THE KING'S SPEECH (2010)

**(*)

2+

iako imam samo nepodeljeno gnušanje prema oskaru uopšte a prema specijalno-za-oskara naciljanim filmovima naročito, i u principu ih izbegavam kolko god mogu (recimo, nikad nisam gledo CHARIOTS OF FIRE – nezamisliva mi je neinteresantnija tematika, ambijent, likovi i sve…), ipak ovaj konkretni film overio sam u okviru akcije 'recent trends in shameless oscar baiting', kako bih proverio da li je ofucani recept za mućkanje ovakvih tvorevina ikako promenjen. ukratko, zaključio sam da nije.

sve je tu, natociljano specijalno za golišavog ujka-oskara, uredno ispraćeno u skladu sa GHOUL'S GUIDE TO WINNING AN OSCAR OR TWO:

1) istorija (= jupi, kostimi!);

2) drama (i muškarci plaču!);

3) engleska (jer oni imaju istoriju);

4) excentrični ali simpatični likovi (zovite džefrija raša: on je sjajno skinuo vinsenta prajsa u HAUNTING OF HILL HOUSE, a pored toga, već je za pojas zadenuo jednog oskara);

5) telesna mana i/ili mentalna boljka (ovde: mucanje – ingeniozan izbor, budući psihosomatska, pa tako pokriva oba polja, i telo i psihu);

6) raskošni ambijenti (palate, katedrale, bogatunski prijemi, mrsne večere, ogrlice, sjaj da se dzveri polusvet;

7) epika (II svetski rat tek što nije!) prelomljena kroz liriku (intimna priča o dvojici međusobno po svemu udaljenih, a onda sticajem okolnosti približenih ljudi);

8) našminkana istorija (i kraljevi plaču!).

            znači, SVE je tu: konja koji pobeđuje ne treba menjati, ispravno razmišljaju prevejani oskar-mešetari, braća švajnštajn, a to znači da su napravili vrlo precizno odmeren koktel materijala koji ne može da omane, i koji im je, evo, doneo 4 glavna oskara (scenario, reditelj, film i glavna muška uloga).

            međutim, pravi konji u svemu ovome samo su oni što naivno preživaju oskarovske mućkalice, nesvesni šta im je, iza svih tih preliva, nadrobljeno u zobnice iz kojih poslušno žvaću. srećom, tu sam ja da to razotkrijem, jednom za svagda!

            gledalačka stoka pada na kostime, raskoš, palate, epski zamah, kraljeve, prinčeve, nadbiskupe i ostalu gamad nakićenu svojim krvavim zlatom;  

stoka, takođe, dopušta da se njome manipuliše na afektivnom planu kroz priče o kojekakvim retardima, autistima, invalidima, mucavcima, i sličnima (varijacije ovog pravila: oslobođeni crni robovi ili već tako neki crnci na udaru rasizma; izmučene žene, nebitno da li su 'primorane' da se oblače kao dečaci ili se falusu svete tako što ga odsecaju; homosexualci, u klozetu ili izvan njega, sida opcionalna ali svakako pomaže; i, naravno, kad sve to zakaže, tu je uvek garantovani uspeh sa dežurnim žrtvama, jevrejima, koji su, kao što je poznato svima koji se o istoriji obaveštavaju u holivudu, jedini masovno stradali u II svetskom ratu - sloveni, cigani i ostali neka sami snimaju filmove o svojima!);

najzad, stoku je relativno lako zaslepeti odličnim glumcima, dobrom kamerom, scenografijom, muzikom, efektima kakve samo veliki budžet može da kupi… tako da, nakon što provede dva sata u samo za nju kreiranom svetu, ona izađe zablentavljena, verglajući dudalakićevske fraze o izvanrednoj glumi, sjajnom smislu za detalje istorijskog perioda i sličnome – a zanemarujući (budući nesvesna!) kojoj storiji, i kojoj ideji iza nje, ceo taj šminkeraj služi!

            o čemu je, dakle, KING'S SPEECH?

            KING'S SPEECH je a) besramna apologija monarhije (ovde: engleske) i b) zaslađena verzija engleskog (i uopšte zapadnjačkog) odnosa prema hitleru tik pre nego što je ovaj postao previše bezobrazan i gramziv pa su bili prinuđeni da svog kolegu i sličnomišljenika lupe po prstima.

            jednom prosvećenom gledaocu na početku 21. veka nepojmljivo je da neko snima film o kojekakvim kraljevima – imbecilnom praistorijskom konceptu koji je trebalo da umre zajedno sa srednjim vekom, ali je misteriozno (?) preživeo do današnjih dana – a da se pritom rojalizam ama baš ni u najmanjem detaljčiću ne ironizuje ili ikako dovede u pitanje! taman posla! kralj može da bude polusenilna karikatura nesvesna gde joj je dupe a gde glava, ali on je IPAK kralj, te stoga dok ne crkne, mora da potpisuje artije koje nije u stanju ni da pročita a kamo li razume; a kad on ode u večna lovišta, njegov naslednik ima da postane novi kralj, bez obzira što nesrećnik žestoko muca i što su njegovi pokušaji da se obrati naciji na hipodromu (konji!), a kasnije preko radija – živa k… k… ka-atak…klizma ro… ro… rooo-jalizma. i čitav zaplet ovog dražesnog oscar-annointed filma omogućen je isključivo tom kvakom-22, da ovaj jadnik MORA da bude kralj, mucao ne mucao, zato što ga je napravio malopre pomenuti senilni idiot (u svojim relativno bistrijim danima), te ga stoga za to mesto preporučuju ne nekakvi lični kvaliteti, nego isključivo sveta krv, sveti gral u njegovim plavim žilama…

KING'S SPEECH se prema svim tim primitivnim pravilima, propisima i ritualima kraljevanja odnosi sa udvorničkim pijetetom koji kao da je direktno dirigovan od strane kraljevskog p.r.-a: sve je to toliko ukusno, fino, normalno, razumno, lepo i krasno, te neupitno postavljeno čak i pred najblatantnijim apsurdima, jer čak i uprkos manjim nedostacima (ludi kralj! picoljubivi nesposobni princ! njegov mucavi bata!...) to je sistem koji funkcioniše, je li, uz malu pomoć ponekog proletera (enter: džefri raš!) koji dođe da suflira mutavom i mucavom papagaju kako da rulji pročita govor koji mu je neko drugi napisao.

i tu je manje bitno što je mucavi kralj zapravo jedna prazna ljuštura koja zrači arogancijom isključivo zasnovanom na njegovoj 'plavoj' krvi i ni na čemu drugom; i nebitno je što se on, u jednom trenu, na krajnje razumne i dobronamerne savete svog logopeda, brecne ovako milozvučnim opaskama:

"Don’t instruct me on my duties! I’m the son of a …. King… the brother of a king. You’re the disappointing son of a brewer! A jumped-up jackeroo from the outback! You’re nobody."

