne spada u uobičajene kliše likove (mlada majka, novinarka-istražiteljka, nečija cura/žena) – najzad neko ko je dovoljno problematičan da ne znaš smesta u koju fioku da ga/je smestiš, šta o njoj da misliš, šta o njoj da osećaš – ali je, i ovo je glavno, ona dovoljno vickasta, harizmatična i zabavna za gledanje (šta god mislili o njenim stavovima) da apsolutno nosi ovaj film i njegovo je SRCE. Ja sam u ovom filmu uživao NE UPRKOS (kako kazuje većina na netu koja nije ocrnila film), nego ZBOG nje!

Inače sam oduvek, i kao gledalac/čitalac, a i kao pisac, voleo likove koji nisu smesta simpatični – ili nisu UOPŠTE simpatični (pogledajte sva tri moja romana kao dokaze toga!). Bauk „simpatičnog, pozitivnog lika“ hara hororom, ali meni su uvek bili draži oni u sivoj zoni, kao npr Maks Ren iz VIDEODROMA, nego dobrice koji nose sve opšteprihvaćene vrednosti, stavove i ponašanja prosečnog Malog Đokice. Ne volim da mi film govori šta o nečemu da mislim, i ne volim likove koji su jasni tipovi, jasno ofarbani crnim ili belim bojama.

Ukratko, da ne dužim, neverovatno je OSVEŽENJE, danas, u ovom MULJU polit-korektnosti, imati MUDA da publici u centar pažnje smestiš osobu upitnih stavova i ponašanja, ali koja, ipak, ima i nešto šarma, dakle koja nije KARIKIRANA. Pa jebote, bolje ćete razumeti te s kojima se ne slažete ako ih sagledate na ovakav „as is“ prikazan način, nego da ih parodirate do nivoa karikature i onda se smejete ne njima nego tom svom karikiranom konstruktu i tapšete sebe po ramenima koliko ste vi, za razliku od njih, pametni.

Dakle, likuša je SUPER (naglašavam: super je kao filmski lik a ne kao neko s kime bih se u životu, ili čak i na fejsu, družio!); ona ne da nije nedostatak (što je konsenzus među publikom/kritikom!), nego je jedan od dva glavna kvaliteta ovog filma. Koliko je njen (prenaglašeni) lik USPELA PROVOKACIJA, svedoči i ovaj detalj iz jednog rivjua: „Animal lovers will turn against her early on when she’s seen saying goodbye to her cat and then locking up her apartment, having evidently made no arrangements for the kitty’s care during what will likely be a long absence.“ Njen lik je, prosto, jedan veliki FUCK YOU svim prezaslađenim licemernim Dobricama i Patkicama i Mačkicama… koji možda jesu u pravu i možda su na pravoj strani istorije, ali su takođe smrtno dosadni, mrtvi u duši i, prosto, smarači. Pazi molim te, „Mnyje ostavyla svojy macy na čyvanje…“

Drugi glavni kvalitet: HOROR! O, da, scenario u koji se ova uvali kad joj za grdne pare uvale da odveze kolima jednu babu s kraja na kraj grada je prilično dobro osmišljen (mada sa mnogo elipsi i nedorečenosti, ali ne smeta) i vanredno dobro realizovan! Ima ovde ambiciozno zamišljenih scena gde se, bez vidljivih montažnih rezova, u „istom“ kadru dešavaju neverovatne stvari – kako pirotehničke i mehaničke, tako i od body horror sorte.

Ima tu bezobrazluka i na nivou vulgarnih verbalnih baraža koje ova rafalno ispaljuje na sve oko sebe, ima i infantilnog gross-outa (kad se ta baba usere u kolima), ali i vrlo fino izvedenih gadosti vezanih za kidanje kože, lomljenje ruku i drugih vrlo krvavih dešavanja…

Istina, ova likuša neće biti toliko kontroverzna i antipatična srpskom gledaocu koliko je američkom, zato što prosečan srpski gledalac manje-više deli njene nazore, ali u svakom slučaju DASHCAM je jedno veliko osveženje i u FFF-u i u hororu uopšte, i meni će definitivno biti u top-5 horora ove godine (za sada 1. mesto ima TERRIFIER 2, nedavno ovde prikazan).

