четвртак, 22. јануар 2009.
THE STRANGERS
STARSHIP TROOPERS 3
2-
STARSHIP TROOPERS 3 je jedan sramotno jeftin i srednjački film; neznatno gledljiviji od bednog II dela, ali još uvek daleko od preporuke a kamo li poređenja s verhovenovim remek delom.
scenario je bedno providan u svojim klinačkim pokušajima satire, gluma je skoro uniformno loša (blagi izuzetak: general-pop zvezda: dobar kasting, i dobra for a), akcija je bedasto usnimljena i sasvim pokopana zaista sramno lošim CGI efektima (a ni maske nisu bogzna šta).
znači, OK za najzadrtije fanove, ali zaista ne verujte pohvalama koje se ponegde mogu čuti: ovo je sasvim zaboravljiv filmić koji je svojim jeftinim resursima i neambicioznim scenarijem protraćio nekoliko odličnih ideja (npr. buba koja zauzima 1/5 planete; fore i fazoni sa 'mozak-bubom'…)
jeftino on so many levels.
ipak BEZ KRALJA (verhovena) NE VALJA.
100 FEET
ROVDYR
2
JACK BROOKS MONSTER SLAYER
EDEN LAKE
O OCENAMA I INTERPUNKCIJI
Ostale ocene su: 1 za vrlo loše filmove bez ikakvih iskupljujućih kvaliteta,
2 za manje ili više gledljivi mediokritetizam (uglavnom nevredan truda, sem za fanove),
3 je već vrlo dobro i pristojno,
4 je odlično i (skoro) izvanredno.
SPLINTER
END OF THE LINE
(3-)
čekanje se isplatilo: kupio me od prve scene (vrlo efektan i neočekivan ŠOK), i u prvih pola sata nastavio da me raduje ne samo odličnim krvavim scenama (adrien morot je majstor prostetike) nego i neočekivanim dozama STRAVE, jeze i šokova.
kasnije se to malkice razvodni, ali do kraja ipak održi respektabilno prisustvo dobrih set-pisova.
budući da se dešava u metrou, neizbežna su poređenja sa kita murom: MEAT TRAIN izgleda beskrajno lepše, ali ga hiperstilizacija umnogome i sterilizuje za pravu stravu; END OF THE LINE, pak, uslikan je sub-standardno, boje su gotovo isprane, textura slike je prilično ravna i banalna, ali zato lokacije deluju autentično, prljavo, jezivo (ne bi me čudilo da je ovo STVARNO snimano u podzemlju železnice, a ne u studiju!) i to doprinosi atmosferi nepredvidivosti i strave. splatter efekti su odlični (uključujući jedno od najboljih rezanja grla IKADA) a muzika je okrepljujuće orkestarska, a ne synth-crap.
zapravo, ovo je po svemu old-school horror, pravcati blast from the past, i mada ja nisam preterani fan 80ies horora (za mene su 70te zakon!), ovo je kao kvintesencija tih dobrih low-budgetera iz te decenije, otprilike linija od ALLIGATORA preko CHUD-a do DEMONS i BAD DREAMS: znači, pošteno odrađeno, bez praznog hoda, bez zamajavanja (npr. u DONKEY PUNCHU moraš, kao i u HOSTELU, da istrpiš bar pola sata tih kretena kako se zajebavaju pre nego što horor ispuni preostalih sat vremena; ovde horor kreće od prve scene, i ne posustaje do kraja). po priči (grupa ljudi izolovana i spopadnuta amorfnom, masovnom pretnjom), po strukturi zapleta (epizodičnoj, sa izolovanim set-pisovima posvećenim pogibijama brojne ekipe topovskog mesa), po tretmanu likova, nasilja, efekata, itd. ovo je potpuno 80IES, po duhu savršeni rođeni brat gorenavedenih (i dr. sličnih) filmova.
možda je malo passe praviti tako nešto na početku XXI veka, ali bože moj, ako se dobro uradi – kao ovde – ko se još žali? (moglo bi se reći, zapravo, da je najbliži brat ovog filma T.T. SINDROM; zaista mogu da zamislim zeku, pa i konjevića, kako seku vene na ovo. OVO je vrsta horora kakve oni najviše vole i da gledaju i da prave. samo što je bolje napravljen od SINDROMA.)
