IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt

 

Podsećam vas: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ počeo sam, prošle jeseni, da uređujem ediciju „Trepet“, posvećenu savremenoj horor prozi.

            Podsećam vas: prva knjiga u toj ediciji jeste roman IZGUBLJENE DUŠE – Popi Z. Brajt, izašla u oktobru 2025.

            Podsećam vas, takođe: druga knjiga u toj ediciji je zbirka priča IMAGO SEKVENCA – Lerd Baron, izašla u februaru 2026.  

Treća knjiga biće zbirka LAŽI I GNUSOBE – Brajan Hodž. Ona je u finalnoj fazi pripreme (lektura i prelom) i izaći će tokom jeseni. Nju ću detaljnije najaviti kad se izlazak približi.

            Podsećam vas na sve ovo zato što, sudeći po nezvaničnim dojavama o prodaji ove „Trepet“ edicije, mogla bi lako da bude preimenovana u „Tren“. Ili u „Treptaj“. Kao u: trepni i propusti. Dok si trepnuo – nestalo. Bilo pa prošlo...

Just sayin'!

Ako vam je do sada promakla, ovu knjigu možete kupiti i direktno kod mene – barem dok još imam pri ruci neki od poslednja preostala četiri primerka. Posle toga, tražite od „Veselog četvrtka“.

            Ispod možete pročitati početak mog pogovora toj knjizi, a odmah zati mi dva odlična, stručna prikaza ove knjige objavljena nedavno na ultimativnom sajtu za sve domaće ljubitelje fantastike u svim oblicima, pa time i za horor: ART-ANIMA.

            Napomena o ilustracijama: donje tekstove ilustrovao sam sličicama koje je svojevremeno Popi Z. Brajt kačio-la-lo-li-le-la negde na netu. Te sličice prikazuju neke okvirne uzore koje je ona imala, u pop kulturi (pevači i glumci), kada je zamišljala svoje likove za roman IZGUBLJENE DUŠE (Lost Souls). Shvatite to kao kuriozitet i zezanje, a ne kao obavezno uputstvo za upotrebu. Slobodno ih zamišljajte kako god hoćete...  

 

 

 

ZAUVEK MLADI!

 početak pogovora knjizi IZGUBLJENE DUŠE 

(c) Dejan Ognjanović, za „Veseli četvrtak“

 

Oni su mladi, oni su lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Oni su gotičari. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Deca noći… Neki poziraju kao vampiri, što bi iznad svega voleli da stvarno budu. 

Savršena potkultura i ikonografija da se u nju infiltriraju pravi vampiri! Jer ko će tu raspoznati ko je afektirani, melanholični tinejdžer prestar za svoje godine, a ko krvožedni stvor star mnogo vekova i pomalo umoran od sve te gnjavaže?

            Popi Z. Brajt je imala samo dvadeset i pet godina kada se furiozno probila na horor scenu debitantskim romanom Izgubljene duše (1992) – ali još važnije je znati da je njega počela da piše još 1987. kada je imala slatkih malih jedva legalnih 20.

            Zašto je to važno znati? Zato što ova biografska činjenica potkrepljuje osećaj koji bi svaki pažljivi čitalac morao da ima u susretu s ovim tekstom: kako god ga cenili iz ugla književnosti, ili žanra, ne može mu se sporiti da je autentičan, iskren, proživljen – da je mladalački, u najboljem smislu reči. Autorka, u trenutku začeća ovog dela i sama dojučerašnja tinejdžerka, ispoljava totalno saučestvovanje sa svojim likovima, a naročito onima koji otelovljavaju teen angst. 

Tu je Ništa, 15-godišnji buntovnik i begunac od kuće, smoren familijom kojoj doslovno ne pripada i privučen strašću prema muzici kakvu valjda jedino tinejdžeri mogu da osećaju s tom dozom životospasavajućeg fanatizma.

A tu su i Stiv (23) i Duh (21), njeni omiljeni likovi koji se provlače, izvan ovog romana, još i kroz niz kratkih priča i novelu-prikvel ovom romanu („The Seed of Lost Souls“). Oni su mladi rokeri spojeni drugarstvom naizgled nerazdvojnim, kakvo valjda jedino (dojučerašnji) tinejdžeri mogu da osete i smatraju večnim, a uz to s dozom homoerotizma (manje-više platonskog) koja se može naći kod slobodoumnih mladih ljudi koji još uvek eksperimentišu i nisu još u kamen urezali svoje seksualne persone i preferencije. (Uzgred, Brajtova je priznala da je u svom umu ovaj par zamišljala po telesnom uzoru glumaca Kijanu Rivsa, za Stiva, i Rivera Feniksa, s izblajhanom kosom, za Duha).  

