**(*)
3-
Evo nama još jednog rimejka: pošto
je malo šta ostalo neoskrnavljeno od istinski vrhunskih klasika, sad se
polagano prelazi na trash klasike, sleaze klasike, B i C klasike. Originalni
(ako je to prava reč!) MANIJAK iz 1980. godine jedan je isprazan i napadno glup
film bez ikakvog razloga da postoji sem kao showcase Toma Savinija i njegovih koljačkih efekata – koji su, istinu da
kažem, retko kada i gde bili sočnije upotrebljeni i adekvatnije uslikani.
Izvorni MANIJAK bio je dežmekasti,
patetični nikogović (Džo Spinel) koji
svoje zločine obavlja na mozgu toliko nepojmljivo početnički način da nije
jasno ko je ovde veći retard: da li on koji radi to što radi, da li policija
koja ga ne uhvati ODMAH na prvom ubistvu, da li scenarista koji se nije ni
potrudio da osmisli bilo šta po pitanju psihologije, motivacije ili barem
modusa operandi ovog nekompetentnog a opet neshvatljivo uspešnog serijskog ubice. Kako je ta serija
otišla dalje od pilot-epizode,
stvarno nije jasno!
Podsetiću vas: to je koljač koji
svoje prve žrtve sredi na obali okeana, dakle na brisanom prostoru gde lako
može biti opažen. Iako to čini u ranu zoru, širina je širina i pametan ubica ne
ogoljava se tako, i ne bira PESAK kao podlogu na kojoj može da ostavi tolike
tragove! Zatim, vrhunac (ili dno?) imbecilnosti: on pokupi kurvu na prometnoj
ulici, dok ova stoji i ćaska sa koleginicom (svedok br. 1!) i s njom ode u
hotel, gde iznajmi sobu – dakle, opazi ga gazda hotela i njegov neki kompanjon
(još dva svedoka!), a onda u toj hotelskoj sobi prikolje i skalpira ovu
nesrećnicu, gde ostavi toliko otisaka i tragova da je mogao ladno i ličnu kartu
da ostavi, i posetnicu s brojem telefona.
Kao da to nije dovoljno, i njegov sledeći zločin prosto vrišti:
"Uhvatite me! U'apsite me! Drž'te me! Šta još čekate?!" Naime, naš
genije zločina čiji niz ubistava drži ceo Njujork u strahu – ode da rašomoniše
jedan par u autu parkiranom na slepom crevcu jedva 5-6 metara dalje od
prometnog auto-puta: i upravo tu ovaj slešer-mastermajnd reši da se popne na
šoferšajbnu i dvocevkom opali u vozača – kao da taj pucanj i blesak usred noći
neće primetiti neko s auto-puta! Ali ne, on i tu prođe neotkriven, i na kraju
strada u vrtlogu sopstvenog ludila (subjektivno: rastrgnut duhovima žrtava;
objektivno: samoubijen).
Prosto rečeno, MANIJAK je bio i
ostao jedan jeftin, ružan i glup film čiji se jedini smisao postojanja
iscrpljuje u nizu kretenskih set-pisova u kojima se taj paćenik sadistički
iživljava nad ženama (poneki muškarac koji se tu zadesi strada brzo i lako),
ali groteskna Spinelova pojava i odsustvo većih filmofilskih kvaliteta ubijaju
čak i eksploatacijsku draž kakvu, recimo, ima Fulčijev NJUJORŠKI
TRBOSEK (bolje režiran i slikan, i sa znatno boljim skorom, mada u srži
jednako glup i mizogin).
