NYMPHOMANIAC, 1. deo (2014)

***

3-

            Napomena 1: Ovaj film, kadrovi iz njega i rivju koji sledi sadrže eksplicitne prizore i jezik. Maloletnici i fundamentoli – oprez!

Napomena 2: Ovaj prikaz tiče se samo prve polovine, odnosno 1. dela filma, i zasnovan je na donekle skraćenoj verziji u trajanju od 118'. Puna verzija 1. dela traje oko 150'.

Napomena 3: Ovaj prikaz bazira se na skrineru koji sam dobio specijalnim putem: filma trenutno nema na netu, pa mi nemojte tražiti linkove ili torent. Nema ih. Gledajte na FEST-u ili u bioskopima, kad/ako dođe.

Kada sam čuo da Lars fon Trir sprema "film" o nekakvoj radodajki u trajanju od oko pet i po sati, mislio sam da će to biti nesnosno i negledljivo smaranje. Sad, kad sam pogledao polovinu toga, shvatio sam da je iskustvo manje mučno nego što sam mislio, čak bezbolno – a mestimično i prilično zabavno. Kao i u nekim solidnijim ali ne vrhunskim filmovima Takašija Miikea, brilijantne deonice utopljene su u kontekst koji je ipak neumereno prerazvučen i zahteva dobre doze strpljenja kroz delove koji su samo solidni, ali ne mnogo više od toga.

Da, ima ovde sjajnih replika za pamćenje i citiranje, naročito onih koji se tiču denunciranja fame o tzv. "ljubavi" (npr. "Na svakih 100 zločina počinjenih iz ljubavi dolazi jedan počinjen zbog sexa").

Da, ima tu vickastih i razigranih momenata, neodoljivo bleskastih kao kod vintage fon Trira (npr. kad mlade radodajke u nekakvom podrumu izvode skoro-satanističku idolatriju svojih vagina tako što u horu pevaju pred natpisom na zidu: "Mea vulva, mea maxima vulva").

U tom smislu ima i samocitiranja – npr. kadar u kome se vrata bolnice "sama od sebe" otvaraju usred noći, na vetru koji nosi suvo lišće (iz njegovog do danas najboljeg rada, TV serije KRALJEVSTVO), koji služi za paralelu "vagina = vrata KRALJEVSTVA")...

Ima tu i drugih citata, od fakata vezanih za klasičnu muziku, pecanje na mamac i matematiku pa do E. A. Poa. Tatko na horor prisutan je i verbalno (citat početka "Pada kuće Ašer" u sceni u kojoj nimfomanka ide u bolnicu u posetu ocu) i vizuelno (Skarsgard lista izdanje Poovih dela sa čuvenim genijalnim ilustracijama Harija Klarka).

            Ima i formalnih razmetljivosti, kao u prvoj sceni, u kojoj Skarsgard nalazi prebijenu (i silovanu?) Gejnsburgovu u nekakvoj stilizovanoj, lavirintskoj uličici. Inscenacija toga donekle priziva egzibiciju uvodne scene u ANTIHRISTU, samo što je ovde umesto Hendlove muzike – RAMMSTEIN!

            Ima tu i najmanje jedan memorabilan sadistički set-pis, kada Uma Turman (bez šminke) dođe kod naše jebačice i tu zatekne svog muža kao jednog u nizu njenih opsluživača.

Ona dođe tu, naime, sa svoja tri sinčića, da im pokaže tu profuknjaču i njen "kurvinski krevet" u kojem je njihov vajni otac upropastio njihove male živote. Podugačka, istovremeno crnokomična, groteskna i melodramatična scena, kako to fon Trir najbolje ume da smućka.

            Razni su izvori zabave, ovde, naročito za osobe sa specifičnim smislom za humor – jer gledati fon Trirove filmove kao nešto drugo a ne kao crne deadpan komedije znak je ozbiljne kratkovidosti ako ne i slepila. 

