Kako smo se družili sa Ričardom Stenlijem

Ovo što sledi je sažeti, slikoviti izveštaj o upravo završenom 17. Festivalu srpskog filma fantastike u Beogradu, na kojem je specijalni gost bio jedan od najdražih mi živih žanrovskih reditelja, Ričard Stenli.

            Pre svega, nakon više dugih i intenzivnih razgovora sa njim tokom pratećih dešavanja na festivalu, kao i na javnom razgovoru koji sam s njim vodio, kao i na Zombi Šetnji na kojoj je učestvovao, moglo se jasno i neopozivo videti: OVAJ ČOVEK JE NEUNIŠTIV!

make up by M. Lakobrija

            Šta je taj sve preturio, kako u ličnom životu tako i u pokušajima da ima rediteljsku karijeru, to je predmet legendi i dokumentaraca. A onda je pre par godina, na svu muku, bio žrtvom naročito zlobnog i podmuklog napada, kada ga je bivša cura optužila za nasilničko ponašanje.

NASILJE!

Ko prati internete zna, ili može saznati, sve o tome: nema danas ništa privatno. Dapače, upravo je poenta napada bila da se u javnosti on oblati i da bude kenselovan – što se, nažalost, delimično i desilo, jer ga je Glupi Mali Golum zvani Ilajdža Vud (producent BOJE IZVAN SVEMIRA) preko noći šutnuo i odbacio dotadašnje planove da mu producira i DANIČKI UŽAS i neku treću HPL priču.

Stenli, Simona i neki jezivo uverljivi zombi

Međutim, kažem vam i potpisujem: nakon ovih susreta vidi se da njegovu žeravicu nisu Zle Veštice ugasile, nisu ga slomile, sjebale, samo su ga privremeno usporile, ali on nije postao gorči i smrknutiji od lika kojeg sam upoznao pre 8 godina na Grosmanu.

Dapače, njegov entuzijazam je zračeći, čist, neokaljan, nabijen strujom, a iako on odavno nije prolećno pilence (r. 1966!), Stenli ima i intelekta i duha i energije i volje da napoji čitavu jednu zombifikovanu kinematografiju – npr. srpsku.

"Čak i ja sam šokiran ovim hororom!"

Samo što njena mrtva puvala za njega ili ne znaju, ili ih nije briga: od domaćih reditelja u publici na mom javnom razgovoru videh samo Momira Miloševića (OTVORENA), Danijela Vizija (BDENJE) i nikog više. Bilo je fanova, ali ne filmmejkera.

Anyway, veliki RESPEKT za ovog BORCA, a uz divljenje i doza zavisti, jer ja zaista nemam tu dozu optimizma i vere kakvu u sebi ima Stenli, da se decenijama bori za svoju viziju FILMA, najteže i najzajebanije umetnosti, protiv svih vrsta ala i bauka i aždaja i pičaka i pedera (u moralnom smislu reči).

Neko drugi bi se možda smorio da dođe u Srbiju danas, u gadariju zvanu Beograd, u pomalo ofucani DKC (koji nije umeo da pusti DCP filma na otvaranju), na jedan mali, niskobudžetni festival – neko drugi bi tu glumio zvezdu i izvoljevao, gunđao, neko drugi bi tu bio s očima na pola koplja, i mrzovoljno bi se slikao s ponekim fanom, i uz gunđanje prozborio koju otrcanu frazu u intervjuima i nastupima, i neko drugi bi se mlitavo prošetao sa zombijima, reda radi, iz učtivosti – ali NE i Stenli!

Stenli je i dan-danas isti onaj tinejdž-fan horora i čudovišta i žanra i subverzije i andergraunda kakav je bio pre 50 godina, i mada sam uz njega i oko njega proveo nebrojene sate tokom ta tri dana u Beogradu, nijednom ga nisam video u nekoj senci, mrzovolji, smorenosti.

Stenli i Jog-Sotot

Sa svakim ko je to hteo – slikao se, nasmejan, vedar, zračeći, zauzimajući tražene poze, pokazujući prstima Rogove, praveći face – našminkan kao mutant.

Vedro i sočno je pozdravio publiku na otvaranju, i sa zračećim oreolom je pozdravio tih 40-ak posetilaca javnog razgovora u subotu uveče, i iskreno počastvovan je primio Počasnog Koskara od Mikija Lakobrije.

Ne samo što su on i njegova pratilja bili našminkani na Zombi Voku, nego je neumorno bečio facu u svaku kameru u okolini i glumio čudovište, i teturao se kao stvor sa ostrva dr Moroa, i čučao je, po pločnicima Beograda, i grčio prste, i bečio se za sve pare (tj. iz golog entuzijazma).

O privatnim razgovorima, naravno, neću da pričam – osim što ću reći ono što ionako znate: Stenli ne da nije digao ruke od snimanja novog filma, nego upravo intenzivno priprema THE DUNWICH HORROR, koji bi trebalo da bude snimljen tokom iduće godine, a premijeru da ima u 2025.

