evo još kratkih osvrta na novije filmove koje sam po prvi put pogledao u prvih 5 meseci ove godine.
uglavnom se radi o naslovima koji nisu bili dovoljno dobri ili barem zanimljivo loši da bi zavređivali poseban osvrt, uz nekoliko izuzetaka koje prosto nisam stigao da ispratim kad su se pojavili, a posle ih zatrpali svežiji naslovi.
prvi deo ovog pregleda nalazi se OVDE a drugi ga evo OVDE.
TALES FROM THE SCRIPT
Peter Hanson
USA, 09
*** 3
odličan dokumentarac u kome učestvuju neki od najprestižnijih i najistaknutijih scenarista (i poneki reditelj) holivuda – uz žalosno odsustvo endrjua kevina vokera i braće koen, recimo, ali su zato tu skoro svi ostali vredni slušanja – od meni lično zanimljivih, tu su: Shane Black, John Carpenter, Larry Cohen, Frank Darabont, Steven E. de Souza, William Goldman, Bruce Joel Rubin, Paul Schrader, Ronald Shusett... rađen je u formi talking head dokumentarca – znači, sede ljudi i pričaju, nema sad tu nekih egzibicija formalne prirode, exploracije, razvoja, saspensa – jedine (vrlo pametne!) intervencije su u formi kratkih filmskih inserata ispred svake od deonica koje pokrivaju određene aspekte o kojima se razgovara. fino je to sve struktuirano, daje jasnu sliku o (jadnoj, ponižavajućoj) poziciji scenariste u holivudu, od samih početaka do danas, i zabavno – opominjuće – poučno je slušati sve te anegdote, iskustva i prisećanja od strane ljudi koji su zaista relevantni za ovu temu. nažalost, šredera ima nesrazmerno malo u odnosu na njegov značaj, ali zato karpentera ima u dobrim količinama – njemu čak pripada i pančlajn! jedini razlog što ovo nema veću ocenu jeste – nedovoljna filmičnost. za razliku od dokumentarca o fordu, ovo ovde bi ladno moglo da se transkribuje i objavi kao knjiga, i da u svom textualnom obliku ne izgubi ama baš ništa: svi kvaliteti počivaju u tome ŠTA ovi ljudi pričaju, a skoro ništa nema u tome KAKO je to sve upakovano (sem elementarne kompetentne montaže i okej odabira relevantnih izjava).
SECRET
Jae-Gu Yoon
KOR, 09
**(*) 2+
još jedan rutinski repertoarski korejski triler flick od sorte za koju imam sve manje strpljenja – okej je premisa, pajkan istražuje ubistvo za koje ima indicija da je možda počinila njegova otuđena žena, pa on gleda da dokaze zataška i na svoju ruku dozna da li je stvarno ona kriva, a onda se javi i nekakav ucenjivač koji mu šalje dodatne dokaze da se ova muvala sa žrtvom. sve to ne zvuči loše na papiru, ali na delu je otaljano na pokretnoj traci, i likovi, i gluma, pa me tako baš živo zabole za njih i njine tužne životne priče (uključujući i sinčića poginulog u flešbeku: yaaawn!) i malo je falilo da i ovo prekinem pre kraja kao što nedavno uradih sa još jednim novim korejskim trilerom, WHITE NIGHTS, za čije me likove i zbitija prvih 40 minuta nikako nije zainteresovao, a film me izgubio skroz (i dalje govorim o WN) onda kada glavni junak, pajkan, odluči da spusti rođenog sinčića kroz uzak shaft na jednom brodu, kako bi klinja istražio neke detalje o tom prostoru relevantne za tatkovu istragu, kojom prilikom malac sklizne i slomi se namrtvo u tome. pa mislim, jebote, em je situacija usiljena do besvesti (KO bi svoje dete puštao u tu rizičnu rupu, ma koliko da je bitno videti šta tamo ima?!), em sve i da prihvatim da bi NEKO bio tolika svinja da to uradi – ja svakako ne želim da gledam film o takvom 'liku' u gl. ulozi. na stranu što je zaplet korejski zamršen, sa 2-3 vremenska sloja, a ovi žutaći svi isti, jebote, ko će pohvatati ko je ko u toj čorbi, šta je flešbek a šta je sada, ko tu koga jebe i za čije babe zdravlje i šta me bre boli kurac za celo to uninvolving mehanički sklepano sranje? e, nešto slično, ali malo podnošljivije, važi za SECRET, koji ima par style over substance prizora, koji niđe veze s mozgom nemaju logički posmatrano, ali lepo izgledaju, pa eto, ako vam je do takvog nečega, izvolte.
EDIT I JA
Aleksa Gajić
SRB, 10
** 2
crteži i dizajni – odlični. istina, uglavnom su ta vozila i čuda nefunkcionalni, nepraktični, besmisleni, prvoloptaški (ako neko već ima tehnologiju da pravi lebdeće vozilo, neće ga dizajnirati kao leteću stojadinku?!).
zaplet – konfuzan i nebitan i all over the place.
gl. junakinja – nedefinisana, površna, uninvolving.
humor – neduhovit do plača.
muzika (pop) – neslušljiva kazna za uši, passe i danas a kamo li u 2074-oj!
glasovi glumaca – uglavnom loši, neuživljeno recitovanje ionako napornih dijaloga razbrbljanih preko mere.
završetak – zbrzan, bez impakta, mlitav.
sve u svemu: naše je, prvo je, valja ga ljuljati. valjda.
