***
3-
Glad za nečim lepim,
šarenim, fantastičnim a spektakularno-bioskopskim navela me je da odem i
pogledam (suprajz!) – Besonovog VALERIJANA.
2) Nisam ljubitelj spejs
opera. Snažno mrzim i STAR WARTS i STAR DRECK. Nisam gledo njihove najnovije
nastavke, niti me zanimaju.
3) Snažno volim filmove
NIKITA (4) i LEON (5), pa čak, u znatno manjoj meri, i BIG BLUE (3), ali od
onoga što je Beson radio u ovom veku jedino mi je LUCY (3-) prihvatljiva.
Ukratko, njegovo ime samo po sebi nije mi garant ničeg posebnog, naročito
danas.
PETI ELEMENT (1997) mi je
bio simpatično-zaboravljiva diverzija, i od VALERIJANA nisam očekivao ništa
više nego spektakularniju verziju toga. I nisam razočaran: dobio sam tačno to
što sam hteo – besonovski simplifikovanu zašećerenu crno-belu razbibrigu u
mega-šarenom koloru u kojoj se svaki od potrošenih 200 miliona dolara vidi na ekranu (umesto u džepu neke nabudžene "Zvezde", recimo).
Čak i za Besonove
infantilno-simplističke standarde zaplet ovoga filma je neverovatno jednostavan
– i zapanjujuće predvidiv. Kao da je i sam, u startu, sebi postavio ambiciju da
izgradi jedan veliki “SF” LUNA PARK, sa 300 slikovitih čuda, muda i buda,
vožnji, ogledala, vozova, ringišpila, vrteški, akvarijuma, svemirskih brodova,
čudovišta i ludila, i da tanušna pričica, iliti “zaplet” služi samo kao alibi
da se prošetamo kroz sve to bez naročitog involvmenta, a sa puno digresija koje
su same sebi cilj. To ide dotle da je čak i „kulminacija“ jezivo nenapeta i
predvidiva, bez ikakvog twista.
I to je, na nekom nivou,
OK: ko hoće velike priče, glumačke bravure, teme i ideje, filozofije, artizam,
antologiju sedme umetnosti itsl. taj ne ide na filmove od 200 miliona, a
svakako ne (više) na filmove Lika (za Srbe: Luk) Besona.
Ako ništa drugo, ovaj
film nije mi delovao napadno glupo, nisam imao osećaj da mi moždane ćelije u
patnji umiru dok sam ovo posmatrao, nisam imao gađenje i gnušanje kojim me
nadahnjuju čak i trejleri za holivudsko smeće.
(Digresija: umalo nisam zaspao
gledajući trejlere za Džastis Skvod
il' tako nešto i kretenizam od Dark
Tauera, serijala koji nisam voleo ni u knjiškom obliku a koji je, sad
vidim, dodatno zaglupljen na filmu. Jedino mi je trejler za Blejd Ranera dao nešto malo nade u bolje
sutra).
Beson je ovde uneo dovoljno
iskrene klinačke zaluđenosti da ova velika šarena laža ipak ima nešto malo duha
i šarma – ne koliko je mogla i, možda, morala, ali dovoljno da to bude pitko i
prijatno a ne ogavno. Dakle, ovo je film jednog velikog nedoraslog klinca – napravljen
za druge klince i one koji se tako osećaju.
U čemu je razlika u odnosu
na holuvudsko infantilno smeće?
Pa, u tome što tamo ovakve
filmove prave komiteti matorih
konjina koje niti poznaju niti razumeju predloške koje eksploatišu nego
scenarije i vizuelnost i sve određuju na osnovu istraživanja javnog mnenja i
proseka i najnižeg zajedničkog imenitelja i oponašanja poslednjeg velikog hita.
Još prostije rečeno, holivudski šareniš je najčešće “Kako matore Đokice
zamišljaju šta današnja mladež voli”; Besonova šarena laža je “Šta Mali Đokica (Beson)
voli da na filmu vidi.” Možda je za nekoga ova razlika presuptilna i premala da
bi se uopšte pravila, ali meni je bila sasvim dovoljna da u ovom filmu umereno
uživam. Uz svu neizbežnu kalkulaciju (kad se barata s ovolikim parama) – Besson
really means it. Mewstly.
Šta mi je, tačno, prijalo?
