недеља, 18. децембар 2022.

BONES AND ALL (2022)


**(*)
2+/3-

SASVE KOSKE je Gvadanjinov kanibalski ljubić za omladinu. Meh. Prazno, uninvolving, pre svega zbog tankih, skoro iritirajućih likova: igraju ih simpatični glumci, ali to što su mladi i lepuškasti nije dovoljno da im likovi budu prijemčivi.

Kritika naročito hvali ovu melez (?) curicu, Tejlor Rasel, mada ja ne bih rekao da je bogzna kako imala zahtevan posao s tom ulogicom i s time što joj pruža scenario (prema nekakvom omladinskom romančiću). Mislim, u redu je, dobra je, obećava, biće nešto od nje, ali da je ovo nekakva ulogetina godinetine, to nije nikako.

Malo toga zanimljivog desi se u ovom filmu, a i to malo je većinom u prvoj polovini, uglavnom – ništa za legendu ili višestruko gledanje, tumačenje, kamoli uživanje. Ovaj tanak i plitak film je sav u površini, u izgledu, u mudu (mood) koji se da konzumirati smesta, na prvu loptu, i ne traži vraćanje po još.

Nategnuti su i sasvim neuspeli pokušaji da se macolama nabije neka emocija u likove i odnose koji su nesnosno plitki. Recimo, temeljni motiv filma, kanibalizam, niko od likova ama baš nikako ne istražuje niti preispituje: niko ovde ne postavlja temeljno pitanje naše današnje kapitalističke egzistencije: „Ima li iko pravo da živi na tuđi račun? Ali BUKVALNO, da li je u redu drugi da mre da bih ja živeo?!“

I ne samo što ga likovi ne postavljaju, nego to ne čini ni film, koji mrtvoladno to uzima kao datost, kao neki life choice: eto neki vole da ofarbaju kosu u drečavo (kao Šalamej u ovom filmu), neki da nose minđušu u nosu, neki da budu vegetarijanci, a neki, eto, jer ih nešto iznutra tera, da žderu naživo sirovo ljudsko meso i piju toplu krv iz još drhtavih telesa.

Šalamej, čak, ima kao neki kodex da za žrtve bira samce i kretene koji zaslužuju da umru: jedan zato što je bio neljubazan u apoteci (!), drugi zato što je delovao ko gejpeđer, a takav po definiciji nema ni kučeta ni mačeta pa može bezbolno da se izede jer kome će faliti, je li (samo što se u tom slučaju Šalamej zajebe, jer ispadne da je taj lik zapravo imao i ženu i sitno dete kodkuće! a šta ćemo sad?!).

Ako oćete road-trip film o ljudima koji se na različite načine nose sa svojom zavisnošću od ljudske krvi, ali da je, za promenu, dobar, zabavan, dinamičan, lep, i prilično pametan – bolje gledajte/reprizirajte NEAR DARK. OK; nije ni taj film savršen, naročito mu je glavni muški lik nepodnošljivo bled i nikakav, a i kraj u kojem se vampir izleči od svoje posebnosti i postane „normalan“ (dosadan, isti ko i svi drugi) je tupavo konvencionalan, ali mnogo toga u tom filmu je beskrajno vickasto i zabavno i dobro, što se za KOSKE ne može reći, jer na njima malo toga ima da se glođe.

Dobro, biću pošten: iz Ok čorbice Ok glume i Ok situacija izdvajaju se dve scene koje bih nazvao odličnim – a što je još lepše, u ovoj pretežno-dramici, odlične su iz HOROR razloga. U prvoj, Šalamej i meleskinja slučajno noću susretnu nekog vrlo zajebanog i scary-as-fuck kanibala (Stulbarg! Razumevanja puni tatko iz ZOVI ME KAKO SE VIKAM!) a sa njime je, još zabavnije i bolesnije, lik kojega ovaj zove „grupi“ – tip koji nije kanibal po prirodi, ali voli da pogleda… Mada se ništa naročito tu ne desi, scena je pregnantna nagoveštajima gnusne morbidnosti zahvaljujući odličnoj glumi, igrama svetla i senki, i izrazima faca te dvojice bolesnika.

