***
(3+)
Veoma prijatno iznenađenje – iz bratske Rusije!
Sasvim netipičan za ono što otuda očekujemo, jer ako nas uopšte nešto otuda
dotakne, to su neke umetnosti, drame, festivalski filmovi (LEVIJATAN, TEŠKO
JE BITI BOG itsl) a ne žanrovski, zabavni filmovi.
A zahvaljujući Grosman festivalu, eto, pogledah nešto
drugačije i neočekivano. Otprilike u isto vreme je, na Fantaziji u Montrealu,
dobio jednu od glavnih nagrada (za najbolji debi-film)...
Ovaj film, čiji originalni naslov zapravo glasi CRKNI, ĆALE (Папа, сдохни), je bizarni,
pankerski bezobrazni spoj Tarantina, ranog Bojla i (avaj, pokojnog) Balabanova,
mladalački besan i rediteljski neverovatno nadahnut, vickast, duhovit (da!
ruski film, a duhovit!), veoma krvav, dražesno morbidan i sa originalnim
idejama za šok i zgražavanje! Dakle, i gegovi i geg refleks rade punom parom.
Ima najmanje jedna baš-baš gadna, dosad neviđena scena, u kupatilu...
 |
| ne, to nije ova! |
A još se 90% ovoga dešava u jednom stanu, sa samo
par nekih skromnih extra lokacija izvan – dakle, nizak budžet, ali visoka
kreativnost.
Pa zašto ovako nešto ne nastane u Srbiji? Večita
kuknjava (NEMA PARA!) ovde ne pali! Ovakav film mnogo ne košta. Pravi razlog je
taj što u Srbiji vladaju i niski budžeti i niska kreativnost. Zato što ovde
niko nema etitjud. Iliti muda.
Niko od srpskih reditelja nije mlad i besan,
nego svi snimaju filmove da ih puštaju svojim babama i majkama. „Vidi, mama,
kako NE montiram!“ Da se dopadnu i Dudi Lakić i deda Vlaji i prosečnom srpskom
bioskopdžiji...
Uh, ne vucite me za jezik! Nazad na ovo simpatično
zlodelce. Zaplet, ukratko: cura ubedi momka da joj ubije ćaleta jer je ovaj,
navodno, sexualno zlostavljao i život joj upropastio. A ćale je pajkanska
drmatoriks mrcina. I ne da se umlatiti tako lako.
A obilje preokreta otkrije da tu ima i neka
ukradena lova, da je cura možda malo kreativno tretirala stanje stvari, upletu
se tu još neki likovi, i naše naivno momče ima mnogo svoje krvi da propljuje
(ali i tuđe da prolije) pre nego što, možda, umakne iz tog stana...
Film je nepredvidiv jer, u svojoj vizuelnoj i
narativnoj hiperstilizovanosti, nije ograničen dosadnim slovenskim
plauzibilnostima i „realizmom“ – razmahan, često bliži vrlo crnohumornom crtiću
nego igranom filmu, nikad ne možete znati šta je sledeće i s koje strane dolazi.
Dobro, u retrospektu baš i ne toliko, ALI, dok
traje, zahvaljujući vanrednoj dinamici, ne daje vam mnogo vremena da
razmišljate. To je sve vanredno pitko i zabavno ispripovedano da to stvarno
nema nikakve veze sa uobičajenim Srbo-Ruskim pripovedanjem koje ću ja ovde
kopirajtovati pod nazivom „Slovenska
Antiteza“ (c) Ghoul Inc.
Šta je „Slovenska Antiteza“ pitate sada vi? Pa ono,
dal je snijeg, dal su labudovi, nit je snijeg, nit su labudovi nego prođe sat
vremena tamte-vamte zamajavanja dok vam kažem šta je! Te „drugovi, ovako ćemo“,
te „drugovi, onako ćemo“... Idi, bre! Ovo ovde je samo čista Teza!
Ali, pored sve te pitkosti i zajebancije i obilja
duha, CRKNI, ĆALE ima još najmanje dva kvaliteta: prvo, ovo nije bezdušni
gajričijevski galimatijas plot tvistova i krvoprolića bez reda i smisla, nego
storija koja ima etitjud u kojem se predivno seciraju dva glavna autoriteta
Rusije: Patrijarhat (oličen u tatku viđenom za utepavanje, i to kako je on
portretisan) i Vlast (oličena u pajkanima).
Vlast se ne vidi samo u pomenutom tatku, nego i u
njegovim kolegama i podređenima, koji svi zajedno oličavaju jedno duboko
korumpirano društvo u kojem je, kao i u srpskom, danas, zaludno od policije
očekivati zaštitu.
Mnogo je verovatnije da budeš prebijen, izjeban ili prosto
prepušten sebi (ako si srećan) nego da ti ovi, ovakvi, nešto pomognu ili te od
Zla zaštite. Jer, em sa Zlom oni šuruju (krimosi su im najbolji drugari), em
Zlo i sami po sebi jesu...
Pored toga, ispod sve te krvi i sadizma i mučenja i
gnjusoba kuca jedno nežno srce, što se sluti tokom celog filma (kroz lik
glavnog momka, zavedenog naivčine-dobričine), a što se jezgrovito, explicitno
vidi u poslednjem kadru i poslednjoj replici filma koja nije neki bezveznjački
pančlajn za cerekanje prostote pred odjavnu špicu, nego sama srž filma, poenta,
naravoučenije, ali tako lepo i skoro detinje naivno sažeta da je to neodoljivo,
kao neki lep grafit koji vidite negde i kažete: DA! TO JE TO!
Film je režirao Kiril Sokolov, mladoliko momče od kojih 30 godina (od toga je već 8
u braku!) s kojim sam se upoznao na Grosmanu i slatko ispričao o savremenoj
ruskoj, a i šire kinematografiji.
 |
| društvo - i sliku - pravio Miki Lakobrija |
Bistar mladi čovek kojem prognoziram svetlu
budućnost, naročito ako je potraži van Rusije; mada, uz malo mudrosti, možda
može ovako nešto da nastavi i u Rusiji? Svoj sledeći film opisao mi je kao vrlo
sumanuti road-movie u kojem moćna baba i njeni henčmeni jurcaju za otetim joj
unukom... Zvuči odlično. Bring it ON!
