Pretežno zloglasni, a samo za manjine
kultni Uve Bol izbacio je novi film, ili nešto nalik filmu. Tema, nominalno,
nije nezanimljiva, štaviše napadno je aktuelna. Ukratko, opis plota kaže ovo:
Jim is an average New Yorker living a peaceful life with a well
paying job and a loving family. Suddenly, everything changes when the economy
crashes causing Jim to lose everything. Filled with anger and rage, Jim snaps
and goes to extreme lengths to seek revenge for the life taken from him.
Ne verujem da ću ovo pogledati, ali svejedno mislim da Bol inače, a
ovim filmom naročito, ima svoje mesto na ovom blogu. Meni lično on nije
zanimljiv (sem kao fenomen), ali nekim čitaocima bloga verujem da jeste, a dovoljno
je blizak profilu i tematici po više osnova (žanr, treš, poluhoror, crnilo
& ludilo, crni humor, anti-USA...). Na svu sreću, povremeni saučesnik ovog
bloga, Nikola Popević, spada u
manjinu onih koji pomno prate, pa čak na neki način i poštuju Bolov
"opus", pa zato imam zadovoljstvo da ovde okačim njegov kratki rivju
najnovijeg Bolovog doprinosa filmskoj umetnosti ranog 21. veka.
Rivju © by Nikola Popević,
for The Cult of Ghoul, Inc.
Pogledao sam "Napad na Volstrit". Imam utisak da sam
gledao neki običan DTV film, prilično rutinski režiran, bez uvebolovština. E
sad... Reč "uvebolobštine" sam upravo sad izmislio i u pitanju je
neka vrsta Roršahove mrlje šta nama ili smeta ili nas oduševljava kod Boleta. U
mom slučaju, reč je opet o nečemu što sam izmislio da bih objasnio opus ovog
zanimljivog autora, a to je "estetika preteranog (ili još bolje
preterivanja)", nešto što sam osmislio za esej koji nije i verovatno
nikada neće biti napisan.
Ukratko, Uve je posao odradio relativno kompetentno i prilično
smireno. Dakle, jebiga, nije to to.
Prvih sat vremena reč je o nekoj vrsti doku-drame gde se Bol
prevashodno bavi dajdžest pričom o uzrocima, mehanizmu i posledicama ekonomske
krize u Americi, sa preteranom melodramom oko bolesne supruge Dominika Parsela.
Ako je neko imao strpljenja da pogleda Inside
Job dokumentarac, zna da je Bol prilično dobro prokljuvio mehanizme i lepo
ih inkorporirao u priču, ali kako je za njega izazivanje bilo kakve empatije
prema likovima još uvek neosvojena teritorija (ali dobro, čovek uvek pomera
granice), onda se u emocionalno najdramatičnijim trenucima film najviše i
klima. Tim više što te scene Parsel, naravno, nije u stanju da iznese, ali je
zato maestralan u svim ostalim, gde sve pizdarije koje ga zadese, ljigavi
broker i advokat, kao i isprazno društvance (svi iz organa reda, mira i
zaštite)... Na sve slegne širokim ramenima i tupo tera dalje. Biće bolje, samo
što nije.
Međutim, čim se Bol posle tačke 01:00:00 prebaci na svoju
teritoriju, film kida za sve pare. Jer tu se javlja lajtmotiv kasnog Boleta, bes, što Parsel samo naglašava svojim
anderplejem, naoruža se i onda krene ono što smo i čekali. Ali Bole tu ima neke
neočekivane kečeve u rukavu, jer ako je neko očekivao reprizu potpuno
genijalnog Rampagea, zezno se. Odnos
prema žrtvama je hladan, ubistva su na distanci, a potpuno fenomenalno (ali bez
zezanja) osmišljena scena koja je rezultat poslednjeg zakazanog susreta s
brokerom, zapravo ima odjeke "Američkog
psiha" (ali romana) gde su ljudi iz finansija toliko obezljuđeni da je
potpuno nevažna njihova realna uloga u sistemu; u Boletovom slučaju, svako je
legitimna meta i on tu ne ostavlja trunke prostora za moralno preispitivanje (dokle god osvetnik drži distancu).
Drugi adut je pejof naizgled beskrajnih i repetitivnih scena
okupljanja malog Parselovog društvanceta u jednom dajneru, kad Parsel prizna da
je on ubica i onda postoji niz kadrova koji vrište "Neki od ovih će te
izdati! Ko? Ko?" – međutim, ko je malo gledao Boleta i vidi da su u
društvancetu Edi Furlong, Majkl Pare i Kit Dejvid, zna da od izdaje nema ništa
i da će ovaj moći da ode u finalno rokanje i fini i pomalo hau konvinijant tvist.
Sve u svemu, da malo i ja sad spustim loptu, svaka čast Boletu što
je jedan od retkih koji se bave SEKom i bilo bi lepo kad bi bilo još
SEKaploatacije, makar da gledamo masakre presipača iz šupljeg u prazno kad se
već deratizacijom niko ne bavi stvarno. Međutim, Bole bi trebalo da se okane
potrebe da ispriča ljudsku priču, pogotovo da grebe na vratanca empatije.
Boletovi zaista vrhunski filmovi, Rampage
i pogotovo Stoic zapravo su
ekranizacije unutrašnjeg besa, u prvom slučaju eksplozivnog, u drugom
potiskivanog i sadističkog. Uz svu opasnost da snimi drugi Rampage, Assault on Wall
Street bi funkcionisao bolje kad bi sebe ipak shvatao malo manje ozbiljno.