gluma je mogla biti bolja, čak i kasting je slab (obilje nefilmičnih, banalnih faca pokupljenih ko zna odakle), ali najveće zamerke imam na neinspirisanu fotografiju (kadriranje je OK, ali svetlo, sočiva, sama slika – ostavljaju mnogo za žudnju!) i na završetak koji nije dovoljno apokaliptičan i koji vezu gl. junakinje sa tim zbitijama ostavlja sasvim arbitrarnim.http://www.imdb.com/title/tt0494224/
DONKEY PUNCH
(3)
ovo je nešto kao HOSTEL sreće NOŽ U VODI sreće SHALLOW GRAVE: ne baš thrill-ride kao DEAD CALM, ali bliže njegovim nego dometima polanskog.
ukratko, studija sebičnosti i samoživlja današnje mladeži (a i šire), kroz priču o 3 eng. cure na letovanju u španiji koje upoznaju 3 zgodna momka koji, zgodno, imaju brodić tu u luci; na njemu je i četvrti, i tih 7 moralnih patuljaka, bez snežane, upusti se u uobičajeni sled alkohola+droge+sexa (neuobičajeno explicitnog!) ali im ničim izazvana potreba za sex-experimentisanjem pokvari užitak na vrhuncu – u nameri da isproba legendu o sex-zahvatu koji proizvodi neviđeni trzaj u partnerki, jedan priučeni jebač uspe da ukrasu oko pičke u kojoj je – slomi vrat.
nastaje uobičajeno šta ću-kuću slično bojlovom filmu, pri čemu su raslojavanja među novopečenim poznanicima još brža i žešća no MEĐU PRIJATELJIMA budući da su se ovi ovde tek upoznali – ali krize zahvataju i one koji se odavno znaju, uključujući čak i 2 brata.
sve to rezultira eskalacijom nasilja i krvopljusa, uz pristojnu dozu nepredvidivosti i saspensa da se krajnjem rezultatu može mirne duše dati jedna fina trojka.
ubedljivost likova i dešavanja je uglavnom očuvana, uz par nepotrebnih preterivanja (ubistvo motorom od čamca – na suvom!), a iako su svi uključeni u plot – stoka, film ima odličan tempo i intrigantne situacije da se može pratiti i bez nužnog navijanja za bilo koga; čak mu ta moralna ambivalentnost u kojoj NIKO nije nevin dodaje na draži.
za sve one spremne da traće život i na najveće đubre samo zato što u njemu neka fufa otkrije svoje sise na sekund-dve, naglašavam: ovo je najsenzualniji mejnstrim horor u skorije vreme (ne računam jeftine soft-core bullshit 'hororčiće') sa obilatom golotinjom i obilatim scenama sexa koje se po explicitnosti ne mogu meriti ni sa čime što sam video u hororu u XXI veku.
GONE
(3-)
rešen da kompletiram filmove za koje je james watkins (
u suštini, ovo je kao jedna mnogo jednostavnija, australijska KALIFORNIA u kojoj se broj junaka brzo svede na 3, i sva tenzija se postiže između njih – usred pustinje.
nema tu mnogo originalnosti, ali je film pitak i gledljiv zbog dobrih likova i glume, te fine fotografije, a na kraju to dostiže i sub-HITCHER akciju.
u suštini ovo je ipak pre svega drama o (ne)poverenju – kako opšteljudskom (da li i koliko verovati onome ko se predstavlja kao prijatelj?) tako i među-heterosexualnom (da li i koliko verovati devojci/momku?). to je provučeno kroz žanrovske matrice tako da ne smara nego je integralni deo priče koja ipak ne gubi mnogo vremena već okreće svoje žanrovske točkiće manje-više uhodani mstazama, prema finalnom (krvavom) odredištu.
u kontextu ostalih watkinsovih scenarija, ovaj je najviše generički, i najblaži – ali samo u poređenju s ostalima; ipak, ni ovde nema mnogo milosti, i visoke cene se plaćaju: pred kraj videćete, pored ostalog, najmanje jednu inovativnu metodu dranja i bušenja kože te krvoprolića.
sasvim pristojan
DEAD SET
(mlaka trojka)
pogledah englesku TV seriju sa zombi tematikom, emitovanu pred nedavnu Noć veštica nekoliko dana uzastopno (sve ukupno ima oko 2,5 sata materijala).
preciznije, radi se o hiperbrzim, sprint-zombijima – ali za razliku od bojlovih ZARAŽENIH, ovi prvo (kao kod romera) UMRU, pa tek onda tako skaposani – trče i čereče kog stignu!
