EMBROUZ BIRS (Ambrose Bierce, 1842 – 1913)

CINIK, im. Hulja koja zbog nesavršenog vida vidi stvari onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu.

(E. Birs, "Đavolov rečnik")

      U ovoj, 2013-oj, navršava se tačno 100 godina od nestanka, i verovatno smrti, jednog od najbriljantnijih umova ikada poniklih na tlu Amerike – velikog pisca i još većeg cinika, Embrouza Birsa. U okviru akcije "Nije mrtav, umro nije..." evo kratkog podsećanja na ovu unikatnu figuru koja je, pored ostalog, značajno zadužila i umetnost kratke horor priče...

Da je Embrouz Birs danas živ, bio bi neprevaziđeni kolumnista i bloger. 

Bio je preokupiran kritikom, ali ne samo društvenom – vrhovi njegovih oštrih strela odašiljani su i visoko gore, sve do Boga, i dole, sve do korena čovekove animalne, nedovoljno kultivisane prirode. Kao i svaki cinik, bio je pre svega razočarani idealista: gnevno i ogorčeno okomljen na slabo poduprte pretenzije ljudi oko sebe, i društva koje su sebi načinili, u drastičnom neskladu sa propovedanim idealima. I ne samo što je tako osećao, nego je imao neodoljivu potrebu da svoju kritiku javno iznese u nepokolebivo idealističkoj (!) veri da će time bar malo uticati da se nešto promeni, da se popravi nepopravljivo. Udaljen od poslovične "Kule od slonovače" koliko je to jednom piscu uopšte moguće, Birs je samog sebe bacio u arenu sa lavovima ljudske gluposti, zavisti i prostaštva s kojima se rvao do smrti. Jurišao je na vetrenjače kao Besni Orlando u oklopu Don Kihota, gazeći pred sobom "svet budala i nitkova, zaslepljenih sujeverjem, morenih zavišću, obuzetih taštinom, sebičnih, pritvornih, svirepih, utucanih iluzijama – zapenušanih od besnila." 

Zbog ovakve posvećenosti svetu oko sebe i vrlo konkretnim aždajama s kojima se borio, Birs je svesno dobar deo svog opusa učinio ograničenim vremenom, mestom i likovima protiv kojih je usmeravao svoje bodlje. Najveći deo njegovih napisa objavljivan je u novinama, i ticao se javnih ličnosti čija imena su danas umnogome zaboravljena (glumci i glumice, političari i biznismeni, sudstvo i sveštenstvo) ili pokreta i ideja koji odavno nisu novi (feministkinje, sifražetkinje...). U tome je dvosekli mač i prokletstvo kolumnista i blogera: kakav god trenutni, prividni efekat njihovo pisanje imalo, kada peskovi vremena izbruse i izbrišu Ozimandijase – mete njihovih napada, nove generacije glupaka, pokvarenjaka, nitkova, sebičnjaka zauzeće njihova mesta i, najverovatnije, još i prevazići u pokvarenjaštvu zlikovce ranijih doba. A kada zasluženi zaborav i mrak pojedu nitkove jednog doba, i tekstovi o njima postaju relativizovani, dejstva ograničenog aluzijama i referencama koje će malo ko još razumeti.

To ne znači da su Birsovi novinski napisi potpuno zastareli: po mnogo čemu  oni (nažalost!) zvuče kao da su juče napisani. Glupaci se, možda, smenjuju, ali je Glupost večna – pa tako i kritike njenih specifičnih ispoljavanja. Ipak, teško je, osvrnuvši se na Birsov književni opus, ne osetiti žal za vremenom, trudom i energijom koje je potrošio na lokalne, dnevno-aktuelne sukobe u novinskim editorijalima, i ne pomisliti koliko je još vrednih kratkih priča moglo da nastane da je to vreme, trud i energiju potpuno posvetio književnosti.