eto kako to zvuči kada, na pokušaj proletera da ga krsti, kralj prdi.

a ako mislite da je ovo jedna od onih DINASTIJA-situacija, kad se neko istrese na sebi bližnjeg najgorim rečima, a onda se sekund kasnije trgne i kaže: "oh. sorry. I didn't mean that!" – varate se. naš kraljević ostavi prosjaka za sobom i zakuca mu na vrata tek danima (ili nedeljama?) kasnije, kad ga muka natera da opet dopuzi do njegovog praga i cmizdri za pomoć ( "p… p… po---omozi m… mi…").

pritom, njegove prve reči na vratima glase:

"Waiting for a king to apologize, one can wait rather a long wait."

jaooo, to je tako šarmantno i slatko, zar ne? baš su šašavi ti kraljevi! "mighty ornery lot. it's the way they're raised", što bi reko haklberi fin – koji, btw, onako nedorastao i country simple usred 19. veka, ima 200 biliona puta zdraviji odnos prema kraljevima i vojvođanima nego li što ga imaju, danas u 21. veku, braća švajnštajn i njihovi bezlični odradeci koji im konkoktuju ove odvratne bljuvotine, uključujući akademiju oskarovskih nauka i umetnina koja OVO ovenčava nagradama, kao i stoku koja to nekritički guta! hej, mora da je mnogo dobro kad je dobilo oskara!?

baš zato niko danas ne ekranizuje haklberi fina niti druga dela marka tvena (kralja među piscima), ali se ekranizuju odurne kraljo-eulogije i apologije u kojima možemo da naiđemo i na otužne bljutavizme poput ovoga: "Does the King do what he wants, or does he do what his people expect him to do?" suzne žlezde mi presušiše od plakanja nad tužnom, teškom i tragičnom sudbinom kraljeva engleskijeh! šta, mislili ste lako je biti kralj? pogledajte (i poslušajte!) KING'S SPEECH pa da vidite šta je muka! "tortures of the damned, I tells ya, tortures of the damned!"

ipak, vrli kralj – uz pomoć džefrija raša, koji je gornju uvredu sebi i svom ocu otresao sa sebe kao šačicu peruti i, umesto da ovog mucavca otera u tri pizde materine, pokorno ga je i odano nastavio da tretira i trenira kako bi od njega napravio savršenog papagaja za narod (kurac), što sve kulminira u srcedrapateljnoj (ali odlično režiranoj – ni leni rifenštal ne bi bolje! plus savršeno odglumljenoj – za više oskara!) sceni u kojoj više-ne-mucavi kralj čita, lajv, preko radija, objavu rata hitleru. ta objava je toliko puna lepih misli i sentenci, sa toliko divnih civilizacijskih principa, osećaja dužnosti, samopožrtvovanja i još 300 najpoželjnijih ljudskih osobina, oličenih u kralju i njegovom miroljubivom narodu (kurcu) da nepažljivi gledalac UMALO da zaboravi da je ta ista engleska, godinicu dana pre toga, koketirala sa hitlerom kao sa 'faktorom stabilnosti' u evropi i all around divnim mladićem.

kako, tačno, zvuči taj kraljev govor? evo kako (spremite maramice – ili kofu za bljuvanje):

In this grave hour, perhaps the most fateful in our history, I send to every household of my peoples, both at home and overseas this message spoken with the same depth of feeling for each one of you as if I were able to cross your threshold and speak to you myself.

For the second time in the lives of most of us we are at... at war. Over and over again we have tried to find a peaceful way out of the differences between ourselves and those who are now our enemies. But it has been in vain.

We have been forced into a conflict.

For we are called, to meet the challenge of a principle which, if it were to prevail, would be fatal to any civilized order in the world. Such a principle, stripped of all disguise, is surely the mere primitive doctrine that might is right.

For the sake of all that we ourselves hold dear, it is unthinkable that we should refuse to meet the challenge.

It is to this high purpose that I now call my people at home and my peoples across the seas, who will make our cause their own. I ask them to stand calm and firm, and united in this time of trial the task will be hard.

There may be dark days ahead, and war can no longer be confined to the battlefield. But we can only do the right as we see the right and reverently commit our cause to God. If one and all we keep resolutely faithful to it, then, with God’s help, we shall prevail.

 

(šmrc)

sve ovo je režirano tako da se gebelsov kostur kezi u grobu i šapuće. 'bravo, dečice, bravo, lepo vas je dedica naučio, he he he, prevazišli ste me!' – naime, gledalačka stoka je prezauzeta saspensom vezanim za to dal će onaj tupavi mucavac da sjebe nešto u čitanju ovog texta i obruka se pred nacijom koja netremice čuči uz aparate radio prijemnika, pa stoga ne obraća mnogo pažnju na fraze koje se ovde prosipaju.

            dakle, stoko, za kralja i otadžbinu, uz boga pravde, sveti principi i civilizacijska dužnost nalažu nam da ratujemo sa ovim čikom sa brčićima, s kojim se pre samo godinu dana naš primarni minister, nevil čemberlen, srdačno zdravio u minhenu, uveren da je sa hitlerom postigao džentlmenski dogovor.

            ako je verovati bi bi siju, jedini razlog što su se ova dvojica tako lepo družili u minhenu je u miroljubivoj engleskoj politici – da se izbegava rat i slična sranja, da ne ginu ljudi bezveze i tako to. evo šta veli BBC:

"Like many in Britain who had lived through World War One, Chamberlain was determined to avert another war. His policy of appeasement towards Adolf Hitler culminated in the Munich Agreement in which Britain and France accepted that the Czech region of the Sudetenland should be ceded to Germany. Chamberlain left Munich believing that by appeasing Hitler he had assured 'peace for our time'. However, in March 1939 Hitler annexed the rest of the Czech lands of Bohemia and Moravia, with Slovakia becoming a puppet state of Germany. Five months later in September 1939 Hitler's forces invaded Poland. Chamberlain responded with a British declaration of war on Germany."

            da, da… baš zanimljivo kako se OTIMANJE po sebi ne dovodi u pitanje – jer na tome su sve imperije zasnovane – ali odjednom borba protiv nemačke postaje stvar principa tek onda kad hitler za sebe zgrabi preveliki deo kolača, umesto da ga lepo podeli sa svojim kolegama po pljački – kraljevima i predsednicima kojekude. naravno, ne očekujte da vam ovaj šminkeraj prikaže tu seminalnu epizodu engleske istorije iz perioda koji pokriva ovaj film, sa deda-čemberlenom i hitlerom, jer ko čeka da mu za-oskara-naciljani film pokaže nešto challenging, pred njime je duuuugačko čekanje. mda...

            i tako nam KING'S SPEECH objašnjava da kraljevi ne rade ono što im ćune, kao što su to makijaveli, de sad i barouz opisivali, nego ono što narod (kurac) od njih očekuje; a da ratovi ne počinju zbog podele teritorija i sfera moći za nove pljačke i exploatacije, nego iz svetih i svetlih principa, iz božju pomoć, vo imja oca i sina i svjatago duha, amin!

            ko sve ovo proguta do balčaka – zaista je stoka koju i treba karati po proverenom pravilu: 'udri magare dok su mu noge u blato!'