Sve što mi je otkrio o tome kako će da apdejtuje tu priču za 21. vek zvučalo mi je izuzetno pametno, nadahnuto, promišljeno i tačno – u duhu Lavkrafta, ali opamećeno i osmišljeno da odjekuje i nekim današnjim temama, ali ne onako kako to čine današnji eksploatatori HPL-a koji, dok ga muzu i pare zgrću na njegovo ime, istovremeno peru ruke i nazivaju ga lošim imenima, distancirajući se od svoje Zlatne Koke.

Pričali smo o svemu što me je zanimalo: o zaleđini napada na njega (koji je daleko razgranatiji i složeniji od osvete jedne psiho-veštice – čitav Kabal je bio iza toga, izgleda), o templarskom blagu, bogatim mecenama, Africi, antropologiji, katarima, okultnim silama, Lavkraftu, kenselovanju, političkoj korektnosti koja ubija horor (a i šire), knjigofiliji…

Poklonio mi je primerak svoje knjige THE LAST CRUSADE koja je nominalno, non-fiction, mada mnoge su deonice pisane kao fiction, kao uzbudljivi avanturističko-mistički horor roman – o katarima, Monseguru, Otu Ranu, nacistima u potrazi za okultnim relikvijama…

To je njegova životna opsesija, delom samo prikazana u dokumentarcu THE SECRET GLORY, ali u ovoj su knjizi najnovije teorije, saznanja i apendiksi toj indijanadžonsovskoj sapunici.

Ovo je samizdat verzija, 1 od 100 primeraka u punom koloru (knjiga je bogato ilustrovana), ali reče da razmatra ponudu jednog velikog izdavača da mu to izda kako priliči. Ovo svakako vredi da dođe do što više čitalaca. Beskrajno je sočno, živopisno i mašto-podsticajno!

Sa Mikijem i Stenlijem otišli smo i u turu „Podzemni Beograd“, koja nam je od strane rukovodstva FSFF-a bila najavljena kao da je po uzoru na knjigu Beograd ispod Beograda, ali se ispostavilo da ipak nije ni blizu tome.

Rimski bunar,

Barutana, rimski sarkofazi i nadgrobni spomenici, tuneli iz doba SFRJ (!),

a onda ostatak napolju, na suncu.

Nije bilo loše, uprkos vodičici sa Tarzan-inglišom ubeđenoj da se na engleskom kaže „the Janjichars“ a ne, kako sam pokušao da je, nedokazanu, ispravim, „the Yanissaries“. Ipak, moraću nekad, u nekom drugom aranžmanu, da overim PRAVU turu „Podzemni Beograd“…

Moj razgovor sa Stenlijem pred publikom organizatori su najavljivali kao „masterklas“, kao „druženje“, kao „Q&A“...

Jedino dosledno u svim najavama bilo je izostavljanje imena onoga ko vodi razgovor: taj se nigde ne pominje, ni u Katalogu, ni na Flajeru festivala, ni u PR pismu medijima koje su novine zatim prenosile, ni u objavama na Instagramu i Fejsbuku.

U ova poslednja dva se ta sitnica pomenula tek naknadno, kad im ja skrenuh pažnju na previd.

Zato sam sebe, na početku tog razgovora, predstavio kao The Man With No Name, što je izvesnom smislu bilo prikladno (iako nisam imao šešir)!

Za razgovor sam imao 45-60 minuta, i to sam maksimalno iskoristio da ga prepitam oko najnovijih stvari: Lavkraft, BOJA, predstojeći DANIČ, kenselovanje, Kejdž, a publici sam prepustio, ako požele, da ga pitaju o klasicima od pre 30 godina.

Publika nije bila preterano brojna, ali ni sramotno oskudna (rekoh, 40-ak duša), a slično se može reći i za živahnost sa pitanjima (mislim da ih je bilo 4 ili max 5), ali mislim da su bili zadovoljni onim što su čuli, kao i ja.

Sve u svemu, bila je retka privilegija biti ozračen entuzijazmom, ljubavlju i znanjem horor znanja od jednog takvog velikana kakav je Stenli, i svako ko je proveo s njim bar neki minut ili sat tokom prethodnog vikenda reći će vam isto to.

A sada, jer sa Ghoulom uvek dobijate više, ekskluzivno vam kačim audio snimak mog javnog razgovora sa Stenlijem, koji možete skinuti OVDE: Richard Stanley in BG 30.09.2023.

P.S. Sve fotke u ovom postu napravio sam ja, izuzev onih (sa masterklasa) koje je uslikao dragi drug i jedan od prijatelja moje knjige ZADUŠNICE - Ognjen.

P.P.S. U četvrtak 5. oktobra izlazi nedeljnik NIN, a u tom broju čitajte na tri strane moj iscrpni intervju sa Stenlijem! Ne, to nije ova ista priča koju imate u audio snimku, već sasvim drugi razgovor, na druge teme. Evo prve strane, i dela sledeće: