NATAŠA (2001)

evo još jednog prikaza koji je nemi pratilac ovog bloga, Aleksandar Radivojević, priložio za web-obznanu: radi se o kritici koja je, kao i sve ostale njegove u ovom predstojećem ciklusu, objavljena u listu REPORTER u periodu 2001-02.

sve textove je neznatno jezički i grafički prilagodio i za blog-objavljivanje sredio – Ghoul.

Režija: Ljubiša Samardžić;

Scenario: Srđan Koljević & Đorđe Milosavljević

Uloge: Nikola Đuričko, Tijana Kondić, Anica Dobra, Davor Janjić, Zoran Cvijanović, Dragan Bjelogrlić;

Filmom "Nataša", Srđan Koljević nastavlja dosledno sprovođenje svoje scenarističke poetike pretvaranja filmskog Beograda u realni baščaršijski geto. Njegova verzija paralelnog Beograda je usko ćevabdžijsko sokače, skučen mehandžijsko lepljivi ćošak u kome se sva odasvud izbegla raja međusobno poznaje, druguje, napija, polno kontaktira, i osakaćuje, zavisno od filmske potrebe tj. zahteva reditelja koji diktira tip željenog tavorenja. Ti i takvi likovi, bili oni beslovesne individue koje kao da su na vikend puštene iz Guberevca da tumaraju naizgled beogradskim eksterijerima iz dvojca "Kaži zašto me ostavi" i "Normalni ljudi" Olega Novkovića ili košarkom animirani prostaci iz "Nebeske udice" Ljubiše Samardžića (gde, uzgred, NATO bombe sa učinkom kašikare pogađaju basket-igrališta usred Novog Beograda, u kontekstu realističke melodrame) predstavljaju nemuštu zamenu za filmsko tkivo, priču i narativnu strukturu, i stoga od pomenutih filmova tvore cirkuski ansambl Indo-bosansko-srpskih frikova umetnutih u samoozbiljne dramske celine koje forsiraju konstantni izvođački patos.

Koljevićev glumački alterego je gotovo rasno "androgini", dakle generalno neodredivi izvođač Ivan Jeftović koji tvori unikatni mutant između bosanskog i srpskog naglaska i romsko-orijentalne pojavnosti (što ga čini hodajućim otelotvorenjem rasnog segregata u Srbiji) što nas monolozima dužine nekadašnjeg Mostarskog mosta podučava životu u istočno-balkanskoj memli - pored dirljive etide o branju trešanja u granatiranom Sarajevu u "Nebeskoj udici", simptomatično je i bunovno filosofsko-poetsko slovo u "Normalnim ljudima" (život... opstanak... sranje... jebe te... ti se boriš... krava... šuma... džukac - op.cit.)

Svi pomenuti teško svarljivi elementi Koljevićeve estetike deluju šokantno prihvatljivo u "Nataši" zahvaljujući kvartetu stvari:

1. Prisustvu, mada dozlaboga klišeizirane, ali ipak, priče o pandurskom ženskom potomku Nataši za koju se seksualno zainteresuju pandur-ubica njenog oca (Janjić), ofucani, mladi pedofil u uranjenoj krizi srednjih godina (Đuričko), a tu su i žena ofucanog pedofila, inače psiholog i prosvetni radnik (Anica Dobra) koja, valjda kako bi dokazala svoj poziv, doslovno citira čitave odlomke iz Frojdove "Krize psihoanalize", kao i pandurski poglavar (Bjelogrlić) više zaintrigiran notesom u posedu drskog derišta koji je pripadao njenom mrtvom ocu, a sadrži brojeve mobilnih telefona ostalih prljavih pandura;

2. Odsustvu Ivana Jeftovića u kastingu, čime se briše rasno-didaktički uticaj scenariste na novoostvareni filmski siže;

3. Neinsistiranju Ljubiše Samardžića na ruralnoj spontanosti seksualnog prizora - setimo se, sada već legendarnog momenta ispadanja dojke Katarine Žutić ispred neke baruštine u "…Udici".

4. Uticaju mizanscen majstora Radivoja Andrića (pomoćnik režije) na filmsku celinu, čitaj: usađivanje osećaja za ritam, diktiranje tempa koji donekle uspeva da sažvaće povremeno nepodnošljive scenarističko-dijaloške nesuvislosti.

I na kraju, za film koji figurativno prikazuje sumrak stare (pandurske) Srbije i osvit nove (narodne) države, kroz robusno melodramatičnu montažnu sekvencu paralelnog utrnuća pandurskog potomka (Kondić) i trijumfa DOS-a na izborima, zanimljivo je da jedina mesta gde možemo osetiti snagu autentičnosti autorskog rukopisa, jesu opisi digniteta, kompanjonstva i izdaje u policijskim krugovima, kao i tvrdi sentiment toga navodno iščezavajućeg sveta što je, bar u ovom ostvarenju vitalniji i bliži iskonskom narodnom mentalitetu nego bilo koji drugi, koji, navodno likuje.

Ostaje samo kontraverzno pitanje da li se Samardžiću može zameriti što od dolazećih spontanih pedofila, indobosanskih transvestita, klimakteričnih psihologa i sifilističnih Roma ipak, makar i podsvesno, radije bira odlazeće ali iskreno brutalne i tupe pandure.

Ocena – Д (домаћи)

BUMERANG (2001)

A sad nešto sasvim drugačije: u narednim danima, exkluzivno za ovaj blog, ljubaznošću Aleksandra Radivojevića, moći ćete da pročitate nekoliko njegovih brutalnih obračuna sa štetočinama srpskog filma kroz najsurovije (tj. najistinitije) prikaze koje se iko u ovim krajevima usudio da ovim zlodelima uputi.