            činjenica da je ovaj cinično konstruisani mehanizam za privlačenje oskara upalio, i na sebe nalepio 4 glavne figurice, predstavlja novo četvoroduplo dno u recentnoj ionako prokazanoj istoriji ove sve bezvrednije nagrade; koliko god da su i braća kojen, i finčer, i aronovski ove godine imali osrednje filmove, svaki od njih je PURE CINEMA u poređenju sa ovom rojalnom budalaštinom!

            crni su dani za film kao umetnost kad švajnštajni slave!

MAJKE (MOTHERS / МАЈКИ, 2010)

 

**(*) 

3- / 2+

            u okviru akcije 'ah, taj FEST, pašću u nesfest', predstavljam najnoviji film milča mančevskog – reditelja prvog makedonskog horora, SENKE – koji se i u ovom filmu donekle dotiče horora, ali ovog puta iz stvarnog života. ovo sam gledo još pre dva meseca, al nikako da se nateram da napišem neko slovo o njemu za blog, jer u pitanju je tek još jedan ni tamo ni ovamo film, još jedna polu-promašena šansa od strane večitog dečka koji obećava, ali nikako da (ponovo) isporuči kao što jeste svojim debijem PRE KIŠE. 

dobro, ovo uopšte nije negledljivo – iako ima prerazvučenih deonica, naročito u drugoj priči, o grupici dokumentarista koji odu u neku makedonsku zabit da slikaju 'život' poslednje babe i poslednjeg dede u jednom zapuštenom macedonian gothic selu u planinama. budući da ja imam određeni fetiš prema takvim lokacijama i ikonografiji, nije mi smetalo zadržavanje tamo, ali mnogima verovatno (i opravdano) hoće. 

prva pričica u ovom omnibusu kratka je i bez vidljive poente – jedna devojčica iz čista mira reši da nedužnog čoveka prijavi policiji kao pedofila; nije to neuzbudljivo, donekle, ali deluje kao jedno proizvoljno parče iz mnogo veće celine koje, ovakvo, ovoliko, ovde, nema neku meni vidljivu svrhu niti poentu, uprkos nekim naknadnim montažama i nasilnim intervencijama na samom kraju koje veštački pokušavaju da povežu sve tri priče.

            treća, i najduža, ujedno je i najzanimljivija: dok su prve dve igrane (manje-više, mada mi ona baba u zabitom selu deluje previše autentično da bi bila glumica, a i lokacija onog ruiniranog sela teško da je 'filmski set'...), treća priča je skroz dokumentarna, i tiče se slučaja koga se neki možda sećaju od pre nekoliko godina – slučaja lika koji je davio žene a onda, u svojstvu novinara (što mu je i bila profesija) izveštavao o tim – sopstvenim! – zločinima u novinama. 

slučaj je zanimljiv i po sebi, odnosno scenario koji je napisao komedijant život sasvim je dovoljno bizaran, gnusan i wtf intrigantan, a mančevski je uspeo da dođe do dobrih sagovornika i lokacija i dokumenata tako da je sve to predstavio onoliko dobro koliko se to s tim slučajem u ovom trenu moglo.

            nažalost, mnogo toga ostalo je nerasvetljeno, i možda će tek neka vremenska distanca omogućiti da se razotkriju još neki detalji o ovom ubici, uključujući tu i njegovo bizarno 'samoubistvo' – navodno, udavio se u kofi vode u wc-u! (ultimativni WTF u storiji koja je već wtf na kub!) zato je moja jedina zamerka ovoj trećini filma vezana manje za reditelja a više za 'scenaristu' – koji je neke ključne karte sakrio u rukavu. eto zašto ja ipak preferiram igrani film, koji ima mnogo bolji smisao za story structure od bilo kog dokumentarnog, životorežiranog filma! 

            e, sad – čemu sve ovo i kakve veze ove tri celine imaju jedna s drugom? fuck me if I know! naslov je možda nekakav ključ, ali u prvoj epizodi majka se javlja tek na samom kraju, da pokupi devojčicu i malo joj kenja što je išla u policiju; u drugoj imamo jednu starmajku u centru pažnje – babu od stotinu ljeta ('majče', kako je svi oslovljavaju) čiji život se, pomalo, fragmentarno, indirektno i površno odražava; 

a u trećoj su žrtve ovog manijaka bile majke, odnosno žene srednjih godina, a on sam imao je fixaciju na majku koja ga je tukla kao malog. kako se to sve povezuje, šta nam to sve kazuje o majkama, majčinstvu, odnosu prema ženama u savremenom makedonskom društvu itd. itd. itd. – jebem li ga. feminista u meni ostao je zbunjen time šta je mančevski ovim hteo, osim da na silu spoji tri tematski i stilski sasvim različite priče. u tom smislu, mogo je film da nazove i LJUBAV I SMRT, sa podjednako smisla.

            no, on je lično u bg tokom festa kao gost, pa ako ga negde spazite, pitajte ga čemu sve ovo služi, a uz to i ne radi? što se mene tiče, zasebni dok. u potpunosti posvećen ovom manijaku i njegovim zločinima (i njegovom titoljublju!) bio bi mnogo celishodnija opcija i pametnije rešenje, a babe, devojčice i majke je mogao da nekako smislenije obradi u nekom sasvim drugom, sa ovim nevezanom filmu.

FEST 2011: ŠTA GLEDATI? Ghoul's Guide to FEST (2. deo)

U 1. delu ovog serijala bavio sam se prorokovanjem i preporučio tuce naslova za koje mi se javlja da bi mogli vredeti gledanja. Naravno, ne odgovaram za duševni bol eventualno nanet onima koji su poslušali moja ukazanja i slutnje, u slučaju da nešto od toga ipak ispadne, stručnom terminologijom rečeno, "sranje".

            Međutim, za ovo dole vam garantujem 100% i potpisujem svaku reč, jer radi se o filmovima koje sam već odgledao na exkluzivnim screenerima dobijenim direktno od producenata i distributera, nestrpljivih da čuju moj sud.

2) GLEDO SAM, I STVARI STOJE OVAKO:

naslovi su poređani po visini moje ocene, od boljih prema užasnima.

VIDEO SAM ĐAVOLA (I SAW THE DEVIL)

***(*)  (3+)

kao što već rekoh u svom rivjuu ovde na blogu, ko voli gran ginjol – uživaće. ko očekuje MAGBETA ili FAUSTA – ili čak nešto ranga SEVEN ili SILENCE OF THE LAMBS – bolje neka malo opusti svoja očekivanja. ovo je, za moj groš, ispod CHASERA, ali čak i kao takvo, definitivno najbolji korejski film koji videh ove godine.