Birsova besmrtna zaostavština sastoji se iz dva monumentalna dela: jedno je pravedno proslavljeni "Đavolov rečnik" kao verovatno najpreciznija i najkoncentrisanija bočica otrova ikada zafrljačena u lice ljudske gluposti i ograničenosti. Njen efekat je pojačan nabojem duha: jer upravo je duhovitost tih redova onaj sastojak koji sprečava otrov da izvetri i razblaži se tokom decenija i vekova. 

"Đavolov rečnik" je srpskom čitaocu dobro poznat, budući da je preveden i objavljen 1992. godine, usred jednog zlog vremena koje kao da je ilustrovalo najcrnje i najmizantropskije redove te knjige. Na primer: "RODOLJUBLJE, im. Zapaljivo smeće spremno da plane na dodir baklje svakog ko želi da osvetli svoje ime." Crtice, maksime i definicije iz tog rečnika toliko se čine prikladnim ovdašnjem okruženju i našoj nedavnoj istoriji (i sadašnjici) da se samo s najvećim naporom možemo podsetiti da ih je pisao neko ko je živeo pre jednog veka na drugom kontinentu i ko ni Srbe ni Srbiju nikada nije video. 

Druga velika tekovina koja ostaje iza Birsa su njegove kratke priče: bilo da govore o vojnicima u zapenušanim vrtlozima rata i besmislenog (samo)sakaćenja, ili o civilima koji se sa svojim slabostima često susreću uz pomoć objektivno-korelativnih natprirodnih stvorenja, one svedoče o piscu koji je na vrhunski način naučio Poovu lekciju iz pisanja kratke priče – efektne, koncizne, ekonomične, bez suvišnosti, podređene jednom dominantnom efektu. Tako se u Birsu sjedinjavaju dve struje, jedna, otrovno-satirična, potekla od Irca, Džonatana Svifta, i druga, još makabričnija, tipično američka, začeta kod Edgara Alana Poa. To su priče groteske, strave i apsurda, ironije i razočaranog, ali još u tragovima prisutnog idealizma – jer ni umetnosti ne bi bilo bez tog tračka vere da sve još nije izgubljeno, da se još uvek vredi boriti.

Embrouz Birs se borio do kraja: kada mu mastilo više nije bilo dovoljno, sa koltom .44 od koga se nikada nije odvajao (zbog brojnih neprijatelja koje je svojim perom stekao) odjahao je pravo u legendu, nestavši u haosu meksičke revolucije. Svoje poslednje pismo adresirao je 26. decembra 1913. u Čivavi, Meksiko, a pre nego što je nestao (?), iza njega su ostali sledeći poslednji napisani i sačuvani redovi:

"I do not know how, nor when, you are to get this letter; there are no mails, and sometimes no trains to take anything to El Paso. Moreover, I have forgotten your address and shall send this to the care of Lora. And Lora may have gone to the mountains. As to me, I leave here tomorrow for an unknown destination."

Njegovo telo je možda završilo na nepoznatom odredištu, ali plodovi njegovog duha imaju daleko jasniju sudbinu i budućnost.

U predgovoru Birsove biografije Alone in Bad Company Roj Moris kaže: "Umreti neprimećen znači prevariti smrt i lišiti je njene uobičajene publike sastavljene od ožalošćenih, kibicera i radoznalaca". I u tom smislu može se reći da je Birs umakao smrti.

Svežina njegovih najboljih redova i njihova večita aktuelnost takođe predstavljaju ambivalentno prokletstvo. S jedne strane, ti kvaliteti svedoče o jednoj još uvek značajnoj spisateljskoj karijeri. S druge, oni potvrđuju da su, na žalost, pesimisti i cinici skoro uvek u pravu. Za razliku od optimista i utopista, koje stvarnost tako često ume surovo da demantuje i učini naivnim i smešnim, jedan cinik, sa očima koje stvari vide onakvim kakve jesu, ima beskrajno veće šanse da zadugo (ako ne i zanavek) ostane aktuelan. Delo Embrouza Birsa najbolje je svedočanstvo toga.

PS: Pre pet godina priredio sam temat o Birsu za niški književni časopis GRADINA. Ovaj tekst izašao je u okviru toga...

