LAVKRAFTOVI SNOVI: prvih 125 godina

  

            Danas nam je divan dan – kada proslavljamo tačno 125 godina od rođenja Hauarda F. Lavkrafta (Howard P. Lovecraft, 1890-1937), jednog od najboljih horor pisaca svih vremena, i svakako najuticajnijeg.

            O razmerama njegovog uticaja i značaja, čak i danas, toliko godina posle njegove smrti, razgovarao sam nedavno sa čitavim nizom najznačajnijih stručnjaka, priređivača i pisaca, za specijalni temat u magazinu RUE MORGUE koji će izaći novembra. Lavkraft će, dakle, biti na korici tog broja, kao glavna zvezda, a unutra ćete moći da pročitate moje članke u kojima pored ostalog navodim šta su mi o ovom velikanu horora kazali sledeći:

editors:

S. T. Joshi

Ellen Datlow

Stephen Jones

Silvia Moreno-Garcia

scholars:

Jeffrey Weinstock

S. T. Joshi

writers:

Thomas Ligotti

Charles Stross

Brian Hodge

Gemma Files

Simon Strantzas

 

director:

Richard Stanley

+ Brian Callahan
Festival Director of Annual H.P. Lovecraft Film Festival & CthulhuCon

            Dakle, ova imena su doslovno KO JE KO među današnjim nastavljačima Lavkrafta, te njegovim proučavaocima i antologičarima. Ne propustite novembarski RUE MORGUE da vidite šta su sve odgovorili na moja pitanja o trajnosti Lavkraftovog dela.

            Evo, eksluzivno i premijerno, delića onoga što mi je kazao Tomas Ligoti:

"Da nije bilo Lavkrafta, ne verujem da bi bilo ko drugi ko je ikada živeo mogao da se nazove modelom pisca horora. On je prišao najbliže tome da postane sve ono što bi neko mogao da zamisli o nekome ko je život spoznao u svoj njegovoj ogavnosti i ko je čas slavio a čas kudio ovakvo stanje stvari, a zatim od toga načinio dušu svoje umetnosti. Nije to bilo sve što je ispunjavalo tog čoveka. Imao je on i druge odlike koje su ga činile privlačnom figurom u normalnom smislu. Izuzev psihopata i neodređenog broja osoba istinski vrednih prezira, retko se nalazi neko ko ne poseduje određenu dozu prijatnih odlika. 

Lavkraft ni u kom slučaju nije bio ogavan. On je bio izuzetno osetljiv na ono što je ogavno vezano za ljudsku vrstu i ljudsko postojanje, ali svi najbolji ljudi su osetljivi tačno na ovaj način. Svejedno, morao je bar delimično da bude i neosetljiv inače ne bi mogao da toleriše to što uopšte postoji kao živ. Čovek mora da u nekoj meri bude klada, ako već ne psihopata ili istinskog prezira vredna osoba, kako bi održao dovoljan nivo vitalnosti. Ali retko je, ako je ikada uopšte, Lavkraft odstupao od onoga što ga je učinilo modelom horor pisca koji život opaža u njegovoj ogoljenoj gnusnosti i koji je od te percepcije načinio osnovu onoga što jeste."

            125 godina od rođenja ovog genija strave i užasa nedavno smo već obeležili zajedno sa izdavačem Orfelinom, koji je objavio moj izbor najboljih Lavkraftovih priča do sada neprevođenih na srpski, pod naslovom ŠAPTAČ U TAMI. Danas je poslednji dan da je nabavite po pretplatnoj ceni.

 

            Pošto me često ljudi pitaju u poslednje vreme, da to i ovde kažem: antologija NEKRONOMIKON, koju sam pre 7 godina priredio, rasprodata je već neko vreme, i ne može se više naći ni kod mene ni kod izdavača. Svih 2.300 primeraka tiraža oba izdanja – prodato je. Da li će biti novog izdanja? Teško. Kod dosadašnjeg izdavača najverovatnije ne; šuškalo se o mogućnosti da jedan drugi to otkupi i objavi u mekom povezu, ali od toga, za sada, ništa nije ispalo...

