*(*)
2-
zapravo, još malkice gora.
nikakav patriotizam, nikakva vera u budućnost 'novog srpskog filma', nikakve pridike o 'hvali ako ikako možeš' ne mogu me naterati da lažem.
ovo je jadno u skoro svakom zamislivom smislu: bez trunke duha ili inventivnosti, bez one dosetljivosti koja krasi velike reditelje low budget arene sposobne da ni od čega naprave nešto - ovo je prosto patetičan, čak mučan film, težak za gledanje tim pre što bi hteo da bude drugačiji od uobičajene srpske čamotinje - a zapravo je isto tako mučno gledalačko iskustvo kao i 94,7% novijih srpskih filmova. samo na malkice drugačiji način, proizvedeno neuobičajenim sredstvima.
mogu vam tamo neki pričati o niskom budgetu, o tome za koliko nedelja i u kakvim uslovima je ovo snimljeno, o bolesnim kanarincima autora i o građenju tradicije koja će za 8 godina da proizvede srpskog čanvuk parka; ali ja vam kažem - ovo je bilo mrtvo još na nivou scenarija, a svi ostali faktori samo su zabetonirali beznadežnost da od... znate čega... ispadne jestiva pita.
pazite: ne ukusna.
ne unikatna.
ne neprejebiva pita.
samo jestiva.
ne, ova pita je gletava, bajata, neslana, suva, tvrda, sa vrlo malo ustajalog sira, i sa buđi na ivicama.
možda će pekari za 8 godina naučiti zanat, možda će već sledeća pita biti bar jestiva, možda će svinje naučiti da lete, možda će srbija ući u EU do nove godine, možda...
ali ja ovu pitu ni sa svim patriotskim i žanru-naklonjenim maslom ne mogu niti da svarim niti da drugima preporučim.
stvarno mi je žao što je ovo još veći ćorak nego što sam mislio.
ovo nije film to laugh WITH: ovo je 'film' to laugh AT.
ali gorak je to smeh, i nisam se mnogo ni nasmejao na ovoj projekciji. a nije baš ni publika. uglavnom su uzdisali, meškoljili se, 12ak njih je napustilo film oko polovine, zgroženo.
nikakav patriotizam, nikakva vera u budućnost 'novog srpskog filma', nikakve pridike o 'hvali ako ikako možeš' ne mogu me naterati da lažem.
ovo je jadno u skoro svakom zamislivom smislu: bez trunke duha ili inventivnosti, bez one dosetljivosti koja krasi velike reditelje low budget arene sposobne da ni od čega naprave nešto - ovo je prosto patetičan, čak mučan film, težak za gledanje tim pre što bi hteo da bude drugačiji od uobičajene srpske čamotinje - a zapravo je isto tako mučno gledalačko iskustvo kao i 94,7% novijih srpskih filmova. samo na malkice drugačiji način, proizvedeno neuobičajenim sredstvima.
mogu vam tamo neki pričati o niskom budgetu, o tome za koliko nedelja i u kakvim uslovima je ovo snimljeno, o bolesnim kanarincima autora i o građenju tradicije koja će za 8 godina da proizvede srpskog čanvuk parka; ali ja vam kažem - ovo je bilo mrtvo još na nivou scenarija, a svi ostali faktori samo su zabetonirali beznadežnost da od... znate čega... ispadne jestiva pita.
pazite: ne ukusna.
ne unikatna.
ne neprejebiva pita.
samo jestiva.
ne, ova pita je gletava, bajata, neslana, suva, tvrda, sa vrlo malo ustajalog sira, i sa buđi na ivicama.
možda će pekari za 8 godina naučiti zanat, možda će već sledeća pita biti bar jestiva, možda će svinje naučiti da lete, možda će srbija ući u EU do nove godine, možda...
ali ja ovu pitu ni sa svim patriotskim i žanru-naklonjenim maslom ne mogu niti da svarim niti da drugima preporučim.
stvarno mi je žao što je ovo još veći ćorak nego što sam mislio.
ovo nije film to laugh WITH: ovo je 'film' to laugh AT.