Ako bih imao neke zamerke na ovaj odličan, prezabavan film, to su sledeće: 1) iako se ovde neki retko viđeni/neviđeni efekti postižu baš zahvaljujući FFF formi, voleo bih ovaj plot videti ispričan standardno, sveznajuće, bez drmanja i mrdanja kamere po mraku, jer odovoljno je svež i jeziv da bi ga vredelo videti i „normalno“ ispričanog  – nekoliko scena u kojima lik sa kamerom trči noću po šumi ili gde god i neprestano dahće, kuka i psuje stavljaju na probu moje tanke živce po tom pitanju; 2) na kraju film prećera sa sprdačinom i ono što je mogao biti vrlo morbidan i gadan horor ipak odvede više u komediju i zajebanciju, pa je donekle i šteta što ovaj scenario nemamo u strejt horor aranžmanu; 3) a u tom smislu je i odjavna špica, koja traje oko 10 minuta, gde se i poslednji zaostatak jeze iz filma rasprši u (istina) neviđenoj sprdačini, kada se imena članova ekipe javljaju dole levo u uglu kadra, a ova likuša improv-repuje/fristajluje najvulgarnije stvari o njihovim imenima, praveći neke debilne rime i skatološko-seksualne reference.

P.S. UPOZORENJE! 

Postoje dva jebena nova filma koji se jebeno zovu DEŠKEM, jedan iz 2021, drugi iz 2022. Zašto ne postoji neki zakon protiv toga, jebem im mater?! Dva puta skidam pogrešan, jer je pogrešno označen na sajtu (piše da je ovaj, a zapravo je onaj)!!! Taj drugi je ok triler, ali ne baš nešto mnogo gromopucatelno. Ovaj DASHCAM koji vam ja hvalim režiro je ROB SAVAGE (reditelj sasvim solidnog FFF-a HOST, 3- od mene), a gl. likušu (tj. samu sebe) „igra“ Annie Hardy. Sevidžov sledeći film zove se NIGHT OF THE GHOUL (po istoimenom stripu), pa vi vidite…

S.P.S. Trenutno na IMDB-u ovaj film ima ocenu 4,7. Ako ste dovoljno bezveznjak da se rukovodite time, eto načina da vam promakne ODLIČAN film koji gomile GLUPAKA nisu umele da skontaju kao jednu od najsmelijih i najluđih zajebancija u hororu još od zlatnih dana Frenka Henenlotera!

P.S.S. Kao što ja to uvek ponekad kažem, DON'T BELIEVE THE HYPE UNTIL IT'S GHOUL'S HYPE!

UČENICA – Osamu Dazai

 

Izdavač : TANESI

prevod s japanskog: Jelena Milenković

pogovor: Susumu Katagava 

 

Pisao sam već ovde, i to vrlo povoljno, o romanu Osamu Dazaija koji je Tanesi preveo kao NEČOVEK, a hvalio sam i mangu Đunđija Ita zasnovanu na njemu, pod naslovom NIKAD ČOVEK. Stoga je bilo logično da, budući da me je Dazai zaintrigirao, proverim i njegovu UČENICU.

 

Šta kaže izdavač?

 

„Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...“

 

Šta kaže Ghoul?

„Učenica“ je zanimljiva novela koja će biti od interesa za proučavaoce književnosti uopšte, a japanske naročito, jer predstavlja jednu vrstu priče „toka svesti“ na japanski način. (Nije to doslovno ta forma, poštuje se pravopis i logični sled i ustrojstvo rečenica, ali ipak tekst se sastoji od niza opažaja i opservacija koji se dešavaju maltene u stvarnom vremenu, od jutra do večeri.) Takođe, biće od interesa za Dazai kompletiste, koji će poželeti da se pobliže upoznaju s njegovim radovima. Najzad, mogla bi poslužiti i kao solidna nadopuna romana NEČOVEK, jer postoje izvesna poklapanja s njim.