Novi MANIJAK donekle ispravlja neke
od gorepomenutih gluposti: sada je njegovo ponašanje za nijansu ili dve manje
moronsko, barem u smislu da žrtve ne ubija u hotelu (!) ili kraj auto-puta (!),
nego to čini malko skrivenije – kažem,
"malko", jer svoju prvu (u prologu filma) kolje u HODNIKU STAMBENE
ZGRADE umesto da sačeka samo minut kasnije pa da je sredi kad ova uđe u STAN do
koga ju je pratio… Nešto kasnije, jednu žrtvu ubije polagano i vrlo bučno (uz
njeno glasno arlaukanje) na otvorenom parkingu okruženom stambenim zgradama,
ali kako izgleda, ni to ne uspe nikoga da privuče da naviri na prozor ili
terasu…
Takođe, u rimejku manijaka ne igra
karikatura: umesto lika koji izgleda kao ružniji brat Rona Džeremija (Spinel),
sada manijaka otelovljava Frodo (Ilija Šumić, aka Elijah Wood), koji barem nije
kazna za oči. Štaviše, njegova faca starećeg bebifejsa ima svoje spooky
potencijale, mada njih ne viđamo baš često, pošto je film pretežno sniman
"u prvom licu", pa Froda vidimo samo povremeno, kad prođe pored
ogledala (i u jednoj bizarnoj, ničim opravdanoj sceni u kojoj kamera naprasno
napusti njegovu vizuru i krene da lebdi oko njega – u sceni ubistva na
parkiralištu).
Ovaj gimmick sa kamerom kao ubicom
genijalno je bio upotrebljen u HALLOWEENu, a onda zamorno kopiran kod petsto
'iljada Karpenterovih klonova. Tamo je to bilo samo sporadično, u pojedinim
scenama, a u MANIJAKU je bez pravog smisla ili mere primenjen kroz čitav film.
Umesto da nas efektnije ubaci u Frodove cipele (što je, valjda, bila namera), taj
postupak samo potcrtava artificijelnost
svega toga i izbacuje gledaoca iz radnje, neprestano ga podsećajući da gleda
film (i nenamerno ga navodeći da, umesto da prati zaplet, zapravo traga za
"šavovima" i snimateljskim trikovima kojima se postiže iluzija
snimanja kroz Vudove plave okice).
Bilo bi lepo da se time barem
postiže nekakva META- dimenzija, recimo da je taj postupak deo dekonstrukcije
muškog ubilačkog GEJZA (gaze!), jednog od ključnih činilaca slešer filma. Takođe,
lepo bi bilo da je film nekako tematizovao i problematizovao tretman žena kao
"lutkica", kao sexualnih objekata (objekata ne samo GEJZA nego i
svih ostalih faličnih i falusnih penetrativnih intencija), umesto što ih je
iskoristio samo kao simpatičan ikonografski detalj, odnosno ukras.
Nije da se
nisam nadao da će Aža (inicijator, koscenarista i producent ovoga) time da na
neki način nastavi pametnu diskusiju sa tradicijom slashera i njenu
reimaginaciju, što je (nenamerno? nesvesno?) izveo u svom remek-delu HAUTE TENSION (vidi moje obašnjenje OVDE).
Nažalost, ovim filmom Aža definitivno dokazuje da je TENZIJA bila slučajnost u
kojoj ni on sam ne zna šta je uradio (trebalo bi da mu pošaljem englesku
verziju tog mog eseja, da ga prosvetlim!), a ovde je dosetka sa "prvim
licem" samo šuplji pokušaj da nekako, nečim "oplemeni" napadno
sirotinjski, nesupstancijalni materijal, i da napravi nešto nalik piti od
materijala od kojeg se pita, ipak, ne pravi.
Paradoksalno, upravo elementi i
postupci koji su u ovom MANIJAKU bolji i prijatniji za oko i uho nego u
originalu – odlična kamera, izuzetno evokativni i elegični retro-elektro skor,
bolja režija, bolja gluma, složeniji efekti maske (uz malu pomoć kompjutera),
malo manje besmisla u "zapletu" – sve to što sa sobom nose veći
budžet i talenat zapravo samo naglašava disproporciju sa šestorazrednim
materijalom koji NE ZASLUŽUJE ni dobre glumce, ni fensi kameru, ni ovoliko
dobru muziku (izvanredan skor nosi u sebi više naboja emocije nego bilo šta
drugo u filmu, ali džaba: ne može skor da ZAMENI emociju…).
Ako MANIJAK iz 1980. ima ikakav
kvalitet, on se sastoji u priličnoj srođenosti
sadržine i forme: znači, to je drugorazredno na svakom nivou svog
postojanja, i tema i ideja i egzekucija su na istom nivou, pa taj film niti izgleda niti pokušava da bude nešto više od jednog jeftinog
glupog komada mizogine exploatacije. Glazura koju MANIJAK iz 2012. stavlja na
sav taj treš ne prianja uz njega, ne srođuje se s njim, nego samo naglašava
tupost osnove čija bi nadgradnja htela da bude, kao kad bi neko hteo da uposli
simfonijski orkestar da obradi uličnu melodiju sa slepačkog vergla.
