Sto najboljih filmova svih vremena po časopisu Sight & Sound

 

Jedan od najprestižnijih svetskih filmskih časopisa, Sight & Sound, kojega izdaje jedna od najprestižnijih svetskih filmskih institucija, Britanski filmski institut (BFI: British Film Institute), upravo je obznanio najnoviju varijantu svoje liste najboljih sto filmova svih vremena.

            Ako ozbiljno pratite film, znate da S&S već punih 70 godina, na svakih 10 odradi novo glasanje, i izbaci listu koja nastaje uravnilovkom rezultata tog masovnog glasanja. Prave se dve liste: jedna za koju su glasali kritičari, i druga na kojoj glasaju reditelji, što je mudro kako bi se koliko-toliko razdvojili umetnici-stvaraoci od kritičarskih (pretežno) piskarala.

            Ove godine i ja sam imao tu čast da budem pozvan da učestvujem u ovom glasanju. Bio sam jedan od 1.639 svetskih filmskih kritičara čije su mišljenje u BFI-ju smatrali relevantnim da se uzme u obzir. Tačnije rečeno, u ovoj cifri je, pored kritičara, i popriličan broj selektora i srodnih filmskih radnika na festivalima, i kažu da ih je bilo više nego ikada, skoro duplo više nego u prethodnom glasanju (2012).

            Još uvek nisu obznanjene pojedinačne liste, pa zato nisam siguran koliko je kritičara i selektora iz Srbije glasalo u ovome sada: javlja mi se, negde između 10 i 20 maksimalno. Videćemo uskoro. Pitanje je dana kada će novi S&S postati dostupan u PDF-u.

            Uglavnom, sad kad je embargo na obznanu pojedinačnih lista skinut, mogu da sa vama podelim svoju, uz poneka objašnjenja i komentare kako svoje, tako i opšte liste.

            Pre svega, najuopštenije: može se ponegde čuti mišljenje da je bilo kakvo nadmetanje i rangiranje u umetnosti besmisleno, jer umetnička dela su suviše samosvojna, i građena po različitim principima i poetikama, da bi isti aršin mogao egzaktno da ih izmeri i poređa i posloži na nekakve rang-liste. I, strogo gledano, to jeste tačno, i ja se 100% slažem s time. Evo, baš juče su me u intervjuu za fanzin Crnoslovlje pitali da odaberem koji mi je, od moja dosadašnja tri romana, najdraži – i shvatio sam da je to nemoguće odgovoriti, jer svaki mi je najdraži, ali po nekoj drugoj osnovi, po drugim kriterijumima.

Tako i sa filmovima: neke vrednujemo zbog istorijskog značaja (prvi put uoptrebio ovaj ili onaj značajan postupak, motiv, temu…), druge zbog ličnog užitka (a kako taj sviđizam zamaskirati u nešto „objektivno“?), jedne više poštujemo (ali ih nemamo potrebu reprizirati), druge najdublje volimo (i gledamo ih bar jednom godišnje).

U svakom slučaju, ja ocenjivanje filmova (ciframa, zvezdicama, lobanjama, čime god) shvatam kao relativno neobaveznu i poprilično neozbiljnu igrariju – isto kao i pravljenje raznih lista filmova. Radim to sa svešću da je „egzaktnost“ tu nemoguća: šta znači „najstrašniji film“? Film od koga ste se vi usrali u gaće ja mogu da odgledam sa zevanjem i da zaspim pred kraj. Šta znači „najbolji film“? Najbolji – za koga? Zbog čega? Je li Građanin Kejn najbolji zbog tolikih kadrova iz donjeg rakursa, pa time i zbog tolikih plafona koji se po prvi put na filmu vide u tolikoj meri? Je li Psiho najbolji zato što je prvi u istoriji američkog (svetskog?) filma prikazao unutrašnjost WC šolje?

Ukratko, lista ne može da ne bude subjektivna, i od toga ne treba bežati, dapače, to treba shvatiti i prihvatiti kao pravilo igre. Lista treba da bude odraz onoga ko je pravi. Lista, za mene, ima značaj samo ako mi nešto znači osoba koja je pravi – uvek uz dodatu svest da je ta lista odraz ukusa i nazora te konkretne osobe.

Na primer, evo Karpenterove ovogodišnje liste.

