**
2
najzad, posle podužeg traganja, dođoh do ovog filma uz pomoć šoza hirona, saradnika ovog bloga.
glavni razlog za jurnjavu jeste to što ga potpisuje FELIPE CAZALS, reditelj filma koji sam gledao pre skoro 30 godina i od tada nikako da ga ponovo pronađem – ANNO DE LA PESTE (Godina kuge). taj gnusni film katastrofe o pošasti kuge usred mexika (naravno, sa naglašenim metaforičkim, političkim konotacijama) urezao mi se u sećanje bolje nego mnogi drugi, kasnije gledani filmovi – prizori ljudi u zaštitinim odelima, vanredne mere, izbacivanje ljudi iz stanova, kamioni koji voze desetine golih mrtvih tela, buldožeri koji zatrpavaju masovne grobnice sa stotinama telesa… bilo bi zanimljivo ponovo pogledati taj film iz 1979. i videti koliko je uticao na VARIOLU VERU (1982), a siguran sam da uplivi postoje.
dok ne nađem GODINU KUGE, poslužiće i KANOA za moju slutnju da je cazals nekakav mexički goran marković, samo sa manje žanra, a više explicitnog angažmana. U MEĐUVREMENU - našao sam GODINU KUGE, pa i taj rivju sada možete naći na blogu.
kanoa je naziv malog mesta u zabiti mexika u koje su 1968-me, usred nemira u zemlji, studentskih protesta, uzburkanih univerziteta itsl. – imali nesreću da dođu neki mladi asistenti sa fakulteta kako bi se verali po planinama. kako to obično biva, oni neangažovani i nesvrstani najgore najebu. to što ovi mladi ljudi nisu imali nikakve veze sa politikom nije ih spaslo od razularene rulje koju je podbunio vlastodržački pop misleći da su ovo komunisti došli da šire svoj ateizam među njegovo stado (krvožednih) ovaca.
'a vi ste sa fakulteta, je li? intelektualci? studenti? ok, sve mi je jasno. UDRI!'
'ali ne, čekajte, mi čak i nismo studenti… mi nismo ništa loše… mi samo u planinu…'
'more znamo mi, vi ste komunisti! bezbožnici! došli ste da podrivate tradiciju! crkvu! da nam kradete kokoške! priznajte: gde vam je propaganda? gde su vam saborci? kad dolaze ostali?'
zapleta nema- ovo je linearna, pešačka rekonstrukcija tog popodneva i večeri, tokom koje vidimo petoricu mladića kako stižu u to selo, naiđu na sumnjičave seljane, ali za baxuz uhvati ih pljusak (božjom promišlju?) i moraju negde da prenoće. niko ih ne prima, pop (koji je glavni moćnik u selu) ih lično otera sa svog praga, i na jedvite jade ih prime u jednu štalu – iz koje ih uzbunjena rulja sa bakljama, vilama, srpovima i sekirama (u najboljoj FRANKENSTEIN tradiciji) vrlo brzo istera, i krene sa iživljavanjem svoje vešto podgrejane paranoje. nasilje koje usledi je prilično explicitno i gadno, mučno, nimalo spektakularno niti cool (a la cinema americano) već naumljeno da u gledaocu izazove gađenje prema ljudima koji su to počinili i pred silama moći koje su ih na to podbunile.
pre nego što se to zahukta, kazals nam u polu-dokumentaristčkom a polu-tornton-vajlderističkom maniru, putem direktnog obraćanja u kameru, opiše stanje u tom selu, prikaže osnovne prinose, strukture moći, mentalitet seljana itsl. i skicira osonovu za kritiku autoriteta, a pre svega katoličke crkve kao legla reakcionarnih, tlačiteljskih, anti-proleterskih, pljačkaških sila satane.
na žalost, njegov angažman –iako hvale vredan, i ideološki ok- vrlo je jednodimenzionalan, providan, explicitan, i kazals troši previše svog (i našeg!) vremena na brbljanje o očiglednostima, što je možda bilo potrebno za prosečnog mexičkog gledaoca tog vremena, ali nije i za današnjeg, nemexičkog, iole sofisticiranog. drugim rečima, film nije baš najlepše ostario, predug je, ne preterano zanimljiv (sav saspens je uništen već na početku kada vidimo posledice ruljinog orgijanja – leševe pobijenih nesrećnika, pre nego što se krene u flešbek), suviše jednostavan i ograničen u svojoj idejnosti tako da se može preporučiti samo uz mnogo ograda.
za razliku od markovića, kazals ne uspeva da portretiše detaljnije likove niti da gledaoca za njih jasno veže, tako da KANOA ima jednu kvazi-objektivnu distancu prema svemu, više kao documentary channel re-enactment nego li kao igrani film sa likovima, dramom, saspensom, itsl. što stvara kod gledaoca distancu prema dešavanjima. ovo je jedan levičarski pamflet koji je, takav kakav je, imao svoju upotrebnu vrednost u vremenu i na mestu gde je nastao, ali njegova današnja vrednost više je arhivarska nego li filmofilska. to jeste jedan efikasan pamflet, posvećen pravednom cilju, ali to nije preterano dobar niti naročito zanimljiv film. marković je, bar u svojim ranim filmovima, uspevao da taj balans izvede mnogo uspešnije.