Da budem jasan, i da ne stvaram pogrešna očekivanja: naslov i korica upućuju na ikonografiju tipične japanske školske uniforme za devojčice koja je često u novijim japanskim filmovima (ne samo hororima) bila tretirana fetišistički, i sa pedo-perv-lolita konotacijama. ALI, Dazaijeva učenica nije nikakva bezobraznica, niti upada u neke SM-torture situacije. Niti je ona manijak, niti pada u šake drugih manijaka. Čak, kao lik, nije ni blizu tako mračna i nastrana kao protagonista NEČOVEKA.

Ako postoji neka paralela s tim romanom, ona se sastoji u strastvenoj želji da se živi SVOJ život, i na potrebi da se distancira od društva koje nameće pretvaranje, glumu i maske, koje traži poštovanje tradicije i konvencije, koje insistira na bezuslovnoj socijalizaciji i indoktrinaciji, u kojem je jedinka najčešće prinuđena da upadne u unapred stvorene šablone koji je sputavaju ako uopšte pokuša da se zabatrga u ma kojem pravcu izvan onoga unapred zacrtanog. Utoliko gore ako je, kao ovde, ženskog pola, pa onda nosi dodatni teret u napadno patrijarhalnom i muškošovinističkom japanskom okruženju gde se podređeni položaj devojčice i žene podrazumeva.

Zanimljivo je, i za to vreme verovatno prilično smelo, da je Dazai kao muškarac napisao novelu iz ženskog ugla čiji se određeni delovi mogu čitati kao feministički – mada, bizarno, tu su i neki koji zvuče skoro mizogino, mada bi se samo-mržnja i samo-gnušanje koje ta devojčica izražava mogli čitati i kao kulturno uslovljeni.

Dazaijeva učenica nije preterano osvešćena buntovnica: suviše je mlada, i naivna, tek napupela u pravcu cvetanja individue, pa otud ova novela predstavlja samo jedan FRAGMENT, smešten u samo jedan njen ne preterano dramatičan dan, a ne celu PUTANJU kakvu bi, npr. jedan Hese (recimo, u DEMIJANU ili STEPSKOM VUKU) razvio do punog cvetanja i pravaca koji su ovde tek nagovešteni.

Tanesijeva knjiga UČENICA je zapravo zbirka priča, jer osim naslovne novele (65 strana) sadrži i još tri kratke priče, dve meni neupečatljive, i jednu sasvim solidnu, zavodljivo-ambivalentnu i intrigantnu, o devojci koja umire i njenoj sestri koja pokušava da joj olakša i ulepša poslednje dane, pod naslovom „Listovi trešnje i tajanstvena frula“.

Sve u svemu, solidna knjižica ako joj priđete sa pravim očekivanjima (vidi gore), i ako od nje ne tražite da bude nešto što nije (NEČOVEK 2).

Tanesi je izdao još dve Dazaijeve knjige koje za sad još nisam stigao da overim, ali ako ste zaintrigirani, možete to i pre mene, pa javite ovde svoje impresije.

Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona.

Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici...

 

NAJNOVIJE HOROR ĐUBRE (2022)

 

Evo osvrta na horore koji su u prethodnih par meseci bili dostupni a na koje se dosad nisam zasebno osvrtao. Sve na gomilu, u tri jasne kategorije, nacrtano, sitno naseckano, servirano, na tacni. Krećemo sa dna, dakle – UPOZORENJA! Ne gubite vreme na ove.

 

 

ĐUBRE: ZAOBIĆI

 

HOUSE OF DARKNESS

*(*)

2-

Nil La But (WICKERMAN rimejk) gazi u vode toksične muškosti (?), ili bi bar hteo, ali problem je što Džastin Long, koji bi trebalo da bude toxičan i gadan zato što ODGOVARA na flert neke ženske (više se ona nabacuje njemu nego on njoj) na kraju gadno najebe u šakama nje i njene sestre, koje se izgleda zabavljaju kažnjavajući muškarce zato što – ne znam zašto, jer su heteroseksualni? Jer ih zanimaju žene? Jer, kad im žene daju mig, oni odgovore na njega? Nevezano za teme i ideje, ovo je naprosto dosadan film, sa njih troje u toj kući, jedna prerazvučena dramurda u kojoj Long, inače dobar glumac, deluje vanredno trapavo i krindž glupo.