Čak četiri filma Hauarda Hoksa? Zar je Hoks, onda, najveći reditelj koji je ikada postojao? Pa, verovatno nije, „objektivno gledano“, ali sasvim sigurno jeste za Karpentera. I vrlo je rečito ne samo kom je reditelju dao primat, nego i koje je tačno filmove iz njegovog bogatog opusa odabrao. Dakle, za nekog studenta filma ili filmskog početnika, Karpova lista je prilično beskorisna kao nekakav „objektivni“ presek svekolike filmske umetnosti sa svim njenim fazama, epohama, stilovima, postupcima, kinematografijama, izražajnim mogućnostima. Gde su tu nemi filmovi? Gde su Japanci, žene, crnci, gejevi, Jevreji, transdženderi, gde su horori (nijedan na listi!), gde su avangardno-experimentalni, gde su animirani…? I tako možete do sutra… ako ste dokoni, i ako ne razumete poentu ovih lista.

A koja god da je poenta pravljenja lista, ona nije da vam OBJEKTIVNO, NEOPOZIVO, DEFINITIVNO, ZA SVA VREMENA u kamen ureže koji su „najbolji“ (za koga? po čemu?) filmovi. Šta onda jeste poenta? Po meni, da 1) ukaže na neke vrednosti koje relevatni znalci smatraju vrednim; 2) da natera na promišljanje i (re)evaluaciju filmova (što je uvek dobrodošlo!); 3) da pruži privid poretka, sistema i smisla u haosu svega onoga što se filmom zove; 4) da vam približi osobu (ako je pojedinačna lista), odnosno trenutno vladajuće, dominantne trendove i nazore i preferirane vrednosti (ako govorimo o masovnoj listi, tj. listi načinjenoj na osnovu glasova mnoštva). 

 

Evo mojih 10 izabranika koje sam poslao BFI-jevom glasanju:

 

The Fly
Year: 1986
Director: David Cronenberg

 

The Shining
Year: 1980
Director: Stanley Kubrick

 

The Thing
Year: 1982
Director: John Carpenter

 

The Texas Chainsaw Massacre
Year: 1974
Director: Tobe Hooper

 

Peeping Tom
Year: 1960
Director: Michael Powell

 

Halloween
Year: 1978
Director: John Carpenter

 

2001: A Space Odyssey
Year: 1968
Director: Stanley Kubrick

 

Apocalypse Now
Year: 1979
Director: Francis Ford Coppola

 

The Devils
Year: 1971
Director: Ken Russell

 

Sorcerer
Year: 1977
Director: William Friedkin

 

Evo nekoliko pojašnjenja.

Redosled nije bitan. Ovo nije top-lista. Nije ovo kao glasanje za Pesmu Evrovizije, pa da 1. mesto nosi 12 poena a poslednje samo 1! Ovde je princip: 1 naslov = 1 glas = 1 bod. I kad se na kraju saberu glasovi svih 1639 kritičara, oni filmovi koji su od većine dobili glasove upadaju u prvih sto, a oni za koje je glasala samo šačica osoba najistančanijeg ukusa neće biti na listi. Sa moje donje liste na opštu, kritičarsku, ušla su samo tri naslova: Odiseja, Apokalipsa i Isijavanje. Preostalih mojih sedam nisu na listi zato što je nedovoljno glasača njih metnulo na svoje liste.

Propozicije dopuštaju više filmova jednog istog reditelja, pa sam to iskoristio kod čak dva autora. Prosto, smatram nepotrebnim i besmislenim to ograničenje „jedan autor – jedan film“ – ako neki ima više masterpisova, nema razloga da se ne stavi više njih.

Pri izboru ovih 10 naslova, vodio sam se sa nekoliko principa: 1) istorijska vrednost, značaj i uticaj; 2) subjektivno mnogoobožavanje; 3) glumljena „objektivnost“; 4) napadna subjektivnost, u par slučajeva, gde sam pokušao da, dajući glasove naslovima za koje dobro znam da su autsajderi, njih malko gurnem, ubacim na listu, makar pri njenom dnu ako bolje ne može; 5) da načinim nekakav skromni „stejtment“ (Peeping Tom umesto Psiha! Kenraselovski FUCK YOU! itd)…

Pošto nije postojalo ograničenje vezano za žanr – mogao sam da stavim i svih 10 horor filmova – dopustio sam sebi subjektivnu slobodu da listu prošaram sa više horora (6/10), iako sam svestan da horor „objektivno“ nije baš toliko fundamentalan za opštu filmsku umetnost koliko bi to iz moje liste proishodilo kad bi je neko bukvalistički čitao.

