субота, 23. октобар 2010.

Le Donk & Scor-zay-zee (2009)

Le Donk & Scor-zay-zee (2009) Shane Meadows 3.5/5

by SHOZO


Ono što je Kang-ho Song za Joon-ho Bonga; ono što predstavlja Mads Mikkelsen za Nicolas Winding Refna, to je – u britanskoj paralelnoj kinematografskoj sadašnjici – Paddy Considine za Shane Meadowsa: čovek za velike stvari i značajne uloge.

Iako Le Donk and Scor-zay-zee u dramaturškom pogledu ne predstavlja originalan i jedinstven

koncept, postoji par činioca koji ga izdvajaju iz gomile.

Ovo je već drugi u nizu Meadowsovih filmova koji ima ekonomičan tajming, i subjektivno-minimalistički koncept. Snimiti kvalitetnu filmsku naraciju za pet dana je ambiciozan, ali u isto vreme i suicidan potez, vredan samo najvećih rediteljskih fanatika. Sami autori (a tu ubrajam i Considinea), se nadaju da će ovim projektom povući i ostale režisere širom sveta da slede njihov potez, i stvore još nekoliko klonova ideje o petodnevnom filmu.

Meadows u Le donku… poseže za fejk dokumentarnim stilom pripovedanja, gde on u biti glumi samog sebe, a Considine imaginarnog luzera velikog ega i sirovog intelekta. Grendedi ovakvih filmova This is Spinal Tap, i njegov autor Rob Reiner su se već poigravali sa glupošću netalentovanih, a prilično upornih individua, koji kroz život guraju nemajući baš najjasniju predstavu o svojoj ulozi u modernom kapitalističkom sistemu vrednosti.

Kao i Reiner, tako i sam Meadows, uspeva da pogodi srž dramaturške ironije, oslikavajući na prilično komičan način dualizam dveju potpuno različitih persona: na prvom mestu je mlad, talentovan i povučen klinac (koji neodoljivo podseća na Michael Moora od pre 25 godina), dok na drugoj strani, njemu kao protivtežu imamo već matorog, potrošenog, ekstrovertnog i lajavog hipija.

Paddy Considine je istinska zvezda filma, jer, iskreno, svaki kadar, svaka scene bez njega je istvari dramski intermeco u kome očekujemo njegovu ponovnu pojavu. Njegova transformacija u odnosu na prethodne uloge je doslovno teško prepoznatljiva, i s obzirom na sam koncept i uslove dramski je paralelna David Tewlisovoj bravuri iz filma Naked.

Lik repera Scor-zey-zeea je svakako otvorena aluzija i omaž slavnom kolegi, s tom razlikom što je Meadows bukvalno preuzao umetničko-scensko ime hip-hopera iz Notingema.

Tragikomičnost Le Donkove realnosti se često sudara sa Meadowsovom proleptičnošću da na patetičan, ali moralno ispravan način sugeriše naredne postupke, tako da on uspeva da ga nagovori da iskulira momka njegove bivše žene, i bude na raspolaganju posle porođaja svog deteta. Naravno, iz ovoga proizilazi da sam junak u prošlosti nije bio okružen jakim individuama, već je kroz život gurao bez jasno određenog cilja. Šira i opširnija psihološka seciranja u okviru zadatog materijala su ostavljana samom gledaocu na slobodno tumačenje.

Sučeljavanje sa istinom u poslednjoj trećini filma nekako nalikuje hepiendovskom etiketiranju vizije sveta Meadowsa, već dobrano potrošenom konceptu u nekoliko njegovih prosečnih naslova, koji su imali otvorenu tendenciju da postanu kultna ostvarenja. Ipak, oseća se nekako Meadowsovo hronično nesnalaženje u žanru komedije, gde njegov ambivalentni karakter ne dolazi do punog izražaja. Međutim, dramski patosi u Le Donku… su daleko inventivniji, inteligentniji i moćniji nego u Once Upon a Time in the Midlands ili A Room for Romeo Brass. Dijalozi su daleko smisleniji i zabavniji, šarm glavnog junaka ostaje nedodirljiv i pored introspektivnog poraza i emotivnog sučeljavanja.

Ipak, kao zaključak, na kraju, nameće se činjenica da i ovaj naslov, kao i prethodni Somers Town, predstavlja izvestan pad u odnosu na socijalno i politički značaj film kao što je bio This Is England. Na sreću Meadows se u 2010. godini latio režije istoimene serije, te sa nestrpljenjem očekujemo rezultate njegovog prvog ozbiljnijeg TV serijala.