CHRYSALIS
Julien Leclercq
FRA, 07
**(*) 2+
evo filmića koji prosto vapi za (američkim) rimejkom: ideja je solidna (bliski futur, selektivno brisanje pamćenja za oslobađanje od trauma, genetske kopije-klonovi, itd.) ali, brate, ovo je toliko uninvolving napravljeno, toliko zamorno jednoobrazno 'stilizovano' (čitav celcati film ofarban je, vrlo jeftino, u plave tonove – NEMA druge boje sem nijansi plave u celom jebenom filmu!), sa nekim niotkuda ubačenim (ko iz nekog desetog filma) scenama razrađenog pesničenja (lepo je to po sebi, al u nekom drugom filmu – zamislite da u kronenbergovoj MUVI đinin ex-ljubavnik dođe kod goldblama nasred filma i oni se ubace u desetominutnu scenu karate džiu-džicu tekvondo gun-kate ong bak makljaže!), a emotivni involvement je bolno nizak za film koji se bavi temama gubitka, teških trauma i mučnih sećanja, brižnih roditelja, polumrtve đece itd. znači: rewrite from page 1, da se ubaci neka farba osim plave u film, i da se unajme bolji glumci (npr. klajv oven za gl. ulogu, elen pejdž za ulogu ćerčice) et voila – eto filma VREDNOG gledanja!
ONDINE
Neil Jordan
UK, 10
**(*) 2+
nil džordan uzima bajkovitu priču kao predložak, ali daleko je ovo ne samo od njegovog nedostižnog COMPANY OF WOLVES nego i od recentnog HEARTLESS-a, koji na sličan način koristi (kvazi)fantastiku za vrlo realne, da ne kažem banalne i prizemne socio-probleme, teme i dileme. znači, baš kao u klasičnoj nemačkoj fanta-folklornoj priči o ribaru koji spasi vodenu vilu, priženi je, ali onda kreću sranja kad njen podvodni verenik dođe po svoje – tako biva i ovde, samo... eh, moraću da spojlujem.
ispadne na kraju da nit je ona sirena, nit je njen mužjak podvodni, nego se sve svede na jednu krajnje prizemnu pričicu o rumunki sa privremenim gubitkom pamćenja koja je pokušala da pobegne sa švercerskog brodića i umakla pravo u mreže kolina farela koji posle ima da se bakće s njenim makroom, šta li.
lepa je bre ta irska, fotogenična, zelena, fino se ti talasi lome o njene obale i ostrva, super je što sve više u zadnje vreme irci obigravaju oko horora, ali avaj, skoro isključivo se sve završi na nekom predosadnom, prerazvučenom, dramurdovskom kvaziumetničarenju u kome se, more often than not, na kraju ispostavi da naizgled fanta zbivanja imaju (dosadno) normalno objašnjenje. takvi su, recimo, DOROTI MILS ili nedavno ovde polu-prikazani THE ECLIPSE.
tako i ovde: zaista je teško reći šta je tačno džordan hteo sa ovim, zašto ga je ovako half-assovao, kojoj je poanti težio u ovom spoju majklijevskog naturalizma i bajkovitog fanta-realizma i čemu sve ovo a uz to i ne radi? he should know better, čak i kad anđela karter nije uz njega! inače, curica koja mu igra ćerku (u invalidskim kolicima) odlična je, i smeši joj se ozbiljna karijera, ako samo pametno bude radila dalje.
LA CHAMBRE DES MORTS
Alfred Lot
FRA, 07
*** 3
vrlo dobar francuski triler – počinje sa dva mamlaza koji pijano nalete na čoveka s punom torbom para. uzmu pare i pobegnu a tek kasnije ispadne da je čova nosio otkup za otetu ćeru, koji je potom neko u blizini i ubio. onda (srećom) sa ovih mamlaza prelazimo na gl. junakinju, najljupkiju profajlerku još od džodi foster, samo što je ova ovde Mélanie Laurent još sexipilnija (ali na običan, prijatan, neglamurozan način devojke iz susedstva ili autobusa) i što načas pokazuje svoje draži (čak nešto malo i masturbira pod tušem). ubrzo bude oteta još jedna devojčica, što sa sobom povuče prilično usiljeni running against the clock koji su baš i mogli da izbegnu (kao, mala je dijabetičarka, i ako za 48 sati ne dobije insulin, ode među anđele!). moram reći da je razrešenje identiteta i motivacije zlikovaca u pozadini tih otimačina i ubistava donekle razočaravajuće (ne očekujte SILENCE-OF-THE-LAMBOVSKE nivoe saspensa i ludila, otimačice su prilično patetične i nezastrašujuće, a sa sobom ipak nose SILENCE-ovsku homofobičnu, tačnije, ovde: antilezbijsku notu koja takođe možda nije bila neophodna. zahvaljujući solidnoj premisi, dobrom tempu i pre svega simpatičnoj gl. glumici (i liku koji igra), ovo je jedan svarljiv, blago natprosečan ali u suštini ipak konfekcijski triler bez ambicija (ili potencije) da bude i nešto jače od pristojnog ejpovanja amerikane. ipak, bilježimo ime reditelja – taj bi baja mogo isporučiti nešto jače od ovoga ubuduće.