Kako drugačije, a ne kao sjajno šegačenje, tumačiti napadno nekongruentan skor (fucking RAMMSTEIN, koji je auto-parodija već sam po sebi) odnosno nekongruentan kasting (presmešni Hristijan Slejter kao tatko naše jebulje; Šaja LaBuf kao Perhan-mehaničar-japi-švaler...)?

            Ima tu i sirovijih fazona za šokiranje prostote, dražesnih u svojoj infantilnosti, kao npr. krupni planovi nekih 30-ak različitih kuraca, uglavnom belih i uglavnom neobrezanih, koji se nasred filma nanižu preko celog ekrana. 

Samo zbog ovoga vredelo bi NIMFOMANIJAKINJU gledati u Savinom Centru, pred FESTovom publikom, kao svojevrstan bihejvioristički eksperiment...

            I sve je to lepo i krasno u dajdžest verziji, kad se ovako prepričava – ali istrpeti puna dva sata ovog polufilma nešto je drugo; i u toj masi melodrame i fletlajn naracije i fletlajn glume stvari počnu da postaju dosadnjikave. 

Naravno, deo fon Trirovog zajebavanja je baš u tome da napravi prilično neerotičan, nestrastven, čak mehanički, dosadan film na temu jebanja radi jebanja, pa još sa previše žgoljavom glumičicom u naslovnoj ulozi – ali mora se reći da je njegov film, ipak, kao jedan od onih nehumano predugačkih viceva, koji traju i traju i fucking traaaajuuuu, samo da bi se okončali limp-dick mlitavim i predvidivim pančlajnom.

            Dakle, ako očekujete desadovsku "filozofiju u budoaru" i neki naročito pametan podtekst u ovoj priči – smanjite entuzijazam: sem nekoliko simpatičnih anti-ljubavnih pro-sexualnih replika, malo je ovde jouissance-a, malo radosti i slavljenja seksualnosti. 

Štaviše, fon Trir izgleda da parodira seksualnost kao takvu i svodi je na mehaniku (brojanje mehaničkih in-out pokreta; takmičenje dve drugarice u tome koja će da udari više recki u zavođenju putnika jednog voza), na biologiju (paralele sa ribolovom i grabljivcima u prirodi, npr. jaguar koji kolje antilopu), na fiskulturu (uključujući – istina, duhovitu – scenu na početku, u fiskulturnoj sali, sa konopcem za penjanje)... 

A možda on ovde kritikuje svođenje seksa na udaranje recki? Videćemo jasnije kad čitav film bude dostupan za gledanje.

            Nažalost, najpronicljivije i najkontroverznije ideje u ovom filmu iznete su SAMO kroz nekoliko replika, ali uglavnom nisu filmskim jezikom inscenirane i dramatizovane.

            Nema ovde dubljeg uvida u seksualnost, a naročito u njenu ogoljenu, amoralnu verziju, kroz nimfomaniju (dakle, ništa ljubav, emocija, ništa veza – džaba ovo gledate da biste videli "da li će da se uzmu na kraju"!) a sporadične pošalice – kao npr. paralelna montaža više radodajkinih laži različitim ljubavnicima, tipa "Ti si mi prvi", "Ti si mi najbolji", "Tvoj je najveći" i sl. – nisu dublje ni pametnije od prosečnog vica sa nekog satiričnog sajta a la Tarzanija.

            I mada ne sumnjam da će artsy-fartsy gomila naći u ovom izvikanom filmu sasvim dovoljno povoda za dugotrajna nagvaždanja na svojim post-FESTum večerinkama – od "kontroverze" i "šoka" eksplicitnih scena pa do filozofiranja o predstavljenim temama idejama – moram reći da će ozbiljno misleća osoba posle ovoga ostati ako ne gladna, a ono ne baš ni utažena "misaonom" dimenzijom filma koji ja vidim pre svega kao (još) jedan fon Trirov (istina, glomazniji, razrađeniji) "prank".