            

U studiji POETIKA HORORA bavio sam se, naravno, veoma iscrpno i značajem poetike H. F. Lavkrafta kao jednog od temelja modernog horora: tu knjigu još uvek možete naći u prodaji, ali ne čekajte previše... 

Ako ste srećni i/ili uporni, u ponekoj knjižari – ili direktno kod izdavača – možda još možete naći i specijalni broj časopisa GRADAC na celih 200 strana posvećen Lavkraftu koji sam priredio pre 6 godina.

            U okviru tog temata objavio sam i izbor Lavkraftovih snova, onako kako ih je u pismima prepričavao svojim prijateljima. Pošto je toliko mnogo materijala za svoje horor priče nalazio upravo u svojim živopisnim snovima, odlučio sam da danas, povodom rođendana ovog velikog sanjara i vizionara, na ovom blogu ekskluzivno obznanim nekoliko najznačajnijih, u kojima se opisuju koreni nastanka Ktulua, Niarlatotepa, noćnika, itd.

--- LAVKRAFTOVI SNOVI---

Nalazio sam se u muzeju starina negde u Providensu, razgovarao sa kustosom, vrlo starim i vrlo učenim čovekom. Pokušavao sam da mu prodam jedan neobičan bareljef koji sam upravo sam načinio od gline. Starac me ismejao i pitao me šta sam hteo time što sam pokušavao da prodam novu stvar svojeručne izrade muzeju starina. Odgovorio sam mu rečima kojih se tačno sećam — što mi se retko desi. Uglavnom se ne sećam tačnih reči izuzev pojedinih rečenica iz mojih snova. Rekao sam:

"Zašto kažete da je ova stvar nova? Ljudski snovi su stariji od sumornog Egipta ili mudrujuće Sfinge, ili Vavilona okruženog vrtovima, a ova stvar je izvajana u mojim snovima."

Onda me je kustos zamolio da mu pokažem moj proizvod, što sam i učinio. Bio je starog egipatskog stila, naizgled prikazivao sveštenike boga Ra u procesiji. Čovek kao da je bio prestrašen i upitao me je zastrašujućim šapatom: “KO SI TI?". Rekao sam mu da je moje ime H. F. Lavkraft i dodao da sam unuk Vipla V. Fi­lipsa, koga bi tako star čovek trebalo da bolje poznaje. Odgovorio je "Ne, ne — pre toga!". Rekao sam da sećanja pre toga ne dosežu do mojih snova. Onda je kustos ponudio visoku cenu, koju sam odbio; zato što sam na njegovom licu pročitao da bi uništio moju skulpturu čim bi je dobio — a ja sam hteo da je izlože u muzeju. 

Moje odbijanje je jasno zabrinulo ovog čoveka, koji je tražio da sâm ponudim cenu. Smešno, ali povikao sam "Milion funti!" (pomešao sam valutu!). Kad, na moje čuđenje, starac se nije nasmejao, već je izgledao duboko zabrinut. Shvatio me je ozbiljno! Zatim je rekao zbunjenim, nerazgovetnim, uplašenim tonom: "Upitaću direktore institucije — molim vas, javite se za nedelju dana." Mislim da se ovaj san nije ovde završio, ali ničega se više ne mogu prisetiti. Na moje pamćenje snova često utiče određen osećaj za jedinstvo — mogu se setiti samo stvari koje su povezane u niz, otuda moje pripovedanje prestaje čim se iscrpe glavna tema. Drugi san u ovom pismu je izuzetak u tom pogledu.

- Reinhartu Klajneru

21. maj, 1920.

"Niarlatotep" je košmar — moje pravo snoviđenje, gde je prvi pasus napisan pre nego što sam bio potpuno budan. Još imam osećaj da strašno kasnim — i čitave nedelje su prošle a da glavobolja i nesvestica nisu popuštali, i već duži period tri sata su bila najduže vreme da sam neprestano radio. (Sada mi je izgleda bolje.) Mojim stalnim boljkama pridodat je i problem sa vidom, koji me je sprečavao da čitam sitna slova — neobično naprezanje živaca i mišića, što me je prilično uznemirilo tokom nedelja kada je ta slabost bila uporna. Pored svih ovih nedaća imao sam i košmar svih košmara — najrealniji i najstrašniji koji sam imao od desete godine — čiju bih upečatljivu grotesknost i sablasnu brutalnost jedva mogao da odslikam u pisanim fantazijama . . . . 

