Ove godine navršava se okruglo 40
godina od premijere jednog od najboljih horor filmova ikada snimljenih – TEKSAŠKOG
MASAKRA MOTORNOM TESTEROM. Ovaj jubilej je već obeležen na nekoliko
načina: na festivalu u Kanu prikazana je restaurisana kopija, s Huperom kao
počasnim gostom, a slovenačka filmska revija EKRAN počastvovala ga je
specijalnim esejom o MASAKRU – koji kao autor potpisujem ja.
Jeste,
u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od početka jula, možete pročitati moj
esej pod naslovom OVAKO SVETU DOĐE KRAJ:
NE S TRESKOM NEGO S REŽANJEM MOTORNE TESTERE. Evo prvih pasusa tog eseja.
Kada je pre tačno 40 godina
premijerno prikazan film sa jednim od najgenijalnijih naslova ikada
zamišljenih, Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre,
1974), reakcije su, predvidivo, bile podeljene. Mejnstrim mediji kao što je LA Times osuli su drvlje i kamenje:
"Vredno prezira... degradirajuće, besmisleno traćenje filmske trake i
vremena." Roger Ebert mu je udelio dve zvezdice, otpisao ga kao delo
"bez vidljive svrhe..." i dodao: "Ne mogu da pojmim zašto bi iko
poželeo da napravi film kao što je ovaj, ali ipak je dobro napravljen, dobro
glumljen i previše efikasan... To je naprosto vežba iz užasa." Publika je
od njega napravila jedan od najuspešnijih naslova u alternativnim oblicima
distribucije: drive-in i ponoćne projekcije. Kritici je trebalo neko vreme da
se prilagodi njegovom ekstremnom jeziku, ali već 1981., povodom ponovne
distribucije ...Masakra, kritičar New
York Timesa pisao je: "Šokantan u svoje vreme, ovaj film demonstrira
umetnost kakva se retko može naći u ljigavim horor filmovima... Inteligencija
koja je ovde na delu preobražava drugorazrednost u neočekivano provokativnu
zabavu." Smesta zabranjen u mnogim zemljama (u Velikoj Britaniji – sve do
2000. godine), film je, ipak, ponegde bio prepoznat kao relevantno umetničko
delo: otkupljen je kao stalni deo kolekcije Muzeja Moderne Umetnosti u Njujorku
a prikazan je čak i na festivalu u Kanu u selekciji Director's fortnight.
Ove 2014.
godine, u istom tom Kanu, upriličena je specijalna projekcija restaurisane
verzije ...Masakra sa rediteljem, Tobe Hooperom, kao specijalnim gostom, u
znak poštovanja značaju filma čiji su kvalitet i uticaj eksplicitno priznali
reditelji kakvi su Spielberg (u čijoj produkciji je Hooper snimio Poltergeist,
1982), Quentin Tarantino, Gaspar Noe, Nicolas Winding Refn, Alexandre Aja, Rob
Zombie, Takashi Miike... Danas je ovaj film u relevantnim studijama i
enciklopedijama opšteprihvaćen ne samo kao prvorazredni klasik horror žanra,
nego i mnogo više od toga: kao jedan od najznačajnijih i najikoničkijih
američkih filmova 1970-ih godina. Uprkos kanonizaciji, on nije izgubio na
svojoj snazi, prodornosti i šokantnosti ni pune četiri decenije kasnije, a
nastavci, rimejci te zvanične i nezvanične varijacije samo su, svojom
polovičnošću, pokazale nedostižnost dometa jednog naizgled sirovog,
"malog" splatter filma. Teksaški masakr motornom testerom
je, svakako, daleko više od toga.
Više?
Ali – šta? O tome čitajte u novom EKRANU – na slovenačkom, naravno!
Ako se zadesite na Grossmann festivalu (15-19. jula) – eto sjajne prilike da
nabavite i ovaj EKRAN sa predivnom koricom i zabavnim sadržajem unutra.
A
na srpskom, evo sada mog teksta o MASAKRU koji je pre petnaestak godina
objavljen u niškom studentskom listu PRESSING, u mojoj stalnoj rubrici
КULT HOROR (tačnije, bila je stalna dok se Deksi Pantalejskom, tadašnjem uneredniku,
nisam zamerio). Tad sam još bio mlad, na počecima svog ozbiljnog bavljenja
hororom, a ni mesto ni vreme nisu pogodovali nečem baš studioznom: taj tekst je
tek zametak nečega što je svoj finalni plod dobilo ovih dana, u EKRANU. Ipak,
vredi i to pogledati. Evo.
PRESSING,
br. 29,
jun
1998.
str.
36.
TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM
(1974)
Scenario i režija: Tob Huper
Ko-scenarista: Kim Henkel
Muzika: Tob Huper i Vejn
Bel
Fotografija: Danijel Perl
Uloge: Merilin Berns, Pol
Partejn, Džim Sidou, Ed Nil, Gunar Hansen...