127 SATI (127 HOURS)

*** (3)

danny boyle je samom sebi vezao ruke, a onda uzeo da se razmeće time šta sve može tako vezan: napravio je živahan, šaren i vrlo zabavan film o čoveku zarobljenom i nepokretnom u jednom zabačenom stenovitom procepu. na svu sreću, nije se opredelio za smarački 'verite' stil niti je snimio 'film' u jednom kadru; uvid u stanje i sranje ovog lika i njegovog usuda sasvim je pristojno zabeležen (ali, mora se reći, donekle i razblažen i umanjen) skoro videospotovskom režijom. ipak, kad entoni dod mentl slika, rahman muzicira (uz pomoć bojlovski standardno-odlično odabranih ready made pop-rock stvari) a bojl režira – u sigurnim ste rukama, čak i kad su one ovim konceptom, tj. zapletom poprilično vezane.  

ipak, da se ne lažemo, ovo je pre svega rediteljsko razmetanje (ali kakvo!) a manje neki duboki uvid u ljucko stanje, ili ne znam kako duboka psiho-drama. ipak, ako treba da pogledate JEDAN film o čoveku koji je veći deo filma paralisan na jednom polumračnom mestu, onda neka to bude 127 SATI!

RED HIL (RED HILL)

***  (3)

odličan australijski film osvete sa dobrim twistom koji neću da spojlujem pa zato i ne mogu da pišem previše, sem što ću reći da je saspens na nivou, nasilje nije preterano ali ga ima, a podtext je okej mada za moj ukus pred kraj postaje previše transparentan, odnosno iz podtexta prelazi u nadtext. vrlo uspeo moderni 'western'-triler.

DETEKTIV DI I MISTERIJA FANTOMSKOG PLAMENA (DI RENJIE ZHI TONGTIAN DIGUO)

***  (3-)

već rekoh ovde nedavno: u pitanju je vrlo prijatan, vizuelno raskošan, zabavan, dinamičan 'istorijski' fantasy spektakl iz kuhinje čoi hoka (poznatijeg neobaveštenim masama kao tsui hark). eye candy prvog reda – obavezno gledanje na velikom platnu!

ČOVEK ZVANI HRABROST / TRUE GRIT (TRUE GRIT )

**(*)  (3-)

izmiče mi šta je to što svi osim mene vide u ovom filmu: iako volem braću kojen, ovo njihovo voskresenije vesterna meni deluje izrazito nepotrebno i irelevantno. za razliku od RED HILLa koji je smisleno modernizovao vestern formulu, ovo ovde je prilično isprazna, besciljna i uninvolving pričica mestimično oživljena ponekim detaljčićem, epizodicom, blesavom replikom ili situacijom, nepredviđenim izlivom nasilja ili neočekivanom vrstom zaginuća --- ali sve je to šminkeraj iza koga ne stoji nikakva supstanca, a što je još gore, to sve uopšte nije zanimljivo niti zabavno toliko koliko izgleda da veruje da jeste, uključujući tu i džefa bridžisa, čijom prenapadnom performansom uopšte nisam impresioniran.

CRNI LABUD / BLACK SWAN (BLACK SWAN)

**(*)  (3-)

evo još jednog opšteobožavanog, meganagrađivanog, na-sve-liste stavljanog i uskoro oskarima-ovenčanog filmića koji je, za moje pare, jedna substandardna, jedva-prosečna melodramica o tragičnoj i apsolutno nezanimljivoj ljubavnoj aferi između jedne antipatične ženice i njene tupave profesije (baletanstvo). ali, koga je briga za balerine izvan veštičjih akademija i soba punih oštre žice? ovo je jedan veliki blef od filma - rečju, MODA OD LABODA - a to što je uglavnom upalio kod neprobirljivih gledalaca više govori o njima nego o ovom ispraznom, banalnom i šupljem kvaziartizmu za polusvet koji je od baleta otprilike jedino za labudovo jezero i čuo. sve je krcato sa napadnom bomba-simbolikom koja možda može da prođe na nekoj školskoj predstavi (ili u onoj priredbi koju anica dobra sprema za doček štafete u VEĆ VIĐENOM) – ali predstavlja vređanje IQ-a gledalaca, o ukusu da i ne govorim, u nečemu što pretenduje na ozbiljnost, a zasnovano je na ofucanom saundtreku za brauningovog DRAKULU iz 1931. godine! što je najgore, sem vrlo sporadičnih kamermanskih egzibicija, sve ovo je usnimljeno izrazito nemaštovito i neinteresantno, i tu čak ni kilava lezbo epizoda ne može da pomogne.

KRALJEV GOVOR / THE KING'S SPEECH (THE KING'S SPEECH)

**(*)  (3-)

ovo je školski primer praktične primene udžbenika 'oscar baiting for dummies' – s tim što ga ne potpisuju dummies, nego prevejani oskar-mešetari, braća švajnštajn, a to znači da su napravili vrlo precizno odmeren koktel materijala koji ne može da omane, i koji će sigurno da im donese bar 2-3 oskara (scenario, glavna i sporedna muška uloga...). ideologija u pozadini svega toga – besramna apologija monarhije i zaslađena verzija engleskog odnosa prema hitleru – toliko je ogavna da ću u narednim danima, ako stignem, da se čašicom žuči bacim na taj momenat. do tada – ovo nije dosadno, umereno je zanimljivo i gledljivo ako ste u fazonu za ovu vrstu oskarovske konfekcije, a pošto će ionako svi da pričaju o ovom filmu, pogledajte ga i vi da ne biste štrčali u društvu, je li.

UTORAK, POSLE BOŽIĆA (MARTI, DUPA CRACIUN)

**(*)  (3-)

ovo je školski primer praktične primene udžbenika 'romanian moviemaking for dummies'. sve je tu: duuugi kadrovi, suvi realizam, međuljucki odnosi, drama do stotke i nazad... da ne grešim dušu, ovo nije sasvim loše, tj. ima tu elemenata za divljenje: gluma je fascinantna, naročito imajući u vidu da prosečan kadar traje oko 10 minuta, i da treba imati zaista vanredan smisao za tajming, kretanje u prostoru, odnos prema kameri, i tokom sveg tog vremena ubedljivo i krajnje životno plasirati nekakav lik i njegove česte složene emocije. to je za divljenje i režijski posmatrano, jer treba to sve inscenirati, isplanirati, kadrirati, itd. i iza prividne jednostavnosti krije se zaista velika veština reditelja (ne, ovo nije jedan od onih mrskih: pali kameru i snimaj, pa šta bude, jebeš second take!).

avaj, kad zađemo iza sve te veštine, glumačke i rediteljske, ipak nam ostaje tek jedan prilično prozaičan slice of life – slike iz života jednog nesrećnika koji prokocka ženu i detence aferom sa mladom i sexy curom, i onda – šta? 'some people are shits, darling' kao što je barouzu rekla jedna kraljica, a ovaj rumun nam to otkriva sa malo manje judgementalizma, pošto pokušava (ali sasvim baš ne uspeva) da pokaže sivu zonu u oblasti neverstva, odnosno da ni ovaj razvratnik nije nekakav satana nego samo... 'misguided'? iskreno, nemam utisak da mi je film najbolje predstavio nužnost u njegovim postupcima, niti da mi je njegov lik –mutav (how convenient!) u ključnim dramskim scenama! – ikako približen, a ceo film visi o njemu.