EMBROUZ BIRS: HRONOLOGIJA

(Sastavio: Dejan Ognjanović)

 

1842

Embrouz Gvinet Birs rođen je 24. juna u Meigz Kauntiju, Ohajo, kao najmlađe od desetoro dece, od oca Marka Aurelija i majke Lore (Šervud) Birs.

1857

Napušta porodicu, seli se u Varšavu, Indijana, gde radi kao štamparski pomoćnik.

1860

Napušta Vojni Institut Kentakija; seli se u Elkhart, Indiana, gde obavlja razne poslove.

1861

April: Početak Američkog građanskog rata. Maj: Birs se prijavljuje u Devetu Dobrovoljačku Indijane. Do kraja godine učestvuje u bitkama kod Filipija, Rič Mauntina, Lorel Hila, Bafalo Mauntina.

1862

Pridružuje se odredu generala Vilijema Nelzona u Nešvilu. Od 6-8. aprila: bitka kod Šiloha. Decembar: Bitka kod Touns Rivera.

1863

Maj: pridružuje se štabu gen. Hejzena kao topografski inžinjer. Septembar: bitka kod Čikamoge. Decembar: vraća se kući na odsustvo i veri se sa Bernisom Rajt.

1864

Februar: vraća se na front. 27 jun: ranjen u glavu u bici kod Keneso planine. Leto: raskida veridbu. Oktobar: hvataju ga vojnici Konfederacije, ali im beži. Do kraja godine učestvuje u bitkama kod Frenklina i Nešvila.

1865

21. januar: proglašen nesposobnim za vojnu službu zbog ranjavanja u glavu.

1867

Napušta vojsku, ljut što je stekao samo zvanje potporučnika. Nastanjuje se u San Francisku gde se zapošljava u kovnici novca. Te jeseni objavljuje prva prozna i poetska dela u listu Californian.

1868

Decembar: počinje redovnu kolumnu "Gradski bukač" (The Town Crier) za list News Letter.

1871

Ženi se sa Meri Elen ('Moli') Dej.

1872

Mart: napušta News Letter. Leto: odlazi u Englesku, odakle šalje eseje i članke. Decembra mu se rađa sin Dej.

1873

Prva knjiga: Đavolji užitak (The Fiend's Delight).

1874

Knjiga Paučina iz prazne lobanje (Cobwebs from an Empty Skull). Rađa mu se drugi sin, Li.

1875

Vraća se u San Francisko na posao u kovnici novca. Rađa mu se ćerka, Helen.

1877

Pomoćnik urednika i autor kolumne "Brbljanje" (Prattle) za list Argonaut.

1881

Postaje član redakcije Wasp (Osa) gde ima kolumnu "Brbljanje".

1886

Napušta Osu.

1887

Postaje član redakcije dnevnog lista San Francisko Egzaminer (San Francisco Examiner) vlasnika Vilijema Randolfa Hersta za koji piše glavne uvodnike. Piše priče.

1889

Živi odvojeno od žene, verujući da je pronašao pisma njenog ljubavnika. Jul: Sin Dej ubijen u dvoboju zbog devojke. Tokom te godine u Egzamineru objavljuje priče: "Čikamoga", "Konjanik na nebu", "Coup de Grace", "Prikladno okruženje"...

1890

Objavljuje priče "Događaj na mostu kod Sovine reke", "Čovek i zmija", "Carstvo nestvarnog", "Srednji prst desne noge"...

1891

Priča "Smrt Halpina Frejzera".

1892

Zbirka Priče o vojnicima i civilima (Tales of Soldiers and Civilians), do kraja godine preštampana pod naslovom Usred života (In the Midst of Life).

1893

Zbirka horor priča Mogu li takve stvari da postoje? (Can Such Things Be?). Priča "Prokletinja" objavljena u magazinu Town Topics.

1897

"Oči pantera" i "Događaj na predstraži" u Egzamineru.

1898

Članci o Špansko-američkom ratu. Dopunjeno izdanje Usred života.

