***(*)
3+
Zamislite pakao: najvoljenija osoba u životu (ovde: muž) vam se, naprasno, bez vidljivog razloga, povoda, najave, pripreme – samoubije!
Zamislite sad pakao unutar pakla: najvoljeniju osobu u životu počnete da zaista upoznajete tek posthumno!
Tek kad vam neko toliko blizak (ali, da li je zaista bio?) umre, vi shvatite da ga niste zaista dobro poznavali! Pakao!
Ova predivna, vanredno potresna horor drama je upravo o tom paklu.
Kažu neki, najveća patnja je ispunjenje kletve „Dabogda imao, pa nemao!“ Ali, kako ovaj pametan film otkriva, još veća patnja je kletva: „Dabogda imao, pa nemao, pa tek onda shvatio šta si imao!“ Tj. imala…
Da bi se nešto ovako dubokoumno prikladno prenelo, to mora da bude inteligentno napisano – što, suprajz, ovde jeste slučaj! Ono što bi u jadnijem, plitkijem filmu bio samo gimik – a koliko njih uzima GUBITAK (deteta, žene, majke…) samo kao odskočnu dasku da što pre uskoči u rutinu jadnih, otrcanih situacija i plotova – u ovom filmu je u srži stvari. To je SRCE ovog filma: veliki gubitak, i kako se nositi sa njime.
Scenaristi, dakle, vrlo proživljeno i pametno tretiraju svoju temu i opisuju je čitavim nizom dobro promišljenih, ubedljivih, dramskih situacija i scena kojima vajaju finese i nijanse u psihološkom profilu glavne junakinje. Jadniji film bi situaciju u kojoj se ona našla predstavio na dva banalna načina: ili prologom, u kojem bismo VIDELI to samoubistvo, ili expozicijom, gde ona priča, npr. sa najboljom drugaricom, o tome. Ovaj film, međutim, detalje toga šta se i kako desilo otkriva u originalnoj, dirljivoj sceni u kojoj se njena sveža rana rovari u kontrastu sa sasvim banalnim povodom, u odličnoj sceni kad majka njenog učenika dođe da se žali zbog njegove ocene… Predivno!
Zatim, ako se dodatna ekspozicija već izvodi kroz razgovor sa prijateljima, jadniji film bi to uradio ofrlje, kao od bede, rutinski, u dosadnoj sceni u kojoj bi svaki pametan gledalac nestrpljivo vrteo palcima, gledao na sat i pitao se: „Dokle li će ovi više da keeeenjaju, i kad će najzad nešto da se desi?!“ U ovom filmu, međutim, ta scena, u kojoj naša junakinja ode u kafić na čašicu razgovora s kolegama s posla (dakle, sa faxa), jedna je od memorabilnijih – zato što je inteligentno, životno napisana i besprekorno ubedljivo, sočno odglumljena od strane svih involviranih.
I inače je THE NIGHT HOUSE straobalno-spektakularno odglumljen od strane čitavog ansambla, sve do poslednje epizode i kameo pojave, ali iznad svega ovu mračnu storiju na svojim snažnim ramenima nosi Rebeka Hol.
Ona je u svakoj sceni, maltene u svakom kadru, i zato je dvostruki blagoslov što je ona i lepa za gledati toliko, i što je vanredno odlična glumica koja glumi „za sve pare“ (and then some) u ovom hororu kao da nije horor, nego kao da gađa Oskara, iako za njega neće biti ni nominovana, ali bez brige, dobiće zato Zlatnog Gula!
Ovo je, prosto, jedan od najjačih ženskih likova i najbolje odglumljenih ženskih uloga u novijim hororima, i svako kome već to, po sebi, nevezano za ostale kvalitete, nije dovoljno da ovaj film uvrsti u vrh prošlogodišnje produkcije prosto ništa ovde nije video… Vidim, meću ga neki u tzv. „honorable mentions“ na svojim godišnjim listama. Čobani, budale. Bolje i da ga ne pominju; da priznaju: „Nismo gledali. Prespavali smo.“
Rebeka Hol daje dodatni šmek ulozi koja bi, u nižem, bednijem filmu, lako mogla biti kliše, ili dosadno-naporna zbog svoje tmurnosti (jer nije ovo neka Bela Tar smaračina o ljudima koji su namršteni dva sata i sve vreme smrknuti ljušte vruć krompir). Njeni usiljeni osmesi tim su bolniji, dirljiviji, njen cinizam, njena ironija, njene sarkastične neverice prilikom stalno novih otkrića očigledna su psihička odbrana jedne osobe na ivici sloma, ali previše jake i bogate da bi se svela na uplakanu cmizdravu patetičnu paćenicu koja dubokozamišljeno slinavi ceo film. Ko bre to želi da gleda, osim snobova sa FESTa i FAF-alaca?
