DAHMER - MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY (2022)

 ****(*)

 

Pogledao sam ovih dana dve izuzetno detaljne biografije dve… uh, fascinantne osobe, i mada su te dve osobe skoro dijametralno suprotne, kao i pristupi ekranizovanju njihovih života, čini mi se da ima smisla sagledati ih zajedno. S jedne strane je Netflixova serija DAHMER - MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY, debilno-trapavi naslov nalepljen na 10 epizoda; to je izuzetna, prvorazredno urađena biografija jednog od najzlokobnijih i najmorbidnijih serijskih ubica svih vremena, Džefrija Damera; s druge je Netflixov film BLONDE, simplistički naslov, u trajanju od skoro tri sata, osrednja, mestimično odlična, ali većinski prerazvučena i otuđujuće prestilizovana biografija glumice Norme Džin koja je, pod umjetnim imenom „Merilin Monro“ bila američka „boginja sexipila“ u 1950-im i početkom 1960-ih, dok nije naprasno umrla u cvetu mladosti. (Uzgred, oboje su potrajali skoro isto na Zemlji: Damer je poživeo 34,5 godine, a Norma je umrla sa 36.)

            Dakle, (plavokoso) ČUDOVIŠTE protiv PLAVUŠE… Da vidimo…

            Već sam ovde na blogu pisao o filmu o Dameru, tačnije posvećenom samo njegovim ranim, tinejdžerskim, pred-ubilačkim danima: MY FRIEND DAHMER (2017). Tamo sam, pored ostalog, rekao:

„Cela poenta Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega. Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira, rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je rođen nakrivo.

…Najjezivija stvar koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom. Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak, inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“ u tebi koje s Razumom nemaju veze.“

            Štono reko Lu Sajfer, plagirajući Sofokla, u ANGEL HEART: "How terrible is wisdom when it brings no profit to the man that is wise." Tragedija, brte!

Serija, čiji ću kretenski naslov nadalje ignorisati i zvati je, prosto, DAHMER, uspeva da se uhvati ukoštac sa složenim likom i kontekstom u kojem je taj lik operisao, i da pruži najbolji mogući uvid u to ko je on bio i šta je i kako radio, a šta se oko njega dešavalo što mu je donekle olakšavalo „posao“ – a da sve to vreme ne poseže za pojednostavljenim i lakim „odgovorima“, a u svakom slučaju ne za „THEY made me do it“, ko god THEY bili: familija, keva, tatko, „drugari“ iz škole, gej lobi, crnački lobi, duh vremena, Regan, THE EXORCIST III ili ko god i šta god.

(Mada, moram reći da mi jedan detalj koji otkrih u ovoj seriji blago modifikuje izjavu da je Damer „prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers“ – elem, njegova depresivna i psihotična keva je tokom trudnoće, a i posle, bila na grdnim nekim lekovima, i njen mu se hemijski disbalans morao upisati u gene, u krhke i mekane fetusne ćelije, još u njenom stomaku, tako da je on na neki način bio uklet – „Umro pre rođenja“, indeed! Dead to the world before he ever stepped into it…)

Iako serija pretežno prati Damera i njegovu perspektivu, ona odoleva tome da ga previše brani – mada će za površne i plitke gledaoce već to što on nije prosto demonizovan i prikazan kao Čudovište iz naslova biti „shvaćeno“ kao glorifikacija. Jedna doza simpatije je neizbežna (i nužna), jer on jeste bio duboko tragična i nesrećna osoba, i sa autsajderskim aspektom njegove persone valjda će saučestvovati svaka senzitivna osoba koja ovo bude gledala – sve dok se on bukvalno ne pretvori u gula, i počne da kopa grobove ili pravi sebi leševe/zombije za naslade, kako sexualne tako i gastronomske. To je već onako, malo, too much.