 

 

GLORIOUS

**

2-

Bog iz Glori Hola u jednom javnom klozetu komanduje nesrećniku zaglavljenom tu – i to je ceo film. WC-Lavkraftijana! Nimalo slavno (glorious). Bolje bi bilo kao kratki film (max 30 min). I sa nekim simpatičnijim glumcem, ako već ceo film imamo gledati maltene samo njega u svakom kadru.

 

 

VHS 99

*

1

Totalno đubre! Nijedna epizoda u omnibusu nimalo NE VALJA. Gomila kretena, debila, imbecila snima se dok radi neke imbecilne stvari i onda ih nešto mrd-mrd loše zadesi, ali koga je briga? Bacite ovo u kanalizaciju gde mu je mesto! (PS: VHS 94 je sasvim druga priča, tamo ima finih epizoda, i to se može pogledati! Znači, 94 dobra, 99 ne valja!)

 

MR HARRIGAN’S PHONE

*(*)

2-

Mr Harrigans Phone je još veća glupost nego što se činilo da će biti: ovo kao da je neki AI program uzeo nasumice motive iz pričica i romana poznog, polusenilnog, presahlog Stivena Kinga i od njih sklepao ispraznu, retardiranu bedastoću koju ne bi vredelo snimati ni kao kratki film od 10-ak minuta, a kamoli od 100-ak, kolko ovaj trivijalni exercise in futility traje.

Odavno otrcani klišei: single parent tatko (mrtva majka); BULLY!; prijateljstvo tinejdžera i matorca; zlo mobilnih telefona; malo misto; dečko bi teo u umetnike, pisce (ovde: scenarista); zlokobni bogataš... Neverovatna galerija najotrcanijih klišea iz Kinga, pačvork zakrpa koje su bile otrcane još pre 40 godina. I sve to ne vodi NIGDE. Film bukvalno nema kraj vredan pomena.

Ne padajte na privid „klase“: Kingova priča, Rajan Marfi i Džejson Blam producenti, igra onaj dečak iz THE LODGE, IT, itd, a tu je i Donald Saterlend da telefonira svoju staračku pojavu iz fotelje (bukvalno). Ne znam kolko su dali Saterlendu za tih 15-ak min kolko je u filmu, ali sve ovo ostalo ne bi smelo da košta više od milion. A napravljeno je zato što će svako govance koje King isprdi da se proda. Snažno zaobići!

 

 

MANDRAKE

*(*)

2-

Jeste, ima nešto malo lepih slika iz engleskih šuma, i to je sve: ovo ostalo, letargična, retko viđeno mrtvopuvalačko RAVNO ispričana folk „horor“ pričica o nekakvoj veštici koja pokušava da rodi detence, milom ili silom, uključujući i ubijanje tuđe dece, neviđeno je uninvolving i besciljna.

 

U kategoriju SMEĆE spada i HALLOWEEN ENDS,

ali on je već dobio svoje detaljno tranžiranje OVDE.

 

---U idućem nastavku: OSREDNJE - MOŽE SE POGLEDATI

TERRIFIER 2 (2022)

***(*) 

4-

Veći, bolji, ambiciozniji ultra-mega-slešer – od skromnih početaka u kratkim filmovima (skrpljenim u omnibus ALL HALLOW’S EVE) preko iznenađujuće solidnog prvog TERIFAJERA došli smo do fucking fenomena, malog excentričnog nezavisnog horora nastalog u srcu horor fana i namenjenog, bez kalkulacije, za prave horor fanove, koji je uspeo da preskoči Indigogo geto i dobaci do multipleksa, i s budžetom od 250.000 $ prebaci 10 miliona u bioskopima, a na strimingu i dvd-u ko će to još izbrojati?

gledajte ga u domaćim bioskopima!