ali gorak je to smeh, i nisam se mnogo ni nasmejao na ovoj projekciji. a nije baš ni publika. uglavnom su uzdisali, meškoljili se, 12ak njih je napustilo film oko polovine, zgroženo.
ako treba nešto i pohvaliti, hajde da vidimo:
-ken fori je sjajan: ne zato što mu je uloga sjajna, nego jer je on svojom pojavom i glasom uspeo da većinu traljavosti i nedopečenosti koje su mu scenaristi/reditelji namestili – proda.
a što se tiče njegovog 'lika': kad otvorite knjigu SCREENWRITING FOR DUMMIES, kad otvorite poglavlje STOCK CHARACTERS, na njegovoj 1. strani naći ćete ga pod 'GRIZZLED (EX-)COP (WITH DEAD/DIVORCED WIFE, TRAUMA FROM THE PAST, PILLS ETC.) – USUALLY COMES ACROSS TROUBLE ON THE LAST DAY BEFORE PENSION'.
a kad sam već kod ove knjige, ako SCREENWRITING FOR DUMMIES otvorite samo jednu stranu dalje, naći ćete i 'lik' kristine klebe, pod rubrikom 'ROOKIE ON THE 1ST DAY OF HIS/HER WORK ASSIGNED TO AN IMPORTANT MISSION/INVESTIGATION'
-scene sa zombijima pred kraj filma nisu toliko loše kao one u prvoj polovini.
-efekti maske nisu loši, u onih par kadrova u kojima se od mrdanja i štucanja kamere uopšte mogu REGISTROVATI.
to znači da mi je baš žao lakobrije i ekipe što su toliko vremena i živaca potrošili a da to njihovo na kraju skoro da nije ni usnimljeno kako valja.
-miki krstović izgleda kao neko ko bi mogao da se nosi sa ken forijima, lans henriksenima i žan-majkl vinsentima ovoga sveta.
pokušaji humora su skoro bez izuzetka – ćorci.
500ak duša u niškom domu vojske ostalo je mrtvo ladno na 'kurac' i 'pičku' – čak se čulo glasno trenje ženskih svila o muške džinseve dok su se parovi zgledali u neverici.
sala je prsla u masovni smeh u samo nekoliko situacija:
-kad se emilio baca ustranu i puca dok leti: scena zalutala iz TORRENTE 4: MISSION IN SERVIA
-kad miki priča xtini o pogibiji kenove žene – o tome kako se jednog dana - okliznula... i pala na šine...
-kad miki k. postaje zombi, transformiše se i traži od xtine da ga upuca
-'die you yombie bastard!'
-'pazi se. ovaj je od onih prvozaraženih zombija. oni su zajebani.' 'aha.' CAP! gotovo.
-kad se pojavi dimbo sa pecaljkom.
što se tiče 'angažmana' filma, svuda se u medijima potencira prenaglašeni EKOLOŠKI angažman (ready-made pančevo, pali na prvu loptu – iako ovako smešno inscenirano i objašnjeno zagađenje nema veze s pančevom per se, i taj vagon je mogao da isto ovako bude jednim metkom izbušen i na žel. stanici u niškoj banji!),
pa angažman za NATO & PARTNERSTVO ZA MIR (da nam nije tih ex-CIA agenata nikada ne bismo sami mogli da počistimo sranja iz sopstvene prošlosti!),
angažman za RAZUMEVANJE IZMEĐU RAZLIČITIH RASA,
angažman za AMERIČKO-SRPSKO PRIJATELJSTVO,
angažman VERUJ SVOM PRECEDNIKU (zlikovci su uvek mangupi u njegovim potčinjenim redovima, ali bez njegovog znanja: u najsvetlijoj tradiciji američkih filmova – mada ne i karpenterovih, na koje se ovi milani nominalno, ali ništa u njima ne razumevši, naslanjaju),
angažman MAČO-FEMINIZMA (uzmi ženi-početnici laptop, daj joj pištolje, puške i bazuke, i samo gledaj kako puca ko da joj je sigurni viver mama a džejmi li kertis tata!)