E, sad: gledaoci zaglupljeni KONJURINZIMA i ANABELAMA zaspaće pre isteka prvih pola sata, a nažalost i mnogi članovi gornjeg doma fanova, ali istančan i zahtevan ljubitelj horora kakav dolazi na ovaj ovde gulovski blog radi pouzdane preporuke dobiće u THE NIGHT HOUSE ne samo odličnu dramu nego i prvoklasan horor u čitavom opsegu njegovih mogućnosti, od tihe jeze i zlokobnih nagoveštaja pa do niza prilično efektnih scena strave, pa čak i par odličnih, smislenih ŠOK-skokova. Jedino krv i klanicu ovde nećete dobiti, jbg, ali sve ostalo što dobar horor čini, tu je. Ko mu se otvori.
Da je samo završnica bila žešća, memorabilnija, upečatljivija (ali, da li je to zaista mogla biti, s tim i takvim negativcem?) – ovo bi bio i mnogo jači film, ali i ovako kako jeste, meni je u samom vrhu horora iz prošle godine.
THE NIGHT HOUSE je dostupan za gledanje već mesecima, i ko zna znanje dosad ga je valjda već pogledao. Ipak, za svaki slučaj, sakriću deo texta koji se bavi SPOJLERIMA, pa to nek ne čita ko nije gledo.
SPOJLERI: Možda će nekome smetati što THE NIGHT HOUSE u svom srcu ima otelotvorenu METAFORU. Jer, šta je „monstrum“ u ovom filmu? Ne, to nije duh samoubijenog muža. Monstrum je ovde – NIŠTA. Ništavilo. Smelo personalizovano, čak i raspričano.
Ovo je film o suočenju sa onom najstrašnijom mogućnošću: da s one strane života nije ni pakao, ni zagrobni život ma koje druge vrste, ni raj, ni čistilište, ni ne znam šta – već, da je umesto bilo čega, tamo samo NIŠTA.
Glavna junakinja dotakla je to NIŠTA prilikom jedne nesreće u mladosti, kada je bila puna 4 minuta „mrtva“. Od tada je NIŠTA osetilo privlačnost prema njoj – ili ona prema njemu? I sad NIŠTA žudi za njom, preko njenog muža, koji je slabiji, podložniji, koga je ona zarazila tim ništavilom, i on ne želi da NJU preda tom ništavilu, pa ga umesto toga hrani njenim kopijama, drugim ženama, njoj površno nalik…
U suštini, ova smela metafora koristi se ne samo za metafizička pitanja, nego i za jednu u suštini originalnu LJUBAVNU priču, kad zapravo vidite koliko je daleko taj njen muž bio spreman da ode, šta sve za svoju voljenu da uradi… I tako, ceo film je zapravo o koketiranju sa ništavilom i sa onim (jedinim?) što to ništavilo može da, bar privremeno, odloži, obesmisli, pobedi… Ljubav, što reče Barouz u svojim poslednjim zapisanim rečima.
“Love? What is it? Most natural painkiller what there is.” (William S. Burroughs, Last Words: The Final Journals)
Inače, ova prelepa i supertalentovana glumica već je igrala u jednom odličnom, nedovoljno izvikanom filmu koji vam toplo preporučujem - THE AWAKENING (2011) - a, kako izgleda, tokom ove godine gledaćemo je u još jednom, vrlo zanimljivo-zvučećem hororu - RESURRECTION (2022) - koji je upravo imao premijeru na Sandensu!
Takođe, valja napomenuti: isti ovaj reditelj, sa istim scenaristima, stoji iza najnovijeg reboota HELLRAISERA, što mi daje više nego nadu – daje mi ubeđenje da će to biti moćna, i te kako pažnje vredna i potencijalno odlična stvar!
Ja sam, inače, veliki mrzitelj dramurdi maskiranih u horor, a površnom gledaocu ovaj bi se film mogao učiniti kao jedan u tom nizu kojekakvih tomesličnih. Ništa dalje od istine: ovaj film je horor koji zna da je horor, i deliveruje svoja horor dobra, ali istovremeno je utemeljen u drami, i deliveruje i kao drama. Retki su takvi, malobrojni, i treba ih držati kao malo vode na dlanu, i maziti ih i paziti i zvati ih Đorđe... Jer treba imati Đoku pa osmisliti i realizovati jedan ovako hrabar, netipičan, zreo film za odraslu publiku.