MAJKE / MOTHERS (MOTHERS / MAJKI)

**(*)  (2+)

            tek još jedna polu-promašena šansa od strane milča mančevskog, večitog dečka koji obećava, ali nikako da (ponovo) isporuči kao što jeste svojim debijem PRE KIŠE. ovo uopšte nije negledljivo – iako ima prerazvučenih deonica, ima ih i odličnih sasvim dovoljno za jedno oprezno gledanje: detaljniji rivju stiže na ovom istom mestu sutra.

ŽIV ZAKOPAN / BURIED (BURIED)

**(*)  (2+)

            za razliku od bojla, reditelj ovoga je sebi vezao ruke (pričom u potpunosti iz ugla čoveka živog zakopanog u sanduku) i onda se tako vezan meškoljio i mrdao i skakao u tom ograničenom prostoru dok nije dosadilo i njemu i gledaocima, i dok nije osetio potrebu za jeftinim fazonima – tipa, upad zmije u sanduk i sl. – al džaba mu sve, pa i crni kraj, kad film zahteva MOTION pictures, po mogućstvu LARGER THAN LIFE, a ne 'realni' život sabijen na prostor jednog sanduka. BURIED je naprosto nedovoljno zanimljiv čak i ako ne ulazim u savršene telefonske satelitske veze između podzemlja iračke pustinje i površine amerike, kao i u trajanje baterija mobilnog telefona i slične tehnikalije koje dodatno rastežu plauzibilnost ove u krajnjem saldu besciljne debilnosti.

LEŠINAR / CARANCHO (CARANCHO)

            zaveden odličnim rivjuima poginuo sam tražeći ovo; smarao se mkv-om, neadekvatnim titlovima čiji se tajming ne poklapa, i prošao kroz 300 čuda, da bih na kraju, kad sam našao adekvatan video fajl i njemu prikladan, dobar titl, i počeo da ovo gledam, nakon oko pola sata filma shvatio da me ovo apsolutno nimalo ne zanima, ni tematika, ni nesimpatični i nezanimljivi likovi, i da uopšte nemam nameru da ove krembile gledam puna dva sata kako sede u kafeu i ćaskaju svoje prazne priče uz kaficu i nešto se, kao, muvaju. snimljeno i režirano izrazito sirotinjski, ružno, zrnasto, 'realistićno, ba' – ali ovom argentincu prepisujem dijetu od rumunskih filmova da vidi kako to rade majstori. pošto sam ovo ugasio posle pola sata, neću da dajem ocenu – tj. ocena je: spasavaj se dok možeš!

Youtube Ghouls

Dve ghoulish akcije bile su predmet bavljenja emisije iz kulture, BEOKULT, koju uređuje Selina Lovren Aksentić. Ova emisija ide na II programu RTS-a sredom uveče, ali zbog nestalnog, šetajućeg termina teško ju je uhvatiti i pratiti – zavisno od aktuelnih fudbalskih utakmica, skupštinskih zasedanja ili haških suđenja ta emisija može se naći u nepredvidivom rasponu od 20h pa sve do ponoći...

Zbog toga je vrlo verovatno da su vam ovi prilozi promakli, pa ih evo sada na Jutjubu:

Subversive Serbia at Fantasia, BEOKULT

            Ovaj klip u trajanju od oko 4 minuta sastoji se iz moje priče o prošlogodišnjem programu Subverzivna Srbija, obilato oslikanom ovde na blogu, a prezentovanom u Montrealu na festivalu Fantasia, zatim iz dokumentarnih snimaka sa Fantazije (najave filmova i gostiju, atmosfera u sali i sl) i iz inserata iz filmova tamo prikazivanih.

Lavkraft u BEOKULTU

            Ovaj klip u trajanju od oko 2,5 minuta sastoji se iz inserata iz horor-omnibusa NEKRONOMIKON (tačnije, samo iz prve priče u njemu), preko kojih urednica emisije pretežno čita delove iz mog predgovora tematu časopisa GRADAC posvećenog Lavkraftu, koji je poslužio kao povod za ovaj prilog.

            Beokult je posvetio jedan prilog i mom tematu GRADCA o Barouzu, ali do tog snimka još nisam došao. Do tada, bavite se izučavanjem ova dva...

L.A. ZOMBIE HARDCORE (2010)

 ** 

 2 

            u okviru akcije GGGP (Ghoul's Guide to Gay Porn) predstavljam novi film brusa labrusa, reditelja OTTO, or Up With the Dead People koji sam poprilično pohvalio pre par godina i dao mu 4- (klikni na naslov i vidi moju popboks kritiku).

            za razliku od OTA, međutim, koji se može preporučiti svakom iole slobodoumnijem gledaocu offbeat sadržaja, LAZ je pre svega hardcore gay porn pa onda sve ostalo (splatter, satira, parodija, 'art', zajebancija itd), i to će biti nepremostiva prepreka za ogromnu većinu gledalaca. ja lično nisam prema gej pornu nešto preterano mnogo gadljiviji nego li prema onom hetero; to što sam većinu sex scena ovde odgledao na fast-forward i blagi prescock nije bilo toliko zbog gadljivosti koliko zbog dosade koju ti beskrajni i prilično konvencionalno snimljeni krupni planovi trpanja u meni proizvode.

            OTO je sadržao nešto malo blink-n-miss golotinje i simuliranog sexa; LAZ je, tokom barem 3/5 svog trajanja, sačinjen od scena explicitnog taslačenja između muškaraca, isključivo mišićavih razvijotina sirovo-dizelaških fizionomija, pretežno ćelavih, pošto brus izgleda ima fetiš na skinhede (vidi njegovo proto-ŠIŠANJE - umereno zabavni SKIN FLICK).

            potajno sam se nadao da će LAZ ponuditi nešto kao prvi pametni, subverzivni, otkačeni, artistički porno film, pa makar i gay provenijencije, ali od toga nisam zapazio baš mnogo u ovom zlodelu. pravljenje hardkor pornića mogu donekle da shvatim kao labrusovu koncesiju sponzorima, tj. producentima ovoga; ali ne mogu da shvatim da nije uspeo da taj sav sex nekako pametnije osmisli, konceptualizuje i prezentuje unutar neke priče vredne pričanja (kao u OTU).

            a nije da ovo nema dobar koncept: sa premisom o zombi-isusu koji, istina, ne hoda po vodi, nego neobjašnjivo izlazi iz vode (okeana) i smesta kreće da vaskrsava mrtve muškarce (zašto samo njih?) svojim kurcem – moglo se mnogo više napraviti.