angažman USERIMO NAŠE (prokleti JUGO!),
angažman za promociju VERONAUKE I IZUČAVANJA BIBLIJE,
angažman OJAČAJTE SVOJ KUĆNI ARSENAL ORUŽJA – TREBAĆE VAM!
i brojni drugi angažmani.
but seriously guys:
ako me nešto nervira to je kad 'autor' nema nikakav etitjud, ali hini da ga ima, i priča priču koja ga NAMEĆE a on ga ili izbegava ili promašuje; pazi, jedno je kad imaš 5 omladinaca u šumi koje juri manijak: to je sasvim izopšteno iz bilo čega (ne mora da bude, ali ako jeste – ima smisla);
ali kad skockaš 'zaplet' (ajde da ovo što se u filmu izdešava nazovemo tako – posle nek neko kaže da nisam blag!) u kome su ti sastavni delovi: NATO vežbe sa srbijom; mračne tajne i klike unutar (naših) vladajućih krugova; predsednik zemlje lično ti je jedan od ključnih 'likova' (užasno odglumljen, al ajde... ne mož svako da bude maneken; ovaj je očigledno neki državnik!); ekološko zagađenje; kolateralna šteta; izvoz našeg oružja na tuđa ratna područja; itd. itsl. – i KAD O SVEMU TOME NEMAŠ NIKAKAV DOSLEDAN, SMISLEN, ISPOLJEN STAV nego ih tretiraš kao neki retardirani Timm-ey kockice neke slagalice, nabacane pre nego spojene – šta više, kad umesto tog vajkadašnjeg kritičkog, subverzivnog, satiričkog, oštrog, anti-establišment stava koji je krasio najbolje filmove autora na koje se pozivaš (karpenter i romero) ti proizvedeš jedan detinjasto MLAKONJAV, NEZREO, MLITAV, nedokuvan, nepromišljen, banalan filmić – to pokazuje da ništa nisi naučio ni o žanru kojim bi hteo da se baviš, ni od uzora koje deklarativno prizivaš a koji ni u svojim najbunovnijim momentima ne bi potpisali jedno ovako površno i šuplje delce.
ne, ne kažem da je ovo trebalo da izgleda kao film larsa fon trira: dopustite da NACRTAM: karpenter i romero su veliki, pored ostalog, zato što su UMELI da kroz akciju, kroz splatter, kroz spektakl, kroz ZABAVU provuku i neku poentu, neki ETITJUD (you gotta have a fucking attitude!).
ZONA MRTVIH je delo ljudi nesvesnih šta rade, zašto to rade, i kako to uopšte treba da se radi.
oni ne znaju azbuku.
njima je žanr samo mindless fun – što bi takođe bilo legitimno, da su samo uspeli da nekako proizvedu taj osećaj ZABAVE, DUHA KOJI VRCA, ZEZANJA, ZAJEBANCIJE, TAJ DUH – NOTHING REALLY MATTERS LET'S GO FOR THE HELL OF IT!
ovo potonje je daleko uspešnije ostvareno u amaterskoj kućnoj produkciji IKONE SV. TODORA – duhovitog, zabavnog, neambicioznog, ali u svojim okvirima savršeno ljupkog i zabavnog filmića (gde takođe nema ozbiljnijih tragova satire i ostalih 'poanti' – mada je deo sa knjigom mire marković u biblioteci duhovitiji od bilo kog fazona u ZONI) uspeva da na publiku PRENESE tu zabavu koju su tvorci osećali dok su ga pravili.
i to je super.
sad kad je taj baja upisao FDU, možemo da očekujemo da će praviti još bolje stvari (mada postoji i škola mišljenja po kojoj FDU postoji za zaglupljivanje, a ne obrazovanje)!
s druge pak strane, ako su se milani i ekipa i zabavljali dok su snimuckali ovo, to se uglavnom nije prenelo na gledaoce koji u snimanje nisu bili uključeni.
ZONA je, naprosto, lišena DUHA.
D.O.A.