I to se ne može dovoljno naglasiti: živimo u vreme kada horore prave ili bezdušne korporacije, studiji i profiteri (od KONJURINGA do HELOVINA) ili kvazi-umetnici koji se stide reči „horor“ i koji svoje hororoide i hemoroide nude festivalima, artsy-fartsy pozerima i „angažovanim“ seratorima sa njihovim „elevated“ idejama o „hororu“ u kojima ima svega, samo ne horora.

Ideja ZABAVE skoro je potpuno ubijena u hororu danas, sve se svodi na prenošenje „poruka“, čak i ono govno HELOVINU NIKAD KRAJA je glumatalo da ima nešto strašno važno da nam poruči između dva klanja i kasapljenja – pa je tim više osveženje videti najzad horor koji, kako izgleda, nije imao na pameti ništa više i dublje od čiste žanrovske horor-slešer zabave! I ne samo da je to HTEO, nego je to i UMEO, i PRUŽIO! I pokazalo se da još uvek IMA publike koja to želi, i ume da ceni!

Prvi TERIFAJER je, kao i prvi (i jedini!) HELOVIN, veći deo filma koketirao sa misterijom prirode i motivacije svog maskiranog ubice – i, sledeći svoj uzor, tek je na samom kraju nepobitno otkrio svoje karte i ogolio da se ne radi samo o ludaku s maskom, nego o nekoj nedokučivoj natprirodnoj sili koju metak i nož ne zaustavljaju. 

I mada je, naravno, Karpo kao uzor nedostižan, mora se reći da u tom prvom delu, iza sveg tog klanja (kakvo, u tom crvenom obliku, nismo imali 1978, jer Karpu je uzor bio Hičkok a ne H. G. Luis), postoji i mestimično uspelo proizvođenje jeze – kao, recimo, u antologijskoj sceni u piceriji posle ponoći.

Drugi TERIFAJER, sad kad su karte otkrivene, prigrljuje natprirodno do koske, i meni lično to tako još više prija: klovn-ubica je sad neskriveno natprirodno demonsko biće, sličniji Frediju nego Majklu Majersu, pa je logično umesto Karpa sada očigledniji uzor Krejven – ali i Huper, sa njegovim dijaboličnim anarhičnim „ne kočim ni za koga“ humorom. 

I mada je, u svojoj suštini, ovaj film derivativan, u smislu da ima očigledne uzore na koje se naslanja i koje omažira – ipak treba reći da je ovo najinovativnija i najuspešnija reciklaža/reimaginacija klasičnog slešera koju smo imali zadovoljstvo videti još od remek-dela HAUTE TENSION!

Art klovn je još bolji u ovom nastavku: ima veću minutažu, veću koljažu, više toga da radi i facom i telom i rukama/oružjem, i sve je to besprekorno izvedeno: hvalio sam to još onomad, a sad i podvlačim, ponavljam i naglašavam: Dejvid Hauard Tornton je već sada sasvim zaslužio da stoji rame uz rame sa Dagom Bredlijem, Robertom Englundom i Bilom Mozlijem kao prvorazredna horor-ikona i živa horor legenda modernog doba.

Bez njegovih pantomimičarskih umeća, govora celog tela i ludačkog sjaja u oku Art klovn bi bio samo domišljata šminkerska zamisao, skica, beživotna maska. On joj je udahnuo ŽIVOT. Njegov Art je na istom nivou, ako ne (po meni) i bolji nego Penivajz u izvedbi Tima Karija (koji je hendikepiran time što je taj lik fundamentalno bezveznjački Kingozamišljen, i nalazi se u srednje-žalosnom TV filmu koji je bio passe još u 1990-im, a danas je doslovno negledljiv) i najjeziviji klovn još od Viktora Salve.

