HARD TO BE A GOD (Трудно быть богом, 2014)

  ***  

  3+  

Ljudi se mažu blatom i govnima. Žive u lokvama, u sopstvenim govnima. Okruženi stokom, svinjama, kokoškama.

Neprestano kašlju, pljuju i izbacuju slinu iz nozdrva. Neki je ne istresaju nego im slobodno visi. Kaljuga.

Bedna naselja okružena su blatnim pustarama, močvarama pritisnutim izmaglicom i hranjenim skoro neprestanim kišama.

Intelektualci i umetnici su istrebljeni. Vladaju degeni, klinički i metaforički.

Štrokavi, oznojeni, odrpani. U gukama. U blatu.

Mrtve ribe. Mrtvi zečevi. Govna.

Grimase. Spletke. Urote. Prevrati. Borba za vlast nad trulim kokošinjcem.

Koškanja, tuče, klanja. Leševi. U blatu.

Vešala, masovna pogubljenja. Ko će biti novi kralj poljskog klozeta?

Zatvorenici. Robovi. Grupno uvezani.

U kavezima. U lancima. Popljuvani. Posrani. Ali, blato izjednačava sve.

Leševi. Prosuta creva ispadaju iz utrobe i uranjaju u žitko blato.

Tihi čemer, beznađe, prostakluk, poneka mlitava orgija, povremeni pokolj da daju sebi oduška, pa nazad u blato, u stagnaciju. Sjašio Kurta, ujašio Murta.

Ruski SF, kažete? Ne, nego srpski hiperrealizam.

Vizija budućnosti? Ne, nego naša evergrin srednjovekovna današnjica.

TEŠKO JE BITI BOG je najljući, najogorčeniji, najbeznadežniji vrisak očaja nad prevlašću glupih, divljih, nekulturnih, drčnih, prostih nesposobnih budala koji se uopšte može zamisliti. 

To je krik protesta nad prevlašću najnižeg, najprimitivnijeg u čoveku koje će, neminovno, da zavlada jednom kada se istrebe školovani, kulturni, pametni – kada se ugase (ili, kao u Srbiji danas, obesmisle) univerziteti i kad se zabrani umetnost, kad zbirke poezije završe u poljskom čučavcu, kad svekolika ljudska kultura ode u klozet, u govna, u blato.

Ovom naracijom počinje film: "Ovo nije Zemlja. Ovo je druga planeta. Ali je slična Zemlji od pre osamsto godina. Ima nekoliko sličnih planeta. Ovo je jedna od bližih i manjih. Lokalni sivi zamkovi podsećaju na ranu renesansu. Tridesetak naučnika je poslato ovde. Ali do renesanse ovde nije došlo. 

Bila je to reakcija na nešto čega nije bilo. Ovde, u Arkanaru, upravo se počelo sa uništavanjem univerziteta. S obzirom da je univerzitet stecište misli, to je označilo početak lova. Lova na mislioce, pametne ljude, ljubitelje knjiga i talentovane zanatlije. 

Neki su pobegli u susedni Irukan. Tamo je bilo bolje. Drugi su se pokorili ili su ih ubili odredi smrti ministra bezbednosti, don Reba."

Ovo nije Zemlja, kažete? Koješta! Ovo JESTE Zemlja: i ne zavaravajte se tom naizgled prevaziđenom glazurom blatnog i kužnog Srednjeg veka. Osvrnite se oko sebe, pogledajte lokve u svojoj ulici, pogledajte kontejnere, ljude... 

Ovo je Zemlja DANAS. Planeta kojom caruju neznanje, nekultura, glupost, sebičnost, pohlepa i primitivizam. Planeta mržnje – mržnje prema znanju, kulturi, pameti, plemenitosti, čovekoljublju, tekovinama civilizacije...

A vi biste, ipak, SF? Hoćete ljude u blesavim kostimima i sapunooperske spletke i zavrzlame, hteli biste malo akcije? 

Okej, imate i nemački film TEŠKO JE BITI BOG (Es ist nicht leicht ein Gott zu sein, 1989), on je daleko konvencionalniji, možda vam takav legne. Ja nisam uspeo da ga izdržim duže od pola sata: ništa ne vredi ni kameo pojava Vernera Hercoga (koga smesta ubiju, pa i ne kaže niti uradi ništa vredno pomena). Džaba, kad je film kičasta trešerica.

A ova ruska verzija – e, to je nešto sasvim drugačije. Nešto unikatno. Da se razumemo: ovo je užasno naporan film. Traje tri sata. Crno-beo je. Mučne i neprijatne slike defiluju sve vreme. Naracija je izluđujuće eliptična i konfuzna. Ko tu koga i zašto – ne samo što nije jasno, nego nije ni bitno. Ista su to govna. 

Umesto da se naprežete da pratite zaplet (ili odsustvo istog) ili da se vezujete za iritantno opskurnog glavnog "junaka", bolje se prepustite ugođaju – zagazite, do kolena ili do dupeta, u blatište, u kal, u govna, u smrad ovog minuciozno izgrađenog i spektakularno predivno uslikanog sveta. Iskustvo je mučno i gadno, a tuširanje posle filma obavezno.

Ali ako posle svega odahnete i kažete: "Hej, pa nama ovde ipak i nije tako loše" – biće to znak da ništa niste shvatili.

TEŠKO JE BITI BOG igra na FEST-u. Iskoristite doslovno UNIKATNU priliku da ga pogledate (predviđena je samo jedna projekcija: očekujte gužvu i gnjavažu u rulji koja će na ovo da pohrli: možda dođe i do tuče, guranja, drugih obaveznih znakova primitivizma). Veliko platno jedino može da do kraja ponese nadrealno-apokaliptičnu viziju pokojnog Alekseja Germana, koji se godinama mučio da ovo ostavi iz sebe i koji je umro pred sam kraj svog života, tako da je film morao da dovrši njegov sin. 

Šavovi se ne vide. Ovo je konzistentno sumoran i gnusan film, opominjući, baš kako i treba, da nikad ne treba suviše opušteno verovati da se "prevaziđeno" Zlo neće vratiti, da je Srednji vek iza nas, da su devedesete iza nas...

A sad da pustimo TV i vidimo šta je novo za transfer blama provalio naš nekulturni predsednik s kupljenom master-diplomom, 

koji je simptom iz svog bogatog psihopatološkog repertoara danas ispoljio naš premijer, 

šta su novo slagali naši lažni doktori, naša elita koju za kulturu i pamet baš živo zabole kita... 

Nazad u blato... Svom snagom!