            Središnji osećaj koji prožima horor prozu Popi Z. Brajt, a u najčistijem obliku prisutan upravo u zbirci priča Ukus pelina (Wormwood; prvobitno izašla pod naslovom Swamp Foetus) (Ovu zbirku možete čitati na srpskom: Popi Z. Brajt, Ukus pelina, Orfelin, Novi Sad, 2020, preveo Dejan Ognjanović, pod uslovom da ste je nabavili na vreme, jer trenutno je rasprodata) jeste osećaj usamljenosti, izgubljenosti, rascepljenosti i težnje za (ponovnim) spajanjem. Njeni su svi likovi iskorenjeni – oni nemaju porodicu, barem ne onu doslovnu, biološku. Umesto roditelja, umesto braće i sestara, oni ponekad pronalaze alternativne porodice u grupama istomišljenika ili, u najmanjem, u jednom pojedincu, parnjaku, nedostajućoj polovini neophodnoj da se bude ceo. U tom smislu čest je motiv blizanaca, uz opipljiv osećaj čežnje za nemogućim sjedinjavanjem sa (ponekad i mrtvim) nedostižnim, nedostajućim delom sebe. Njeni likovi, bez korena, lutaju besciljno, ili sa kratkoročnim ciljevima; planiranje karijere, planiranje porodice, planiranje budućnosti... njima su nezamislivi. Oni su siročad, istovremeno patetična i prkosna, ponosna i tvrdoglava, sebična i samouništiteljska. Život ih nije mazio, pa mu ni oni nežnošću ne uzvraćaju, čuvajući je, ljubomorno, za jednu jedinu izabranu osobu, ako takvu uopšte pronađu…

 

 

 SMRT JE LAKA – IZGUBLJENE DUŠE POPI Z. BRAJT 

Piše: Vladimir Kolarić

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse-2/

 

Izgubljene duše Popi Z. Brajt (Veseli četvrtak, 2025, preveo Miloš Cvetković) je roman o mladosti, sav uronjen u epohu svog nastanka, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, posebno indi i gotik potkulturu i njihove i dalje žive popkulturne izdanke. Takođe, ovaj roman je samosvesno oslonjen na romantičarsku gotiku, na književnost američkog juga (Kapoti, Fokner, Harper Li), na bitnike, psihodeliju i Barouza, ali pre svega na estetike dekadencije devetnaestog i ranog dvadesetog veka, jer njegova prava tema i opsesija jesu podjednako lepota i smrt, lepota smrti i smrt lepote, slatka tuga i gorka lepota, sve ono na šta smo navikli od Bodlera, preko Uismansa iVajlda, pa do Ženea i današnjih izdanaka ove tradicije antirevolucionarne revolucionarnosti.

Tečno, lepo i slojevito napisan roman, dakle, o izgubljenim i dezorijentisanim mladima koji zapravo samo traže srodnu dušu, nekoga sa kim mogu da budu ono što jesu, sa kim mogu da podele bilo šta. Ali tu su i vampiri, koji kao da su njihovo ogledalo, projekcija i ostvarenje snova, večno mladi i razuzdani, ujedno prelepi i smrtonosni, ostvarenje snova izgubljenih i usamljenih mladića i devojaka koliko i dekadenata.

Ovde su vampiri druga vrsta, koja ne nastaje od umrlih ili od vampira ubijenih ljudi, ali dovoljno slična da može da komunicira, seksualno opšti, pa i ima potomstvo sa ljudima, ali čija neizbežna cena je smrt majke. To samo povećava utisak o vampirima kao svojevrsnoj projekciji, ogledalu, delu izmaštanog sveta mladih koji žude za nekom drugačijim stvarnošću, gde odnos između ljudi neće biti samo puki interes, nasilje i manipulacija, već i prožimanje srca. Na kraju krajeva, koliko god bestijalni i amoralni bili, čak i vampiri u ovom romanu žude za nekom vrstom zajedništva i bliskosti, gde im se usamljenost čini većom pretnjom od smrti 