Ono što se nedovoljno hvali vezano za T2 jeste prinova, u vidu „Male blede devojčice“ (Ameli Meklejn), tajanstvenog entiteta koji Arta prati (i navodi?). Dizajn te maske je ingeniozno zastrašujuć, jer malo je maski u sebi spojilo detinju nevinost i detinju iracionalnost-histeriju-ludilo kao zamrznuti izraz te starmale face koja oličava, još i više nego Art, ideju nekontrolisanog, nesputanog, praiskonskog ludila, bezumlja s kojim nema pregovora i dogovora, bezumlja koje je polu-animalno a polu-božansko-demonsko. Izvedba animacije te maske i te figure takođe je vrhunska i zadivljujuća, tim pre što dolazi od devojčice na samom pragu karijere.

Takođe, prva scena u kojoj se ona javlja, u perionici (!), ujedno je i najbolja u filmu, ili svakako jedna od vrhunskih – pandan onoj iz picerije u T1. Sve je tu genijalno: posleponoćni ambijent, jeza, apsurd, iracionalnost, bliskost stvarnom životu, nadrealizam, crni humor, splater… Tek sa ovom scenom, srećom vrlo blizu početka, film se penje jednu krupnu stepenicu više, i nastavlja da se penje ka spektakularnom kraju (koji je, ipak, više razuđen, razbacan, nego što je fokusirano klimaktičan).

Dok sam još kod dece, da pohvalim i klinca, mlađeg brata glavne junakinje, koji je redak primer interesantnog lika tinejdžera u novijem hororu, a da nije emo (kao onaj u BLACK PHONE), nego je otkačen i excentričan na neki svoj način (verovatno refleksija reditelja na sopstvenu mladost).

Zaluđenik za serijske ubice i true crime, kao i za horor uopšte, simpatičan je zato što ga igra Eliot Fulam, bizarni mladunac koji, kako upravo otkrih, još od svoje 9. godine intervjuiše razne selebritije, pretežno metalce (Hetfild! Anselmo! Ghost!), a u novije vreme sve više i horordžije: imate na Jutjubu njegove razgovore sa legendama tipa Dag Bredli, na kanalu „Little punk people“ koji toplo preporučujem – to posto zrači od mladalačkog šarma, fanatizma, posvećenosti, ali i pameti (očito, uz navođenje od strane ćaleta-metalca s kojim to sve snima).

Ističe se i neobičnom fizionomijom i facom (nije tipični teen junak poput onih iz STRANGER THINGS ili pomenutog TELEFONA), dakle više je čisti geek nego jock-u-nastajanju, i daje dozu humanosti liku koji je mogao biti tek još jedna karikatura i kliše, ali ovde to nije. Jedina zamerka: ceo film nam ga namešta kao neku vrstu naslednika Artovog, potencira se njegov potencijal za Psiha (interesovanje za serijske ubice; neka vrsta skoro telepatske veze s Artom; opsesija Artom, u kojega hoće da se maskira i kostimira; porodična trauma – mrtvi otac i majka koja ga smara; veza sa mrtvim oposumom koja kao da nagoveštava Damera u nastajanju).

Avaj, na kraju od svih tih nagoveštaja ne dobijemo NIŠTA, nikakav payoff svega toga, pa se upita čovek da li je to sve, toliko mnogo, moralo da se trpa – sve te puške i pištolji nakačeni na zid u 1. činu, koji u 3. uopšte ne opale… (OK, očito je u planu barem još jedan nastavak, MOŽDA će nešto tamo da opali, ali izvin’te me što bih voleo da je ipak bar jedna kapisla, ako ne metak, opalila u OVOM ovde filmu.)

Naravno, svi hvale Sijenu, našu novu „Finalnu Đevojku“, odnosno glumicu Loren La Veru, i to s pravom: lepa je, šarmantna, ali i ubedljiva kad treba da pokaže zube – ili mač. Možda je njen kostim malko previše otkrivajući za jedan barely legal devojčurak, 

ali ako smo se već pomirili sa seksualizacijom devojčica od najranijeg doba, ako je to ta nova normalnost koju smo prihvatili, valjda je ok da i ovu polugolu skoro-tinejdžerku prihvatimo u tom helovinskom kostimu koji joj, how convenient, ogoljava poprilično od butina i grudi.