Pre nego što krenete da gunđate na moju listu, da počnem ja prvi: nisam srećan što nema starijih filmova (npr. za dlaku na listi nisu Nosferatu i Bulevar sumraka i Metropolis), nisam srećan što na listi nema reditelja koje smatram prvorazredno-nezaobilaznim (Hičkok, Polanski, Kurosava, Bunjuel ---- ali znao sam da će masa i rulja za njih da glasa, da im moji glasovi nisu neophodni), nisam srećan što na listi nema ništa novije od 1986. ali hej, shvatite, savršena lista ne post…

           

            A evo zbira glasova žirija od 1639 glasača:

            NAPOMENA: na donju listu dodao sam svoje ocene onim filmovima koje sam gledao. Dakle, ako vidite neku brojku, npr. 4+, posle reditelja i godine, to je MOJA ocena i nema veze sa BFI-jem i svim drugim kritičarima koji nisu ja.

 

Sight & Sound’s The Best 100 Films of All Time (2022 Poll)

 

The Critics’ Top 100 Greatest Films of All Time

 

1. “Jeanne Dielman, 23, quai du Commerce, 1080 Bruxelles” (Chantal Akerman, 1975)
2. “Vertigo” (Alfred Hitchcock, 1958) 4+
3. “Citizen Kane” (Orson Welles, 1941) 4
4. “Tokyo Story” (Ozu Yasujiro, 1953)
5. “In the Mood for Love, (Wong Kar-wai, 2001)
6. “2001: A Space Odyssey” (Stanley Kubrick, 1968) 5
7. “Beau travail” (Claire Denis, 1998) 3
8. “Mulholland Dr.” (David Lynch, 2001) 4+
9. “Man with a Movie Camera” (Dziga Vertov, 1929)
10. “Singin’ in the Rain” (Stanley Donen and Gene Kelly, 1951)
11. “Sunrise: A Song of Two Humans” (F.W. Murnau, 1927) 3
12. “The Godfather” (Francis Ford Coppola, 1972) 5
13. “La Règle du Jeu” (Jean Renoir, 1939)
14. “Cléo from 5 to 7” (Agnès Varda, 1962)
15. “The Searchers” (John Ford, 1956) 4+
16. “Meshes of the Afternoon” (Maya Deren and Alexander Hammid, 1943) 3+
17. “Close-Up” (Abbas Kiarostami, 1989)
18. “Persona” (Ingmar Bergman, 1966) 4-
19. “Apocalypse Now” (Francis Ford Coppola, 1979) 5
20. “Seven Samurai” (Akira Kurosawa, 1954) 4
21. (TIE) “The Passion of Joan of Arc” (Carl Theodor Dreyer, 1927) 3
21. (TIE) “Late Spring” (Ozu Yasujiro, 1949)
23. “Playtime” (Jacques Tati, 1967)
24. “Do the Right Thing” (Spike Lee, 1989)
25. (TIE) “Au Hasard Balthazar” (Robert Bresson, 1966)
25. (TIE) The Night of the Hunter” (Charles Laughton, 1955) 4
27. “Shoah” (Claude Lanzmann, 1985)
28. “Daisies” (Věra Chytilová, 1966)
29. “Taxi Driver” (Martin Scorsese, 1976) 4+
30. “Portrait of a Lady on Fire” (Céline Sciamma, 2019)
31. (TIE) “Mirror” (Andrei Tarkovsky, 1975) 4+/5-
31. (TIE) “8½” (Federico Fellini, 1963)
31. (TIE) “Psycho” (Alfred Hitchcock, 1960) 5
34. “L’Atalante” (Jean Vigo, 1934)
35. “Pather Panchali” (Satyajit Ray, 1955)
36. (TIE) “City Lights” (Charlie Chaplin, 1931) 4
36. (TIE) “M” (Fritz Lang, 1931) 4+/5-
38. (TIE) “À bout de souffle” (Jean-Luc Godard, 1960) 3
38. (TIE) “Some Like It Hot” (Billy Wilder, 1959) 4
38. (TIE) “Rear Window” (Alfred Hitchcock, 1954) 4
41. (TIE) “Bicycle Thieves” (Vittorio De Sica, 1948)
41. (TIE) “Rashomon” (Akira Kurosawa, 1950) 4+
43. (TIE) “Stalker” (Andrei Tarkovsky, 1979) 4+/5-
43. (TIE) “Killer of Sheep” (Charles Burnett, 1977)