EL SECRETO DE SUS OJOS
Juan José Campanella
ARG/SPA, 09
*** 3
odgledah, najzad, oskarovca za inozemstvo. pa, kakvim sve budalaštinama daju tog čovečuljka, ovo uopšte nije loše – samo ne očekujte mega-remek delo kakvo svi drugi rivjui opisuju, i biće sve ok. glumci su dobri, human touch je pristojan (mada je hemija između dvoje glavnih mogla biti malo jača!), motivi zločina (i kazne) tretirani su na nešto ozbiljniji način koji uglavnom transcendira trilerske, žanrovske gimmick nivoe, ali drama ipak ne uspeva da bude toliko snažna i potresna da bi ovo zaista bio klasik – fali mu impakta i u emotivnom i u idejnom smislu za vanvremene dimenzije. ipak, svakako vredi gledanja, pored ostalog i zbog jedne potpuno spektakularno prenadrkano usnimljene scene jurnjave na fuzbalskom stadionu za koju apsolutno nemam pojma kako su je snimili – okej kompjuteri i fore i fazoni, ali ima tu kadrova koji su savršeno neverovatni čak i kad slutiš da su tu cgi radili poso jer je sve u jednom kadru i koreografija je fantastična! time se kampanela – nimalo naivan – preporuča ne samo za drame i oskare, nego i za holivudske blokbastere, pa ko pozove prvi!
NO MERCY aka Yongseoneun Eupda
KOR, 10
**(*) 3-
evo još jednog korejskog egzersajza u filmskom sadizmu i deprimiranju gledalaca: nemilosrdno explicitne scene krvoliptanja i osakaćenih leševa (uključujući i jednu od najexplicitnijih scena autopsije koju sam video u komercijalnom, visokobudžetskom filmu) u spoju sa sumornom triler pričom koja se okončava završetkom koji uspeva da bude mnogo nihilističkiji i morbidniji od onog u OLDBOYU (na koji, donekle, liči). istraga vezana za raskomadano telo devojke nađeno u šumarku izvan grada brzo dovede do verovatnog počinitelja – ali tek kad ga uapse počinje ono pravo, jer a) treba otkriti motivaciju, i, još važnije b) treba otkriti gde je upravo oteta ćerka detektiva koji vodi istragu. sve to, naravno, ima veze sa nekim nepočinstvom u prošlosti, a vama prepuštam da se uverite kakva je, tačno, i koliko ogavna osveta koju naš detektiv ima da popije. e, sad, sve bi to bilo lepo i krasno da likovi i priča imaju neku jaču poentu osim što služe da zaplet vode od tačke A do tačke B na jedan kompetentan ali ne preterano involving način (jer, frankly, dear, I don't give a damn za bilo koga u ovom filmu!) a nema ni čanvukparkovskih ili barem CHASERovskih egzibicija u formi koje bi ovo izdigle do nivoa zaista vrednog, a ne samo korektnog trilerčića za 'razonodu' onih kojima ne smetaju brutalnosti prema telima (živim i mrtvim) i dušama (živim i mrtvim).
STRAYED
Akan Satayev
KAZAK,10
** 2+
ovo mora da se spojluje:
dakle, radi se o još jednom u beskrajnom nizu flikova iz pod-žanra 'ubio sam ženu i dete u afektu a onda to zaboravio, pa onda vasceli film lutam po nekom začudnom svetu-čistilištu tražeći ih sve dok me na kraju 'demoni' savesti ne podsete na zločin u predvidivom twistu'.
gl. lik je nekakva totalno antipatična copina, što drastično umanjuje involvement (druga je stvar kad imaš tima robinsa ili bar kristijana bejla u tim 'dal sam mrtav ili sanjam' ulogama!), a iole verzirani gledalac trebalo bi i bez ghoulovog spojlera da, maximalno posle 20-30 minuta nasluti/pogodi u kome pravcu ova fantazmagorija ide i zašto su i kako ženica i sinče gl. junaka neobjašnjivo nestali usred noći usred pustinje.
STRAYED je previše kameran za moj ukus, uniformnost lokacija i vrtenje ukrug na potezu auto-obližnja kuća-auto-kuća... i 'tajantsveni' otac i ćerka u toj kući počinju da smaraju – sve ovo bi bilo svarljivije da traje 30-40 minuta, ovako je barem duplo duže nego što zaista treba, a nema dovoljno dobrog mesa da nafatira svoju jednostavnu premisu. u svakom slučaju, ovaj kazahstanac je odradio solidan posao i mogao bi da se zapadu proda kao neki pristojan gastarbajter.