Spec. efekti klanja i masakriranja su još zahtevniji, složeniji i bolji nego u T1 i stvarno se ima u čemu uživati ovde u tom smislu: ovakav splatter odavno nije viđen nigde, a u bioskopima svakako ne. Mada, moram reći da DP nije baš najbolji, da su neke scene preosvetljene, i da to važi i za scene klanja, u kojima estetska dimenzija krvi ne dolazi uvek do punog izražaja. 

Zapravo, mutnjikavim presvetlom i bledunjavom fakturom slike koja često crvenu dovodi do nivoa narandžaste ponegde se čak i zatomi očigledno odlično zamišljen i izveden, ali ne 100% odlično uslikan efekat. Ovo nije stvar budžeta, nego znanja i umenja – videti vrhunski primer besprekorno savršeno nedostižno genijalno uslikanog low budget splatera u bilo kojem Fulčijevom filmu koji je slikao DP Serđo Salvati (ultimativno u THE BEYOND i CITY…), gde je krv nikad lepše crvenija i sjajnija, gde su rane jasne i oštre i mekane i sočne...

Što se tiče dramaturgije i značenja (if any) svega ovoga, teško je o tome sada, gledano iz ugla T2, iz ugla srednjeg dela planirane trilogije (pominje se čak da će 3. deo možda biti podeljen u dva dela): svašta se nešto tu nabacalo, nagovestilo, ali nije još jasno povezano. Ni ko je i šta je i zašto je Art, ni ko-šta mu dođe mala devojčica (tj. vidimo u filmu da je ona bila ŽRTVA nekakvog zločina u luna parku, da je bila masakrirana u njemu, ali ko je nju zaklao, Art ili neko drugi, i kako i zašto je od zaklane devojčice postala demonica, psihopomp, anđeo čuvar ili šta već?), 

ni kakve veze sa Artom ima mrtvi tatko naših teen junaka, a očito je da NEKAKVU vezu ima, jer je prorokovao (stvorio?) Arta i Malu Bledu crtajući ih u svom blokčetu… Plus, kakvu tačno vezu sa Artom ima Viktorija, preživela iz T1, i zašto se (u sceni na samom kraju: ne prekidajte odjavnu špicu!) ona naprasno na velika vrata vraća u mitologiju ovog filma?

Kao što dobro znate ako me pažljivo čitate, jer stalno to ponavljam: jedno od većih problematičnih spoticanja u hororu sastoji se u DEMONIZOVANJU ŽRTVE – ono kad neko bude nateran da još za života postane monstrum (KERI), ili kad nekoga ubiju-u smrt oteraju- pa on ili ona-ono iz zagrobnog života dođe kao neka vrsta demona radi osvete itsl. 

U T1 imali smo Final Girl koja u prologu/epilogu postaje psiho-ubica. U T2 imamo zaklanu devojčicu/demonicu, plus ne-sasvim-realizovani preobražaj geeka u psihoa, plus nejasni status mrtvog tatka (proroka ili Zlo-tvorca?) – i tek kad vidimo šta se s time htelo u 3. delu moći ćemo da ocenimo koliko to sve ima smisla i šta znači.

Do tada, T2 je zaista odličan komad nesvakidašnje, skoro zaboravljene horor zabave koji je, istina, mogao biti i 10-ak minuta kraći, ali nije baš ugušen tim svojim ambicioznim trajanjem od dva i po sata, i rekao bih da je upravo eksces, u svakom smislu i na svim nivoima (ne samo u pogledu klanja), ono što izdavaja T2 i daje mu dodatnu vrednost. 

Zato, ne kenjkajte oko sitnica ovde-onde koje su možda mogle bolje, nego uživajte u filmu kakav se retko viđa, koji ne liči ni na šta trenutno u konkurenciji, i koji je na velika vrata u panteon horora uveo ne samo Arta nego i njegovog tvorca, Demijana Leonea (scenarista, reditelj, montažer, majstor za efekte maske, zvučni dizajn), nesumnjivo pametnog i talentovanog lika koji zna šta radi i od kojega ćemo tek gledati sjajne stvari. 

