Tik
pred Sajam knjiga u Beogradu, krajem oktobra, iz štampe su izašle druga i treća
knjiga edicije „Poetika strave“: UKLETA
KUĆA NA BRDU Širli Džekson i KARMILA
Šeridana le Fanua.
Podsećam, nešto ranije
objavljena je i prva ovogodišnja, HLADNA
RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana a jedan solidan novi prikaz te
knjige, pod naslovom „Suptilna
strava nagoveštaja i misterije” možete pročitati OVDE.
Svaku od dosadašnjih knjiga
ove edicije najavljivao sam pre izlaska iz štampe, a onda kačio i fotke toga
kako finalne knjige u 3-D izgledaju, zajedno sa nekim dopunskim detaljima, pa
zato – evo prilike da osmotrite ove lepotice u njima bliskom i srodnom
okruženju. Ne zamerite, ali ovako lepim knjigama teško je ne hvaliti se.
UKLETA KUĆA NA BRDU je, kao što već rekoh
ranije, po meni najbolji roman strave ikada objavljen – literaran, a pritom
neopterećujuć; suptilan i inteligentan, ali nenametljiv; mejnstrim po mnogo
toga, a opet – konzistentno jeziv i zastrašujuć kao najbolja dela horora, sa
vrhunski zlokobnim i stravičnim zamislima i scenama od kojih žmarci sami klize
niz kičmu. Malo je ovakvih knjiga, pa zato – ne časite ni časa ako je još niste
nabavili i pročitali.
Evo kako počinje moj
pogovor za ovu knjigu:
Širli
Džekson: Ima li duha u ukletoj kući?
„Oduvek sam volela da
koristim strah, da ga uzmem i shvatim i nateram ga da deluje i da učvrsti
situaciju u kojoj sam uplašena i da je uzme celu i da dejstvuje odatle... Ja
uživam u onome čega se plašim.“
- Širli Džekson,
iz neposlatog pisma Hauardu
Nemerovu -
Horor
književnost je začeta u gotskoj kućerini Horasa
Volpola, u letnjikovcu Stroberi Hil (Strawberry
Hill); rođena je i razvila se u senci njegovog
zlokobnog Otrantskog zamka (The Castle of Otranto, 1764) i niza
srodnih arhitektonskih varijacija koje su Volpolovi naslednici pretvorili u
metonim čitavog žanra, do te mere da su pojedinci površno verovali da zemlja
koja nema zamkove ne može imati ni stravičnu književnost. Takve je brzo
demantovao utemeljitelj horora u savremenom smislu, Edgar Alan Po, koji je
podjednako ubedljivo koristio i zamkove (npr. u „Masci crvene smrti“ i u
„Bunaru i klatnu“) i nešto savremenije, ali opet zloslutne kućerine – poput
antologijske Kuće Ašerovih (sa prozorima nalik očima...).
A
u temelju Kuće Ašerovih je i temelj modernog horora. Veliki je prevrat načinio
Po kada je od pukog slikovitog dekora, od kitnjaste pozadine za blago morbidne
ljubiće načinio srž i središte horora u savremenom smislu, preobrazivši te
klimave kulise u nešto ukorenjeno, opipljivo, blisko, najintimnije: dom. I još
intimnije od toga: lobanju, i svest u njoj. Kuća Ašerovih označava zgradu, ali
istovremeno znači i porodicu. Ona nije samo slikovita hrpa mrtvog kamena i
maltera već živ, osećajan entitet: ona je lik, ravnopravan sa drugima i
komplementaran sa umom, dušom i bićem nominalnog vlasnika, Roderika Ašera. Ta
kuća odražava neskladno, rascepljeno, podeljeno biće svog vlasnika, pukotina na
njoj znači mnogo više od arhitektonskog detalja. Na genijalan način, mnogo
ispred svog vremena – simbolistički pre simbolizma i modernistički mnogo pre
modernizma – Po je u Kuću Strave uveo aberantnu psihologiju... i zacementirao ideju da je Zla Zgrada objektivni
korelat za ono što čovek nosi u svom srcu (koje je „kô obešena lauta; čim ga
dotakneš, ono odjekuje“, kako nas moto te priče podseća). Svojim pričama
ubedljivo je pokazao da prava strava ne leži u tome šta će izleteti iz ovog ili
onog tajnog prolaza, iza zavese ili okuke u hodniku, već u onome što će
iskočiti iz mračnih budžaka čovekovog bića... Kompletnog bića, a ne samo uma.