45. (TIE) “North by Northwest” (Alfred Hitchcock, 1959) 4+
45. (TIE) “The Battle of Algiers” (Gillo Pontecorvo, 1966)
45. (TIE) “Barry Lyndon” (Stanley Kubrick, 1975) 3+
48. (TIE) “Wanda” (Barbara Loden, 1970)
48. (TIE) “Ordet” (Carl Theodor Dreyer, 1955)
50. (TIE) “The 400 Blows” (François Truffaut, 1959) 3+
50. (TIE) “The Piano” (Jane Campion, 1992)
52. (TIE) “News from Home” (Chantal Akerman, 1976)
52. (TIE) “Fear Eats the Soul” (Rainer Werner Fassbinder, 1974)
54. (TIE) “The Apartment” (Billy Wilder, 1960) 4+/5-
54. (TIE) “Battleship Potemkin” (Sergei Eisenstein, 1925) 3
54. (TIE) “Sherlock Jr.” (Buster Keaton, 1924)
54. (TIE) “Le Mépris” (Jean-Luc Godard 1963) 3+
54. (TIE) “Blade Runner” (Ridley Scott 1982) 5
59. “Sans soleil” (Chris Marker 1982)
60. (TIE) “Daughters of the Dust” (Julie Dash 1991)
60. (TIE) “La dolce vita” (Federico Fellini 1960)
60. (TIE) “Moonlight” (Barry Jenkins 2016)
63. (TIE) “Casablanca” (Michael Curtiz 1942) 4
63. (TIE) “GoodFellas” (Martin Scorsese 1990)
63. (TIE) “The Third Man” (Carol Reed 1949) 4+
66. “Touki Bouki (Djibril Diop Mambéty 1973)
67. (TIE) “The Gleaners and I” (Agnès Varda 2000)
67. (TIE) “Metropolis” (Fritz Lang 1927) 5-
67. (TIE) “Andrei Rublev” (Andrei Tarkovsky 1966) 4
67. (TIE) “The Red Shoes” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1948)
67. (TIE) “La Jetée” (Chris Marker 1962) 4+
72. (TIE) “My Neighbour Totoro” (Miyazaki Hayao 1988)
72. (TIE) “Journey to Italy” (Roberto Rossellini 1954)
72. (TIE) “L’avventura” (Michelangelo Antonioni 1960)
75. (TIE) “Imitation of Life” (Douglas Sirk 1959)
75. (TIE) “Sansho the Bailiff” (Mizoguchi Kenji 1954)
75. (TIE) “Spirited Away” (Miyazaki Hayao 2001) 4+/5-
78. (TIE) “A Brighter Summer Day” (Edward Yang 1991)
78. (TIE) “Sátántangó” (Béla Tarr 1994)
78. (TIE) “Céline and Julie Go Boating” (Jacques Rivette 1974)
78. (TIE) “Modern Times “(Charlie Chaplin 1936) 4
78. (TIE) “Sunset Blvd.” (Billy Wilder 1950) 5
78. (TIE) “A Matter of Life and Death” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1946) 4-
84. (TIE) “Blue Velvet” (David Lynch 1986) 5
84. (TIE) “Pierrot le fou” (Jean-Luc Godard 1965)
84. (TIE) “Histoire(s) du cinéma” (Jean-Luc Godard 1988-1998)
84. (TIE) “The Spirit of the Beehive” (Victor Erice, 1973) 4-
88. (TIE) “The Shining” (Stanley Kubrick, 1980) 5
88. (TIE) “Chungking Express” (Wong Kar Wai, 1994) 3
90. (TIE) “Madame de…” (Max Ophüls, 1953)
90. (TIE) “The Leopard” (Luchino Visconti, 1962)
90. (TIE) “Ugetsu” (Mizoguchi Kenji, 1953) 4
90. (TIE) “Parasite” (Bong Joon Ho, 2019) 3+
90. (TIE) “Yi Yi” (Edward Yang, 1999)
95. (TIE) “A Man Escaped” (Robert Bresson, 1956)
95. (TIE) “The General” (Buster Keaton, 1926) 3+
95. (TIE) “Once upon a Time in the West” (Sergio Leone, 1968) 5-
95. (TIE) “Get Out” (Jordan Peele, 2017) 3
95. (TIE) “Black Girl” (Ousmane Sembène, 1965)
95. (TIE) “Tropical Malady” (Apichatpong Weerasethakul, 2004) 2+

Eto, odgledao sam do sada tačno polovinu ove liste: 50/100!

Od neodgledanih, jedva još 10-ak ako imam nameru nekad gledati - ostalo sam s razlogom dosad zaobišao.

