(3-)
NIJE BAŠ HOROR, ALI… Ima nešto kafkijansko u priči o čoveku koji, ni kriv ni dužan, sasvim nasumično, bude okrivljen ne za to što je učinio, nego za to kako ga ljudi (u svojim snovima) vide.
Nikolasa Kejdža sve više neznanaca sanja, prvo u neutralnom kontekstu, a zatim u seksualnom, pa u nasilno-hororičnom… Na javi on nije ni manijak, ni silovatelj, ni koljač iz njihovih snoviđenja, ali ne vredi – nabeđen da je Fredi Kruger, napadaju ga i stranci i rođena žena i dve ćerke, koje ga potom i napuste. Nema drage, nema druga, sudbina se sa njim ruga---
Kejdž odlično iznosi frustraciju i angst post-srednjeg doba tog nikogovića: odličan je „detalj“ da u filmu izgleda kao prosečni neugledni fakultetski profa, polućelav, poluzbunjen, polurasejan – nimalo nalik nekadašnjem kandidatu za Supermena!
Ovo je, u nizu Kejdžovih skorašnjih tezgi, definitivno izuzetak po tome što se ovde uneo dublje, skoro do balčaka, a i ostatak ekipe je dobar – naročito mlada glumica u najzabavnijoj epizodi filma, u kojoj se profa spanđa sa curom u čije je (vlažne) snove nenamerno prodro.
Ima tu i drugih grotesknih, nadrealnih, neprijatnih, pa čak i hororičnih situacija (npr. pred kraj, sa strelama) i nije to nezanimljivo – samo je ipak predugo, neujednačenog ritma, i dramurda pretegne i uguši u finalu, u onome što je u boljim filmovima s pravom nazvano KLIMAX i KULMINACIJA, onda kad bi malo više trilera, ili SF-a, ili ne dao bog horora, mnogo bolje leglo.
Osim toga, cela ta mestimično smela travestija cancel „kulture“, kad se već toga dotaklo, trebalo je da bude hrabrija, oštrija, direktnija, razrađenija, i sa žešćim impaktom od ovog njanjavo-mlakog koji je, na kraju krajeva, dobila – kao da su se autori uplašili da, ako stvari odvedu do logičnih konsekvenci, ili ako budu suviše „in yor face“, i njih ne kanseluju!
Što uopšte ne bi bio nerealan, jelte, scenario… Pogledajte samo kako je Miloš Biković prošao, samo zato što je malko šurovao s Putinom (realno: pre će biti s njegovim rubljama nego s njegovim rubljem, ali ko te pita)…