U
svojoj prozi, nastaloj više od jednog veka nakon Poa, Širli Džekson nastavlja
njegovim putem, sa izgradnjom osobenog psihologizovanog modernog gotika, s tim
što u tu konstrukciju ugrađuje i iskustva poznijih uticaja kao što su, recimo, priča feminističkog gotika „Žuti tapet“ Šarlot Perkins
Gilman i novela Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja“. Oba ova dela govore o
psihički nestabilnim mladim ženama koje se u nađu zatočene u kućama u kojima se
prividno natprirodni fenomeni prepliću sa njihovim psihološkim i emotivnim
problemima u toj meri da je nemoguće razlučiti da li je tu nečeg onostranog
uopšte bilo. Svojim kratkim pričama i romanima Džeksonova je „stvorila
standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i ukleti um sinonimi.“
(Stefan
Dziemianowicz, "Contemporary Horror Fiction, 1950-1998" in: Neil
Barron (ed.), Fantasy and Horror, ibid, p. 204.)
Potonje je, naravno,
modernizacija koncepta koji je E. A. Po uveo sa „Padom kuće Ašer“, ali snaga i
uverljivost sa kojima je to učinila u potpunosti su njeni, unikatno
prepoznatljivi. „Književni učinak koji nazivamo hororom,“ kaže se u predgovoru
Pingvinovom izdanju Uklete Kuće na brdu,
„počiva na rastakanju granica, između živih i mrtvih, naravno, ali isto tako,
na najgrubljem nivou, i između spoljašnjosti tela i svega onoga što treba da
ostane unutra. U psihološkoj priči o duhovima, rastakajuća granica je ona
između uma i spoljašnjeg sveta.“ (Laura Miller, “Introduction”,
in: Shirley Jackson, The Haunting of Hill
House, Penguin, London, 2006) I drugi su, poput spisateljice Džojs Kerol Outs,
isticali njenu psihologizaciju priče o duhovima: „Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o
duhovima koja je, kao i sve dobre priče o duhovima, anatomija svojih likova.
'Ukletost' kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u samoj kući –
postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.“ (Joyce
Carol Oates, “Editor
Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library
of America.)
Ova autorka je i u svojim
drugim pričama i romanima često posezala za gotikom, ali smeštenom u savremeno
okruženje: umesto u tamnicama, njene junakinje zatočene su u životima bez
ljubavi, a „topli“ porodični dom neosetno postaje sumorna „ukleta kuća“,
istovremeno željeni azil i mrska tamnica. Pritom ni one sâme nisu vrle i nevine
svetice kao u doba En Redklif, već su izmučene unutrašnjim psihoseksualnim
mrakovima. Njen je horor prožet ironijom, pa i cinizmom koji joj dela neretko
dovodi u rang crne komedije u stilu Embrouza Birsa ili Džona Kenedija Tula.
Širli Džekson nije krila da natprirodno koristi kao metaforu za međuljudske
odnose, ili za one između pojedinca i društva:
Već dugo godina zaokupljena
sam interesovanjem za magiju i natprirodno. Mislim da je to zbog toga što tamo
pronalazim tako prikladan i sažet iskaz o mogućnosti čovekovog prilagođavanja
onome što mi izgleda kao, u najboljem slučaju, nehumani svet. (...) Sve o čemu
pišem sadrži osećaj koji me prožima, o ljudskom i ne sasvim racionalnom poretku
koji se neadekvatno bori da pod kontrolom drži silu velikog uništenja, koja je
možda đavo, a možda je intelektualno prosvetljenje. (Nav. prema:
Judy Oppenheimer, Private Demons: The
Life of Shirley Jackson, Putnam's, New York, 1988, p. 125.)
Interesovanje
ove autorke za natprirodno
i okultno evidentan je i nesporan činilac njene poetike, iako se mnogi
kritičari pred njim osećaju nelagodno i pokušavaju na razne načine da ga umanje
ili pretvore u nešto drugo. Najbolje je, stoga, usmeriti pažnju na njen jedini
roman u kojem su natprirodni fenomeni servirani kao glavno jelo, a ne kao
prilog ili začin (što je slučaj u njenim drugim romanima). Zakoračimo, dakle, u
Ukletu Kuću na brdu...
* * *
Druga
novoizašla knjiga je KARMILA i druge priče strave
Šeridana le Fanua – kamen temeljac horor književnosti uopšte kao i nekoliko
njenih podvrsta: priče o duhovima, vampirske priče, dijabolične priče
(pogledajte samo tog divnog Đavola u priči „Mrtvi crkvenjak“!) itd. Uživajte u vrhunskim
klasičnim, starinskim pričama tajanstva i jeze, idealnim za gotske, jesenje i
zimske sumorne dane.
