ČUDAN ZVUK MOTORA

Scenario: Gaets

prema istoimenom romanu Žan-Lika Lučanija

Preveo s francuskog Predrag Mladenović

Crtež: Žonatan Munjoz

Izdavač: Besna kobila

Edicija Francuska veza,

format B5, 126 strana,

kolor,

tvrde korice

* Čudan zvuk motora nagrađen je 2013. nagradom SNCF za najbolji krimi strip *

            Ima ona stara izreka, „U zemlji slepih jednooki je kralj.“ Ali ne vredi čak ni to što je po njoj imenovana jedna pesma Dead Can Dance kad se radi o temeljno promašenoj ideji. U zemlji slepih i kralj je slepac, možda i najveći od svih. Ne vlada onaj ko se mnogo ističe i razlikuje, nego onaj koji je sličan rulji, ko razmišlja slično kao ona i deli srodne vrednosti.

            Mislite da je naš Psiho „jednook“ u zemlji slepih Srbalja? Nije. On je isto onakvo govno kao prosečan Srbin, i radi samo ono isto što bi i svaki „normalan“ Srbin radio na njegovom mestu. To je zaselo na tron samo zato što podilazi onom najnižem, najslepijem u narodu, i iživljava svoju neiživljenost nesmetano jedino zato što mu prosečan Srbin odobrava, jer bi radio to isto na njegovom mestu, kad bi ga se nekako dočepao.

Zašto Srbi masovno trpe TO? Zato što su isti takvi, i da im se da vlast i oni bi gušili svako protivljenje, svaku različitost, svaku alternativu, pridavili svaku opoziciju, zavadili i zatrli sve što bi im potencijalno zasmetalo, doveli svoje tetke i ujne i deveričiće i sinovce na vlast (ma koliko ovi nesposobni bili), zaposlili bi poslušne a oterali neposlušne, prigrlili maloumne a prognali umne (da im mnogo ne „filozofiraju“ i ne kvare im igru), i sve u tom stilu.

Znači, svaki srpski Murta radio bi isto što i Psiho-Kurta koji je, eto, zaseo na imperatorski tron spojem besprizornosti, slepe pohlepe i odsustva ikakvih principa osim želje za vlašću po svaku cenu (pa i po cenu Veleizdaje). Ono što je drugima bilo gadno, njemu nije, jer on nije gadljiv; u podrume i katakombe i štroke gde nešto čistiji ne bi ni privirili, on se valja sa sebi sličnima. A narod slepo „gleda“ i nemo odobrava, jer zna ili sluti da bi i sam radio to isto, da može. I bira ga zato što je „naš“, što je isti ko „mi“... 

Kakve to veze ima s ovim grafičkim romanom?

Pa eto, Čudan zvuk motora najavljuje nam se kao „izvanredna satira jednog društva zavijena u krimi priču o detetu serijskom ubici. On je prosto takav rođen, i rešio je da pobije sve koji žive s njim u toj rupi od mesta, bogu iza leđa. Ali, nećemo ih žaliti: možda takav skup moralnih degenerika i ne zaslužuje bolje?“ Počinjete li da uviđate?

I naš Psiho je takav rođen, u nakaznom-ali-tako-prirodnom braku Slobe i Šešelja, i rešio je da baci u kanalizaciju sve što vredi u Srbiji, odnosno sve koji žive s njim u toj rupi od mesta, bogu iza leđa: pametniji će da pobegnu sami, a oni drugi, plus kratkovidi, neizlečivo optimistični ili drugačije vezani za ovo podneblje ostaće da ugase svetlo. Ubijeni u pojam, ubijeni u ponos, ubijeni u dušu, svakodnevno silovani a i dalje cvile za još, i glasaju za TO sve više - možda takav skup moralnih degenerika i ne zaslužuje bolje?

Glavni junak (tj. antijunak) ovog romana je osmogodišnji dečak koji je možda „jednook“ među slepima, utoliko što vidi da je okružen isključivo, i bez izuzetka, moralnim degenericima: besprizornim, beščasnim, pohlepnim i pohotnim i sebičnim i lažljivim i pokvarenim degenima, odraslim kao i maloletnim, jer i deca su nužno zatrovana otrovom roditelja koji ih podižu tu negde u nekakvoj nedođiji. 

