**(*)
3-
Mislite
li da se slučajno ovaj belgijski horor zove baš VUČIĆ? Ne dajte se zavarati
time što je "vučić" (cub) ustaljeni naziv za mlade izviđače: jer,
koliko horora znate koji se dešavaju među izviđačima? I zašto baš sada? I zašto
baš s tom rečju u naslovu? Mislite da je slučajno Vučić baš u Belgiji nedavno izazvao incident kad se
drao na nekog prolaznika koji ga je slikao na ulici i kad je urlao "Živeo
Šešelj"?
Aha,
onda verovatno mislite da je slučajnost i to što se film izvorno (na
holandskom) zove WELP, što znači – Žutokljunac.
E, pa, evo koja slika stoji u REČNIKU SRPSKOG JEZIKA pored reči
"Žutokljunac":
Slučajnost? Ne bih rekao!
Uostalom, da vidimo o čemu se radi u VUČIĆU.
Vučić je mali psiho koji
izrasta u velikog Psiha.
Svi ga ponižavaju. Smatraju
ga gubitnikom.
Vučić je seronja.
Vučiću daju najprljavije
poslove. On to stoički podnosi.
Ipak, Vučić sve vreme mašta
o osveti. Sanja o penjanju.
Gde god vidi priliku da se
negde popne, Vučić se penje.
Tako Vučić dođe i do kućice
na drvetu koju je napravio jedan drugi psiho.
Vučić odatle voajeriše.
Pali se da gleda s visine, da vidi sve i zna sve.
Psiho-Vučić noću spava sa
svojim omiljenim nožem. Bez noža ne može da zaspi.
Psiho-Vučić jedva čeka
trenutak osvete.
Psiho-Vučić se nemilosrdno
obračunava sa onima koji su ga ugnjetavali (ovde: pas u džaku).
Vučić dospeva u podzemlje koje je sačinjeno od – zaboravljenih
Mercedesovih autobusa.
Vučić sanja o tome da bude
raspet, poput Hrista razapet, mučen, da se žrtvuje, da primi svu našu bol i patnju na svoje
nejako telo.
Vučić nosi masku.
Ali iza te maske krije se
opasan ludak.
Vučić, čak i kad otpočne
kao šegrt starijem i većem psihu, mašta o tome da mu dođe glave i preuzme
vlast.
I šta rekoste? Sve je ovo
slučajnost? Ne bih rekao!
Ipak, za slučaj da nekoga
zanima i moj sud o ovom filmu, može se reći da je fotografija odlična, kao i
muzički skor, režija je natprosečna i uglavnom efektna, a premisa je odlična
ali pokvarena na više načina. Pre svega, naš glavni junak, Vučić, previše je
nedorečen, ne znamo baš ništa o njemu i njegovoj prošlosti, čitav karakter mu
je sveden na ljudsku vreću za udaranje. To njegovu transformaciju u psiha, u
saučesnika psiho-ubice čini neubedljivom, neobrazloženom, mehaničkom, pa i
idejno problematičnom (jer time kao da se opravdava sve njegovo dotadašnje
ugnjetavanje: ispada da su bili u pravu svi oni koji su ga tukli, i nisu ga
tukli dovoljno!). Ovo je standardna idejna horor-boljka u podžanru "osveta
ružnog pačeta", od KERI pa naovamo, jer rezultat je taj da se žrtva
demonizuje a mučitelji, indirektno, opravdavaju! Oni koji bi trebalo da
izazivaju sažaljenje zapravo izazivaju strah i odbojnost...
Film dodatno kvari čitav
taj aspekt vezan za podzemno "carstvo" nekakvog ludaka o čijoj
prošlosti i motivaciji ne znamo ama baš NIŠTA. Dobro, postoje nagoveštaji da je
možda to jedan od mnogih otpuštenih radnika iz obližnje zatvorene fabrike
autobusa – ALI, i to je bzvz, bar dvojako.
