***(*)
4-
viljarongino MORE je, nominalno, drama. ali, kao i svi drugi njegovi filmovi, i on izgleda, deluje i utisak ostavlja kao da gledate (dobar) horor.
iz viljaronginog rukopisa mrak i boleština izviru tako prirodno i autentično da se to može uporediti sa vrlo malo njegovih kolega: recimo, avati isto ovako naizgled bez truda ume da prizove iskonski mrak i skoro-nihilističku tminu u svojim drama-triler-hororima, ali pored njih, on u opusu ima i neke sladunjave melodrame i čak komedijice u kojima od toga nema ni traga. s druge strane, šta god da mr. V radi, to se ozbiljno primakne hororu – čak i njegov najmekaniji, najblaži, najljupkiji, najmanje mračni, zamalo-pa-dečji film, MOONCHILD, o kome sam pre neki dan pisao.
MORE je pitch-black drama, i odmah u startu neka se iz publike sklone oni koji se lako šokiraju prizorima nasilja (nema ih mnogo, ali u te 3-4 scene očekujte da budete opaučeni po glavi i stomaku onako kako vas je malo koji horor tresnuo!), te koji su skloni depresiji ili krizi vere. film takođe nije za one kojima se gade muška golotinja i gay sex, pošto i taj element tinja kroz priču dok ne explodira na kraju u jednoj od explicitnijih takvih scena u okvirima (uslovno govoreći) mejnstrim filmotvorstva.
sve počinje u vreme španskog građanskog rata: prizori streljanja i leševa za grupicu dece je kao 'dobar dan'. u jednom trenu, tri dečaka krenu kod drugara čiji je otac prethodne noći (na njihove oči, na seoskom groblju) streljao 5-6 njihovih komšija, u nameri da ga zaplaše i napoje kastor-uljem. međutim, dečko je žilav, ne da se nauljiti, i u hrvanju jedan od ove trojice ga izbode perorezom u vrat u jednoj od najgnusnijih scena decoubistva koje sam ikada video. zvuk tog zabadanja je podjednako gadan kao i ono što se, neuvijeno, prikazuje (explicitnije nego, recimo, u TRAS EN CRISTAL). mr V ume da proizvede impakt, ne sumnjajte u to!
čitavu scenu spazi i devojčica zaljubljena u siledžiju ramalja, koji je pogodi kamenom u glavu u pokušaju da je otera. dečak koji je upravo zaklao druga, shvativši šta je uradio, otrči i baci se u jamu. to je kraj detinjstva za preostalo troje: curicu francisku, pomenutog ramalja, i povučeno-sekapersastog manuela.
10 godina kasnije: njih troje nalaze se u sanatorijumu za obolele od tuberkuloze. manuel je pacijent već neko vreme, franciska je tu u svojstvu kaluđerice, a ramaljo je novodošli pacijent. u toj atmosferi laganog kopnjenja, kašljanja krvi i u gustoj auri smrti ima da se rasplete crno klupko zapleteno onog dana pre 10 godina…
mr V je suviše suptilan reditelj da bi taj sanatorijum prikazao kao nekakvu gotsku zgradurinu u kojoj se boja ljušti sa zidova, a vrlo malo svetla dopire kroz gotske zasenčene prozore. ne. kao i u drugim svojim filmovima, mr V je podjednako vešt da auru zla i nelagode stvori usred letnjeg, suncem opaljenog dana kao i u plavo-filtriranim noćnim prizorima. u svakom slučaju, ovaj azil iz španije 1950-ih sigurno izgleda prijatnije i čistije nego što ekvivalentna ustanova izgleda u srbiji 60 godina kasnije. naravno, ovo 'prijatno' shvatiti vrlo uslovno: ipak je ovo vreme u kome ljudi uz mnogo kašljanja i krvi umiru od tihog ubice iznutra, a to je jasno još od upečatljive scene prvog susreta ramalja i franciske baš dok ona, sva upljeskana pacijentovom krvlju, potonjeg šalje bogu na istinu…
ramaljo je jedan od onih latinskih uber-macho likova koji su skroz od mišića i skoro nimalo od mozga, koji pucaju od testosterona i šibaju mošus na sve strane, koji razmišljaju pesnicom a kontaktiraju šutiranjem, koji delaju bez obzira na posledice, i završavaju povređujući sve oko sebe čak protivno svojim namerama – prosto, šta god rekli ili uradili, to je toliko nepromišljeno i sebično da čak i njima najdraži budu pogođeni. ima on i nežniju, napaćenu stranu, naravno – i upravo za njega je vezana dirljiva i vrlo rečita pričica zbog koje se film zove MORE. prosto, njegov način suočavanja sa izgubljenom nevinošću jeste sirov: svet kriminala i prostitucije.
