Gde god odem po Srbiji, svuda ista priča. Da li je to Vršac, Kikinda, Zrenjanin, Kraljevo, Ribarska banja, Negotin, Zaječar, Pirot, Novi Sad ili šta već, svuda je isto: čemer, propast i beznađe. Lokalna vlast gleda da izmuze šta se može, po svaku cenu: lopovi kradu naveliko, dovode svoje ćutologe i poslušnike tamo gde bi trebalo da budu glasni i pametni, negativna selekcija ubija i to malo volje među mladima, kulturnim životom vladaju partijski agenti dovedeni po ključu a ne po znanju, talentu ili pak entuzijazmu (onaj zgrtački se ne računa). Svi ubedačeni, utonuli u alkohol i lake ili teške droge, a oni s malo više mozga i znanja ili barem volje – gledaju da pobegnu što pre i što dalje.
Bekstvo nema alternativu, jer borba je bezizgledna, aždaja ima previše glava – to više i nije aždaja nego crna nihil-ameba koja guta sve pred sobom, i jedino još poslednji izranjavljeni, poluiskrvareli idealisti povremeno pokušaju poneku akciju, ali... Ne možeš plastičnom koficom da spasavaš Titanik-Srbiju koja neumitno tone.
Slike kojima pratim ovu tiradu ilustruju čemer o kome govorim – Serbian Gothic, ovog puta sa primerima iz Zrenjanina.
Usred grada – pusta fabrika, Špiritana, kao Drakulin Carfax Abbey: trune nad veštačkom močvarom (bukvalnom, i metaforičkom):
A odmah tu, pored – "suvi most" ili ti "most na suvom": most preko ničega, koji vodi od ničega prema ničemu:
Slični nadrealni spomenici APSURDU zvanom Srbija "krase" svaki grad, gradić i palanku u ovoj zemlji. Ali nijedan se ne može meriti sa ovim koji videh u Zrenjaninu, pod imenom MUZEJ DESTRUKCIJE. Nekada vila nekakvog nemačkog veleposednika po imenu Pin, a zatim, tokom SFRJ, bolnica za plućne bolesnike (ili nešto tome slično), danas je gotski hororična zgradurina koja se raspada usred grada. Evo kako aktivisti iz predivno ironično nazvane organizacije UA ZRENJANIN opisuju o čemu se tu radi:
Pinova Vila kao Muzej Destrukcije samo je esencija, "stalni izložbeni salon" velikog muzeja destrukcije kakvim nam se naš grad (ili cela naša zemlja) ponekad čini. Inspiracije - gluposti, zavisti, nebrige, bahatosti, pohlepe i zlobe - nikad ne manjka i ona uveliko nadilazi naše mogućnosti.
Zvanično saopštenje glasilo je: ''Promovisanje Pinove vile u Muzej Destrukcije ima za cilj da na ovaj objekat ukaže kao na paradigmu grada na Begeju - njegove romantične prošlosti, sumorne sadašnjosti, neizvesne budućnosti, nemogućnosti da se očuva i napreduje, a nadasve, (ne)odgovornosti njegovih žitelja i čelnika koji to dozvoljavaju.''
Ironija sa kojom pristupamo fenomenu destrukcije je odbrambeni mehanizam pred nezaustavljivom destrukcijom smisla. Međutim, sa ironijom se ne može odmaći daleko te se iz naših akcija po pravilu izrodi nešto lepo i pozitivno. Uvek se tu objavi genius loci našeg grada, koji se najbolje zabavlja kada se smeje samome sebi.
Jedna od tih akcija može se videti na kratkom Jutjub snimku dolaska štafete u ovo horor zdanje: Pinova Vila 25 maj, dolazak stafete
Da li "postavka" ovog unikatnog muzeja svedoči o neuništivom duhu srbskoga naroda, koji čak i na destrukciju odgovara kreacijom, ili pak o nihilizmu, očaju, beznađu, mazohizmu ili nečem trinaestom – prosudite sami.
Sve fotke uslikao sam ja (sem nekolicine gornjih, bez mog žiga), osim onih na kojima se vidim telesno, koje je počinila Daniela, aktivistkinja iz Klupčeta u kome sam održao Promociju Abraxasove knjižice, o čemu je već bilo reči ovde.
Uživajte, ako ikako možete, u ovoj simfoniji destrukcije - jer spasa nam nema, a propasti (ne?) možemo. Kao i uvek, slike su poprilično veće i detaljnije ako kliknete na svaku...