SF-bajkovita bombonica za
oko: veliki i mali svemirski brodovi i čamci, laserski pištolji i druga, čudnija
oružja i oruđa, bizarni tuđinski lendskejpi, dizajn raznih vanzemaljskih bića, preogromne
kosmičke stanice i gradovi, sumanuto preterane crtano-filmske akcione scene (u
par navrata sam pomislio na Peru Kojota, Duška Dugouška i sl) i fantastični
dekori bizarnih mesta koja ne liče na bilo šta na Zemlji. Dakle, luna park. Ali
odličan. Ni manje ni više.
Glumci su slabunjavi, pre
svega glavni. Slab je taj Dane de Haan, fali mu harizma – ovaj lik, kako je
pisan, trebalo bi da igra neko kao mladi Harison Ford, neki šmeker, zajebant,
zavodnik, švaler, tabadžija, kavgadžija. Ne pada mi na um takav neko u ovom
trenutku – ali me čudi da je ikome Dane pao, jer on više izgleda kao žrtva tako nekog, nego kao Taj. Iskreno,
izmiče mi ko i zašto gura ovog Daneta u glavne uloge neprikladne njegovom
talentu, a posle im kriv đavo kad film flopne na blagajnama.
Prvo je to bio slučaj sa
visokobudžetnim palp-hororom A
CURE FOR WELLNESS, koji je prs’o ko zvečka, a sad evo i VALERIJAN
grca i tone na američkim blagajnama (mada, njegovo prirodno okruženje su Evropa
i Kina, tamo bi trebalo da povrati uložene pare, pa možda koji zlatnik i da
zaradi). Dane je OK glumac, ali njegova podočnjačka fizionomija i talenat
prikladniji su malim indie i art filmovima (u kakvima je do sada pretežno i
igrao) nego wannabe blokbasterima; odnosno, ako je baš zapeo da igra u
potonjima, bolje bi mu bilo da igra ljigave zlikovce nego junake.
Ne znam za strip, ali
Valerijan je u filmu baš iritantno koncipiran, kao naduveni drkadžija i samozaljubljeni
kreten koji izbacuje loše fazone, pa je tim pre njegova “ljubavna afera” sa
Karom Delevinj napadno nezanimljiva: ne samo što je rezultat predvidiv (da,
smuvaće se na kraju! ups, spojler – NOT!) nego je ovaj toliko antipatičan da
čovek počne da navija PROTIV njega. Ova lutkica Kara uz njega još i drži vodu,
mada je u suštini to samo “kako mali Đokica zamišlja snažnu žensku”, pa još
standardno loše pisano, otrcano, bez ikakvih memorabilnih replika.
Takođe, nekome će možda
biti ogavna promidžba politički korektne hipijevštine: naime, vanzemaljci oko
kojih se sve ovde vrti osmišljeni su kao vizuelno još kičastija varijanta onih
štrumpfova iz AVATARA.
Oni žive u fotošop wallpaper “Tri palme na otoku sreće” idili, “u jedinstvu s
prirodom”, u toj nekakvoj večitoj Kalifornija-sreće-Havaje pesak-sunce-korali
dembeliji sa “ekomijom” zasnovanom na nekakvom karikaturalnom spoju
gizmo-gremlina i armadila koji pojede jedan biser a iskenja sto, i tako vekovima
i milenijumima, dok ne dođu Zli Zemljani sa svojim eksploatacijama i
kolonozacijama i genocidima.
Pritom su ovi alieni
zamišljeni kao multi-kulti gender-bender androgini u čije su crte lica unete i
azijske i negroidne i (dominantno, jer, ipak, jebi ga) belačke crte kao nekakav
homo-hetero-bisex nad-sex odnosno ne-sex anđeoski ideal, što je u idejnom
pogledu malo njanjavo mada u estetskom nije bez svog đavla.
Infantilnost celog
koncepta mi čak i ovo čini svarljivijim od Kameronove „ozbiljne“ filozofijade
oko Gaje i ostalih „jedinstvo s prirodom” sranja ali mogu da razumem da će
nekome desnijem i besnijem i kromanjonskijem od mene to sve biti daleko
odvratnije.
Da nacrtam: nervira me kad
mi neko prodaje Mudo za Bubreg (Kameron) ali mogu da budem tolerantan kad mi Beson
prodaje Mudo ne pretvarajući da je to nešto drugo nego Mudo. Sve dok nije smežurano
kengurovo mudo Vojvode Šešelja...
Eto. Ako neko sad pomisli
da sam bio otet, badisnečovan i brejnvošovan – neću zameriti. Ali fuck, leto
je, treba ponekad popiti i dobru, hladnu limunadu; ne mogu se sve vreme piti
šampanjci i vrhunska vina. VALERIJAN je sasvim OK razbibriga – ali samo ako ste
unapred predisponirani da joj se možete i umete prepustiti.