            zapravo, to zvuči kao ingeniozna polazna osnova za jedan neodoljivo (anti?)hrišćanski film; ne samo što je isus hrist ionako najčuveniji zombi u istoriji, pa je krajnje vreme da se kao takav i predstavi narodu (kurcu), nego je i njegova čarobnjačka moć da diže mrtve (i da diže mrtvima) ovde vrlo simpatično parodirana.

            fora sa karanjem (i paranjem) rane, prisutna samo načas u OTU, ovde je lajtmotiv vidljiv u nekoliko scena beskrajno explicitnijih i krvavijih (mada, zbog skromnih efekata, ne preterano ubedljivijih). to je svakako dobrodošla labrusova expanzija zombi kanona na vizuelnom planu, koja se nadovezuje na onu jednako nadahnutu sa zombi-isusom, na planu scenarija i idejnosti. avaj, ništa naročito ne uradi se sa time i nema se utisak da je to sve kod labrusa bilo promišljenije ili razrađenije izvan geg-dosetke. šteta.

            naslovni junak, inače gay-porn zvezda, fransoa sagat, je nekakav crnac ili melez, kao i većina njegovih što crnih što hispano partnera. vaskresavanja se odvijaju isključivo u sirotinjskim delovima LA-ja, među uličarima i kriminalcima, beskućnicima i sličnom društvenom otpadu. vidim da pojedini rivjui na netu u tome vide nekakvu društvenu kritiku, angažman, značenje – ali bojim se da je to sve proizvod pre svega svedenog budžeta zbog kojeg je lakše bilo većinu filma snimiti u zabitim ulicama ili na otpadu nego li u luxuznim & dekadentnim LA vilama u kojima se gej orgije svakako češće i plauzibilnije odigravaju nego li među krimogenom pičkoljubivom uličarskom LA populacijom.

            kad sam kod plauzibilnosti – ne očekujte NIŠTA nalik tome u ovom filmu, pošto je ona na nivou 'dramaturgije' prosečnog pornića: ništa što se 'desi' nema ni najmanju konsekvencu za bilo koga ili bilo šta; 'zaplet' se sastoji u tome da LAZ prvo pojebe lika koji ga je pokupio kao potpuno golog autostopera (da, oće to! svako bi mu stao onakvom!) a onda se skršio autom; onda pojebe sveže upucanu žrtvu nekakve svađe: kad vaskrsne, ovaj bez straha gura đoku među zombijeve čeljusti da mu ga ovaj popuši; onda, zombi za promenu, pojebe crnca upucanog u glavu; u iznenađujućem razvoju događaja, on natrti matorog sedokosog uličara u njegovoj upišanoj kartonskoj kutiji-kolibi; a ovaj komplexni razvoj događaja kulminira u njegovom dolasku na poprište smešno insceniranog gangsta okršaja, gde svojom zombi krvlju iz penisa poškropi i oživi 4-5 bizgova pre nego što se sa njima upusti u gangbang. 

na kraju odlazi na groblje i počne da čeprka po nekoj humci pod spomenikom na kome piše LAW (?!) – nejasno je da li je to njegov (prvobitni) grob, i da li na kraju rešava da se samosahrani kao gl. zombi junak klasika DEATHDREAM (1974) ili šta već: sve je to snimljeno tako smušeno, bezvezno i nekonsekventno da eventualni death wish našeg zombija – ako se uopšte radi o tome – nije ama baš nimalo uverljiva kulminacija njegovih dotad vrlo živahnih opa-cupa sa gangsta nigra hispano džipsi copinama. tamo gde je OTO bio vrlo uverljiv u svom elegičnom, blaziranom ennui-ju i gde je otova melanholija logično i prikladno utemeljena u svetu tog filma, ovaj završetak LAZ-a, kao i sporadični kadrovi zombijevog cunjanja ulicama i tunelima LA-ja, predstavljaju besmisleni non sequitur bez dramske, emocionalne ili ikakve druge značajnosti.

čitav LAZ je sačinjen od non sequitura:

- zombi pravo izašao iz okeana već prilikom trćenja svoje prve mušterije uredno na kurcu ima kondom (otkud mu i šta će mu? zar njegova mastiljavokrvava 'sperma' nije životodavna?)

- zombi ima bizaran kurac sa kukastim vrhom iz koga štrcaju tanki mlazevi izrazito neuverljive 'krvosperme'; međutim, ta veštačka alatka tako izgleda samo u kadrovima kad treba da se šrtca to mastilo: u drugim, regularnim sex scenama, glavić izgleda onako kako ga je gospod bog u svojoj beskrajnoj mudosti zamislio, a reditelj se nije zamario pitanjima kontinuiteta;

- voskresnuti nemaju ni najmanje gađenje od činjenice da ih trti zombi grdosija, nego mu smesta padaju u zagrljaj, guraju svoje kurčeve u njegov nemrtvi čmar i među njegove zube (note to self: nikad, ni pod kojim uslovima, ne gurati đoku zombiju u usta!); 

- pošto se svaka scena završava svršom i rastankom, ostaje nejasno da li voskresnuti potom imaju istu moć, i da li će da egzistiraju kao zombiji koji idu okolo i trte sve mrtvo na šta naiđu, ili će da nastave svoje dotadašnje netom prekinute egzistencije tamo gde su stali? da li LA-ju sledi gej-zombi apokalipsa ili – šta?

- naš 'zombi' je to samo po tome što su njegovi vrlo zdravi i neokrnjeni mišići namazani nekim jeftinim kvazi-zombi mejkapom (nigde rupa, nigde truleži, bušne kože i sl.) – video sam desetine boljih zombija na grosmanovom zombi walku! – ali na vrhu temena misteriozno nije ofarban time, kao da je glumac imao kačket tokom maskiranja, pa taj deo nisu pokrili: ovaj neofarbani deo je konzistentno vidljiv tokom celog filma – ali ako u tome ima neko značenje, meni je promaklo, ili se nisam dovoljno trudio da ga dešifrujem;

- pred kraj, njemu iz čeljusti izrastu, doslovno, kljove – to izgleda originalno i zanimljivo: avaj, niti se neko osvrće na razlog za ovu naprasnu metamorfozu, niti se s tim kljovama bilo šta hororično (or otherwise!) uradi! da, ovo je redak primer zombi filma u kome motiv kanibalizma uopšte ne postoji: jedino meso koje se ovde jede jesu – kobaje, if you know what I mean!