 

1899

Fantastične basne. Decembar: seli se u Vašington da bi istovremeno pisao za Njujork Žurnal (New York Journal: kasnije preimenovan u American).

1901

Sin Li umire od upale pluća.

1904

Moli Birs traži razvod.

1905

April: Moli Birs umire pre nego što je razvod punovažan. Maj: Birs počinje da piše za Herstov Kosmopoliten (Cosmopolitan), gde objavljuje brojne priče: "Jedne letnje noći", "Put obasjan mesečinom", "Iza zida"...

1906

Đavolji rečnik (The Devil's Dictionary) objavljen u knjiškom obliku, pod naslovom Rečnik jednog cinika (The Cynic's Word Book).

1909

Birs napušta Kosmopoliten i definitivno prekida saradnju sa Herstom. Zbirka eseja Senka na brojčaniku sata (The Shadow on the Dial).

1910

Vraća se u Kaliforniju na podužu posetu.

1912

Izlaze poslednja dva toma (od dvanaest!) njegovih Sabranih dela.

1913

Oktobar: napušta Vašington. Ide u posetu bojnim poljima iz Građanskog rata. Nastanjuje se u Teksasu, povremeno odlazi u Meksiko. Poslednje pismo od njega sa datumom 26. decembar, u kome ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko). Posle toga niko više nije čuo ništa o njemu i njegovoj daljoj sudbini...

BLIND ALLEY (2011)

**(*)   

3-

            Ovaj španski horor neće se naročito dopasti publici konvencionalnih prohteva (mislim tu i na one koji u okviru žanra očekuju strogo poštovanje konvencija), ali meni je prijao tokom većeg dela svog trajanja. Njegovi kvaliteti su, istina, kao i većina postojećih u hororima novog milenijuma, RETRO-prirode.

Odnosno, ono što u njemu valja, valja zato što nas podseća na nešto što je valjalo pre 20, 30 i više godina, a ne zato što je sam po sebi naročito originalan i svež, ili što će ga se neko sećati i za 10, a kamoli za 30 godina, i referisati tada na njega. Znači, BLIND ALLEY je napadno derivativan film, i ako ste u stanju da se pomirite s tim, i da uživate u kvalitetnoj reminiscenciji na minula vremena koju pruža – vredan je bar jednog gledanja.

Koncept je toliko minimalistički da neodoljivo podseća na kratki, pa čak i studentski film nasilno razvučen do mere dugometražnog, a i to jedva (sasve obe dugačke špice sve to traje samo 76 minuta).

Slatka devojčica-modelsica zaglavi iza ponoći u perionici, uoči važne audicije, ali tu kreće niz dešavanja u kojima se njen život nađe u opasnosti – da li zbog zloslutnog beskućnika, da li zbog zgodnog frajera koji priskoči upomoć, da li zbog ženske koja im se pridruži pred kraj… ne bih da otkrivam, jer ima ovde nekoliko twistova, i zbog njih ni u ludilu ne pomišljajte da gledate trejler, jer on vam otkriva mnogo više nego što je pametno.

Uglavnom, imamo igru mačke i miša (mačaka i miša? mačaka i miševa? mačke i miševa? ali ko je ko ovde?) između svedenog broja likova na jednom ograničenom prostoru – sve se dešava u toj perionici i slepoj uličici oko nje, tokom par sati jedne te iste noći. 

Aristotel bi čestitao na ovakvom jedinstvu mesta, vremena i radnje, a ja čestitam pre svega na izvanredno rekreiranom ugođaju italo-horora iz vremena kada su ovi bili besmisleni, ali su bar bili slikani i režirani fantastično.

Pa zato ovde imamo vrhunsku fotografiju, monohromatske kadrove, mnogo crvene i plave farbe (odnosno filtera), mnogo kadrova virenja kroz prozore, kroz roletne, kroz razna vrata, procepe, ključaonice, pa čak i split-screena, tog (meni odvajkada mrskog) postupka kojeg se danas izgleda još samo living-in-the-past de Palma seća i primenjuje ga.