Upravo je zato u centru ove brutalne i lepe maštarije lik Duha, mladića koji „gleda srcem“, oseća i proživljava tuđu bol, koji je „previše čist“ čak i da bi mu naudilo zlo. On je nada ovog sveta, svačiji brat, savršena maštarija svih koji žude za jedinstvom i bliskošću, makar ona ponekad ličila na težnju ka smrti i ništavilu, vera onih koji ne mogu i ne žele da veruju ni u šta drugo, kad su već njega upoznali. Ali ne u njega kao Boga, idola i spasitelja, nego nekog ko svedoči da ipak može drugačije, i da iza toga možda postoji neka sila ili poredak koji se kroz njega projavljuje.

Čak i dečak Ništa, otkrivajući da je zapravo vampirski potomak, pa tako i sam vampir, u svojoj gotovo mističnoj povezanosti sa Duhom, ipak uspeva da kontroliše i obuzdava svoje nagone, trudeći se da ne čini zlo, makar ne ono koje prevazilazi za vampire životno važnu potrebu za hranom.

Ovaj užasni i lepi roman je svakako uticao na poplavu tinejdžerskih vampirskih horora, ali ih svojim stilskim rafinmanom, poetičkom samosvešću i emotivnom proživljenošću i suptilnošću daleko nadmašuje. 

On je, pored toga, sasvim solidan prilog bogatoj tradiciji estetika dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), što nije mala stvar.

 

 

 

 Popi Z. Brajt – IZGUBLJENE DUŠE 

(Veseli četvrtak, Beograd, 2025)

https://www.art-anima.com/popi-z-brajt-izgubljene-duse/

Piše: Filip Rogović

 

„Noćas pevam za sve one

Izgubljene u životu

I za one promašene

Što lutaju širom sveta…“

 

Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…

No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicija Trepet, u okviru koje će se štampati  prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.

Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin (Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…

Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.

Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.

Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.

Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.

Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…

Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:

Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…

Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…

Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.

Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…

Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…

Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.

Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…

Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.

 *********

 

 

IMAGO SEKVENCA - Lerd Baron

 

Prevodilac: Miloš Petrik

Broj strana: 404

Format: 13×20 cm

Povez: broširani

Pismo: latinica

Godina izdanja: 2026.

Težina: 434 g

Edicija Trepet

 

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

 

 

Lerd Baron je bio i ostao jedno od mojih najvećih otkrovenja među piscima horora 21. veka! I veoma sam srećan što mogu da se pohvalim da sam ga upravo ja doveo među srpske čitaoce. Druga knjiga edicije „Trepet“, koju uređujem za Veseli četvrtak, upravo je zbirka IMAGO SEKVENCA, sveže stigla iz štamparije i spremna za otkrovenja i prosvetljenja među ovdašnjim ljubiteljima horora.

            IMAGO SEKVENCA (THE IMAGO SEQUENCE, winner of the 2008 Shirley Jackson Award for Best Collection) Baronova je prva zbirka, objavljena 2007. Njome je on gromovito stupio na horor scenu i smesta zavladao kao najsvežiji, najžešći novi glas. To je i prva njegova knjiga na srpskom; nadam se ne i poslednja. To doslovno samo od vas, čitalaca, zavisi.

Kad sam kod toga, čujem da se prva knjiga ove edicije, IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt, baš i ne razbija od prodaje. Vampiri! Gotičari! Rokenrol! Krv! Pa, ako to ne ide, ne znam šta će ići? Možda Baronova reimaginacija Lavkrafta za 21. vek? Ajde da vidimo. Šteta bi bilo da ova edicija ostane na ta tri naslova za koja su zasad otkupljena prava...

Nego, da vidimo koji su, po meni, glavni Baronovi kvaliteti:

1) Čitak i pitak stil. 

To NE znači prostotu i jednostavnost besteselerske ispraznosti i površnosti, već sposobnost da piše sočno i živopisno jezikom koji nije opterećen nakaznim i napadnim metaforama i eksplodirajućim poređenjima koja unižavaju mnoge američanske žanrovske pisce i njihove srpske oponašaoce.

2) Izrazito vizuelna mašta.