DAHMER uspeva da to skliznuće prikaže kao prirodno, da ne kažem normalno, kao skoro neminovno srozavanje ovog savremenog Džekil/Hajda i da učini da makar pokušamo da ga razumemo, bar donekle, ne da bismo ga opravdali, jer to što je radio nikako se ne može opravdati, nego da bismo se lakše suočili i sa samima sobom, kad se zagledamo u ogledalo i zapitamo koliko daleko/duboko zadire naša (ne)uklopljenost u društvene norme, i koliko naše autsajderstvo može da nas odvede daleko od razuzdane gomile, i koliku uopšte kontrolu imamo nad sobom da ne skliznemo u – ćudovište. Napravih upravo typo, ali neću da ga popravljam; dapače, mislim da je genijalan, nadasve znakovit. Ćudovište je savršen termin za Damera – čoveka koji je, uz sve te okolnosti, kako društvene tako i privatne (sjebana familija, drogirano-psihotična keva, stidljivost, angst, nekanalisana homosexualnost) – naposletku ipak bio gonjen ćudima koje ni sam nije razumeo, a još manje kontrolisao.

Evan Piters kao Damer se ne može dovoljno nahvaliti: ovo je antologijska uloga, game-changer i, nadam se, career-changer. Do sada mi je njegov rad bio ispod radara jer niti sam gledo te X-MEN šareniše, niti sam se ukačio na AMERICAN HORROR STORY (pokušao sam II sezonu, ali napustio posle 3-4 epizode, nije mi dovoljno duboko zabila svoju udicu), niti sam još stigo pogledati MARE OF EASTTOWN (skino sam odavno i želeo, ali ne nađoh vremena; sad ću da joj podignem prioritet na viši nivo): ukratko, nisam bio pripremljen na to da se imam susresti sa glumačkom performansom prvog reda, toliko suptilnom, nijansiranom, besprekornom, da mi je misterija kako ovaj čovek, sad već u svojim tridesetim, nije superstar i ime koje odjekuje daleko više nego do sada.

Zlatni Ghoul!

Zašto ovaj Piters nije daleko veća zvezda? Da li je to samo zato što je džindžer? Zahtevam odgovor! Jeste bio levo smetalo u ansamblu IKS MENOVA, bio zapažen u nekim TV serijama, dobio Emija ili dva, sve je to lepo, ali premalo za ovog giganta! U svakom slučaju, posle ove serije moraće da mu se otvore vrata za nešto veliko i važno na FILMU…

To šta ovaj čovek radi, to je uporedivno (ni ovaj typo neću da diram!) sa Džonijem Depom u njegovim zlatnim danima: dakle, lepuškasti lik koji ne da se ne boji ružnoće (i fizičke i karakterne) nego kao da prigrljuje upravo ekscentrične, mračne, bizarne uloge – i od njih pravi ČUDA. Ja ne znam kad sam zadnji put (ili uopšte?!) video lika koji mi je u jednoj sceni sjebano-jadan, patetičan, skoro da zašmrcaš nad njime, a već u sledećoj je jebeno super-jeziv da se smrzneš, i cela ova antologijska preformansa je negde u tom osciliranju između šmrc-maramice i brrr-žmaraca --- a kunem vam se da ne preterujem kad kažem da je bilo nekoliko kadrova, nekoliko momenata u ovoj seriji u kojima su moji odavno otupeli nervi, moja na horor oguglala duša, zavibrirali u autentičnom frissonu, u shiversu, u onom jebote-bog-usraću-se kolko ovaj lik izgleda jezivo!

Bring it on!

I to bez naročitih grimasa i kreveljenja, nego samo genijalno odmerenim govorom tela, POGLEDOM, mikro-glumom, ponegde i glasom… Kad ti vrhunski glumac dozvoli da, na tren, iza maske čoveka zaista nazreš ČUDOVIŠTE… Retka privilegija koju umetnost nudi, u bezbednim uslovima – jer ovakvo čudovište ne želim uživo nikad da vidim (monstrumi stop! gej stop!). Tim jezivije što tu nema transformacije u smislu spec. efekata maske, protetike, šiljatih ušiju, nabubrele kože, svetlucavih očiju – ne, promena u držanju je toliko suptilna da je, očito, njegovim žrtvama prošla ispod radara, ali pažljivom gledaocu nije i neće. Suptilni gledalac će u takvim trenucima da pomisli: „Uh, idi bre u pizdu materinu, jebem ti sunce, ovog ću da sanjam!“

