Evo još nekoliko srednjačkih (at best!) novih hororčića suviše bedastih da se njima detaljno bavim, a opet, neko bi se mogo prevariti da poželi da ih gleda, pa ukratko opisujem šta su uradili meni: idem od najgorih (1-) prema nešto malo manje lošim (3-).
THE GOATHERD
CHILE, 09
(*)
1-
Ovaj čileanski torture porn je tortura neopisivih razmera: ne pomažu ni prirodne planinske lepote kad su nekom šugavom kamerom sa lošim svetlom uslikane, ne pomaže ni to što je ovo najrudimentarniji od svih (anti)zapleta: dve cure se zaplaćuju po planini, jedna ugane/slomi nožicu, pomoć zatraže od čobanina za koga se ispostavi da voli da muči žene, ali još više gledaoce dugim kadrovima u kojima se bavi svojim jebenim ovcama… Malo on muči njih, pa se jedna oslobodi i sjebe njega, nešto malo krvi prsne u tom mraku, a smisla, a poente niđe – pa čak ni sadističkih set-pisova ili dobrih efekata za one koji su zbog toga ovde (a nema zbog čega drugog)! Tražili ste dadaistički film? Evo vam ga! It makes NO SENSE!
DEN-SEN aka INFECTION
JAP, 06
*(*)
1+
Iscimao sam se da ovo lociram samo zato što ga potpisuje Shozin Fukui, reditelj vrlo mi dragih 964 PINOCCHIO i RUBBER'S LOVER (klikni na linkove za moje rivjue). Sreći mi ne beše kraja kad još otkrih da se radi o hororu! Avaj, horor je samo iskustvo gledanja ove budalaštine. Zaplet je tipična J-horor klasika: jednoj opskurnoj TV stanici stigne snimak koji, navodno, navodi gledaoca da se samoubije. Reporterka i njen snimatelj kreću u jednu od najpužolikijih i najdosadnijih istraga u istoriji JH-a, samo kako bi došli do jednog od najbezveznijih rezultata. Ne postoji ni tračak nadahnuća u ovom jeftino-izgledajućem, i po svemu sudeći najamničkom video-radu. Sve oko je njega je toliko otrcano i trapavo da optimista u meni želi da veruje kako je Fukui, zgađen tupavim scenarijem, ovo namerno režirao tako da izgleda kao parodija na ofucane J-horor motive i situacije, ali – čak i da je tako, čemu sve to, ako je parodija još gluplja i negledljivija od onoga što (možda) parodira?
BABY SHOWER
SPA, 11
*(*)
2-
Jedna trudnica okruži se u svojoj kući na selu grupicom svojih kvazi-prijateljica, od kojih se jedna – ne zna se koja – spanđala s njenim dragim, i sprema se da pobegne s njim koliko sutra. E pa neće moći! Počinje nekakav nezanimljiv kao-pokolj na pozadini izrazito glupe sapunice i neverovatno ružnih glumica – zaista neverovatno, ipak su mogli da nađu bar neku okej španjolku, bez obzira što zaplet zahteva gadure, jer uprkos tolikom ženskinju na ekranu, sve su nekakvi skotovi da te bog sačuva, pa je otud sve ovo još nepodnošljivije i mučnije gledati. Odnosno, ako već ja jesam, vi ne morate.
THE RITE
USA, 11
**
2
Ovo je tačno ono što biste i očekivali od filma sa ovim zapletom i ovakvom ekipom i promocijom – a naročito ako ste čitali moj FAUSTOVSKI EKRAN, jer radi se o još jednom napornom utrljavanju izanđale formule o zabludeloj ovčici (pop-sumnjalo) koja se, nakon niza "demonskih" manifestacija, na kraju zahvaljujući Đavolu vraća stadu, tj. katoličkoj veri. Ne samo što je ovo ideološki bljuzga, nego je u svom otrcanom zapletu lišeno bilo kakvog daška svežine, originalnosti, ili zanimljivosti – nije čak ni dovoljno blesavo da priđe trešu, ni dovoljno explicitno da bude exploatacija, nego je skroz opterećeno nekakvom hinjenom, fejk "sumornošću", naduvanom a nepostojećom "težinom" i (melo)dramom koja ovim budalaštinama ne priliči, i ovaj razvučeni deža vi čini još napornijim za praćenje. Čak i od "opsednutog" Entonija Hopkinsa ima premalo, prekasno, da bi njegovo keženje i kreveljenje opravdalo gubljenje vremena na ovo.