Pa, da počnemo: evo kako se to radi...

Režija: Dragan Marinković

Scenario: Svetislav Basara

Uloge: Lazar Ristovski, Nebojša Glogovac, Paulina Manov, Dragan Jovanović, Petar Božović, Maja Sabljić, Milena Dravić, Zoran Cvijanović

review by Aleksandar Radivojević

Ne zavaravajmo se – devedeset devet odsto srpske filmske publike ne pravi nikakvu razliku između sedamnaeste inkarnacije bosanskog ljudskog cirkusa Audicije, lobotomije nedeljom uveče kod Siniše Pavića, svakovečernje inkvizicije serija iz južnoameričkih terorističkih država, i dugometražnog bioskopskog filma - umetničkog dela koje poseduje ozbiljan kreativan napon.

Za ovdašnjeg gledaoca je dovoljno da registruje izbečena lica poznatih glumaca-lakrdijaša sa malog ekrana, pa da se uneredi od sreće i lokalpatriotskog zanosa u kinodvorani. To su shvatili i domaći filmski stvaraoci, pa su se svojski potrudili da svoja dela u poslednjih deset godina približe truleži "prljavih kazališta" u kojima se igraju klonovi Audicije, Ođe mobilni, retard-aforizmi Indeksovaca, kao i TV ekranima sa kojih prete Giga Moravac i Ljovisna.

Šokantno je videti ime Svetislava Basare, jednog od najvećih srpskih urbanih pisaca devedesetih, na nemaštovitoj najavnoj špici filma koji sumira sve najgore viđeno u domaćoj kinematografiji prošle dekade, dodavši mnogo toga novog i još goreg, pod bestidnom krinkom "kritike mentaliteta". "Bumerang" koristi najsilovaniju dramsku formulu u našim okvirima - sedamnaest raspojasanih majmuna puca zapletu u čelo, otme mu stan, gde napastvuje priču, i onda krene međusobno da se takmiči u telesnim anomalijama. Ko je ubio zaplet, silovao priču, publika se ne pita jer sve su to, zaboga, omiljena lica koja nas uveseljavaju sa malih ekrana ovih deset godina užasa, svojim bajatim vicevima i kreveljenjem.

A, zatim, autori otkrivaju svoje prave namere -pa da, na to smo mi hteli da ukažemo - ko je granatirao Sarajevo, ko je kriv za Srebrenicu, pa niko se ne pita jer sve su to, zaboga, naši veseli poznanici sa kojima divanimo ovih deset godina užasa (uviđate li koncept?) - haos na platnu, haos van platna, kako drugačije umetnik da se bavi aktuelnim trenutkom? Sve navedeno je pokušaj da se rečima oslika anarhija kojoj ne bi trebalo da prisustvujete kroz devedeset minuta "Bumeranga", kabaretsko-kafanske parade besmisla u kojoj se ne zna ko odakle dolazi, zašto to radi, niti zašto ga majka nije likvidirala po rođenju radi opšteg dobra.

Lazar Ristovski igra monodramu koja traje čak i kada komunicira sa drugim glumcima, kao vlasnik kafane iz naslova filma, koju posećuju ostali uzaludnici (reketaši, kurve, drogirane baba-sere, narko-dileri, panduri itd.) čije se tumaranje zbog nedostatka informacija svodi na nepotrebne vinjete. Cela ta menažerija je tu samo da bi utiskom gomile metaforično prikazala narod, sa satirično-nadrealističkim namerama (narod ne može filmski predstavljati samo jedan čovek, pa makar on bio i Lazar Ristovski, zar ne?).

Dakle, uzmete petnaestak glumaca, pustite ih da trčkaraju okolo i prave svakakve idiotarije koje im padnu na pamet, i dobićete zabavan filmski traktat o našoj stvarnosti? Ne bih rekao. Kako bi se na filmu uspešno dočarala degeneričnost srpskog naroda, autori se ne smeju služiti degeneričnim metodama, što se pokazalo na Kusturičinom primeru. Siže, iako postoji namera da se zakorači u irealnu grotesku, mora posedovati trezven ugao, centar navodne normalnosti i identifikacije, normalnosti po zapadnim merilima, ako srpska više ne postoje. Ako je narod ološ, to ne mora biti i autor da bi taj narod uspešno osudio.

Siroti Basara je, sanjajući svoj film, verovatno mislio na virtuelni seks između Makavejeva i Godara, što ručnim kamerama slikaju Andžej Zulavski i Braća Koen zajedno. Ti snovi bivaju brutalno ubijeni od strane egzekutora Marinkovića, koji je karijeru posvetio filmskom upropašćavanju ugleda znamenitih srpskih pisaca (Radoje Domanović je bio prvi u filmu "Neka čudna zemlja", Milorad Pavić drugi u "Vizantijskom Plavom", 1993). Njegova režija obavija ionako filmski pipav Basarin tekst fatalnom vizuelnom skramom realizma, koja briše svaki mogući nadrealistički diskurs, i utapa film u potpunoj šizofreniji okruženja i izrečenog. Shodno tome "Bumerang" je ponajviše nalik komercijalnoj verziji testa mentalne izdržljivosti Puriše Đorđevića "Tango je tužna misao koja se pleše" (1998). Basara je, očigledno hteo da ispriča bajati vic, videvši da to narod voli, ali mu se ovaj, poput bačenog bumeranga, vratio i razbio mu glavu.

Sve bi se to moglo tolerisati da postoji nada da će jednom, poučeni ovakvim primerima, domaći kinematografi prestati da pričaju viceve i početi da prave filmove.