A opet, serija uspeva ono što nijedna druga meni poznata nije ni pokušala, kao što i nijedan film nije mogao da uradi u svom ograničenom vremenu. Pa, ono što ne može u 90-120 min, za to je ovde, u ovih 10 epizoda od po 50-ak minuta, bilo vremena, a i pameti: da se najzad malo profilisanije prikažu i te žrtve, da se čudovište malko gurne sa svetala pozornice i da se pod reflektore bace i bar neki od tih 17 nesrećnika koji su završili u Damerovim šakama… loncima… frižideru… A i da se malo bolje, plastičnije pojasni kako je ovaj mogao tokom tako dugog vremena, nekih 13-ak godina, da operiše, a da ne bude uhvaćen.

Recimo, 6. epizoda je pravi mali „film u filmu“ – ne znam koliko ova epizoda odgovara stvarnosti, da li je zasnovana na ikakvim faktima i priznanjima, ili je fiktivna elaboracija – jer podseća na jedan trop, jedno opšte mesto mnogih filmova o serijskim ubicama koje imamo, još od prađedova ovog žanra, PSYCHOa i PEEPING TOMa, pa nadalje sve do HENRY – PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, a to je ona potencijalna tačka preokreta kad se „čudovište“ posebno zainteresuje za jednu osobu, kad se učini da je našlo „onu pravu“ (tj. u DAHMERU – onog pravog), kad se po prvi put, kako izgleda, monster zaljubiška… i kad se ona baba u svima nama, koja samo čeka da vidi „dal će da se uzmu na kraju“, raskravi i ponada: „To bre, lolo, najzad si našo srodnu dušu, sad ćeš da se skrasiš i živiš srećno do kraja života“. Ali, paralelno s tom babom, u nama obitava i onaj horordžija koji je svestan da će se tako nešto možda i desiti, ali samo – do kraja života objekta „ljubavi“ čudovišta. Koji će (kraj, je li), avaj, doći vrlo brzo.

The End of the Affair

Ova epizoda može na početku testirati nečije strpljenje, jer imamo, posle pet epizoda druženja sa Evanom/Damerom malo dublje ući u cipele nekog gluvog crnca, geja i njegove familije i ortaka. Jebote, where is your god now, dođe mi da zavapim kad samo na sekund promislim to prokletstvo – zamisli, rodiš se crn u Americi, pa još gej, pa ti ni to nije dosta, nego povrh toga još i gluvonem! Pa jbm ti, samo ti još grba fali, i da si patuljak, pride! Ovaj ovde, srećom, barem nije imao grbu i nije bio patuljak, ali je zato stvarno unikatnom nesrećom nabasao na i zaljubio se u – Džefa Damera! (Da je bio grbavi patuljak, to bi ga barem spaslo Damera, jer on je voleo lepo građene muškarce… Tako vam je to u ovom svemiru, deco: što je jednom čoveku prokletstvo, drugome je premija!)

Što me direktno dovodi do delimične rezerve prema ovoj seriji, i razlogu što joj ne dajem najbolju ocjenu (peticu), a to su – elipse. Izvin’te na mom bukvalističkom umu, ali smatram da bi ova priča bila zaokruženija i potpunija da su poneke od stvari koje su bile preskočene i prepuštene našoj „mašti“ zapravo bile prikazane.

Jedna od njih je upravo kulminacija ove kratke i od starta uklete ljubavne priče između Mesoždera i Komada Mesa (kojem, kažem, serija daje maksimum digniteta koji je fizički izvodljiv u datom kontekstu). Da, naravno da mogu da zamislim kako je taj klimaks izgledao i bez prikazivanja, i popunjavanje te elipse ne fali mi zato što NE ZNAM šta se tu desilo, pa neko treba da mi nacrta. Ne, razlog je prosto zato što bi, mnijem, bilo bolje da smo videli taj tragični granginjol do kraja, tu dirljivo-mučnu, patetično sjebanu romansu izvrgnutu u kanibalizam, plastično prikazanu i u svom svršetku (no pun intended!). Po meni, propuštena je prilika za nešto dosad neviđeno, a za šta teško da će se ikad ponovo roditi prilika poput ove, sa pripremom ovako opsežnom i razrađenom, a da se naposletku dobije željeni naboj pred taj i takav klimaks…

