****(*)
5-
Linčov povratak u Tvin Piks – ovog puta
samo pod njegovim uslovima, pod totalnom kreativnom kontrolom, u celosti (ko)napisan i režiran by The Master – serija je koju sam jedva dočekao i mnogo joj se radovao još dok je
najavljivana, i strepeo sam kad je, načas, bila u opasnosti da je odlože ili
čak otkažu (čitaj: „nesporazum oko finansija“). Kad je, napokon, snimljena i
počela da se prikazuje, fanatično sam iščekivao svaku novu epizodu, gledajući je
doslovno istog časa kad bi iscurela na
net.
Bilo je to prošlog proleća i leta (2017), od maja do septembra: svake noći
između nedelje i ponedeljka, uvek u isto doba, negde oko četiri ujutro, kad
pošten svet spava i u snu gunđa zbog početka radne sedmice, a nepošten i
nezaposlen svet dreždi do zore, pa i dalje, gledajući šta mu srcu drago, Linč
nam je pružao unikatno i nezaboravno gledalačko iskustvo, neuporedivo sa bilo
čime do tada, a verovatno i od tada.
Bila je privilegija pratiti to baš
onako kako je to Linč genijalno zamislio: bez ikakvih predznanja, bez
unapred-rivjua, bez spojlera – nemajući ni najblažu ideju ne samo o tome šta će
se u narednoj epizodi desiti, nego čak ni ko će se od likova u njoj pojaviti,
ili nepojaviti. Sa totalnim neznanjem, sa totalnom otvorenošću za njegov
ANYTHING CAN HAPPEN. Linč je ovde preuzeo formu TV SERIJE (da, serije, a ne
kako neki tvrde – filma; to je koješta! pa makar dolazilo i od samog Linča!) i
maksimalno upotrebio njenu formu – njenu iseckanost na parčiće – udaljenost tih
parčića kroz vreme – i vreme da se svaka epizoda svari, natenane, i da se onda
sedam dana u mislima baviš njome i da projektuješ na sledeću svakojake želje,
nadanja, tumačenja, teorije – da ŽIVIŠ sa jednom pričom tokom više od četiri
meseca! I to kakvom pričom!
Stoga žalim one nesrećnike koji su, po inerciji, po
ustaljenoj navici, načinili pogrešan, glup, nepromišljen korak i tretirali
Linčovu seriju kao bilo koji drugi TV produkt, pa sačekali da se serija okonča,
kako bi je tek onda „bindžovali“, odjednom. Ali, ono što važi za vaše Vestvorldove
i Med Menove i štatijaznamšta – ne važi za Linča. Ali, OK, nema veze: mudri su
sa serijom živeli 4,5 meseca; oni drugi su je izbindžovali za par dana. Svakom
svoje...
Bilo je tu, da se razumemo, mnogo povoda za
oduševljenje, i mnogo za zbunjivanje, i ponešto za izluđivanje – ali gutalo se
i ovo potonje, u nadi da će se sve to što na prvi pogled deluje bezveze, ili
nedorečeno, nedorađeno, besmisleno... na kraju osmisliti i opravdati. I, da li
se to desilo? Pa, donekle jeste, ali odnekle baš i ne.
Poslednja epizoda ostavila me je
frustriranog, polubesnog, razočaranog --- ispunjenog brojnim, ponegde i kontradiktornim
osećanjima --- zbrkanog, zbunjenog, ali ne na dobar način. Bila je to jedna
lepa veza, sex maraton u 18 epizoda
(iliti susreta) koji je imao svoje ups & downs, ali na kraju se, niotkuda i
bez najave, okončao kao ničim izazvani ice
bucket challenge.
A čak i ovo zvuči kao privlačniji i
pozitivniji opis od onoga što sam tada
osećao.
Ukratko – tada nisam bio raspoložen
da pišem o TP3, delom zbog tog razočaravajućeg nekraja, delom zbog drugih obaveza u to vreme; a kad mi se raspored
dovoljno raščistio, prošla me je emocija. Plus, želeo sam da se još jednom
vratim seriji, da je odgledam ucelo, od početka do kraja, i da onda proverim
svoj inicijalni sud. Linč je zaslužio toliko. Uostalom, kao što znate, razgovarao
sam sa Linčom jesenas u Beogradu, i ostao pun poštovanja i ljubavi
prema njemu čak i nakon nezadovoljavajućih odgovora koje mi je dao. Taj čovek
ima preveliki kredit kod mene da bi me bilo čime, pa čak i ajs baketom,
naljutio.
Planirana bindž-repriza se, napokon,
desila ovih dana: odgledao sam sredinom marta 2018. ceo TP3 u savršenom ripu sa
blu reja, a za one koji to vole striktno legalno, III sezona se upravo sada daje na RTS-u (samo tokom vikenda).
