U noći između 25. i 26.
jula po današnjem kalendaru (odnosno, 13. jula po onom kalendaru koji se u
Srbiji koristi samo za duplo slavljenje „nove“ godine) ubijen je mučki, na
spavanju, vođa I srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka koje smo u istoriji
imali, Đorđe Petrović – Karađorđe. Naravno, tipično srpski, da ne kažem
arhetipski – ubio ga je svoj na svome, najrođeniji: kum.
Tačnije, kum je naredio i
organizovao a ruke uprljao tamo neki potrčko, bednik, slina, bot, ali u
krajnjoj instanci isto govno.
Poprište ovog najpoganijeg
od svih zločina je Radovanjski lug, udolina
blizu sela Radovanje, na 8,5 kilometara od Velike Plane, desno od puta na
ulasku u selo.
Zapazi samo ironije koje se nižu jedna za drugom u ovoj priči;
koje crno radovanje – na najcrnjoj
tački srpske istorije!?
Po meni, priča o Karađorđu
je ultimativna srpska priča, arhetip, i prvorazredna tragedija. Kakvi Edipi,
kakve Antigone, nemojte me zajebavati! I sva je sreća što se filma o njegovoj
smrti (i svim značenjima sa njom povezanim) poduhvatio istinski umetnik, Đorđe
Kadijević, u svom remek-delu KARAĐORĐEVA SMRT koje je jednom zauvek kodifikovalo i
ikonografiju i značenje ovog mita.
Čak i oni koji nisu
naročiti poznavaoci istorije svakako znaju taj izvanredni film koji je vrlo
verno (ali ne slepo reporterski, nego
nadahnuto umetnički) prikazao ovaj
mračni događaj i urezao ga u nacionalnu svest.
Radovanjski lug je mesto nezaobilazno
za svakoga sa ovih prostora – zato što događaj koji se tu zbio nije tamo neka arheološko-praistorijska požutela i prašnjava stvar koja s nama nema
nikakve bliske veze, nego, nažalost, paradigmatičan i arhetipski događaj koji
nam je, po svemu, aktuelan i savremen i koji nam se (zajedno sa temama i
dilemama koje priziva) stalno iznova vraća i ponavlja.
Iskoristio sam nedavnu
promociju ZAVODNIKA u Velikoj Plani da, pored ostalog, obiđem i ovo kultno
mesto.
Fotografije načinjene tom prilikom ekskluzivno ilustruju ovaj tekst: otprilike
polovinu sam načinio ja a polovinu Mladen Milosavljević i njegov brat.
 |
| Na ovoj livadi je navodno bila izgrađena rekonstrukcija kolibe za Kadijevićev film |
Zbog gore rečenog mislim da
je više nego prikladno da na ovom mestu citiram deo onoga što mi je Kadijević u
diktafon kazao o tome šta Karađorđe znači za njega. Dakle, ovo što sledi ispod je
ekskluzivan odlomak iz moje knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU
– knjige koja, sasvim tipično srpski, od ove bedne i izdajničke, nacionalno
nesvesne i beslovesne države nije dobila ni cvonjka pomoći na konkursu
Ministarstva kulture za izdavačke projekte od
nacionalnog značaja, i trenutno je njeno objavljivanje pod znakom pitanja,
odnosno slabo je verovatno da će izaći ove godine kako je bilo planirano:
„Kod Karađorđa postoji
nešto što se kvalifikuje izrazom „leži mi”. To je čovek koji mi, prosto,
oduzima pamet, obara me s nogu kad pomislim samo na njega – njega, koji je
pokušao nešto nemoguće. Dakle, taj sukob sa neostvarivim, taj izazov
nedopuštenog, nezamislivog, ta istinska snaga volje koja nije ideologizirana
nego je potpuno autentična, ta potencija, ta odlučnost, ta neustrašivost, taj
direktni savez sa smrću u koju je on išao i koju je i našao u Radovanjskom
lugu... To je ono što me oduševljava!