Baron ima sposobnost gotovo filmičnih opisa scena i dešavanja, kao i umeće građenja nezaboravnih set-pisova. Šteta je što današnji kvazi-režiseri kvazi-horora svoju kvazi-inspiraciju crpu iz video-igrica, već-recikliranih-C-filmova i popularnih (izlizanih) trendova kao što su found footage, torture porn, grindhouse trash, urbanoia (građančiće karaju inbred-mutant-psiho seljoberi po vukojebinama), zombi-apokalipsa i slične otrcane budalaštine. Kad bi neko od tih idiota uopšte čitao KNJIGE, u pričama Lerda Barona našao bi savršene predloške za neke originalne nove i stvarno jezive horore! Čitanje njegovih priča (i pripovedaka, na granici novele) pružilo mi je količinu i vrstu uživanja koje mi današnji horor filmovi daju sve ređe, a i tad na kašičicu, nikad ovako izdašno.

3) Ubedljivi i zanimljivi likovi.

    Moram priznati da mene 99% savremenih pisaca horora na engleskom ne uspeva da zainteresuje za likove o kojima pišu, i da mi u tome sveopšta banalizacija karaktera, motivacije, okruženja, ideja i svega ostalog naročito smeta za bilo kakvo uživljavanje i brigu za kretene o kojima se pretežno piše. Sad, Baron ne piše nužno o vrsti ljudi koji bi meni bili zanimljivi per se, ali bez obzira da li su mu junaci neki autsajderi ili „žestoki momci“ sa bračnim i životnim brigama, on uspeva da ih približi i predstavi na takav način da me za njih i njihove konkretne probleme zainteresuje. Užasno redak talenat!

4) Izvanredan osećaj za MESTO.   

Da, narode: u dobrom hororu, lokacija je ravnopravan junak, a nekad i primarni. To su znali (i primenjivali) svi veliki majstori strave. Baron je odrastao na Aljasci, lunjao je po Americi, i ima vanredan osećaj da opiše memorabilna usamljena i zlokobna mesta, a naročito u prirodi: šume, planine, pustare (tu se, pored ličnih iskustava, vidi i njegov dug Aldžernonu Blekvudu). Takođe, ume da jak efekat izmeštenosti i očuđenja postigne i na lokacijama usred urbanog pakla.

5) Odličan spoj tradicionalnog i originalnog.

Neću reći da je Baron otkrio toplu vodu i počeo da piše horor koji ne liči ni na šta dosad viđeno – to, danas, NE treba više očekivati ni od koga! – ali ću reći da je njegov tretman lavkraftovskih tema u modernom okruženju izvanredno ubedljiv, promišljen i pametan. Malo ko je sa ovom doslednošću, iz priče u priču, stalno, bez većih padova ili promašaja, uspevao da pruži istinski modernu lavkraftijanu tako da ona zvuči relevantno i sveže.

6) Kosmička strava.

Naravno. Baron ima smisao za misteriozno i MISTIČNO, tu su i neki vrlo nadahnuti BODY HORROR koncepti, a iza svega toga, kao i kod Lavkrafta – stoji suštinski crni, nesaznatljivi, neljudski i anti-ljudski, anti-razumski svemir iracionalnog, nepredvidivog i košmarnog.

A evo kako sve to konkretno izgleda u sadržaju njegove prve zbirke.

 

„Stara Virdžinija“

            Na povučenoj farmi grupa vladinih naučnika proučava misterioznu babu – koja nije to što izgleda, a njene tajanstvene moći mogu postati oružje. Glavni junak je penzionisani CIA specijalac koji sa svojim vojničinama treba da ih obezbeđuje. Neke sile su oko njih, nešto im onesposobi vozila, ekspedicija poslata u okolinu ne vraća se, a baba… baba je jedna zajebana baba-jaga, i samo toliko ću reći. Sjajna atmosfera misterije i zlokobnog prisustva na ivici opipljivog.

            Ova priča bila je moj prvi susret s Baronom, u jednoj antologiji lavkraftovskih priča, i bila je to ljubav na prvi pogled, doslovno na prvih par stranica znao sam da sam u prisustvu veličine. Ako vi okelvate, dvoumite se, sumnjate u moej reči, na sajtu Veselog četvrtka imate ODLOMAK, odnosno početak ove priče, prvih 15-ak strana, pa bacite oko OVDE: https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/imago-sekvenca/

            Ko posle ovoga nije smesta navučen i gladan za još, u pogrešnoj se crkvi moli!