Takođe, ne zaboravimo, vintage italo horori su imali prepičke u glavnim ulogama, a tu nam je ovaj Španac još verniji tradiciji! Glavna glumica, Ana de Armas, nešto je najseksi što sam u hororu video još od… uh, verovatno još od one plavušice (Sara Paxton) iz INNKEEPERS. S tim što je ova i mlađa i lepša. 

Istina, njeno zanimanje (model), njena predstojeća audicija, pa čak i preteći pozivi bivšeg dečka, kako ispadne na kraju – nemaju ama baš ni najblaže veze sa zapletom, a naklapanja oko toga izgleda da služe samo da popune ionako tanku minutažu. 

Umesto pay-offa tih (lažnih) nagoveštaja, tj. umesto da ispadne da se na nju, preko proxija, okomila konkurentkinja-manekenka, ili taj stalker što je gnjavi telefonom, ispadne da joj noć zagorčava neko ili nešto sasvim drugačije – i tu ima ogroman twist niotkuda koji vam neću spojlovati, ali ću reći samo da a) donosi previše veliki skok u drugi (pod)žanr, i b) da ima još manje smisla od onoga što mu je prethodilo (bez obzira što zahvaljujući njemu dobijamo malo odličnih efekata maske).

Dakle, ako tražite dobru priču, to ovde nećete naći; zaplet, takav kakav je, služi samo za stilske egzibicije (ali kakve!) i za što više kadrova sa lepom Anom, koju bismo mogli posmatrati i kako 76 minuta sedi u čekaonici kod ginekologa, a kamoli u filmu u kome se ponešto, uglavnom zabavno, stalno događa.

Saspens je sasvim solidan, ima tu baš zabavnih momenata u prvoj polovini, kad je još uvek nejasno u kom to sve pravcu ide, i kad svaka replika, svaki pogled ili pokret nose višestruke konotacije i kad se ne zna da li gledamo flert ili omamljivanje pred ždranje, da li će da bude UBI' il' POLJUBI…

U ovu MRAČNU ULIČICU zakoračite oprezno, ne očekujući da će vas odvesti bogzna gde, ali isto tako ne obraćajte pažnju na kojekakva upozorenja na netu iz kojih ovo deluje kao mnogo gori film nego što jeste. Meni je šetnja ovom ulicom bila prijatna, i na osnovu pokazanoga, nadam se da ću nove radove ovog reditelja, ovog direktora fotografije i ove curice i dalje imati prilike da pratim.

Zombiji i gulovi u dnevnim novinama

             Zombiji su svuda: u TV serijama, video spotovima, stripovima, hit-knjigama, sve skupljim i pompeznijim filmovima i gde sve ne. Da ne govorim o onima na ulici, u Skupštini, na "Farmi", u "Velikom bratu"...

            O njima sam već dosta pisao, što kroz eseje i prikaze, što u pričama – a kao što sam već pominjao, do leta bi trebalo da se pojavi zbirka mojih priča o zombijima, pod naslovom ZADUŠNICE. 

            Za slučaj da neko nije primetio, imate ovde na blogu TAG – 'zombiji', pa možete da overite dosadašnje moje tekstove na tu temu. 

U jučerašnjem izdanju novog dnevnog lista NAŠE NOVINE objavljen je poveći članak o idolatriji zombija u današnjoj pop-kulturi, pod naslovom "Svet zaljubljen u žive mrtvace". Pogledajte šta su na tu temu imali da kažu eksperti za ghoulish pitanja: Goran Skrobonja, Nenad Bekvalac i Dejan Ognjanović.

            Click + Save + Open.

            NAŠE NOVINE, 26.03.2013. str. 18-19.

CURANDERO (2005/13)

***(*) 

3+

             Nema više dobrih horora, kažete? Nema šta čovek da pogleda kad se uželi dobre strave, a da ne vadi iz naftalina neki klasik iz prošloga veka? E pa, evo da načas prekinemo s jadikovkama: film koji uzaludno jurim, proganjam i okapavam po raznim opskurnim mestima na internetu već godinama – najzad je postao dostupan! Zagrejao sam se za njega čim je bio prikazan na Fantaziji ili tako nekom festivalu još 2005. a onda je, nakon što je dobio još par hajp-rivjua, bukvalno nestao sa radara.