Prva faza je bio opšti osećaj nedefinisane zabrinutosti — nejasan strah koji se činio univerzalnim. Čini se da sam sedeo u svojoj stolici obučen u stari siv penjoar i čitao pismo Semjuela Lavmena. Pismo je bilo neverovatno realistično — tanak papir, potpisano ljubičastim mastilom, i sve ostalo — sva sadržina je izgledala ozbiljno. Lavmen iz sna je pisao:

"Nemoj propustiti da vidiš Niarlatotepa ako dođe u Providens. On je užasan — užasniji od svega što možeš zamisliti — ali divan. On opseda ljude satima posle svega. Još uvek drhtim od onoga što je prikazao."

Nikada ranije nisam čuo ime NIARLATOTEP, ali sam ipak shvatio aluziju. Niarlatotep je bio vrsta putujućeg zabavljača ili predavača koji je pripovedao u javnim dvoranama i pobuđivao sveopšti strah i raspravu svojim izvedbama. Ove izvedbe su se sastojale iz dva dela – prvo, strašna — verovatno proročanska —filmska projekcija; a kasnije, neki izvanredni eksperimenti sa naučnom i električnom aparaturom. 

Kada sam primio pismo, izgleda da sam se prisetio da je Niarlatotep već u Providensu; i da je on uzrok ogromnog straha koji se nadvijao nad ljudima. Čini se da sam se setio da su mi se ljudi tiho obraćali zazirući od ove strahote i upozoravali me da mu se ne približavam. Ali Lavmenovo pismo iz sna me je načinilo odlučnim i počeo sam da se spremam kako bih krenuo u grad da vidim Niarlatotepa. Detalji su sasvim živopisni — teško sam vezao kravatu — ali je neopisiv užas zasenio sve ostalo.

Kada sam izašao iz kuće video sam masu ljudi kako lutaju u noći, svi šapuću u strahu i idu u jednom pravcu. Priključio sam se, uplašen ali željan da vidim i čujem velikog, nepoznatog, neizrecivog Niarlatotepa. Nakon toga san je tekao kao što teče priložena priča ("Niarlatotep", kratka priča – prim. prir.), skoro u potpunosti, osim što nije išao toliko daleko. Završio se onog trenutka kada sam odvučen u crni razjapljeni ambis između snegova, gde sam se neprestano kovitlao u vrtlogu sa senima koje su nekada bile ljudi! Dodao sam sablastan zaključak radi efekta kulminacije i literarnog završetka. Pošto sam odvučen u ambis, ispustio sam odjekujući vapaj (pomislio sam, mora da su me čuli, ali moja tetka kaže da nisu) i slika je nestala.

Bio sam u bolovima – slepoočnice su pulsirale, a u ušimo odzvanjalo — ali sam imao samo jedan automatski nagon — da pišem i sačuvam atmosferu jedinstvenog užasa; i pre nego što sam shvatio, upalio sam svetlo i piskarao u očaju. Nisam imao pojma o čemu pišem, a nakon nekog vremena prekinuo sam i oprao glavu. Onda kada sam bio potpuno budan sećao sam se svih događaja ali se delikatno uzbuđenje od straha izgubilo — bliski utisak o prisutnosti ogavno nepoznatog. Kada sam pogledao ono što sam napisao, zadivila me je njegova koherentnost. Sastoji se od prvog pasusa priloženog rukopisa, gde su samo tri reči izmenjene. Kamo sreće da sam mogao nastaviti u istom podsvesnom stanju, jer iako sam odmah pisao dalje, originalno uzbuđenje je nestalo, a užas je postao stvar svesnog umetničkog stvaranja.

- Reinhartu Klajneru

14. decembar, 1920.