            Što se tiče filma na 1. mestu ove liste, moram reći da, iako sebe smatram nekakvim natprosečnim filmofilom i poznavaocem filma (ne vrhunskim! samo blago natprosečnim!), nikad do pre par dana nisam ni jebeno čuo za taj naslov! To je vrlo bizarno: kao što vidite na gornjoj listi, ja nisam gledo ni neke opštepoznate i voljene klasike ni neke blage opskuritete (neke jer me uopšte ne zanimaju i neću ih ni gledati; neke jer mi nisu dovoljno visoko među prioritetima, ali ih planiram, nekad, kad mi ćune), ali sam za sve njih barem čuo, i imam vrlo dobru ideju šta su i kakvi su (neke sam čak i započinjao, gledao napreskok, parčiće ovde-onde, ali to ne računam); jedino za ovo čudo koje je sad niotkuda dospelo na 1. mesto nikad nisam bio ni jebeno čuo, a kamoli da sam ga gledo! Sad, kad vidim da je to spora dramurda o nekoj domaćici koja ubeskraj ljušti krompire u real-timeu, i da to traje oko tri i po sata, mogu samo da se svečano zakunem da to nema šanse da ću ikad pogledati, pa čak ni imajući u vidu „detalj“ da tu domaćicu igra velika Delfin Sejrig! Radije ću to vreme trajanja iskoristiti da dvaput zaredom odgledam njen masterklas, Daughters of Darkness, i da mi još ostane pola sata kusura u kojem mogu da oljuštim svoje krompire.

            Što se tiče drugih filmova u vrhu liste, ukratko: Kejn i Vrtoglavica su mi vrlo inspirativni da o njima čitam i razmišljam, i prilično ih poštujem, svestan njihovog značaja – ali i jedan i drugi film su mi čudno uninvolving, i meni lično, privatno, personalno, ne (po)kazuju bogzna šta što mi naročito znači.

Zastrašujuće je koliko su precenjeni i neopravdano visoko na listi Singin’ in the Rain, Beau travail, Man with a Movie Camera i, naročito, In the Mood for Love, i apsurdno je pored živog Nosferatua i Fausta prednost davati Murnauovoj Zori! Javlja mi se tu predrasuda prema fantastici/hororu koju i dalje deli većina rulje, pa čak i kritičarske. „Žena tri i po sata ljušti krompire = dobro! Čovek prodaje dušu Đavolu = loše!“

Ozua nemam nameru gledati, jer me još niko i ništa nije ubedio-la-lo da su te statične dramice iz porodičnog života vredne MOG vremena (svaka čast vama kojima jesu!).

Ne razumem toliko papagajsko obožavanje Ugetsua, a ignorisanje –po meni- ubedljivo superiornijih, a srodnih, Kwaidan, Kuroneko i Onibaba!

Tragači su mi na nedavnu reprizu malkice pali u očima: predug je film, i izgubi dah u poslednjoj trećini; savršen nikako nije (iako ima genijalnosti, ovde-onde, od početka pa do završne scene).

Uz sav moj respekt prema Kurosavinom rediteljskom geniju, smaraju me njegove ode „malom čoveku“ i „sitnim životnim vrednostima/rađanju novog života“ u Samurajima i Rašomonu; daleko više cenim njegove nerazređeno mračne vizije, pre svega u Krvavom prestolu i Ranu, ili čistu direktno-u-venu nepretencioznu zabavnost jednog Jođimba ili Skrivene tvrđave!

La dolce vita sam počeo, nekad davno, i ugnjavio se: apsolutno me ne zanima taj „ludi noćni život“ i koješta, kao ni Felinijeva metafilmska-autobiografska onanisanja u 8 ½ (takođe započeo pa ostavio posle 20-ak min): od njega daleko više respektujem živopisni Satirikon, razdragani Amarkord, i naravno spektralno-atmosferično jezivu deonicu u Spirits of the Dead prema Poovoj „Ne kladi se s Đavolom u glavu“.

Za Satantango – nikako da odvojim jedan dan ili noć samo za njega, jer ne da mi se takav (sedmočasovni!) film da seckam u nastavke, tokom nekoliko dana, mada sam ga jednom zapravo i započeo, kad mi se prispavalo posle oko sat vremena… Uostalom, šta fali njegovom Desperation, za koji niko ne glasa – zar to nije kondenzovano, nerastegnuto isto to (crnobelo blato i beznađe)?