            Zapravo, u tome se sastoji jedina velika razlika između fon Trirovih iole mislećih gledalaca (dakle, ne računajući slepce koji ih prihvataju doslovce, i koji su obilato kvasili maramice na BREAKING THE WAVES i na DANCER IN THE DARK): oni koji imaju smisao za humor (kao ja) vole ga jer njegove zajebancije vide kao "pranks" i zabavljaju se; oni koji nemaju smisao za humor (kao neki Crnogorci i Republikosrpskanci koje bih mogao imenovati) njegove zajebancije vide kao "hoaxes" i osećaju se prevareni.  

I to je sve, narode. Uđite sa prikladnim očekivanjima i dobićete zabavu za svoje pare. Tražite od njega nešto što on nije niti želi da bude, i bićete ljuti i razočarani. Hell, odradeci repertoarske "zabave" sa beslovesno naštancovanim akcijašima i Marvelovim superheroj-slikovnicama uvek su tu da vas okrepe i vrate u "život".

A što se tiče drugih očekivanja – ako spadate u gomilu koja u bioskop ide s kišnim mantilima (tzv. "raincoat crowd"), moram vas upozoriti da je NIMFOMANKA slabo podatna za tu vrstu masturbatorne konzumacije: scene sexa su ili previše kratke (blink'n'miss!) ili previše hladne, neerotične, pa ako vas gola uspaljenost vodi u art-bioskop, savetujem da radije svratite na, recimo, BLUE IS THE WARMEST COLOR, gde se vidi i više i bolje i sexipilnije. A i bolji je film uopšteno gledano.

            Naravno, sve gore izneto tiče se samo prve polovine NIMFOMANKE; kada ga odgledam ucelo, dozvoliću sebi i dopunu ovog polu-rivjua, mada zaista ne očekujem suštastvenu reevaluaciju. NIMFOMANKA u svakom slučaju pruža taman toliko da vredi gledanja, ali jedva. Smanjite/prilagodite očekivanja, i daće vam nešto (sporadičnog) zadovoljstva. Da parafraziram RIGET: "You have to take your fun with some boredom".  

NIMFOMANKA svakako nije kondenzovana kao ANTIHRIST, ali nije ni smarački rasplinuta kao MELANHOLIJA, pa zato, uprkos svemu, predstavlja fon Trira u živahnijem, zabavnijem, vintage-wicked izdanju koje će zabaviti pre svega njegove iskusne poštovaoce. Ipak, ne verujem da će razočarani biti i oni koji su dali 500 din za rasprodatu projekciju na FESTu, jer će za te pare dobiti temu za razgovor u društvu koje film još nije pogledalo...

Na kraju, prijateljski Ghoulish savet: pošto već fon Trir ne poštuje premudrost starog Hiča da trajanje filma treba da bude prilagođeno izdržljivosti čovekove bešike, već umesto toga svoj sadizam prema gledaocu ispoljava i nehumanim trajanjem od 4-5 sati, a ne zna se da li će FEST organizovati intermisiju (piš-puš pauzu) usred ovog maratona (čisto sumnjam!) – mudri ljudi neće se nalivati sa previše tečnosti par sati pre početka filma, a još mudriji će nositi sa sobom prazne plastične flašice – zlu ne trebalo, ako ih usred filma baš pritera...

Uzgred, film se na FEST-u prikazuje baš za doček tzv. Dana žena: počinje 7. marta u 22h i traje do 8. marta oko 02h. Ne znam da li se u ovom tajmingu nalazi neka skrivena poruka ženama i njihovim partnerima, ali ne može se poreći da je malo boljih načina da dočekate Dan žena nego - uz NIMFOMANKU! Fon Trir je napravio savršeni "dejt muvi" baš zato što njime - ili barem njegovom prvom polovinom? - sugeriše da je tzv. ljubav jedna velika zabluda i zlo, fantazija od koje je više štete nego koristi za sve involvirane, i zato poručuje publici: "Jebite se!"

- NASTAVIĆE SE---