Evo
početka mog pogovora za ovu knjigu:
Šeridan le
Fanu: Slikar demonskog
„Možemo biti sigurni da će
među autorima iz sredine 19. veka Le Fanu doći na svoje, jer tehnički, kao
pripovedač, njegova najbolja dela su prvorazredna, dok mu kao izazivaču jeze
nema ravnog. Niko drugi nije imao tako sigurnu ruku u spravljanju tajanstvene
atmosfere u kojoj se strava mračno začinje.“
- E. F. Benson -
Džozef Šeridan le Fanu
(Joseph Sheridan Le Fanu) je relativno malim, ali kondenzovanim delom opusa
povećenom jezovitom, sa ukupno tridesetak priča, definisao priču o duhovima kao
dominantni oblik horor književnosti tokom druge polovine 19. veka. Brojni
autoriteti, uključujući tu i M. R. Džejmsa, smatraju ga vrhunskim predstavnikom
ovakve proze: „Džozef Šeridan le Fanu (...) bio je u svojoj osobenoj vrsti
jedan od najboljih autora priča devetnaestog veka (...). On stoji apsolutno u
prvom redu kao pisac priča o duhovima.“ Le Fanu, dakle, „stoji na samom začetku
zlatnog doba priča o duhovima“, dok M. R. Džejms navedene redove piše 1923.
godine, kao predstavnik vrhunca tog doba.
O
značaju ovog pisca konsenzus je gotovo univerzalan: „Nijedan autor nije češće
terao čitaoca da se osvrće preko ramena u gluvo doba noći,“ pisao je Satrdej Rivju. „Jedna od najznačajnijih
i najinovativnijih figura u razvoju priče o duhovima... Vodeći pisac priča o
duhovima u devetnaestom veku,“ kaže Pingvinova
enciklopedija horora i natprirodnog. „Otac engleske priče o duhovima“, kaže
za njega Geri Vilijam Kroford, autor bio-bibliografske studije o ovom piscu (J. Sheridan Le Fanu: A Bio-Bibliography,
1995). „Prvorazredni majstor priča strave iz srednje-viktorijanskog doba,”
tvrdi Edvard Vageneht koji o le Fanuu piše kao o jednom od sedam majstora
natprirodne proze. „U istraživanjima psihološke strave, njegova poznija dela
ustanovila su le Fanua kao jednog od majstora i utemeljitelja moderne priče o
duhovima,“ kaže Vejn Hol. „Podario sam le Fanuu počasno mesto među onim
autorima čije priče sačinjavaju tranziciju od gotske priče prema pravoj kratkoj
priči natprirodnog,“ kaže Peter Pencolt u svojoj uticajnoj studiji Natprirodno u prozi. I tako dalje.
Iako
nema dokaza da je le Fanu uopšte bio svestan postojanja E. A. Poa, svoje prve
priče strave objavio je u Irskoj u isto vreme kada je, s druge strane okeana,
veliki američki i svetski genije izvodio svoju revoluciju upravo u ovoj formi.
Le Fanu je sa Poom delio uvid u to da je roman nepodesna forma za stravu i zbog
toga to nije ni pokušao: od četrnaest njegovih romana samo jedan, Čika Sajlas, uslovno se može smatrati i
hororom (mada je to pre svega triler roman, odnosno misterija). Početkom
1820-ih u Engleskoj je praktično zamro gotski roman, a jedan od poslednjih
velikih primera, Melmot lutalica,
napisao je takođe Irac, Čarls R. Matjurin (Charles Robert Maturin, Melmoth the Wanderer, 1820). Kada se
činilo da je sa prozom strave svršeno, pokazalo se – kao što će se i kasnije,
brojnim prilikama, stalno pokazivati – da horor, kao i njegova čudovišta, nikad
ne umire, već samo menja oblik. U tom preobražaju veliku ulogu odigrao je
upravo Le Fanu, koji je jezovitu tematiku obrađivao isključivo u formi kratke
priče, pripovetke i novele. Na tom polju je doneo značajne inovacije, kako u
pogledu forme tako i sadržine. Pogledajmo pomnije u čemu se te inovacije
sastoje.
Ove
knjige su sada dostupne u svim većim knjižarama u zemlji, a ima ih i u
Banjaluci i Sarajevu, a, čini mi se, i u Zagrebu.
Možete
ih nabaviti direktno od izdavača („Orfelin“), a ko tako želi, može ih
kupiti i od mene (dok traju male zalihe).
Za
sada kod mene još važi pretplatna i sajamska cena: 900 din i za KUĆU i za KARMILU – dakle:
1 knjiga = 960 din ukupno (sa ptt-om);
obe zajedno + ptt = 1900
din. (Za slanje kao „tiskovina“; ko želi Post express, može i to, ako ste voljni
da platite više.)
Dok još ima, ko želi može
na gomilicu crnog biserja da doda i Kadijevićevu nedavno izašlu BOŽIJU
VOLJU (600 din) i mog ZAVODNIKA
(800 din) za kojeg je pogovor takođe pisao Kadijević. Imam i par Ejkmana, ko ih je do sad propustio (1000 din)...
Pišite na moj mejl – dogstar666 at yahoo dot com i ako smo
ljudi, dogovorićemo se!
