Ovo je sve očigledno i jasno na samim slikama, i ne zahteva moje iscrpne komentare. Ukratko, ispod ćete videti:
1) fotke grobova velikih ljudi čiji su posthumni otpaci zakopani i zatrpani velelepnim spomenicima na Zentralfriedhof groblju (ovaj ovde na slici sadrži samo ranog, ali ne i poznog Vitgenštajna);
2) fotke spomenika velikana koji krase Beč;
3) fotke spomenika Kugi, "velikanu" koji je u nekoliko navrata kosio Beč kao da neće doći sutra!
Dakle:
1) GROBOVI
Svi smo gledali AMADEUSA i znamo kako je završilo Mocartovo truplo: vezano u vreću i bačeno u masovnu grobnicu za sirotinju. Iz tog razloga je njegov današnji "grob" krajnje provizoran, okviran, tentativan, približan, jer je lociran tek mnogo kasnije, kad im je postalo jasno kakvu veličinu su bacili u rupu. Lokacija je, kao, otprilike ta, a kosti u njemu – ko zna čije. Možda su čak i njegove.
Isti taj Beč koji je takvog genija (a to kažem čak i ja koji ne volim operu!) bacio u rupu za anonimuse danas naplaćuje 10E po posetiocu željnom da malo zvera po sobama u kojima je pre više od 2 veka disao i kašljao i komponovao V. A. Mocart.
Baš taj Beč koji je, dok su bili živi, više voleo Salijerija od Mocarta, danas, vođen grižom savesti, Mocartovom grobu i spomeniku daje počasno mesto u aleji velikih kompozitora – vrlo upadljivo i nemoguće za omašiti, pompeznije čak i od obližnjeg Betovena, a kamo li od mnogo bečkijih Štrausa (tate i sina), koji su tamo iza, u hladovini, skromnije spakovani.
Srećom, Mocart je, kao i svi geniji, radio za večnost a ne za svoje debilne salijerofilične savremenike, i mada on od toga nema ništa, meni je bilo više nego dražesno kada videh kako je danas tretiran Mocartov grob, a kako Salijerijev.
Da, zajedno sa svojom vodičicom, fotografkinjom i sadružbenicom Lilit, zaputio sam se u potragu za njim, čisto kako bismo upotpunili ovu selebriti avanturu, i – propadosmo tražeći ga!
Potrošili smo skoro sat vremena lutajući po groblju iako smo okvirno znali "adresu" – i već i sama ta činjenica, da pogibosmo u potrazi za grobom onoga koji je, za života, bio miljenik careva, vlasti, publike, aplauza, zlata, svile i kadife – bila je melem za dušu, ako već ne i za moje sirote, napaćene noge.
No, bili smo rešeni da overimo Salijerija, i to nam na kraju i pođe za rukom – našao sam ga pribijenog uz samu ogradu, u jednom neuglednom, neupadljivom, zbog nekih radova ograđenom deliću groblja, tako da sam morao da se sa izvesne daljine, kroz žicu, popišam na grob tog Mocartotlačitelja i Sveca-Zaštitnika Mediokriteta Svih Vremena, Boja i Rasa!
Tom prilikom začuo sam Mocarta kako se kikoće s one strane groba.
2) SPOMENICI
Kako bi ispaštali svoje grehe prema Mocartu, Bečlije mu nisu podigle samo upadljiv spomenik na groblju, nego i jedan usred grada, čisto da se zna da im je strašno krivo zbog svega, i da više neće dopustiti da neki novi genije čami i bude tlačen dok mediokritetska stoka vlada bestseler i blokbaster listama i kiti se državnim nagradama. Ehm...
Neki cinik dodao bi da je spomenik podignut ne samo u ekspijatorne svrhe, nego podjednako, ako ne i više, da se unovči glad turista za Mocart-kuglama i za ostalim Mocart-related stvarima. Mocart je, posthumno, postao industrija, ili barem predmet industrije, "komodifikovan" je, što bi rekle moje kolege sklonije isprđivačkom diskursu.
Svejedno, eno ga sad Volfi, gleda sa nedodirljive visine na cvetni violinski ključ i na klupe u parkiću ispod sebe, i kikoće se u sebi. Boli njega: umro nije.
Ove ostale sreo sam usput, i mada nemam neki naročito ličan odnos prema njima, uslikah se čisto za "Ghoul was here" akciju:
Šiler, čiji su štrumpf-und-drang RAZBOJNICI marginalno značajan uticaj na engleski gotski roman.
Gete, čija KORINTSKA NEVESTA predstavlja jednu od najranijih književnih (poetskih) obrada motiva vampira, a značajan je još i po tome što je napisao knjigu koja je proizvela više mrtvih čitalaca nego li sam NEKRONOMIKON. Mislim, naravno, na onu orgiju klinačke patetike znanu kao JADI, PATNJE, SUZE I MUKE MLADOG EMO VERTERA koja je krajem 18. veka prouzročila epidemiju samoubistva tadašnjih emo-romantičarskih nesrećno-zaljubljenih veltšmerc-mladića.
Betoven, a.k.a. Ludvig VAN, čuveni kvaritelj omladine i inspirator zločina, ovekovečen u PAKLENOJ POMORANDŽI.
Leonardo da Vinči, crtač, slikar i izumitelj čije veze sa hororom još uvek nisu dovoljno istražene (ako ne računamo onaj zlokobni, nezemaljski pejsaž iza "Mona Lize", i crteže ljudskih i trudničkih iznutrica, rađene prema autentičnim leš-modelima).
3) SPOMENICI KUGI
Kuga, najveći masovni ubica u istoriji, horror par excellence! Što se mene tiče, najmemorabilnije ovekovečena u sporednoj ulozi, u filmu THE DEVILS.
Bečlije su joj podigle čak dva spomenika: prvo ovaj bizarni splet amorfnih figura, valjda da je umilostive posle prvog naleta, u znak zahvalnosti što ih nije pokosila baš sve, nego ostavila nekolicinu za seme (i da podignu spomenik).
Kad to nije delovalo baš kako su planirali, pa se g-đica Kuga posle nekog vremena vratila da pobije nakot ovih što je u prvoj turi ostavila da preteknu, e, onda su Bečlije rekle:
"Nije ni čudo da se Kuga vratila kad smo joj podigli onaj smešan, bedasti spomenik od jedva šes' metara visine što nam čuči u našoj Kinez Mihajlovoj! Ako 'oćemo da je odvratimo od daljih dolazaka, moramo da u njenu slavu podignemo CRKVU, i to da izdaleka izgleda kao da ima minarete, ako 'oćemo da se ratosiljamo bede!"
Tako je i bilo: da umilostive ovu znamenitu velikanku ljudske istorije, Bečlije su joj podigle crkvu oko koje poziram na datim slikama. Iz drugog puta je upalilo, i više se nije vraćala. Prema nekim teorijama, to ima manje veze sa ovom crkvom, a više s tim što ih je neki hohštapler naučio da posle sranja valja ruke prati.
Čudni su putevi ljudski...