Novi MANIJAK, uz sve fensi detalje i
vizuelne divote (npr. umesto da živi u zakrčenoj šupi naš današnji manijak ima
ogroman stan-skladište napučen lutkama-manekenkama), i dalje je trećerazredni
jadnik sa trećerazrednom psihologijom i trećerazrednom motivacijom – sasve
otrcanom fiksacijom na mamu (kurveštija! privodila muškarce pred njim kao
dečakom! ranila ga za ceo život!), tim zamornim slasher klišeom koji se rabio
do nesvesti i nazad početkom 1980-ih, kao da ludaci nemaju drugog načina da
polude nego zahvaljujući svojim mamama!
A uz sve pokušaje
"realizma", u ovom slučaju je romansa sa prezgodnom i nadasve
ekstrovertnom curom (uspešnom fotografkinjom privučenom njegovim lutkama)
napadno neubedljiva: žene inače, a naročito žene poput likinje u ovom filmu,
imaju šesto, sedmo i osmo čulo za odabir prikladnih mužjaka i za filtriranje manijaka
i lujki, a naročito luzera. Potonje je najveći muški greh koji postoji (iz
ženskog ugla): neka bude i siledžija, i ubica, i monstrum, neka je šutira u
stomak do besvesti, ako baš mora, samo nemoj da bude neuspešan, propao,
sirotanović, jadničko.
Nijedna prepička (poput ove naše u filmu) ne bi u
treznom, nedrogiranom stanju ni piće popila sa jadnikom kakvog Vud ovde igra, a
kamoli da se s njim sreće u parku i ide u bioskop, pa još da gleda ne samo
crno-beli (!) nego još NEMI film (!!!) – odnosno, KALIGARIJA! Pa gde postoje
takve žene?! Ako i postoje, mora da imaju bradavice, brkove i 50-ak kila viška,
ili su lezbejke, ali svakako ne izgledaju ko ova u koju se naš manijak zacopa,
a ona ga još titra…
Na kraju, dokaz stilske, idejne pa i
žanrovske izgubljenosti i bauljanja ovog filma u potrazi za svojim identitetom
i razlogom postojanja vidi se i u krajnje nepromišljenoj (ili, što bi reko naš
narod: misguided) upotrebi –inače
odlične- pesmice "Goodbye
Horses". Ona je već bila na legendarno nezaboravan i antologijski
način rabljena u masterpisu psiho-slešera, SILENCE OF THE LAMBS (u sceni u
kojoj se Bufalo Bil šminka i krije đoku među butine), i zauvek će ostati vezana
za njega. Veliki je auto-gol, dakle, to što su tu istu pesmicu uzeli, i
iskoristili je skoro celu, u jednoj sceni zavođenja-i-ubistva. Od svih
pop-pesmuljaka iz 1980-ih, zar su morali da odaberu baš taj, koji već ima svoj čvrst
žanrovski pečat?
Da sumiram: novi MANIJAK je
gledljiv, okej filmić zahvaljujući svom tehničkom pakovanju (fotografija,
scenografija, muzika, efekti…), pristojno je glumljen, ima dobru narativnu
ekonomiju (srpski rečeno: ne gnjavi, ne smara, brzo se kreće, ne vrluda bez
veze) ali ga svejedno sa obzorja stvarno relevantnih filmova izbacuje te ispod
crte potapa neizlečivo petparački scenario i opšti besmisao (uključujući i nekritički preslikanu "idejnost" ubistva kao kazne za promiskuitetne žene, odnosno "sama si to tražila, bejbe" etitjud koji provejava kroz većinu klanja ovde). Aža (kao
inicijator) i Kalfun (kao egzekutor) nisu ovog puta uspeli da opravdaju svoj
film, osim kao jedno prilično izlišno omažiranje (prežvakavanje) nečega što je
njima u mladosti puno značilo, ali što danas, u podgrejanom obliku, stvarno
nema šta da traži ni u njihovim filmografijama, ni na našim ekranima.