 

„Šiva, otvori oko“

            Naracija iz ugla drevnog entiteta (pod ljudskom maskom) na čiju zabačenu farmu dolazi lik koji istražuje njegove zločine, misleći da se radi o običnom serijskom ubici. Kratkotrajna igra mačora i miša. Završetak je pomalo opskurna tirada o tome da je naš narator – Mouth of God… Ova priča egzemplira moj veoma dragi podžanr: horor kroz dijalog. Do pred kraj, sva strava se ovde pažljivo gradi kroz sve jezivije nagoveštaje ubačene kroz taj razgovor... A onda to eksplodira...

 

„Povorka crnog lenjivca“

            Odličan osećaj za mesto – ovde: Hong Kong – gde se, postepeno, razotkriva mračna pozadina između još jedne zlokobne matrone, njenog kovena čudnih ženetina i njihove ponoćne procesije. Istraživač mahinacija u jednoj kompaniji na kraju završi u vrlo osobenom (i ličnom) Paklu, Chinese style. I ovde se majstorski gradi strava u naizgled banalnom, ali i egzotičnom ambijentu, gde otuđenje postaje sve veće i izraženije, a samodovoljna uljuljkanost u sopstvenu stvarnost biva nemilosrdno razbijena.

 

„Batinaš“

            Uprkos metaforičnom naslovu (Bulldozer), ova je priča smeštena u vreme Divljeg Zapada: Pinkertonov agent traga za serijskim ubicom koji je pobegao iz cirkusa noseći sa sobom nekakav grimoar. Ispostavlja se da je taj lik obožavalac Belfagora, hermafroditskog demona (MotherFather) kome udovoljava gadnim sakaćenjima i koprolagnijskim ritualima (srpski rečeno: occult SHIT)! Ludi spoj: Divlji Zapad, cirkuske nakaze, crna magija, telesni preobražaji, serijska ubistva, žestoki momci u sudaru sa tipovima gde pesnice i pucaljke ne rešavaju ništa...

 

„Sisaljka“

            Lovci na ucene uhvate i isporuče „serijskog ubicu“ koji je nešto mnogo više i neljudskije od toga. On pobegne iz zatvora i krene za njima u osvetu… Odlična atmosfera, pomalo zbunujući in medias res zaplet u kome treba više stranica da se pohvata ko tu koga zašto i za čije babe zdravlje, ali ipak intrigantno i sa upečatljivo pretećom atmosferom američke duboke provincije.

 

„Halucigenija“

            Bogataš i njegova žena zalutaju i auto im se pokvari blizu nečijeg napuštenog ambara. Tu ih napadne NEŠTO: kad se naš junak probudi u bolnici, žena mu je na aparatima, gadno unakažena i jedva živa, sa nezalečivom rupom u lobanji, a on se seća vrlo malo toga, sem da je nekakav veliki entitet čučao ispod krova ambara, a da je ispod njega bilo nešto nalik improvizovanom žrtvenom oltaru… On unajmi čoveka da pročačka lokaciju, pa otkrije da to mesto već dugo vremena ima loš vajb oko sebe, sa familijom degenerika kao iz „Daničkog užasa“. Plus, izgleda da je njegova žena na neki način „zaražena“ tom Drugošću koju su degeniji (sic) na toj farmi prizvali… Da, ti degeni su takođe i geniji, i prave neke skalamerije i sokoćala s kojima, uz malo mađije, zazivaju neka onostrana čuda...

            Vrlo proživljen, živopisan opis staranja o voljenoj osobi koja je sada svedena na jedva-funkcionalno ubrzano-truleće meso koje sve više smrdi i pretvara se u nešto sve tuđinskije. Bliska Apokalipsa nagoveštena na kraju.

 

„Paralaksa“

            Kolaž isečaka intervjua, dokumentaraca, audio-izjava i naracije lika koji je, kako izgleda, serijski ubica žena sa satanističkom motivacijom… Na kraju se okrenu uloge, i umesto njegove nestale žene, nestao je on. Kako? Otkud? Šta? Wtf?

 

„Kraljevski zoo vrt je zatvoren“

            Vrlo zahtevno ispripovedano NEŠTO. Navodno se radi o ovome: A young professional develops a sense of emotional paresthesia about his life and the world around him as he tries to understand why. Mene nije uvukao u tu svoju paresteziju, što je za Barona vrlo retko! Ovo je narativni eksperiment, za one koji to vole. Srećom, kratka je priča.