Takođe sam, pre ove reprize, odgledao i više sati EXTRA snimaka (behind the
scenes) sa snimanja TP3, koji su se u međuvremenu pojavili, skinuti sa blu reja,
a još prošle godine pročitao sam dve knjige Marka Frosta, The Secret History of Twin Peaks i Twin Peaks: The Final Dossier.
Da počnem od kraja: koliko su
prosvetljujući ovi prateći materijali, a pre svega dokumentarni snimci sa
snimanja serije, pitate se vi? Pa, jesu, ali ne u smislu koji biste verovatno
najviše voleli. Dakle, ne očekujte da vam bilo šta u seriji bude jasnije nakon
gledanja tih EXTRAS; ono što se u njima osvetljava isključivo je Linčov stvaralački proces, i odnos
između njega i saradnika.
Ukratko, iz tih Extras se vidi da taj čovek ne samo
što zna ceo scenario napamet, nego ima čvrstu, super-preciznu viziju o svakom
jebenom detalju – svakoj intonaciji svake reči, svakom izrazu lica, svakom
pokretu, i ne dopušta skoro nimalo improvizacije i odstupanja od toga kako je
on to u svojoj glavi već izmaštao, izmeditirao, izvizionirao, odsanjao ili šta
li je. Plus, zabavan je taj balans opuštene topline i umerene srdačnosti, s
jedne, i strogoće i žestine, kad zatreba, s druge strane. Ali najvrednija stvar
u odnosu sa ekipom jeste očigledno, potpuno
poverenje svih involviranih, ne samo glumaca, i ne samo „glavnih“.
Ovo što tu vidite i čujete nije uobičajeno promo-proseravanje
kakvo imate na drugim DVD dodacima nego nepatvoreno
obožavanje od strane svih, totalna predanost i spremnost da se uradi šta
god se zatraži. Linč kaže „Skoči“ – oni samo pitaju „Koliko visoko?“ A on im
onda, u santimetar tačno, i objasni i, ako treba, pokaže. Dakle, meni kao
obožavaocu Linča bilo je zabavno da sve to gledam; ali ako hoćete te DODATKE
radi dodatnog razumevanja šta se to dođavola izdešavalo u seriji i šta sve to
znači – man'te se ćorava posla, nije Linč blesav pa da vam to otkriva.
Podsećam – ipak je Linč čovek koji je, uvodeći
mlađahnog Kajla MekLahlana, nakon DINE, u svet filma i svega oko filma, junoši
dao sledeći savet, kad ga je ovaj pitao šta i koliko može da kaže novinarima: „Your job is to tell them nothing!“
Drugim rečima – među Extras ne postoje „deleted
scenes“ pa čak ni „alternate takes“ koji bi bacili neko novo svetlo; nema
komentara da reditelj kaže šta mu znači ova scena ili onaj simbol, niti
opsežnih, detaljnih, otkrivajućih intervjua nezavisno od kratkih delića koji se
provlače kroz dok. snimke. Linč vam neće reći NIŠTA izvan onoga što je u
seriji. Poštujte to ili nemojte, ali to vam je što vam je.
Ovo što rekoh za TP3 Extras isto važi i za pomenute knjige, samo još gore. Ključna
stvar: u njihovom stvaranju Linč nikako nije učestvovao; dapače, nije ih ni
čitao. Samo je aminovao Frostu da piše šta hoće, ali u zadatim okvirima plota
koji su zajedno sročili. The Secret
History of Twin Peaks je nešto vrednija pažnje, jer ide mnogo dalje u
širinu „mita“ (od naseljavanja Amerike, od Luisa i Klarka, pa do Kroulija i
otkačenog okultiste/roket sajentista, Džeka Parsonsa i NLO-a, and beyond) i jer
mestimično prilazi hororu (naročito u skoro-blekvudovskim epizodama o čudnim
viđenjima i nestancima u šumama oko TP-a), ali je i zamorna sa svojom
kvazidokumentarnošću.
Jebe je forma novinskih članaka, dokumenata,
izveštaja, isečaka, dnevnika, jer to otvara prostor za mnogo praznog hoda: na
svakih nekoliko stranica se priprema novi teren, stalno neki novi uvod, neki
novi kontekst, pa dok se dođe do „mesa“ čovek izgubi apetit, previše je nakucavanja
dosadnih stvari da bi se došlo do jednog zanimljivog podatka, ili detalja, i
solidne scene u moru kvazirealizma. Bolje bi bilo da je neko književno
obdareniji napisao zbirku priča koje se dešavaju u svetu Tvin Piksa – ili, još
bolje, ne jedan autor, nego tematska zbirka, sa pričama više njih.