 

Poskupljenje knjiga

 

            Koliko puta vam se u skorije vreme desilo da odete u radnju i stvar koju ste dojuče plaćali 100 dinara, sada imate platiti 120, ili 150?

            Osim ako ne živite u rupi, poput antijunaka filma BARBARIAN (trojka), ili osim ako vam roditelji ne kupuju hleb i mleko, ili ste neka druga vrsta izdržavanog lica (npr. političar), morali ste zapaziti talas poskupljenja koji je, gle čuda, započeo zimus, baš u vreme kad je počelo veliko gibanje u svetskom poretku, i s nesmanjenom žestinom udara celog leta i jeseni…

            Anyway, da ne dužim: postojeće cene mojih knjiga su ovogodišnjom inflacijom skoro obesmišljene. Prošle godine u ovo vreme za jedne PROKLETIJE (900 din) mogao sam da, u mojoj lokalnoj pekari u Niškoj Banji, kupim 11 bureka (četvrtina); od pre desetak dana za jedne PROKLETIJE tamo mogu dobiti tačno 6 četvrtina.

            To znači da je nužna, neizbežna manja korekcija cena. Jedina razlika je što je ja neću raditi preko noći, poput većine poskupljivača, nego vam je najavljujem. I što neću pratiti zvaničnu inflaciju (oko 15%), nego ću za sada zaračunati manje.

            Od 25. novembra biću prinuđen da podignem cene svih mojih knjiga za 10%.

            To znači:

            PROKLETIJE od 900 idu na 990.

            KULT GULA od 900 ide na 990.

            DIVLJA KAPELA od 800 ide na 880.

            To takođe znači: stare cene važe još 10 dana.

            (Zašto ne do kraja meseca? Zašto ne do 1. decembra? Pa, zato što 25. novembra idem od kuće na nekoliko dana, na Festival autorskog filma, i neću moći niti kmati vremena da se bavim prepiskom, dogovorima, pakovanjem, slanjem… Znači, šta naručite – naručite pre 25.11)

            Ako ste se do sada oko neke od mojih knjiga nećkali, dvoumili, čekali bolje dane, Zlatno Doba ili ne znam šta – pa, ne čekajte više. Iskoristite priliku. Kupite ih po starim cenama, dok još važe. Do 25. novembra.

            Još se nećkate? Niste sigurni da li je neka od njih baš za vas? Želite li ih? Pa, možda će vas u odluci prelomiti odlični osvrti i ocene čitalaca na sajtu Gudrids. Evo šta oni vele o tim knjigama:

PROKLETIJE čitaoci hvale OVDE.

            KULT GULA čitaoci hvale OVDE.

            DIVLJU KAPELU čitaoci hvale OVDE.

            I još jedno obaveštenje:

            Kada sam nedavno sasvim rasprodao roman NAŽIVO, setio sam se da sam jednoj beogradskoj knjižari bio ostavio pet primeraka na komisionu prodaju. Otišao sam ovih dana do nje i ustanovio da nisu prodali nijedan. Preuzeo sam ih nazad, tako da, ako ima neko ko još nije nabavio roman na koji se PROKLETIJE nadovezuju, NAŽIVO u poslednjih preostalih pet primeraka i dalje je (za sada) dostupan po ceni od 1.500 din.

            Četvrto izdanje ću gotovo sigurno raditi, ali ne smem da garantujem kada će to biti: možda naproleće, možda najesen 2023. I pitanje je koliko će tada knjige koštati…

            Prema tome, CARPE DIEM! SIEZE THE DAY! Ono što možete danas ne ostavljajte za sutra!

            Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com i naručujte.

            Sve fotke DIVLJE KAPELE načinio sam ja, poslednjeg sunčanog dana u novembru. Ostale fotke uglavnom su slikali čitaoci i poštovaoci mog pisanja. Hvala im još jednom.