 

„Imago sekvenca“

            Postoji serija od tri velike fotografije koje, iz različitih uglova, prikazuju jednu mračnu pećinu, i nešto naizgled živo u njoj. Niko nije video sve tri na jednom mestu. Gledanje samo jedne već po sebi izaziva čudne košmare. Ko vidi dve – poludi. A sve tri? Misterija. Istraga. Razgovori sa vlasnikom galerije i partnerkom nestalog fotografa otkrivaju mračnu, okultnu zaleđinu. Sve, naravno, vodi u pećinu, u susret naživo. Kosmička strava, big style. Jeza do srži. Useravanje! Metnite na sebe pelene za odrasle i polećemo!

 

            Za razliku od Lavkraftovih autsajdera i Ligotijevih autista, Baronovi junaci su pretežno žestoki momci – ekstrovertni, užljebljeni u Samsaru i Pacovsku Trku što se „stvarnim životom“ zovu, i postoji žestok NOIR vajb oko većine njih. Ove priče hvataju ih u trenutku kada počinju da ispadaju iz žljeba, i kada susret sa Tuđinskim bude katalizator, ali u nekim slučajevima samo poslednji indikator, njihovih u tom trenutku već aktuelnih ličnih Paklova. U svakom slučaju, oni se trzaju i bore mnogo žešće nego junaci HPL-a i Ligotija, mada sa sličnom vajdom od toga.

            Od stvari koje nekoga možda mogu iritirati u pojedinim pričama (u manjini, ali ume ponekad da bude) najupadljivija je sklonost ka opskurantizmu i dvosmislenosti, koji su okej onda kada su u pažljivo doziranim količinama, ali ne valjaju kada se s njima pretera. U redu je da ZNAČENJE bude opskurno, ali nije baš mudro kada je opskuran sam zaplet, odnosno – šta se dođavola uopšte desilo!

 

Da sumiram: onda kad je odličan – a to biva veoma često – Baron pruža zaista odličan, prvoligaški originalni horor, sasvim u rangu modernih majstora kakvi su Brajan Hodž, Daglas Kleg i T.E.D Klajn, što će reći da svakako zauzima poziciju u top-5 današnjih horor Anglo-Amera i zato ima moj nepodeljeni užareni Pečat! A pomenuti Hodž je treća knjiga u ediciji „Trepet“ – tačnije, zbirka Laži i rugobe. Trebalo bi da bude gotova do leta. Bila bi i ranije, da nas prevodilac kome je bila dodeljena nije zavlačio više od pola godine, da bi nam tek nedavno saopštio da ipak ne može da stigne da to prevodi, zbog drugih, važnijih mu obaveza...

 

            Šta kažu drugi?

„Svakih nekoliko godina pojavi se pisac koji ponovo oživljava ili ponovo uspostavlja tradiciju strašnih priča na način prikladan svom vremenu, ali i s osvrtom na prošlost. Lerd Beron je svojom prvom zbirkom Imago sekvenca ostavio pečat na horor prozi. Njegov prijatno gust stil pomešan je s oštrim razumevanjem mraka i širim osećajem ogromnosti univerzuma.“

- Džef Vandermer

 

            Šta kaže Dr Ghoul?

„Primarno polje delovanja Lerda Berona u ovoj zbirci jeste kosmička strava. Čak i kad se posveti naizgled prepoznatljivom horor motivu – veštica („Stara Virdžinija“), sekta („Povorka crnog lenjivca“), serijski ubica („Batinaš“), ukleti portret („Imago sekvenca“) – zaleđina svega, ispostavlja se, daleko je većih i širih razmera, i vodi do nesaznatljivih, jedva opisivih sila i nezemaljskih, često metafizičkih entiteta.“

- Dejan Ognjanović

           

Šta kaže sam autor?

„Užasi na koje se nailazi u Imago sekvenci podjednako se oslanjaju na strašnije prikaze hrišćanskog Boga, budističkih paklova i moavskih božanstava koliko i na Lavkraftove neopisive Drevne… Dok sam sastavljao Imago sekvencu zamislio sam mozaik labavo povezanih, ali tematski uzajamno podupirućih priča koje bi istraživale beznačajnost čovečanstva u poređenju s ogromnošću kosmosa. Za protagoniste sam izabrao galeriju tvrdokornih ljudi, izuzetno sposobnih, kako bi se suočili s nezamislivim silama. Izabrao sam špijune i revolveraše, izvršitelje i vojnike, jer malo šta je strašnije, užasnije od gledanja kako izuzetno samouveren čovek podleže okolnostima van svoje kontrole, van svog razumevanja.“

- Lerd Baron

 

Kupujte, podržavajte, Širite Reč (i Sliku) na mrežama i naživo, ako želite da ova edicija zaživi i umnožava se...