Nije ga bilo na DVD-u, nije se nigde prikazivao, nije se znalo šta je s njim… Kako izgleda, retardirala ga je kupovina Miramaxa od strane Diznija i nestao je u procepu između stare i nove uprave. I evo, punih 8 godina nije se mogao nigde, nikako pogledati. Istog časa kad je CURANDERO procurio, budući da je bio u samom vrhu liste mojih most wanted filmova, smesta je overen, i mogu s radošću reći da ovog puta hajp-balon nije bio izduvan: naprotiv, uživao sam u CURANDERU više nego što sam svih ovih godina smeo da maštam!

            Šteta što su neki sasvim vanfilmski razlozi toliko dugo ovo činili nedostupnim, jer čak se i ne radi o nekakvom jeftinom opskuritetu, već o delu s kojim su povezana neka sasvim marketabilna imena. Pre svega, scenario je pisao Robert Rodrigez (nije nikakav rod reditelju, koji se zove Eduardo Rodriguez!), glavnu i naslovnu ulogu igra originalni marijači (pre nego što je to rimejkovano kao DESPERADO sa Banderasom) a vanredno dobre efekte maske i kreatura dizajnirao je Patrik Tatopulos (SILENT HILL, RESIDENT EVIL: EXTINCTION, STARGATE, GODZILLA, PITCH BLACK, SOLOMON KANE…)!

            Radi se o priči natopljenoj crnom magijom, demonolatrijom, okultizmom, obilatom krvlju, žestokom pucnjavom pa još začinjenom ljutim meksičkim papričicama, što sve zajedno daje bogat, ukusan i jak paprikaš prema kome se uobičajene američke "teens in Satanic peril" bljuvotine razotkrivaju kao veštački plastični bezukusni komadići hot doga. 

            Kurandero je meksikanski vrač, moderni urbani ekvivalent šamana: ukratko, osoba u kontaktu sa onostranim, obdarena time da vidi i skida magiju, a ako zatreba – i da je "baca". Njega angažuje zgodna policajka kao ispomoć u rešavanju okultno-zločinačkog slučaja. Naime, samo što su uhapsili jezivog ćelavog satanistu, pošto su mu u avliji pronašli desetine zakopanih leševa, iskasapljenih u ritualne svrhe, a ovaj im već umakne iz ćelije, ostavivši za sobom posetnicu u vidu iskasapljenog tela čuvara i zidova išaranih krvlju. Pajkani bez mane i straha drhte pred ovim mađijama usred svoje stanice, a šef policije je doslovno zalepljen za stolicu i dva dana ne sme da digne dupe od nje, dok se stanica ne "očisti"…

            A to je samo početak istrage koja vodi kroz svet podzemlja Meksiko Sitija, čiji haosi i mrakovi kao da pripadaju mestu gde se SVAŠTA može dogoditi, a često se upravo i događa. Pre svega, uživanje je posmatrati film o realnom, a opet egzotičnom "satanizmu" smeštenom tamo gde ljudi još uvek veruju u njega – oni sa ulice kao i oni iz policijske stanice – sa obiljem ikonografskih detalja osvežavajuće drugačijih od uobičajenih pentagrama i devica iz američkih filmića. 

            Jarci; lebdeće device; magijska upotreba jaja; magija kostiju, krvi i rogova; slikovita katolička groblja sa još slikovitijim lokalnim magovima što tu ordiniraju; leševi žrtava zakucani na plafon, rasporenih i ispražnjenih trbuha, poređani u oblik zvezde; satanska opsednutost; nadahnuto prikazana demonica u full-body make-up kostimu… i još mnogo toga sličnog. Pravcati eye candy za sve ljubitelje ove vrste slikovnosti!