Meni se sviđa i njegova
pojava, što je bio gorostas, toliko snažan i strašan, što je umeo da pogreši,
da bude svirep, što je ulivao strah, bio je višestruki ubica, što je imao tu
silu koja je bila veća od njega samog. Vrlo protivrečan, mada je on u suštini
bio čovek krotke naravi. To je ono što je paradoksalno, sva njegova strahota, i
njegove pojave i delanja, bila je alter ego njegove izvorne ličnosti. On je
bio, kao i svi jaki, moćni ljudi, u stvari krotak, umeo je da bude naivan,
nežan, plačljiv čak, on je često plakao... Taj strašni Vožd od koga su se
tresle gaće na Porti, koji ume da zaplače kao dete. To je nešto što me je
oduševilo.
Ja ne volim monolitne
ličnosti. Ne volim ličnosti koje su principijelne i koje ne greše. Ne volim
ličnosti koje su konsekventne, koje su ispravne,
naročito te bezgrešnike, koji nemaju za šta da se pokaju; ne volim takve ljude.
Znam da ima takvih ljudi, koji su takvi zato što im se nikad nije ni pružila
prilika da pogreše, niti bi se oni usudili da tako nešto učine, pa je onda lako
biti bezgrešan. Znam da se tako nečem čak i teži iz nekih apstraktnih etičkih
razloga. Međutim, ono pravo ljudsko je uvek protivrečno i apsurdno.
Apsurdna ličnost u čistom
kamijevskom smislu, to je Vožd. I on se potpuno podudara sa mojom predstavom o
pravom čoveku. Jer čovek stalno zamišlja svoju realnost, ima bezbroj više
artikulacija čoveka nego definicija, ali njegova stvarna inkarnacija je uvek
protivrečna i apsurdna. I puna je ispaštanja zbog toga, i plaća se punom cenom,
a to je život. To nalazim kod Vožda, i to me kod njega oduševljava. I njegova
pijanstva, i njegovo potezanje za pištolj svaki čas, njegova logika po kojoj ne
postoji trte-mrte, nego samo trte. To mi toliko imponuje i toliko me vezuje za
njega, da ga osećam celim svojim bićem. I da sam živeo u njegovo doba, ja bih
mu bio odan uprkos tome što bih video sve njegove greške.
Ne govorim o manama, kakve
imamo svi, već o greškama, što je nešto krupnije. On je imao teške greške, ali
to ništa ne umanjuje njegovu veličinu. I nije tačno da velike greške i
skretanja sa nekog umišljenog pravog puta smanjuju čoveka. Svi veliki ljudi su
imali stranputice. I zato je tačna ona misao zabeležena na jednom grobu, na
epitafu koji sam pročitao negde u Švedskoj, i može da se shvati dvojako, kao
puka duhovitost, pošalica, a može i duboko filozofski. Na tom grobu je pisalo:
„Gospode, kad umrem, primi moju dušu u Raj, ali mi dozvoli da društvo povedem
iz Pakla.” To je čovek.“
Odmah pored hrasta koji
raste iz nekadašnjeg Karađorđevog groba nalazi se i Crkva Svetog Arhangela
Gavrila. Istog onog koji krupno figurira u ZAVODNIKU...
Ovu Zahvalnicu sagradio je 1930. godine kralj Aleksanda I
Karađorđević kao minijaturu oplenačke crkve. Oltar crkve stoji na mestu
gde se nalazila koliba Dragića Vujkića iz sela Radovanja u kojoj je ubijen Karađorđe.
U lađi crkve nalazi se
portret Karađorđa u prirodnoj veličini iz mladih dana, rad poznatog slikara
Paje Jovanovića.
Ovu sliku nisam video ovom prilikom jer su je nedavno oštetili
neki debilni huligani koji su upali u crkvu (valjda su gasili pikavce na njoj
ili tako nešto), pa se nalazila na restauraciji. Još jednom: tako tipično,
tužno srpski...
U crkvi
Zahvalnici nalazi se i spomen ploča Karađorđevom sekretaru Naumu Krnaru,
ubijenom istog jutra u Radovanjskom lugu.
Ispod crkve pod krošnjama
hrasta smešteno je spomen obeležje na mestu gde su obezglavljena tela Karađorđa
i Nauma Krnara sahranjena. Telo Nauma Krnara i danas počiva ispod hrasta na
spomen obeležju.
Ako nađete blizu ovog kraja
(a i ako se ne nađete!) – svakako jednom iskoristite priliku da se poklonite
njihovim senima i da se zamislite nad njihovom (i svojom) sudbinom...