(Uzgred, kad su već prizvali starog znanca iz IMENA, čudno je da za ovog lika nisu kastovali Armija Hamera, koji je danas praktično kenselovan iz Holivuda zato što se u nekim SMS porukama zajebavao da ga kao pali kanibalizam, voleo bi da „izede“ tu neku curu kojoj je pisao, dal s koske il bez koske ne znam, uglavnom ona ga, naravno, prodala tabloidima, i sad Armija nema nigde… Zato velim, mogo je bar Luka da ga pozove, da ortak zaradi koju crkavicu jer skup je život u ElEju… Iako, realno, Stulbarg je stvarno pokido ovu kratku ali slatku pojavu!)



U drugoj super horor sceni, meleskinja najzad, nakon izvesne potrage, uđe u trag svojoj majci, i nađe je u nekakvoj ludnici. Skoro-katatoničnu kevu jezivo igra Kloi Sevinji, a boles’ prvo počinje sitnim detaljima ulaska u ludnicu i glasova-prizora drugih pacijenata, pa raste kad vidimo njene prazne oči, pa nas šokira kad vidimo da ona nema obe šake nego samo patrljke (ne sećam se dal beše rečeno ili samo implicirano da je ona sama sebi pojela šake), a sve to kulminira SPOOOOJLEEEEER – otkrićem zašto je ostala u životu tako dugo, i zašto je napuštenoj kćeri ostavila to pismo, i zašto je sad zamajava… To otkriće je jezivije od bilo čega drugog u ovom filmu…

Avaj, obe ove najbolje scene su negde oko sredine filma, i do kraja im se ništa više ne primakne.

Središnji odnos u filmu je kilavo prikazan: Šalamej i crnka se nešto kao spanđaju ali na neki čedni način da nije jasno dal su zajedno na neki kao-bratski način, ili oće da se jebu. Nema tu strasti nego se, u najboljem, nešto kao ljubakaju, i onda rez, kraj scene, i mi ne znamo dal su se jebali ikad u celom filmu. A zašto je to bitno? Pa, bitno je, jer u tom kontextu bismo najbolje prozreli prirodu i dubinu njihovog odnosa (njegovu karnalnost, mesnatost, vezu s kanibalizmom).

Naslov bi trebalo da implicira svekonzumirajuću, sveproždiruću ljubav bez ostatka – ali Luka, misteriozno, kao da iz te knjižice za omladinu, tog nekakavog Tvajlajta s ljudožderima, prenosi njegovo PG-13 puritanstvo i suzdržanost pa tako dobijemo jednu „ljubav“ u rukavicama, više kao neko prijateljstvo s benefitima (od kojih vidimo samo ljubljenje).

A pošto ne osetimo ni senku strasti u njihovom odnosu, ni „tragični“ kraj nema neki jači impakt. Tim pre što taj kraj ne dođe kao posledica njihovog odnosa, sila koje oni nose sa sobom: recimo, u jednom trenu se kaže da je Šalamej slabija karika u tom odnosu, što se i nazire; i da je on poput narkomana, na koga takođe liči onako žgoljav i s podočnjacima. I ti sad očekuješ da će on nekako da prsne, da dovede tu vezu u krizu, kad ono, kurac – „razrešenje“ dođe kao u domaćem filmu gde, kad scenarista-reditelj ne zna kako da rasplete priču, a on ubije junaka, i to tako što neki levi lik iz offa upadne, niđe veze, i ubije ovoga nizbogčega…

A sad odoh da nađem neko blato i da od njega pravim Gvakamolinjovu SUSPIRIJU, koja mi se inicijalno nije bila naročito svidela. Mislim, ne sviđa mi se i dalje (i to je još uvek 3-), ali je barem znatno zanimljivija i višestruko gledljivija-slušljivija u svojoj promašenosti – za razliku od ove Kajganićeve kajgane od dva golubija jajašca koja sve što ima da kaže i pokaže na prvo gledanje. Može se ovo jednom pogledati, nije toliko loše, a ima i par finih ideja i scena; ali nema potrebe da se, zatim, ovim suvim, oglodanim koskama ikad više vraćate.