SECONDS APART
USA, 11
**(*)
2+
Još jedan prilično rutinski, ali gledljiv filmić o zlim blizancima – ovog puta, dvojici srednjoškolaca koji imaju moć da, udruženim naporima, utiču na um ljudi u svojoj blizini tako da im ubacuju u mozak kojekakve ideje, slike i namere, i tako ih indirektno, gde zatreba, šalju u smrt. Na kraju ispadne da im ni telekineza nije baš strana (mada je nejasno zašto je pre toga nisu koristili), a ključna moć vezana je za šućmurasti, smandrljani twist koji više toga zamućuje nego li što objašnjava ili pak "znači". Lepo je slikano i solidno glumljeno, mada suviše nedorečeno i neambiciozno (naročito po pitanju "projekta" naših bliznića). Storyline je predvidiva rutina, donekle pozajmljena od DEAD RINGERSa: bratski ekvilibrijum narušava dolazak ženskinje nestrpljive da se uvuče u gaće senzitivnijem od dvojice, što dovodi do postepenog rascepa i završetka donekle sličnog onom u Kronijevom masterpisu – samo što ovde, naravno, nema ni te konotacije, ni taj emotivni impakt. Stvari dodatno pojeftinjuje kliše crnog pajkana koji istražuje niz sumnjivih smrti: mrtva ga žena opseda iz prošlosti – nije uspeo da je spase iz požara = krivica i povremeni košmari (da ožive ne naročito eventful film) – i "iskupljenje" kada na kraju iz požara spase jednu drugu ženu. Zeeeev.
WAKE WOOD
UK, 11
**(*)
2+
Srednjački, gledljivi hororčić o familiji koja bi da oživi stradalu ćerčicu, na tri dana, zanimljiv je naročito zbog uvek-zabavnog ambijenta engleskih ruralnih zabiti i uvrnutih im, paganskih običaja, koji ovde dobijaju ikonografski inovativan twist (konkretan ritual oživljavanja mrtvih), iako je vrlo apsurdan i teško spojiv sa preovlađujućim "realizmom". Ne padajte na naduvana poređenja sa WICKER MAN-om i sl. klasicima, ovo klasik nije ni u najavi, i ima vrlo umerenu preporuku samo za zadrte fanove horora, izgladnele za nečim što kol'ko-tol'ko ne pljuje u lice gledaocu. Polu-bajkoviti horor (po uzoru na "Majmunsku šapu", odnosno njenu stivenkingizaciju u PET SEMATARY) nije najuspelije spojen sa pokušajima drame, ali recimo da ima ovde nekoliko scena vrednih pažnje (pomenuti ritual vaskrsenija; stradanje pod bikovim dupetom…) i da je to sve umereno pitko i pristojno predočeno da se može pogledati.
LOS OJOS DE JULIA
SPA, 11
**(*)
3-
Dobro uslikan (po španski!) i solidno režiran, ali konvencionalno napisan horor-triler o ženi koja gubi vid, a možda i razum, i ubici koji je ganja, mene nije uspeo da uvuče u svoj nategnuti zaplet, niti da me zainteresuje za svoje izrazito antipatične junake i njina priključenija, pa time ni da me involvira u dramu ili saspens, koji su kompetentni ali ne prelaze nivo osrednjeg, konvencionalnog, prirode strogo jednokratne, zaboravljive. Poređenja sa ORFANATO, recimo, potpuno su idiotska: ovo uopšte nije film tog ranga – možda po budžetu i ambicijama, ali ne i po postignutim kvalitetima. No, i ovako je to za dve nijanse bolje od prosečnog USA horora danas, pa kad nema kiše, dobar je i ovaj španski grad (tj. špansko selo).