Druga stvar, apropo istog problemčića: jasno mi je da serija nije htela da, s jedne strane, bude uvredljiva prema žrtvama, a s druge strane da sroza svoje komercijalne potencijale eksplicitnim kasapskim scenama, pa zato od Damerovih zaista unikatno ogavnih gej-nekro-kanibalskih praksi vidimo vrlo malo, skoro nimalo, jer nam se sve „ukusno“ prepušta mašti, kroz nagoveštaje, indirektno (smrad na koji se komšije žale, odlična scenografija i kamera koji prosto senkama i nijansama boja nagoveštavaju truljenje i smrad). Dakle, razumem zašto je to tako, i ne zameram previše.  

I ako gunđam zbog te odluke, to ne govori iz mene krvoločni horordžija koji vapi za time da gleda šikljanje krvi, čerečenje, prosuta creva, kidanje mesa sa kostiju itd. Ne, biće toga dovoljno u skorostižućem TERRIFIER 2, strpiću se još malo da tamo utažim svoju splatter glad. Ne, ako gunđam zbog toga povodom DAMERA, to je zato što mislim da je neželjena ali neminovna posledica ove odluke da se najgadnije od Damerovih praksi ne prikažu, ta da nam Damer bude znatno svarljiviji (sic!), a nekim bolesnicima među nama (vi znate koji ste!) i simpatičniji, nego da smo ga, actually, videli kako zaseca rupu u trupu ubijenog čoveka i jebe ga u ranu, i tome slične grozote (da ne nabrajam dalje, you get the picture! ali ako ste bar malo upoznati sa slučajem, znate kakvih je sve grozomornosti tu bilo: if you can think it, he did it!)!

Pošto to, i tome slično, nismo videli, mnogima je omogućeno da zažmure na jedno oko i u Dameru vide samo tog jadnika koga život nije mazio (a koga među nama pa jeste?) koji, eto, klizi niz tu dobro podmazanu spiralu naniže, ka dnu ljudskog i podljudskog – a ne vide, i ne žele da vide (jer im to nije prikazano, nego samo u dijalogu rečeno), čoveka koji je drugim ljudima bušio lobanju i u mozak im, naživo, sipao kiselinu i/ili vrelu vodu, kako bi od njih napravio zombije za sopstveno trajno sexualno uživanje…

Kad sam kod gunđanja, da kažem i da su mi ostale dobričine od likova, a pre svega crna Damerova susetka (fiktivni konglomerat od najmanje dve likinje, od kojih jedna nije ni živela u njegovoj, nego u susednoj zgradi), ali i neki članovi porodica žrtava, malo slabije napisani, i njihovi dijalozi umeju povremeno da zazvuče pamfletaški. To je u najboljoj nameri, dakako, ali svejedno, previše su transparentski, deklarativni, sa frazama kakve oni nikad ne bi tako sročili, ali se moraju publici isporučiti u tom sažvakanom obliku kako bi ovi na prvi pogled shvatili humanu agendu (koja je, da nacrtam, ok po sebi, ali je njena artikulacija ponegde suviše škripava za moj groš).

Ipak, ovo je relativno cepidlačenje u zamalo-pa-savršenoj seriji – ja ne pamtim da sam od ČERNOBILA i TVIN PIKSA 3 naovamo ovoliko uživao u nekoj dramskoj, ozbiljnoj, mračnoj seriji kao u ovoj. I nemam ni vremena ni volje da se bavim svim njenim kvalitetima (samo usput da pomenem fenomenalni lik Damerovog ćaleta, i kako je napisan i kako ga je Ričard Dženkins odglumio! i izuzetnu kameru, i sve detalje vezane za epohu, uključujući upotrebu muzike) – rekao sam dovoljno da pokrijem suštinu, a ostalo su nijanse.