1) Na nivou zapleta: kako
je on, sam samcit, uspeo da prenese te autobuse u šumu, iskopa ogromnu rupetinu
za njih, i da sve to zatrpa i uredi u jedan vanredno složen kompleks,
uključujući elektrifikaciju i sve? Šta zna ludak šta je šest autobusa, je li? I
još da, pride, čitavu šumu poveže u niz komplikovanih zamki u stilu Pevca
Krelca, samo da bi – šta? Da bi ubijao time namernike koji tu nabasaju? Ako je
lud da li je zaista i GLUP da bez ikakve nužnosti ubije lokalnog šefa policije
i tako sebi navuče njuškala za vrat?
2) Ako je ubica zaista
bivši radnik u bus-fabrici (što možemo samo da nagađamo, film nam ne kazuje –
ali meni reditelj u intervjuu za Rue Morgue baš tako reče!), onda je
to problematično na nivou ideje, baš kao i ono sa klincem, jer i u slučaju
matorog Psiha se demonizuje žrtva (otpušteni radnik) a ne pravi zlikovac
(kapitalista), tako da je film u tom smislu krajnje nakaradno postavljen,
nepromišljen, naivan, idejno reakcionaran i glup.
Publici koja isključuje mozak dok gleda horor filmove
i pali se samo na lepe slike ovo gorepomenuto neće smetati (tj. neće ni
primetiti), jer film je pitak i dinamičan (traje jedva 80 minuta), gledljiv,
umereno zabavan. Nažalost, svoje ozbiljne potencijale jedva da je dotakao. Čak
i u pogledu eksploatacije on je iritirajuće nevešt: recimo, postoji tu scena u
kojoj kamion pregazi šator pun dece. Neukusno, ali OK, ako već imaš muda da
tako nešto staviš u film, to se radi jednom u životu (baš kao i Newborn Porn, recimo): znači, ako već to
radiš, uradi ga kako valja jer neće biti nove prilike za to! Ali ne, ta scena
je ovde "rešena" toliko mlohavo i bedasto da je totalno nejasna: da
li ta deca uopšte ginu, da li su samleveni ili samo ugruvani, s ponekom
slomljenom kosti? Lišena je bilo kakvog impakta svojom nejasnoćom i zbrzanošću.
Da budem jasan: ne kažem da
je trebalo prikazati krupne planove unutrašnjosti šatora gde točkovi kamiona
prelaze preko dečjih lobanja koje se rasprskavaju u gejzirima krvi, ALI – ako
si već hteo da na "ukusan" način sugerišeš jednu neukusnu scenu,
mogao si da prikažeš veliku lokvu krvi kojom se šator natopio prelaskom
kamiona; mogao si da pustiš zvuke vrištanja dece, i lomljenja kostiju (što se
ovde NE čuje); mogao si da prikažeš točkove kamiona kako odskaču pod
"džombama" malih vučića u šatoru. Ne – ništa od toga. Umesto toga,
sve to prođe toliko zbrzano da gledalac nije siguran ni da li je uopšte video
to što mu učinilo da je video.
Tako se i na vizuelnom
planu oslikava isti problem kao i u dramaturgiji: naime, preteralo se sa anderstejtmentom. Svaka čast strategiji "less
is more" (uostalom, i sam sam je primenio u ZAVODNIKU) – ali to je
suptilna tehnika koja zahteva odličnog, veštog i promišljenog pripovedača da je
znalački primeni. Ne možeš da glumiš suptilnost i sugestiju time što publici
uskratiš OSNOVNE informacije, time što im ne daš bar potrebni MINIMUM od koga
oni mogu dalje da grade ostatak u svojoj imaginaciji (if any).
Sve u svemu, ovo je solidna
vizit-karta za mladog reditelja, Jonasa Govertsa: zanatom solidno vlada, ali
potrebno mu je još zrelosti te autorske i žanrovske svesti da bi mu naredni
radovi bili zaista vredni. Ovako, njegov filmić je, posmatran kao horor, jedna
velika pretežno propuštena šansa, a tek je nešto malo bolji ako se posmatra kao
neautorizovana biografija A. Vučića.