- u jednom trenu, gej zombi ode u dajner i naruči kafu (kako? teško, pošto ne govori, nego samo mumla); kinez se ne zabezekne njime jer je valjda u LA-ju naviko i na veće frikove; zombi mu uredno plati (odakle mu lova?!) i sedne za stoče da posrče kaficu – samo da bi je smesta bljuvao nazad u plastičnu čašu. wtf i čemu sve to? padding-zezanje, reklo bi se…

da sumiram: ima ovde nekih vrlo dobrih koncepata na nivou scenarija pa i vizuelnosti, ali se (skoro) ništa posebno od njih ne uradi, i neki tragovi da je ovo radio neko pametniji od običnog porno šustera naziru se samo povremeno, zagušeni dosadnom porno mehanikom; javlja mi se da bi soft-core verzija, skraćena za beskrajna i dosdna trpanja, mogla biti izvestan napredak, ali ne znatan, bez ubacivanja dodatnih 'dramskih' deonica.

krvi i splattera ima veoma mnogo, ali uglavnom se efekti sastoje od post-festum poprskavanja crvenom farbom, sa relativno malo iole složenijih stvari (npr. slomljena noga prve žrtve, i njen otvoren grudni koš sa još kucajućim srcem); ono gde je LAZ donekle radikalan u odnosu na hetero-hardcore 'horore' koje znam jeste u sledećem: u hetero pornićima koji se sprdaju na horor teme sex i horor su uglavnom vrlo oštro podeljeni, tako da je karanje snimljeno kao privlačno i napaljujuće, a ako dođe do klanja i krvoprolića, to dolazi posle sexa (kao i u slešerima); eventualno u vampirskim 'horor' pornićima bude nešto malo sisanja i poziranja sa crvenom farbom koja se sliva niz sise itsl. ali čak i to je urađeno tako da bude blago-perverzno napaljujuće. nasuprot tome, kod labrusa su krv i sex istovremeni tako da mi je teško zamisliv neko ko bi mogo da drka uz scene iz ovog filma, bez obzira njihovu explicitnost, imajući u vidu nekro kontext i stalno prisustvo 'krvi' u gotovo svakom kadru…

tokom druge sex scene čuje se izvanredna electro dark ambient tema, baš-baš dobra – avaj, tokom ostatka filma, sem nekih orkestralnih deonica, muzika je izrazito slaba i pornićarska.

LAZ je svakako test izdržljivosti, one of a kind movie koji vredi pogledati makar samo zbog činjenice što je toliko extremno sumanut i iracionalan. iznad svega, on je samouništiteljski, budući da ovo teško da može da bude napaljujuće ljubiteljima gej pornografije (zbog sve te krvi i horor nekrofilne ikonografije), a još teže da će privući čak i najavanturističkije zombie-splatter horror frikove (pošto je većina njih zadrto konvencionalna u svom ukusu i već i prizor penisa u erekciji, a bez vagine u okolini da ga sakrije u sebe, njih može navesti da vrište kao curice; zapravo, mnogi bi počeli da vrište i na samu vaginu).

prema tome – dabome. ja stvarno ne znam kome je ovaj film uopšte namenjen, i baš zato, iako ne mogu reći da sam uživao u njemu, ne mogu a da ne osetim nešto nalik poštovanju prema njegovoj sumanutoj nekalkulisanoj suicidalnosti. u vremenu u kome je film postao produkt sa unapred skeniranom demografskom grupom, proračunatim marketingom, sa podilaženjem ciljnoj grupi, sa razvodnjavanjem i konvencionalizovanjem svega što može bilo koga da alijenira ili ne daj bože provocira, jedan deo mene mora da se divi ovom gotovo larpurlartističkom filmu ni za koga!

i ko zna – možda je čak i moje cviljenje za logikom, doslednošću, dramaturgijom, kontinuitetom, idejama, i ostalim stvarima zapravo relikt prevaziđenog sitnoburžoaskog pridržavanja za 19-vekovne koncepte storitelinga koje labrus ovde revolucionarno razbucava levo i desno svojim svesno iracionalnim fuck-all non sequitur 'because we can' narativom - za publiku koja (još?) ne postoji!

hmmmm… ako se iko drzne da ovo pogleda, rado bih čuo mišljenja – mišljenja, kažem, a ne predrasude!

FEST 2011: ŠTA GLEDATI? Ghoul's Guide to FEST (1)

            prošlo je par godina otkad sam poslednji put tražio, i dobio, akreditaciju za FEST. ipak, poslednji dobar film koji sam gledo sa akreditacijom je rusko OSTRVO (mada reprizno; prethodno overen na divxu), a pre toga sam u tom aranžmanu bio one godine kad je gilijam gnjavio sa TIDELAND-om a svi osim mene se oduševljavali sa 3 SARANE ONOG MEXIKANCA. nakon toga ugavnom nije bilo dovoljno vrednih stvari zbog kojih bih danima izbivao u bg-u: kad se odbace divx selekcija i niški mini-fest, ostalo bi tek 2-3 naslova koja mi se baš-baš gledaju, što sam uredno plaćao iz džepa, radije nego da se smaram sa akreditacijom (i obavezom da naširoko pišem o filmovima koji me pretežno ne zanimaju za neki medij).

            postoje sasvim opravdane kritike FEST-u: igranje na sigurno, izvikani drugde već otkriveni i nagrađeni filmovi, skroman i slab izbor iz azije, izbegavanje bilo čega što miriše na žanr a da nije stroga komercijala već otkupljena za bioskope, odnosno nesvest o srednjem putu između holivudskog žanra i iranskog dramotupljenja, te najizraženije: sklonost smaračkim kvaziartističkim produktima, tipa, soc-drama-angažman cum intimističko-realistička seciranja života marginalaca u marginalnim zemljama, a i šire... itd.  

ipak moram da podsetim da sam najbolji film koji videh prošle godine – prvi put video upravo na FESTu (da, VALHALLA!), a da se DOGTOOTH, takođe premijerno odgledan na FEST-u, našao poprilično visoko među najboljim mi naslovima iz prošle godine. znači, kad se odbace desetine koječega u programu, pronicljiv i iskusan te ukusan um može da odabere nekoliko vrednih naslova – uvek bilo i biće.

            ove godine je situacija bila dovoljno obećavajuća, sa jedno tuce naslova za što premijerno što reprizno ali velikoplatneno gledanje, da zatražim – i dobijem – akreditaciju (na konto FILAŽA, mada jednom bih baš, experimenta radi, mogo da probam i preko CULT OF GHOUL redakcije)!

            dakle, podeliću svoje preporuke u dva dela: 1) na filmove koje još nisam gledo, ali obavezno planiram, i 2) na one koje već jesam, pa vam dajem svoj sažeti sud o njima.

 

1) NISAM GLEDO, ALI JEDVA ČEKAM

            naslovi su poređani po mom redosledu prioritetnosti i iščekivanja.

POSLEDNJI CIRKUS / BALADA TRISTE DE TROMPETA (SAD TRUMPET BALLAD)

Režiser: Álex de la Iglesia

očekivanje: novi de la iglesija ne bi smeo da bude ispod 3+ a, ako je verovati nekim kritikama, mogao bi da dobije i više od toga. navijam za četvorku, da bih bio realan. istina, njegov prethodni pokušaj rasprodaje, sa zaboravljivo-bljutavim OXFORD MURDERS, ozbiljan je znak upozorenja, ali javlja mi se da je ovde ludi španac na svom terenu – crna nasilna satirična komedija – te da ne bi smeo da omane.