            Što se kritičarske liste tiče, a naročito njenog femino-krompirskog „vrhunca“, potpuno delim mišljenje Pola Šredera, pa ću ga ovde citirati jer je bolje i sažetije od mene kazao ono što bih, nadugačko, i možda sa više psovanja, kazao i ja:

“For 70 years, the Sight & Sound poll has been a reliable if somewhat incremental measure of critical consensus and priorities. Films moved up the list, others moved down; but it took time. The sudden appearance of ‘Jeanne Dielman’ in the number one slot undermines the S&S poll’s credibility. It feels off, as if someone had put their thumb on the scale. Which I suspect they did. As Tom Stoppard pointed out in Jumpers, in democracy it doesn’t matter who gets the votes, it matters who counts the votes. By expanding the voting community and the point system, this year’s S&S poll reflects not a historical continuum but a politically correct rejiggering. Akerman’s film is a favorite of mine, a great film, a landmark film but it’s unexpected number one rating does it no favors. ‘Jeanne Dielman’ will from this time forward be remembered not only as an important film in cinema history but also as a landmark of distorted woke reappraisal.”

Prosto je JEZIVO kakvi su masterpisovi ispali sa liste od pre 10 godina, kako bi se na ovogodišnjoj napravilo mesta za angažovane mediokritetizme ili, u najboljem, solidne, okej filmove, ali nikako vanvremene klasike i sušte genijalnosti. Uvek mi je gnusno kad se u umetnosti odluke ma koje vrste donose po ključu, kao u zlatno doba tzv. „bratstva i jedinstva“ i tzv. „socijalističkog samoupravljanja“: nekad je bilo obavezno da u svakoj komisiji, ili u nagradama u Puli, mora da ima i neki Šiptar, i neki Makedonac da se ne uvredi, i Slovence da ne zapostavimo, i neka drugarica nešto da dobije, itd. Danas su drugi ključevi (rasa, džender, „angažman“) ali su rezultati toga jednako ogavni: estetika je podređena politici. To za film nikako ne može biti dobro, šta god o tome jeli govna pojedini mejnstrim prežvakavaoci poput Gardijanovog Pietra Bredšoa.

Umetnost je nemilosrdna gospodarica, a ne socijalna ustanova; nije to, recimo, „narodna kuhinja“ koja će svakome da da „ponešto“… Ali sad smo došli dotle da se festivalski selektori redovno šibaju pitanjima: „Gde su vam žene? Žena dajte! Rediteljki, socrealističkih, angažovanih, vizuelno siromašnih, estetski neupečatljivih, formalno jednobraznih, sa mrljavom slikom… Žensko pismo dajte, bar trećinu programa, prokleti beli muškarci! I gde su vam crni reditelji? Ili tri ili nijedan! Od te trojice bar jedan da je gej, inače dižemo džumbus! Kenselovaćemo vas gore nego Fon Trira kad se nevešto našalio u Kanu!“ Isto kao što su sad sa liste kenselovani nepoželjni Polanski, Vudi Alen, Zigel, recimo...

 

Ako ništa drugo, rediteljska lista je primetno bolja od kritičarske: na njoj se „politička korektnost“ nešto manje snažno odražava, mada je, naravno, ima i tamo. U svakom slučaju, ima više, i bliže vrhu, istinski vrhunskih filmova. Evo KAKO su glasali reditelji. Voleo bih da sam se tamo nekako našao, a ne među „kritičarskom“ bandom, ali to mu je što mu je. Tako mi i treba kad nemam pretenzije da se bavim režijom…

 

U svakom slučaju, iako je kritičarska lista puna neoprostivih promašaja, propusta i RUPA, ona odražava sadašnji trenutak, i ja sam, uprkos svemu, počastvovan što sam bio smatran relevantnim da i svoj glas priložim njoj, iako je taj završio kao glas vapijućeg u pustinji, jer teško da će za mog života Karpenter i Teksaški masakr i horor žanr biti adekvatno valorizovani od strane najširih kritičarskih masa…

Ipak, živi bili pa videli. Sledeće glasanje je 2032.

 

P.S. Uskoro ću vam ovde na blogu ponuditi MOJU listu NAJBOLJIH STO FILMOVA SVIH VREMENA, čisto zabave radi, čim tako budem bio u mogućnosti. A i moj lista najboljih horor zrela je za apdejt, nisam je dirao nekih 12-ak godina, i vidim da se ni sam sa njom sasvim ne slažem danas. Ali upravo to vam velim: liste su fluidne igrarije, relativne, subjektivne, ništa tu nije za urezivanje u stenu.