Samo da pomenem i dramaturgiju: današnje, moderno pripovedanje zahteva iscepkano i nelinearno pričanje, sa skakanjem tamo-amo po vremenskoj liniji. Ja to ne volim mnogo ni inače, a ovde konkretno čini mi se da bi efektnije bilo priču voditi manje-više linearno, kako bi se bolje ispratila ta sve vrtoglavija, sve bolesnija, sve gnusnija putanja u propast, ta akumulacija ludila, to sve veće gubljenje kontrole, kad je ovaj tik pred kraj „karijere“ počeo da ih ubija po nekoliko mesečno… Ali dobro, trend je danas takav, i tu nema beganja. Idemo od kraja u 1. epizodi, pa na početak, u detinjstvo, pa u sredinu, među tinejdžere, pa opet blizu kraju, pa tamo negde u rane dane, pa opet danas, i tako to…

Ipak, za naročitu pohvalu je kako su dobro, dramski razrađeno i smisleno prikazali neke ZAMALO trenutke: ne samo zamalo spasenje malog Azijata (kojega američki rođaci Inspektora Kluzoa bukvalno vrate ubici nazad na legalo, da ga dokusuri – znate ono kad pljačkašima banke tokom bekstva u PINK PANTERU ispadne vreća s parama, a Kluzo im je dohvati, i ljubazno doda? Pa, ovi američki pajkani su odneli šnjur s epizodom „Izvolte gospodine vaš omamljeni goli tinejdž ljubavnik, vodite ga u svoja četri zida pa radite šta oćete“ koja teško da bi bila uverljiva i u ĆAO, INSPEKTORE!) 

Vulinova škola!

...nego i tih nekoliko ZAMALO spasenja samog Damera: recimo, pomenuta zaljubiška-epizoda, kad se učini da bi romansa sa gluvim gejem mogla da ga prizemlji, unormali, ili ona scena u dajneru, kad mladi Damer sedi na ručku s ćaletom, i ZAMALO mu kaže da je gej, praktično dođe do ivice toga, samo što ne nacrta, ali ovaj to ne želi da čuje, bukvalno ga ignoriše, prekine ga i nametne mu svoju viziju njegove budućnosti („Ideš na fax! Tamo će oni da te unormale kad nisam umeo ja!“). Dirljiva scena, na svoj način, jer ima taj „šta bi bilo da je bilo“ momenat. Realno, Damer je do tada možda već bio suviše načet i bolestan, tako da teško da bi autovanje i prihvatanje od oca nešto mnogo popravilo – ali to nikad nećemo saznati, jel da?!

Kako je ovo moguće, ko je kriv, avaj?

Uglavnom, OVAKO se to radi: ovako se pravi biografija, bilo koga, pa eto i jednog mega-bolesnog ubice i monstruma, tim strašnijeg što je i sam znao da je monstrum, ali nije tim povodom ništa mogao da učini… Nije on ta svoja nedela nikako opravdavao, znao je da su pogrešna, loša: za razliku od kolege, debelog gmaza Džona Vejna, koji ovde ima neočekivani, a smisleni kameo, Damer je s olakšanjem dočekao hapšenje, pa čak i smrt, na kraju…

(SPOJLER) Kad se na kraju ubica nađe na drugom kraju metalne šipke, to je tako dobro, zasluženo, katarzično – tako genijalna scena: kad kaže onom crnji koji će ga tik potom ubiti: „Ja nisam hteo da osete bol, ja sam ih omamljivao, tako da ne osete kad ih ubijem“, a crni mu kaže: „E pa jebi ga, brate, ja nemam pri ruci sedative: ti ćeš vala da osetiš svaki udarac“ I onda: bam, bam, bam!

I gledaocu je, negde u dubini duše, tamo pored ćoška u kojem čuči Šaban Šaulić, žao njega – ali na površini, a i šire, oseća koliko su to jake reči, i jak trenutak, i koliko je to jedina prava kulminacija te priče…

A s druge strane Netflixovih biografija imamo PLAVUŠU… Ali o njoj u sledećem nastavku… Dotad odgledajte ovu seriju, ako dosad niste, i meditirajte nad gornjim mudrolijama…