 

Tri važne horor objave

 

Dragi moji horordžije, imam za vas tri lepe vesti-najave o blisko-predstojećim horor zbivanjima.

 

1) PRETPLATA ZA ORFELINKE

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 37. i 38. knjigu u ediciji Poetika strave: PSIHO Roberta Bloha (preveo Zoran Paunović; korice i forzec ilustrovao Ognjen Pavković) i PUSTA KUĆA Aldžernona Blekvuda (preveli Arijana i Igor Cvijanović, likovno opremila Aleksandra Dević).

Psiho u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), Pusta kuća u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650). Knjige isporučujemo poštom, nakon 1. novembra (ukoliko naručite oba naslova poštarinu plaća Orfelin). Pretplatnici koji dolaze na Sajam knjiga u Beogradu mogu svoje primerke preuzeti i na Orfelinovom štandu.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Oni koji dolaze na Sajam knjiga (počev od 25. oktobra), moći će na Orfelinovom štandu da kupe i druge dve najnovije Orfelinke: PESME MRTVOG SANJARA – Tomasa Ligotija i mega-studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Oni koji NE dolaze na Sajam, i nemaju koga da u svoje ime pošalju, moći će ove druge dve knjige da kupe po sajamskim cenama sve do kraja novembra, preko Orfelinovog sajta, ili direktno od dr Ghoula, ko tako želi.

Ko više voli da plaća knjižarske marže, u knjižarama će ih naći verovatno tek krajem novembra, ili početkom decembra.

Naravno, ovo što kažem za Sajam važi samo u slučaju da Orfelin uopšte bude prisutan na Sajmu, što u ovom času nije 100% izvesno. Verovatno ste već čuli da mnogi izdavači spremaju bojkot ove manifestacije, a da li će i Orfelin biti među njima čućete, pretpostavljam, tokom naredne nedelje.

Odluka uopšte nije laka, jer bez Sajma i njegove finansijske infuzije budućnost Orfelina (kao i mnogih drugih privatnih, manjih izdavača) doslovno je pod znakom pitanja… Podsećam: u ovoj godini nije bilo otkupa knjiga za biblioteke, sem za ćiriličare; nije bilo podrške „države“, sem za ćacije; a društvena i ekonomska gibanja u poslednjih godinu dana učinili su da prodaja knjiga i stripova u Srbiji padne za oko 25% ako ne i više. Mnogi od vaših omiljenih izdavača ovih dana vise o koncu, veoma tankom…

Uglavnom, sve četiri nove Orfelinke su uveliko u štampi i one će vam biti dostupne od 25. oktobra, sa Sajmom ili bez njega – preko Orfelinovog sajta, kod Ghoula, itd. U idealnom, ili barem podnošljivo normalnom svetu, druženje naživo, na Sajmu, bilo bi izvesno i neupitno: ali, avaj, živimo u izrazito nenormalna i nepredvidiva vremena, vremena teških i bolnih odluka, činova i samožrtvovanja…  

 

2) NOVA HOROR EDICIJA „TREPET“

            Već sam vam ovde odavno najavio da je u pripremi još jedna horor edicija, kod drugog izdavača, koju ja uređujem. Pa, evo, kucnuo je čas da se i ona obznani.

            Veseli četvrtak, izdavač do sada prepoznatljiv po strip izdanjima, počinje da izdaje i knjige, i pokreće nekoliko edicija proze.

            Jedna od njih zove se „TREPET“, posvećena je savremenom hororu, od Kinga nadalje, do danas. To znači da ćemo u njoj imati isključivo premijerno objavljivanje na srpskom jeziku, romana i zbirki priča modernih klasika koje dosad nismo imali u našem prevodu. Vremenski opseg: pozni 20. vek i sve iz 21. veka što urednik proceni da veoma vredi.

Urednik je dr Dejan Ognjanović. Ko je pažljivo pratio ovaj blog u prethodnih 15,5 godina, kao i pogovore knjigama „Poetike strave“, zna moj ukus, pa neće biti zaprepašćen kad budu otkriveni autori i dela kojima se započinje edicija.