KAMERA SMRTI (DER KAMERAMÖRDER)

Režiser: Robert Adrian Pejo

očekivanje: ovo mi zvuči kao artsy filmić na temu snuffa. verovatno neka kao-hanekeovština. kupljeno! oko trojke (3).

NEPRIJATELJ (NEPRIJATELJ )

Režija: Dejan Zečević

očekivanje: zekin angažovani poratni triler-horor ima lepe potencijale, solidan trejler, obećavajuću vizuelnost, verovatno škripavu dramaturgiju i idejnost... ipak, želim da verujem. oko trojke (3).

DRUGI ŽIVOT (HEREAFTER)

Režiser: Clint Eastwood

očekivanje: bez obzira na osrednju prođu na blagajnama, kao i na klintovu otužnu sklonost melodrami i patetici, ipak njegovo prvo bavljenje (uslovno rečeno) paranormalnim i zagrobnim mora da se overi, i to u bioskopu. ocena: ne više od 3, verovatno 3-.

TRI (DREI)

Režiser: Tom Tykwer

očekivanje: opis ovoga ne zvuči mi uopšte interesantno – ali jedino zbog činjenice da ga potpisuje tom tikver, jedan od najboljih srednje-mlađih reditelja današnjice, meni je dovoljna da mu pružim šansu. ocena: 3-

AUTOBIOGRAFIJA NIKOLAJA ČAUŠESKUA / THE AUTOBIOGRAPHY OF NICOLAE CEAUSESCU

Režija: Neki Rumun

očekivanje: sa tako inspirativnim predmetom kakav je čaušesku, ovo će sigurno biti više nego zanimljiv dokumentarac. najmanje trojka (3).

ZGARIŠTA / INCENDES (INCENDIES)

Režija: Neki Kanađanin

očekivanje: poseduje jak potencijal za smaračinu, ali javlja mi se da bi, umesto toga, mogla biti žešća drama. prethodni film ovog autora, POLYTECHNIQUE (o ženomrscu koji se s automatskom puškom zaputi u ginocid na jednom faxu gde žene uče aviomehaniku), pokazuje da je reditelj dovoljno ozbiljan da mu vredi i ovo ispratiti: oko tri (3).

KORIOLAN / CORIOLANUS (CORIOLANUS / CORIOLANUS )

Režija: Ralph Fiennes

očekivanje: ovu dramu starog barda nisam čito (da, stidim se; čekao sam da snime film!), kritike su dobre, a beogradske lokacije će biti dodatni mamac za ovdašnju publiku. ni ovo ne verujem da će prebaciti moju trojku, ali – ko zna?

O BOGOVIMA I LJUDIMA / OF GODS AND MEN (OF GODS AND MEN / DES HOMMES ET DES DIEUX)

očekivanje: jake šanse za smor, ali mogao bi biti vredan rizika.

AGENTI SUDBINE / THE ADJUSTMENT BUREAU

            očekivanje: još jedan američki mejnstrim (?), po filipu diku. verovatno travestija, ali pokušaću, zbog dika... (3-)

NASILJE / OUTRAGE (AUTOREIJI / OUTRAGE)

očekivanje: verovatno mi se neće dopasti, ali vredi probati ovaj, kako kažu, prezamršeni uninvolving yakuza thriller by kitano.

9.06 (9.06)

očekivanje: slovenačko koketiranje sa trilerom, ili tako nečim: daću mu šansu. ako je približno POKRAJINI BR. 2 biću zadovoljan.

PRELEPO / BIUTIFUL (BIUTIFUL )

očekivanje: zavisno od konstelacije okolnosti, ovog inaritua najverovatnije neću pogledati, ali – postoji mala šansa da mu možda ipak dam priliku. na prelistavanje cam-snimka koji je dostupan, deluje kao neprekidna bla-bla gnjavaža...

            U idućem nastavku: moj osvrt na FEST-filmove već overene.

HORRORS OF MALFORMED MEN (1969)

**

2+

ni boljeg naslova, ni slabijeg filma (iako by Teruo Ishii, reditelja kome uspeliji radovi u ovom nivou exploatacije nisu strani).  

zapravo, malo je PRETERANIH naslova koji zaista ISPORUČUJU ono što obećavaju. kao npr TEXAS CHAINSAW MASSACRE ili I SPIT ON YOUR GRAVE ili HUMANOIDS FROM THE DEEP. 

ovo je jedan od onih mlakih, mlitavih i bezveznih half-assova; lep je taj početak kad već u prvoj sceni dobijemo nekoliko para sisa + ludilo (bukvalno, u ludnici!) + zabadanje noža u meso (ili bar tako izgleda, dok ne vidimo da je nož 'pozorišni' lažnjak sa uvlakačkom 'oštricom')… lepo je i to kad pročitate da je film svojevremeno bio zabranjen i bla bla, i da je baziran na prozi klasičnog japanskog morbidara, edgara alana poa, čuvenog po spoju nastrane erotike i nastranog sakaćenja (tzv. ero-guro; nema veze ni sa erom s onoga svijeta, ni sa guranjem!).

ceo film je, zapravo, jedan ogroman cock-tease, jedna mega-razvučena priprema za obećavani pay-off koji je… pa, vrlo bi blago bilo reći 'antiklimakteričan'! ni h od horrora, ni m od malformed mena! te 'nakaze' su samo ljudi umazani u neke farbe i umotani u neke krpe: izluđujuće je što nisu čak ni POKUŠALI da ih kakvim-takvim maskama učine 'deformisanim'! običan cirkus, ništa više! 

da ne pominjem da je i ovaj film, kao i CORPSE MANIA, imbecilno opterećen krimi-momentima najpetparačkije moguće vrste, sa idiotskim zamenama identiteta, prerušavanjima, braćom blizancima, ludim naučnicima, i svim ostalim izanđalim rabotama koje se pred kraj toliko zapetljaju da sam – budući još pre toga izgubio volju da se unosim u ovu PREVARU – odbio da se više uopšte smaram time ko je kome kada kako i zašto uradio šta.

ZABOLE ME! oću svoje pare nazad! gde je ovde horor? gde su nakaze? gde su perverzije? gde je ero-ti-ga-mami-guro!? gde je ludilo? 

taj edogava ranpo (gorepomenuti) je bio neka vrsta palp-mišime, i to se vidi u nekim malo boljim adaptacijama nj. priča (npr. RAMPO NOIR), ali ovde je od njegovog egzistencijalnog angsta i body-horror mučnine i perverzne sexualnosti i sklonosti ka sakaćenju, invalidima, torzoima i sl. ostao tek nagoveštaj, kao šum mora koje se povlači u tamo nekoj školjci!