Prošle noći sam usnio vrlo živ san — možda delom podstaknut onim vrlo pametno zamišljenim zapletom koji je sažeto dat pred kraj tvog pisma. Govoriš o lobanji koja, umesto mozga, sadrži čudnu metalnu spravu — i upućuje na to da je to ili tuđinski i svestan entitet, ili, u drugom slučaju, nekakav prijemnik kojim udaljeni vanjski entiteti mogu da kontrolišu telo u koje je usađen. Dakle — u mom snu mene je, dok sam išao poznatim seoskim predelom, odjednom napao roj insekata koji su naletali sa neba. Bili su sićušni i uskih tela, a izgleda da su mogli da probiju moju lobanju i uđu u moj mozak kao da nisu isključivo od čvrste materije. 

Čim su mi ušli u glavu, moj identitet i pozicija postali su veoma sumnjivi. Ja sam se setio tuđinskih prizora i neobičnih scena — litica i vrhova koje obasjava ljubičasto sunce, fantastične hrpe kiklopskih građevina, raznobojna vegetacija gljiva, polu-bezobličnih oblika koji se teturaju preko nesagledivih ravnica, bizarni slapovi vodopada, kameni cilindri bez vrha preko kojih stoje užadi za penjanje kao merdevine na brodovima, hodnici u vidu lavirinta i geometrijski islikane sobe, neobični vrtovi sa nepoznatim biljem, odevena amorfna bića koja koja govore piskutanjem umesto glasa — i nebrojeni događaji nejasne prirode i neodređenog ishoda. Gde sam, nisam mogao da potvrdim — ali je postojao snažan osećaj beskrajne razdaljine i potpunog tuđinstva u odnosu na zemlju i ljudsku rasu. Ništa se osobito nijednom nije desilo— i shvatio sam da sam dugo sanjao pre nego što sam se probudio.

- R. H. Barlou

11. maj, 1935.

Kada sam imao 6 ili 7 godina morio me je stalno jedan naročit i često ponavljan košmar u kome bi me monstruozna grupa entiteta, koje sam nazvao "Noćnici" (eng. Night-Gaunts) — ne znam kako sam došao do tog naziva) zgrabila za stomak (loše varenje?) i nosila kroz nepregledne kilometre crnog vazduha iznad kula mrtvih i zastrašujućih gradova. Na kraju bi me odneli do sive praznine gde sam mogao videti igličaste vrhove planina, kilometrima ispod mene. Onda bi me pustili da padam — i kada bih zadobio brzinu u ikarskom strmoglavljenju, iznenada bih se probudio toliko uspaničen da nisam hteo da pomislim da ponovo zaspim.

"Noćnici" su bile crne, mršave, gumaste stvari sa ogoljenim, zupčastim repovima, krilima kao u slepog miša, i bez ikakvih lica. Bez sumnje, ta slika potiče od konfuznog sećanja na Doreove crteže (uglavnom ilustracije "Izgubljenog raja "), koji su me zadivili u mojim budnim časovima. Nisu imali glasa i njihov jedini oblik pravog mučenja bio je navika da me zagolicaju po stomaku (varenje, opet) pre nego što bi me zgrabili i odleteli sa mnom. Ponekad sam imao najasan utisak da su živeli u crnim jazbinama koje su izbrazdale vrh neke izuzetno visoke planine. Činilo se da idu u jatu od 25 ili 50 i ponekad bi me bacali jedni drugima. Iz noći u noć, sanjao sam istu strahotu sa manjim izmenama — ali nikada ne bih udario u te strašne vrhove planina pre nego što se probudim. Da jesam...

Stvar je u tome što su ti snovi postajali ređi kako sam ja odrastao. Svake godine sam sve manje verovao u natprirodno, a kada sam imao 8 godina počeo sam da se interesujem za nauku i odbacio sam i poslednji trag religioznog i drugog verovanja u natprirodno. Ne sećam se da sam imao neke snove sa "noćnicima" nakon svoje osme godine — a nijedan posle desete ili jedanaeste. Ali tako mi Jugota, kakav su utisak na mene ostavili! 34 godine kasnije odabrao sam ih za temu jedne od mojih pesama.

- Virdžilu Finleju

24. okt., 1936.