            CURANDERO vas grabi samim početkom, i ne posustaje sve do kraja, uprkos pomalo kilavom i nedorađenom glavnom junaku, odnosno glumcu koji prećeruje sa underplayom. Zato je tu mega-zanimljiva priča izneta u jakom ritmu, bez gnjavaže i vrludanja; stalno se nešto zabavno, memorabilno, vizuelno-nadahnuto dešava, a opet je dovoljno nepredvidivo da gledaoca drži u napetosti i neizvesnosti, i svako malo desi se neki WOW payoff koji golica za gledanje dalje…

            Da li sam nekada pomenuo koliki fetiš odmalena imam za telesa zakucana ili zalepljena za plafon? Jezivi potencijali te slike ne nalaze se u hororu dovoljno često, a dobrodošli su kadgod ih bude (čak i u bulšitu tipa END OF DAYS!). Kad sam kod toga, CURANDERO može da se prči jednom od nadahnutijih i gadnijih scena te sorte.

            A da li sam vam pričao koliki fetiš imam na ljudska tela koja levitiraju i kojima se nešto ludo i krvavo dešava u vazduhu – još otkad sam prvi put gledao Palminu FURIJU, pa nadalje preko STRAVE U ULICI BRESTOVA itd? E, i ovde imamo jednu lepu i krvavu sliku iz tog žanra – nažalost, prekratku, u flešbečkim fleševima, ali svejedno efektnu.

            A znate li, slučajno, koliko me pale dobro napravljene full-body man-in-suit kreature? Nema veće radosti nego kad me horor počasti jednim monstrumom koji nije sakriven mrakom ili nekom vrstom odeće, nego mu je vascela mutirana bradavičasta nabubrela fizionomija ogoljena. A ako ima i rogove… Pa još sve to urađeno praktičnim efektima, u lateksu i srodnim materijalima: ništa jebeni CGI, ništa crtani filmovi, ništa kompjuteri – sve je na licu mesta, u kameri, stvarno, plastično, mesnato, kao u zlatnim danima Stiva Džonsona i kompanije (pominjem baš njega jer ova demonica neodoljivo podseća na onu rogatu iz HIGHWAY TO HELL).

            O mojoj ljubavi prema satanističkoj ikonografiji neću da trošim reči, a i sklonost nadahnuto i obilato prosutoj krvi (naročito u ritualnom kontekstu) dovoljno je ovde dokumentovana. Ako sve to znate, biće vam jasnije da je CURANDERO morao da mi legne kao kec na desetku. Nije mi smetala fotografija u ipak prejakom kontrastu, pa ni mestimično preterivanje sa BU!!! efektima (donekle opravdano, zbog vizija koje naš kurandero ima na mestima zločina, a i šire). Uostalom, ima ovde ceo jedan šok koji nisam predvideo, i baš me je lepo trgnuo. Lepo je znati da i to može (još uvek) da mi se desi tokom gledanja filma!

            A da ne pomisli neko da je ovo samo goli krvopljus za obožavaoce rasporenih trbuha, ima u ovom hororčetu više nego solidna količina strave! Uz svu stilizaciju zapleta i ambijenta, zadovoljan sam količinom realističnih detalja koji svu ovu sve fantastičniju priču ipak glatko ukorenjuju u to okruženje, u odlično ostvarenu atmosferu nadrealnog i natprirodnog usred svakodnevnog, što je postignuto između ostalog i odličnim smislom za detalje i jezive nagoveštaje. Kad sam kod toga, početak filma kao da aludira na stvarni slučaj santerijskih crnomagijskih zločina u okviru jednog narko-kartela, o čemu sam ovde već kačio sken novinskog članka, u okviru serijala SATANIZAM MEĐU SRBIMA (klikni, pa vidi text "13 žrtava ukletog ranča").