uzrokom pošasti se u ovome uopšte ne bave (sem usputnim nagađanjima, još proizvoljnijim i indirektnijim od romerove venerine sonde) – tek, odjednom, mrtvi spopadaju žive, ujedaju ih, i šire pošast dalje. svet se raspada vrlo brzo, nema ni nagoveštaja od vojske, policije ili vlade – TV brzo utihne, sporadično i indirektno se vide vesti iz drugih delova sveta u 1. fazi zbivanja (haos), ali kasnije nema ni nagoveštaja dokle je to otišlo, i ima li ikakve šanse da se neka vrsta društva uspostavi. kad se 2 izolovana pajkana s patrolnim kolima pojave u II polovini serijala – čovek se upita šta ovi uopšte traže ovde kad je sve otišlo dođavola, što nisu sa svojim familijama? jer, ne postoji nikakav nagoveštaj da društvo u bilo kom smislu i dalje funkcioniše. svako za sebe, i jebeš sve ostale, to je sindrom koji smesta zahvata sve.
sve je to već viđeno u mnogo boljim filmovima (a 2 najuticajnija na ovo su –ako ništa drugo – barem među najboljima: romerova ZORA i bojlovi 28 DANA KASNIJE, uz dvije žlice ZORA-RIMEJK trčećih zombija i tamošnjih prozaično-banalnih, neikoničnih likova), a glavna 'originalnost' tiče se toga da su gl. junaci ovde uglavnom učesnici (i zakulisni radnici) 'VELIKOG BRATA'. to deluje kao potencijalno moćni satirični momenat, možda i najjači još otkad je romero svoje preživele smestio u TRŽNI CENTAR – ali, relativno malo je izvučeno iz tog ambijenta, i žanrovski, i konotativno, a i to što jeste, najviše na samom početku i na samom kraju, dok tokom najvećeg dela zbitija ne čini nikakvu razliku da li su junaci u kući velikog brata ili u napuštenom hangaru ili u šoping molu – a mikrokosmičke tenzije i problemi su isti: barikade, očuvanje granice između Njih i Nas, nužne akcije na Neprijateljskoj teritoriji (OK, ovde bar idu za lekove a ne da spasavaju kuče, mada je još uvek to usiljeno!) i neminovni prodor Njih u Naš zabran… sve su to opšta mesta zombi-plota koji ilustruju moju tezu da se u današnjem zombi-hororu autori pretežno bave reciklažom, sa vrlo malo šminke i friziranja davno viđenih modela.
to ne znači da film nije gledljiv i umereno zabavan za ljubitelje ove vrste stvari: dinamičan je, nema nimalo smaranja; akcija je žestoka i napeta te osvežavajuće krvopljusna; ima dobrih gross-out momenata, ne samo vezanih za splatter, nego i za sranja druge vrste (he he); ima solidnog humora i saspensa. naravno, to je sve déjà vu, ali so what, pitko i glatko je odrađeno, i za fanove se skroz preporučuje kao vredno pažnje.
stilski je to jaka overdoza shaky cama - ponegde bojlovski efektna, ponegde prosto zamorna, sa tim 'verite' stilom koji navodi na pomisao da danas SVAKO može da snimi film koristeći taj pristup kao izgovor da ne mora da frejmuje šotove, postavlja svetlo i radi sve one stvari kojima su se zamlaćivali ti neki drejeri, hičkoci, de palme i slične zamlate; to je sad prevaziđeno, sad svako u svojoj avliji može da snimi apokalipsu za nedelju dana svojom video kamerom. ja, kao starovremenski čovek koji voli da ispoštuje pažnju i trud unesen u nastanak kako scenarija tako i slike ne mogu da imam veliko i iskreno oduševljenje za ovaj reciklirani scenario (sa njegovim half-assed i obvious satiričkim mometima vezanim za celebrity culture i velikog brata) niti za taj prežvakani i devalvirani 'verite' stil doveden do svoje negacije i smaračke sveprisutnosti čak i u najkonvencionalnijim TV serijama u kojima kamera mora da se mrda i drhti čak i dok snima porodični razgovor za doručkom:
-sine, evo ti tost (MRD! MRD! ŠEJK!)
-mama (MRD!), dodaj mi mleka (ŠEJK! ŠEJK!)
-draga, ja odoh na posao (CIM! MRD! ŠEJK! VRLUD!)
znači, zavisno od vašeg raspoloženja, tolerancije prema neoriginalnoj ali dinamičnoj reinterpretaciji ustaljenih zombi konvencija i odnosom prema ovoj temi, ovo se može opisati kao 1) koga je briga za još jedan been there done that got the zombie t-shirt?; 2) odlična zombi zabava; 3) ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati… ili sve to zajedno.