Ovako, TP
mitos se istovremeno i osvetljava i, samim tim, banalizuje, racionalizuje,
prizemljuje. Ključni element kod Linča – MISTERIJA – ovde, kod Frosta,
izostaje. Daleko od toga da je Frost sve nacrtao i objasnio; ali je njegov
pristup svemu daleko racionalniji, pa je njegova priča samo nedorečena ali ne i misteriozna, ako
razumete razliku.
Naravno, to je ionako bio glavni Frostov posao u
ovom tandemu – da urazumi Linčove iracionalnosti, da prizemlji njegove
mistifikacije, da kanališe njegove snove i vizije i dâ im privid smislenog
ABCDEFGH plota... Ali, svejedno, ne mogu reći da ova knjiga obogaćuje Linčovu
viziju; pre se može reći da samo razrađuje (donekle i rasplinjava) određene
njene površne aspekte, ali i ne dotiče a kamoli da prenosi srž. Mada, površniji
fanovi će to progutati i cvileti za još. Ako ništa drugo, što se mene i
ovdašnjih kultista tiče, pozitivno je barem što ovde u centru svega nije tajni
dnevnik nesrećne tinejdžerke i njeni porodični, školski, seksualni i
narkomanski problemi, nego – zavere, tajna društva, CIA, FBI, ludi naučnici,
NLO konspiracije, paralelni svetovi, zone mori zone, itsl. To je barem
zabavnije za čitanje.
Što se tiče Twin Peaks: The Final Dossier, to je daleko redundantnija knjiga.
Naime, The Secret History bar dodaje
BRDO novog materijala, koji nije ni pomenut u seriji (for better or worse), pa
koga zanimaju ti noviteti – koji vrlo malo veze imaju s Linčovom vizijom – može
zbog njih smisleno da čita ovu knjigu. The
Final Dossier, međutim, ne dodaje skoro ništa vredno, iako se nominalno bavi
„popunjavanjem rupa“ o glavnim akterima serije.
U teoriji, super, jer serija jeste prepuna rupa,
repova i nedorečenosti. U praksi, međutim, ili nam se otkrivaju nove stvari poprilično
nevredne znanja i nebitne za razumevanje serije (tipa, kako je Nejdin izgubila
oko), ili se „otkrivaju“ stvari koje su dovoljno jasno implicirane i dale se
solidno naslutiti u seriji (koja ipak nije toliko nerazumljiva koliko je
ponegde bije glas, samo što u njoj nije bilo potrebe da se te stvari crtaju
drečavim bojama i krupnim slovima).
Što je najgore, daju se najprozaičnija i najbednija
„prosvetljenja“, kao npr. da je Odrina priča (iz serije, iz III sezone) tačno
to što smo videli i ama baš ništa više od toga. Nesrećan život, loši izbori,
loš brak, blago zglajznuta psiha, i to je to. Ništa koma, ništa alernativna
stvarnost, ništa „Odri je Sanjar“, ništa vremenski paradoksi, paralelni
svetovi, crne rupe, bebe vaseljene... I, naravno, ništa o onom jednom zbunjujućem
kadru (poslednjem u kojem je vidimo u seriji) – gde se ona nalazi u nekakvoj,
kako izgleda, ludari, ili bar bolnici za Nešto i sva zbrkana gleda sebe u
ogledalo samo tren nakon što je odigrala svoj trejd mark ples u Roudhausu.
Ali,
da li Roudhaus uopšte postoji u „našem“, objektivnom svemiru? U našoj
stvarnosti? I da li je Odri uopšte skoro kročila tamo? I odigrala svoj ples?
Ili...? ILI?! I čemu onoliko nagvaždanje kroz 3-4 epizode, „oće kaki, neće
kaki, oće Roudhaus, neće Roudhaus“? To se, kod Frosta, nije ni desilo, tj. nije
bitno. Prc! (Naravno, sasvim je moguće da ni Linč ne zna ništa više o Odri od
onoga što nam je prikazao; ali on nam barem nije ponudio tako banalan „odgovor“
kao Frost!)
Ukratko, čitanje ove knjige je potpuno gubljenje
vremena, nimalo obogaćujuće: čista mamipara da se ućari još malo na seriji, da
se površnijim gledaocima nacrta ono što se već gledanjem moglo naslutiti, i to
je to.
Dobro, toliko o pripremama, uvodima i pratećim
materijalima. A sad, da vidimo kakva je uopšte ta treća sezona, i šta sve to uopšte
znači (ako išta znači)!
U sledećem nastavku, o HORORU u seriji.
A zatim, ŠTA SVE TO DOĐAVOLA ZNAČI.
---NASTAVIĆE SE---