Ali, kao i oni, tako i on nosi u sebi „otrov“ okruženja – i mada može delovati kao purgativ svim tim fekalijama, kao Donosilac Pravde onima koji su se ogrešili i zaslužili da odu „pod mač, bato“, on nije ništa bolji od njih, on je samo mali ali prilježni, vredni Psiho u psihotično nezdravom mikrosvetu. Njegova vizura samo je najefektnija da u sebi odrazi razmere nenormalnosti celog tu prikazanog (mikro)sveta.

Glavni ugođaji ovog gromana su crni humor i groteska, a oni izrastaju iz psihopatološke vizure malog ubice, tačnije iz kontrasta onoga što se očekuje (dete = neiskvarena nevinost, nedužnost, dobrota) i onoga što vidimo od prve strane – mali bezosećajni skot koji je naumio da istrebi sve oko sebe. Pomenutom ugođaju naročito doprinosi anderstejtment: taj mrtvoladni (neko bi reko deadpan) odnos prema ubijanju živih ljudi kao da su lutke od papira. Nema tu filozofije, nema velikih misli i tupljavine, oni moraju da umru, svi do jednog, i to je to. Ostaje samo da se vidi kojim redom: ko će prvi, i kako.

Pošto se dešava u Francuskoj, ova orgija mizantropije mene mestimično neodoljivo podseća na obožavanog mi Luja Ferdinanda Selina, mada je lišena tirada i dubinskih analiza i preteranog brbljanja: mališan nije ni dovoljno zreo, a ni psihičkom dijagnozom sposoban da se bavi takvim dubiozama. Umesto obilatom naracijom, njegove rečenice su svedene, a sve se govori slikama – što je u gromanu još i bolje. Ako nešto mrzim to je da otvorim strip (ili groman, svejedno) – i vidim ogromne balone i kocke jebenog teksta! Pa pričaj mi slikom, nacrtaj mi to što si hteo, nemoj da mi kenjaš ubeskraj i slovima zaklanjaš crtež! E, Čudan zvuk motora radi upravo to – priča vrlo slikovitim slikama, sa minimumom teksta, baš kao što i treba.

   Druga referentna tačka za opis asocijativnog polja koje se širi oko ovoga dela bila bi Blizanačka trilogija Agote Krištof (koju su pre par meseci Kontrast + Dereta reizdali, sada u jednoj knjizi: topla preporuka!). Dakle, minimalizam, anderstejtment, psihopatija, bezosećajnost društva odražena kroz bezosećajnu decu, užasni zločini bez pravog smisla i svrhe, haos, crnilo, a sve na nekom fletlajnu, bez histerije, bez mnogo buke i filozofije. I baš ta prividna hladnoća zastrašuje, i ledi krv u žilama, više od neke konvencionalne hororične barokno-gotske ekspresije sa munjama i gromovima i vodoskocima krvi.

Dakle, ako ste u stanju da zamislite spoj Selina, Agote Krištof i jednog vrlo ledenog, ne mnogo kitnjastog i veselog Tima Bartona, dobićete ovaj groman. Najcrnji je od svega što je Besna kobila do sada izdala, a nije da ovaj odličan izdavač ne naginje mračnim sadržajima: podsećam na moje rivjue njihovih ranijih sličnih izdanja:

H. F. Lavkraft: S ONE STRANE I DRUGE PRIČE (Erik Krik)

KORPORATIVNI PANDEMONIJUM

ERIK KRIK – MEĐU BOROVIMA, 5 BALADA O ZLOČINIMA

(O ovome nisam stigao da pišem na blogu, ali odlično je i vredno pažnje: baci pogled na privju OVDE pa sam proceni!)

            Oslušnite ovaj „čudan zvuk“ – prepoznaćete ga! Možda iz svoje okoline, a možda iz sebe samih...