PS: najbolja cura u ovome pokazuje sise u sceni tuširanja!
WHISTLE AND I'LL COME TO YOU
ESCALOFRIO aka SHIVER
BLOOD & ROSES (1960)
THE WOMAN IN BLACK (1989)
(3)
A CALAMITY OF SNAKES
(3)
odmorih mozak uz jedan izvanredno trashy, ali zabavan komad vintage HK exploatacije.
da se razumemo, ovo nije dobar film; ovo je apsolutno simplicistički napisan i krajnje kasapski režiran film.
ALI! on savršeno deliveruje! njegova namera je jednostavna, a metodi njenog sprovođenja još jednostavniji (zumovi unapred i unazad, krupni planovi, brza montaža…), ali na nekom nivou moram da poštujem film koji svoju osnovnu nameru USPEVA da ostvari: arhetipski, urođeni strah od zmija ovde je exploatisan 101%! nema ovde ni jeze ni tihe strave, ni suptilnosti bilo koje vrste: ovo je 1 sirov film koliko to samo HK produkti umeju da budu, ali na svom sirovom planu delovanja on savršeno funkcioniše. zapravo, veliki je plus što ovde nema dosadnih 'karakterizacija', nebitnih sabplotova, nasilno ubačenih romansi i sličnih holivudskih pizdarija za hinjenje respektabilnosti: ne, bato – ovi ovde znaju zašto je publika došla, znaju šta publika očekuje, i to joj isporučuju u lopatama i u kamionima!!!
zmije, deco, ZMIJE! bukvalno HILJADE njih! svih oblika, boja, rasa! sitne, tanke, zelene! srednje, šarene! crne! ogromne boe! sve ima!
i što je najlepše – sve su žive, prave, kakve ih je bog u svojoj nedokučivoj mudrosti napravio – kakva animatornika, ko još ima para za to, tj ko je lud time da se zamlaćuje kad u dvorištu imaš desetine zmija sasvim besplatno!
znači, zaista, ne preterujem kad kažem da su ovde iskorišćene hiljade i hiljade ovih ogavnih gmizavaca, i da film –beskrajno uspešnije i uverljivije – uspeva da prenese njihovu gadost i da proizvede šok, pored ostalog, i vrlo neholivudskim, čak tipičnim HK nepoštovanjem kako za životinje (desetine njih, živih, očito nelutkastih, ubija se pred kamerama!) tako i za ljude! da, to je najlepše: glumci imaju nedvosmislene interakcije sa PRAVIM živim zmijama! one se omotavaju oko ljudi, pužu po njima, kidišu na njih, ujedaju ih (?), ovi se valjaju po gomilama uspalacanih gmizavaca – nema laži, nema prevare, a kamo li CGI-ja (ovo je iz ranih 80ih, kakvi crni CGI – ostavite ta sranja za one pičkaste holivudske CGI zmije u fejk avionu!)!
zaplet je smešan (klasično nepoštovanje tradicije, tj. Bude izaziva gnev prirode koja uzvraća udarac – u vidu najezde na soliter izgrađen na mestu zmijskog genocida), likove nazvati karikaturama bio bi nezasluženi kompliment, ovo jedva da su čiča-gliše, a neki od za HK-tipičnih neukusnih gegova moraju se videti da biste verovali, dakle slapstick usred splatter mayhema, groteskni sidekickovi, debele žene itd itd. LU-DI-LO! a tek da vidite bendove koji sviraju, da vidite žurku u soliteru tokom koje izbija pošast zmija…
ipak, ovo je film koji se trudi da udovolji, i to uveliko uspeva.
zato, uprkos svim realnim nedostacima, od mene blagonaklona trojka.
MY NAME IS BRUCE
...ali je po sebi savršeno nebitan: počev od dizajna (izgleda užasno! kao neka pokretna debilna halloween lutka) pa do toga šta i zašto radi. te scene sa demonom su by far najslabiji delovi filma, mlitavo, kilavo režirani, nenadahnuto zamišljeni, potpuno neupečatljivi i bezvezni. kraj je, takođe, ravan i neuzbudljiv, i ne samo to nego i neduhovit – mada je barem dosledan u svojoj (u filmu sveprisutnoj i skoro iritirajućoj) auto-referencijalnosti.
intonacija je krajnje benevolentna i sa max. 1 minutom isečenih psovki i minornog krvoprolića ovo bi mogao da bude pg-13 film.