Pre tačno
200 godina objavljen je Frankenštajn Meri Šeli – jedan od najznačajnijih
horor romana u istoriji. Tačnije, gotsko-hororični proto-SF roman koji je
uticao toliko snažno na sve fantastične (pod)žanrova nakon toga da to zaslužuje
da se i ovde nekako obeleži.
Naravno, o
ovom romanu opširno sam pisao u svojoj studiji POETIKA
HORORA, a o njemu i njegovom značaju i uticaju, na engleskom, i
u tematu
za Rue Morgue koji sam priredio pre dve godine, kada smo
obeležili 200 godina od čuvene noći u kojoj je roman začet. Jeste, to je toliko
značajna knjiga da joj slavimo i začeće
i rođenje!
Pre nedelju
dana, na prvom Festivalu
fantastike u Nišu održao sam predavanje (u formi razgovora sa
Srđanom Savićem) pred zainteresovanom publikom, a svima koji nisu bili prisutni
sada nudim osnovne teze – za informaciju,
poduku, promišljanje, podsticaj za preispitivanje...
Ovo što
sledi je nešto kao Frankenštajn-dajdžest – najbitniji podaci, teze, teme i ideje
koje u vezi s njim valja reći.
Objavljen je marta 1818. godine (anonimno); drugo izdanje, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831.
Šelin otac, radikalni filozof Vilijam Godvin, kome je roman posvećen,
i majka, proto-feministkinja, Meri
Volstonkraft
Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski
romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov
saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera
kao arhi-buntovnika.
Prezir svakog oblika potčinjenosti
i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uverenju da je biće
sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja.
Geteov uticaj, pre svega kroz njegov
epistolarni roman Jadi mladog Vertera - kroz karakterizaciju Frankenštajnovog
stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog
i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.
Šelijevih ispravki u tekstu ima
gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je
usvojila.
Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron (28), njegov lekar Džon Polidori (21), Persi Šeli (24) i Meri (19) i njena polusestra Kler Klermon zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno
švajcarskih Alpa.
Meri Šeli inspiraciju za svoju
priču dobila – u snu
Prometejsko prekoračenje ograničenja i zalaženje u božanske ingerencije od strane smrtnog stvora.
Meri Šeli ne potencira greh "uzurpacije" prirode (tj. nadležnosti Boga),
oličen u stvaranju kreature, koliko iznova i iznova insistira da je pravi i
istinski neoprostiv Frankenštajnov greh sadržan u njegovom odnosu prema svom
neprirodnom "potomku".
Neodgovorni,
neroditeljski odnos
prema stvoru kome je podario život. Drugim rečima, da je doktor očinski
prihvatio svoje stvorenje, i uveo ga u svet kako dolikuje, njegov navodno
bogohulni čin stvaranja novog života na nepropisan način bio bi uistinu
prometejski. Ali, on svoje stvorenje
napušta, i tim činom napuštanja šalje ga na put društvene demonizacije.
Frankenštajnov stvor nije monstrum zbog toga što isprva jeste
(telo sačinjeno od delova leševa) već zbog
onoga što drugi od njega načine, odbacivši ga.
Nema družbenicu: ovom odlukom
Frankenštajn po drugi, i finalni put
napušta svog stvora, definitivno ga, nakon lažne nade, još surovije
osuđujući na totalnu samoću. Time je
prizvan i njegov demonizam.
Frankenštajn
oličava, na tematskom kao i na formalnom planu, rascepljenost i udvojenost čoveka na pragu modernog doba, kao i
njegove nade i strahove vezane za
poljuljano mesto u vasioni pod
uticajem novih društvenih okolnosti
(Francuska buržoaska revolucija; pad feudalnog sistema i pripadajućih mu
vrednosti, uključujući tu i vekovnu nadmoć Crkve; začeci demokratskih
vrednosti, ljudskih prava). Heteroglosija se ne ogleda samo u višestrukim naratorima, nego, možda i
najrečitije, kroz nedoslednosti,
rascepljenosti i udvajanja u samom karakteru dr Frankenštajna.
Čovekov odnos prema univerzumu i
prirodi (bez boga?).
Površno je tumačiti roman kao kritiku nauke kao takve: ono što on kritikuje jeste nedostatak odgovornosti
naučnika, i uopšte, stvaraoca bilo koje vrste (umetnika, roditelja...).
Upravo ova tendencija začela je, u drugoj polovini 19. veka, još direktnije
bavljenje problematikom neodgovornih
naučnika u proto-SF romanima Stivensona
i Velsa.
U njemu su svoje otelotvorenje
dobile neke od centralnih tema i ideja poznog gotika, engleskog romantizma, i
zapadne kulture uopšte, i to kroz arhetipove Adama, Lucifera, Kaina, Lutajućeg Jevrejina, Fausta, "plemenitog
divljaka".
Sekularizacija mita o stvaranju.
Kopernikanski obrt koji Frankenštajn donosi u horor sastoji se u
ovome: rani gotik polazi od premise "ljudi su, u davna vremena, verovali u ovakva čudesa ", roman M. Šeli
polazi od stava "naučnici danas
veruju da su ova čudesa moguća".
Plauzibilnost fantastične premise više se ne traži u sujeverju i prošlosti, već u
aktuelnosti sadašnjice. Roman predstavlja spoj
gotskog i proto-naučnofantastičnog.
Doktor Džekil u noveli Dr
Džekil i g. Hajd (1886) R. L. Stivensona; doktor Moro u Ostrvu
doktora Moroa (1896) i doktor Grifin u Nevidljivom čoveku (1897)
kao i likovi brojnih kratkih priča H. Dž. Velsa; zatim Dr Herbert Vest u priči
H. F. Lavkrafta "Herbert Vest –
Reanimator".
Drugost je, u dotadašnjem gotiku,
bila jasnim granicama odeljena od respektabilnosti. Dajući glas monstrumu, tako da potanko iznese svoje gledište, Meri Šeli je
učinila ključni korak u pravcu relativizovanja
i preispitivanja granica između dobra i zla, čudovišnog i normalnog.
Zahvaljujući tome što je opisanim postupcima
uspela da čitaoca "stavi u kožu
čudovišta", Meri Šeli je obogatila horor žanr ne samo na motivskom i
tematskom, nego i na idejnom planu. Prava strava ovog romana ne sastoji se u čudovištu koje će prodreti
u naš zabran, već u čudovišnosti sistema društvenih odnosa koji kreiraju nova
čudovišta, i u našem saučestvovanju
sa tim procesima.
Svi ostali primeri transgresije i
strave imaju jasne korene u mitu,
legendi, narodnoj priči; samo u Frankenštajnu vidimo neman
napravljenu ab initio (otpočetka). Nemamo
prave prethodnike ove nakaze, u potpunosti napravljene od čovekove ruke –
izuzev, možda, Golema.
Vampiri i vukodlaci utemeljeni su
na folkloru i legendama starog sveta, mumije su puki produkti egipatskog načina
sahranjivanja, dok je Frankenštajnovo čudovište, naravno, kreacija moderne nauke. Kao takvo mnogo se prirodnije uklapa u naš svet.
U temelju dugotrajne popularnosti Frankenštajna
status čudovišta kao otpadnika;
vidimo kako strada zbog nedostatka
ljubavi i porodične topline.
Lični strahovi od novih tehnologija
Frankenštajn je moderna verzija
još starijeg mita, polazeći od Prometeja
i uključujući Fausta i druge: mita o prekoračenju
granica znanja i cene koja mora da se plati.
* * *
Sve ove teze, naravno, kao i neke
druge, imate razrađene, argumentovane i uobličene u knjizi