            CURANDERO se može pohvaliti najmanje jednom nadasve uspelom, baš-baš jezivom scenom čistog horora, za izazivanje žmaraca i trajno uznemirenje. U pitanju je onirička scena kao iz čistih košmara, u kojoj genijalno odabrani, mega-jezivi ćelavac i tatko na satanisti dolazi u policijsku stanicu usred bela dana i vodi preteći razgovor s našim kuretom, potpuno neopažen, kao da se sve dešava u jednom zamrznutom trenutku u odvojenoj stvarnosti. Možda nije slučajno što se zloćko zove Kastanjeda!

            Ovo je, sve u svemu, zamalo pa odličan čistokrvni horor u kome čak ni izdašne količine pucnjave, akcije i mahanja pištoljima ne rasplinjavaju stravu, nego joj najčešće i doprinose, ili se s njom nalaze u skladnom zagrljaju. Recimo, najžešća pucnjava, na ulicama grada, usred dana, prirodno se razvija u još jednu oniričku scenu zlokobne vizije, i ta prožetost ovozemaljskog i mističnog retko je kada na horor filmu bila ovako uspešno i ubedljivo izvedena.

            Film bi svakako bio bolji da je jači glumac u glavnoj ulozi, i da je taj lik malo bolje i detaljnije osmišljen i životnije prikazan: njegove muke sa neželjenim "darom", kao i odnos sa pokojnim (?) ocem, takođe kuranderom, prisutni su samo kao rutinski motivi u zapletu, za guranje priče napred; moglo je tu da se unese više duha i duše. Takođe, zaplet ima nekoliko rupa ili bar nedorečenosti u temeljnim postavkama. 

Kao prvo, nejasno je kako je i zašto demonica uopšte stekla svoju demonsku prirodu, odnosno "opsednutost". Postoje sugestije da se radi o nekakvoj crnomagijskoj mešavini Makenovog VELIKOG BOGA PANA i Lavkraftovog DANIČKOG UŽASA – ali to je previđe mutno sugerisano, i ostaje nejasno ko je, kako i zašto opštio sa kojim demonom, i s kojim ciljem, da bi proizveo ovu konkretnu curicu.

Kao drugo, Kastanjeda navodno ganja demonicu kako bi zahvaljujući njoj stekao besmrtnost. Problem je samo što, em je nejasno kako će mu baš ona omogućiti baš to, em njega vidimo u jednoj sceni kako doslovno izbegava metke: kad nekakvi konkurenti pucaju na njega, on učini da meci završe u njihovim telima, a on se samo ladno smeje, kao – nije mi ništa. Šta će mu onda demonica kad već može da izbegava metke?

Kao treće, anđeoska (?) priroda jednog sporednog lika, otkrivena na kraju, deluje neopravdano, niotkuda nakalemljeno, i mada lepo izgleda, nejasno je šta bi tačno trebalo da znači i kuda da vodi. 

Najzad, iako je kraj filma, uopšteno gledano, zadovoljavajući, ipak ostavlja utisak da smo gledali prvi deo neke veće sage, kao da smo tek zagolicani i da prave stvari i još veće borbe tek predstoje. Ko zna, možda je tako i trebalo da bude, možda su oba Rodrigeza planirala nastavke, ali – sudba im nije dala. Bilo kako bilo, svakako je kvalitet kad vas jedan horor na kraju ostavi gladnim za JOŠ.

Eduardo Rodrigez je odradio odličan posao kao reditelj, film prosto pršti od energije i vizuelnog nadahnuća, od maštovite upotrebe kamere, od rafalne montaže, od efektnih rešenja. Da je CURANDERO dobio adekvatnu distribuciju 2005. kada je bio napravljen, mogao je da stekne barem kultni status i reditelju obezbedi solidnu karijeru. Avaj, umesto toga, ovaj je do danas potpisao samo nekoliko TV radova i par B-C akcijaša, od kojih EL GRINGO zapravo zvuči kao nešto što bi se možda moglo pogledati.

Šteta je što se ovaj manje izvikani Rodrigez, za sada, nije vraćao hororu, jer očito je da ima ono što treba za taj žanr. Dokaz toga je ne samo CURANDERO, nego i njegov prilično jeziv kratki studentski (!) film DAUGHTER, koji obavezno morate pogledati dole.