Ghoul's rating:
*****
"Film
treba da bude kao paprika - ljut, da se sve pore otvore i da se znojimo, pa da
telo reaguje!" Tako je govorio Tob Huper u jeku fantastičnog uspeha svog
prvenca; donekle sličan koncept filma kao podsticaja na rekciju čitavog organizma
(a ne samo intelekta i emocija) imao je i Dejvid Kronenberg, koji je na velikom
platnu debitovao te iste 1974. filmom JEZA (Shivers). Na žalost, za razliku od
svog mudrijeg i doslednijeg "kolege", Huper u svojim potonjim
filmovima nije ostao na nivou ovog svog recepta. Istina, neki njegovi kasniji
filmovi uopšte nisu loši, recimo ŽIV POJEDEN (1977), KUĆA ZABAVE
(1980), POLTERGEIST (1982) i SVEMIRSKI VAMPIRI (1986) – problem je
jedino što, kako Kim Newman reče u knjizi NIGHTMARE MOVIES, "niko ne bi
mogao da napravi dva takva filma kakav je TEKSAŠKI MASAKR... " (dalje u
tekstu TMMT).
Bez
imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen
spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne
izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti teško su uspevali
da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave
koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u
bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne
špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom),
pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom
se film završava – TMMT predstavlja 83
minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih
zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon
Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih
nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova,
u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.
Ono
što posebno treba naglasiti jeste da Huper ovim filmom uspeva da stvori jedno
od najintenzivnijih, najnemilosrdnijih i najekstremnijih bioskopskih iskustava
ikada – bez posezanja za drastičnim
efektima maske i prostetike. Uprkos tako upečatljivom naslovu i svim
legendama koje o njemu kolaju, u filmu TMMT ima manje krvi nego, recimo, u POLTERGEISTU, rađenom u Spilbergovoj (!)
produkciji, sa PG-13 rejtingom. Baš kao i u famoznoj sceni ubistva pod tušem u
Hičkokovom PSIHU (1960), prikazivanje majstorija specijalnih efekata zamenjeno
je daleko efektnijom sugestijom kroz virtuoznost samog režisera (koji je
učestvovao i u radu na fotografiji i montaži). Nikakvi vodoskoci lažne krvi ne
mogu dostići ubitačni šok prvog ubistva, postignut majstorskim tajmingom,
montažom i izborom uglova snimanja; ili moć sugestije koju nosi morbidna
kosturnica u koju upada (buduća) druga žrtva, jer posle te scene sasvim je
izlišno zadržavati se na detaljima njene sudbine; ili, pomenimo još i često
hvaljenu scenu frenetično montiranih krupnih planova očiju glavne junakinje
tokom ludačke "porodične večere": ona je izbezumljena od užasa koji
upravo tada dostiže kulminaciju...
Kao
i većina filmova kojima se ova rubrika bavi, i TMMT predstavlja trijumf
entuzijazma i talenta mladih i nezavisnih filmadžija nad stereotipnim,
reakcionarnim kalkulantstvom "dobrog ukusa" velikih studija: snimljen
za nekih 350.000 dolara koje je sam Huper nekako nabavio, film je ubrzo po
premijeri zaradio 3 miliona dolara, što je za jedan nezavisno distribuiran film
(pretežno u drive-in bioskopima), pa
još s tim naslovom, bio izuzetan uspeh. Ovaj instant-klasik brzo je stekao
neuporediv kult-status i nivo idolatrije uporediv sa još samo par filmova.
Nemoguće je ovde govoriti o njegovom ogromnom značaju za žanr, kako na nivou
suptilno utkane subverzivnosti priče tako i na nivou narativne strukture i
brojnih režijskih rešenja, kao i ikonografije (kanibali, maskirani ubica, grupa
mladih izolovana na nekom pustom mestu, hrabra junakinja koja ostaje da se sama
izbori za život na kraju...). Sem što je uz Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA (1968)
najveći kult-horor svih vremena, TMMT sa ovim ostvarenjem deli i titulu
najuticajnijeg modernog horora.
Kritičarski
establišment je, po običaju, kaskao za vremenom, i trebalo je da prođe 5-6
godina pa da, postepeno, ovom filmu bude priznat kvalitet i status jednog od
najznačajnijih američkih filmova iz 1970-tih. Slojevitiji i ozbiljniji no što
na prvi pogled izgleda (videti, recimo, iscrpnu i ozbiljnu analizu iz pera
istaknutog kritičara Robina Vuda u kapitalnom eseju "Uvod u Američki Horor
Film" - PITANJA br. 4-5-6/1989) ovo je ipak film čija je kritika nekih
društvenih trendova nenametljivo utkana u narativno tkivo, pa Huperov angažman
može, za nekoga, biti zasenjen nemilosrdnim tempom zaista napete priče koja ni
jedan sekund filma ne troši uludo.