            Za sada je obznanjena samo prva knjiga u ediciji, pa ni ja trenutno ne smem da otkrivam (mnogo) više od toga. Reći ću samo da, posle ovog romana s početka 1990-ih, slede dve podjednako obimne i prvorazredne zbirke priča, objavljene u 21. veku. Druga knjiga TREPETA trebalo bi da izađe pre kraja godine (nov. ili dec.), a treća – na samom početku 2026. Posle toga? Ko preživi, pričaće. Svakako će zavisiti i od odaziva čitalaca-kupaca na ovu ediciju i od opšte društvene i ekonomske situacije tokom nevesele zime koja predstoji…

            IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt je Biblija gotičara i vampiroljubaca, krvava modernizacija vampirskog mita (s nekoliko originalnih tvistova), i dešava se u mladalačkim potkulturama širom Amerike, ali sa središtem u egzotičnom, atmosferično-mističnom Nju Orleansu…

            Knjige ove edicije su u mekom povezu, a sadrže i pogovore urednika i biografske beleške o autorima.

            Korice za prve tri knjige radi velikan i genije i živi klasik domaće ilustracije, legendarni Igor Kordej. Logo edicije nacrtao je Aleksa Gajić.

 

Autor: Popi Z. Brajt

Prevodilac: Miloš Cvetković

Broj strana: 386

Format: 13 x 20 cm

Izlazi: do 25. oktobra 2025.

Zavirite u prvih 17 strana knjige ovde:

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/izgubljene-duse/

 

            Takođe, ja sam i urednik novog, redux izdanja prve tri Marčelove MALTEREGO knjige, kao i najnovije, četvrte, koja je u pripremi, i trebalo bi da izađe uskoro. O prvoj knjizi odavno sam pisao OVDE, pa bacite oko. U narednim nastavcima fantastike, mestimično i hororične, ima još više nego u 1. knjizi. Korice za sve četiri knjige radio je nenadmašni ivica Stevanović…  

            Da li će VČ biti na Sajmu, if any?

            Bio je plan da bude, i to samo sa knjiškim izdanjima, bez stripova. A da li će zaista i biti – čuće se, ovih dana...

  

3) CRNA SVADBA, 2. sezona

            Zahvaljujući mlitavom non-marketingu, moglo bi vam proći ispod radara ovo što ću vam sada obznaniti – dugo čekana i više puta odlagana premijera 2. sezone odlične domaće horor serije CRNA SVADBA najzad će (valjda?) postati dostupna za gledanje na Telekomovim platformama u petak, 3. oktobra.

            Moj detaljan prikaz 1. sezone imate OVDE, a tome dodajem sledeće: scenario za 2. sezonu u potpunosti je, 100% plod Alexandra Radivojevića. A vi znate šta to znači: ljudi, svašta će biti!

U drugoj sezoni Crne svadbe produbljuje se sukob između Sila svetlosti i Sila tame. Nataša Janković (Jelena Đokić, KARMADONA), nekada vatreni ateista sada je kaluđerica koja zajedno sa sveštenikom Jovanom (Zlatan Vidović), bivšim inspektorom Banetom Tomićem (Nikola Kojo) i junakom prve sezone, inspektorom tajne službe Petrom Ćirićem (Uliks Fehmiu), udružuje snage kako bi savladali demonsku legiju i sprečili ih da zauzmu svet uz pomoć moćne relikvije – crne ruke koja je pripadala Crnom vojvodi.

Zvanična najava kaže: Ljubitelji dobrog trilera i misterije mogu da uživaju u svim epizodama serije Crna svadba 2 već od 3. oktobra u okviru Video kluba! Druga sezona, sa radnjom smeštenom paralelno u prošlosti i sadašnjosti, donosi napetije preokrete, bogatije vizuelne efekte i dublje dileme likova, čineći svaki trenutak neizvesnijim i uzbudljivijim. Priča nas vraća u 2002. godinu, kada Petar Ćirić istražuje tajanstvena samoubistva povezana sa kultom Crne ruže, dok se u sadašnjosti udružuju monahinja Nataša i bivši inspektor Tomić kako bi rasvetlili zamršene zavere i pronašli nestalog Petra.

Moj rivju 2. sezone stiže ovih dana…