manuelu bi, pak, dobro došlo malo onog testosterona koji ramaljo prosipa na sve strane, jer izgleda maltene kao karikatura bolešljive osetljive dušice: ispijen, mršav, krupnook kao neko povređeno štene i sa stalnim patetično-tužno-paćeničkim izrazom. njegov pokušaj da ostane čitav nakon ožiljaka iz detinjstva jeste – religija. na žalost, manuel je još jedan od onih sumnjičavih, nedoslednih katolika u kojima se ovozemaljske strasti (satana!) bore protiv božanskog duha u koji bi želeli da veruju, ali leto, vrućina, uspaljenost, znoj i ramaljova blizina to znatno otežavaju. da, on je od malena potajno zaljubljen u ramalja, ali to tokom većeg dela filma ispoljava pretežno kroz bizarni fetišizam u kome ramaljovu oznojenu odeću prostire na svoj krevet u čovekoliki oblik i – obljubljuje je. pred kraj filma će je zakucati na zid, opet njome iscrtavaju ramaljovu figuru, kako bi zapravo sebe samog razapeo, pa čak i stigmate sebi proizveo tim exerima…
najzad, franciska je jedina koja je uspela da pronađe relativan mir, u veri, ali dolazak ove dvojice i u njoj izaziva uzburkavanja i iskušenja. njoj pripada poslednja, savršeno genijalna, neopisivo dirljiva scena. rekoh već da je mr V genijalno suptilan reditelj: njemu ne trebaju violine, ne trebaju mu trube, ne trebaju mu ni suze, ni vetrovi, munje i gromovi. scena o kojoj govorim je savršeno tiha, polagana, bela, čista, strogo gledano sasvim 'obična' – a opet, NIŠTA tu nije obično, već je orkestrirano onako kako to samo najveći umeju. perfekcija anderstejtmenta! znači, kraj dovodi sve u puni krug, i ko tu ne zaplače – nije čovek!
u suštini, MORE je film o ljudima koji su ubijeni još kao deca, samo im je trebalo 10 godina da to shvate, i da ih te rane sustignu. neki u ratu poginu odmah, a neke zakači bomba sa kasnijim paljenjem.
MORE se dotiče pitanja vere, identiteta, istine i laži, iskrenosti i pretvaranja, života i smrti, tela i duše, a to čini na uglavnom suptilan i nepretenciozan način. u samo par scena film malkice isklizne iz toga i postane preočigledan ili prepatetičan (kao npr. u skoro svim scenama vezanim za najmlađeg pacijenta u bolnici i njegovu preranu smrt), ali u krajnjem saldu to je ipak jedna moćno mračna drama.
havier navarete potpisuje jedan od svojih suzdržanijih, ali vrlo dobrih skorova; kamera je kao i uvek kod viljaronge iz-van-red-na, sa uobičajenim smislom za svetlo, boju i simetriju kako slikanja ambijenta tako i rasporeda aktera u kadru. pored pomenutog decoubistva, MORE ima i scenu ubistva sekirom koja je rešena savršeno genijalno – žestoko, gnusno, bolno, a rediteljski izvanredno i bez mnogo krvi, i sa impaktom kakav slične scene u hororima najčešće nemaju.
viljaronga nije za svakoga, to je valjda do sada sasvim jasno. to je jedan od najskrajnutijih velikih reditelja današnjice, ali trenutno čami u ezoteričnim krugovima kao predmet obožavanja vrlo uskog kruga filmofila. vi, ostali, vratite se vašim almodovarima i lunama – gledanje mr V-inih filmova može da zaboli!
