***
3
Režija:
Veljko Bulajić
Produkcija:
Jadran film; Croatia Film; Studio Film, Titograd; 1979
Trajanje:
105' (kolor)
Scenario:
Veljko Bulajić, Stevan Bulajić, Ratko Đurović, Bruno di Đeronimo (Bruno di Geronimo)
Direktor fotografije:
Ernest Gregl, Branko Ivatović
Muzika:
Jože Privšek
Šminka:
Halid Redžebašić, Marija Valković, Renato Francola, Ernest Gregl, Kolin Artur (Colin Arthur)
Scenografija
Veljko Despotović
Uloge
Zvonimir Črnko
Vladimir Popović
Ranko Kovačević
Dušica Žegarac
Tanja Bošković
Mate Ergović
Charles Millot
Ivica Pajer
Tanasije Uzunović
ZAPLET: Ruski car Petar III ubijen je zahvaljujući uroti kraljice Katarine i Crkve. Pakao ne može da dozvoli takav poremećaj ravnoteže snaga. S kraja 18. veka, u borbi za vlast između Pakla i Crkve, poprište postaje naizgled beznačajna Crna Gora, a pion u paklenim igrama je Farfa, ubogi đavo (učitelj paklonauke) koga zbog sličnosti sa upravo svrgnutim ruskim carem Vrhovni Sotona šalje u crnogorske planine da se prikazuje kao slavjanski imperator, zaštitnik Crnogoraca, u inkognito-izgnanstvu.
On brzo dobija poverenje lakovernih brđana uz pomoć svojih natprirodnih isceliteljskih moći, ali kako vreme odmiče, oseti iskrenu simpatiju prema pokorenom narodu (donekle i zahvaljujući romansi sa nabujalom seljankom u tumačenju Tanje Bošković).
Donedavno smušeni Farfa ispravlja kičmu i odbija da se pokori turskim izaslanicima i Pravoslavnoj Crkvi jednako kao i svojim nalogodavcima iz Pakla, i čini po svojoj savesti a ne po njihovim komandama, na dobrobit naroda. To ga čini disidentom koga, kao što i naslov kaže, treba ubiti. Crnogorski vlastodršci, uz podršku najvišeg sveštenstva i uz pomoć đavolskih poslanika iz Pakla, svako iz svojih interesa, stavljaju britvu u ruke koje će ovom bundžiji zapečatiti sudbinu...
KRITIKA: Inspiracija za zaplet ovog filma jedinstveni je slučaj prevare u našoj istoriji, a možda i kod drugih naroda, da je neki čovek došao u jednu zemlju, proglasio sebe carem, pa je, kao takav, stao na čelo naroda, a da se ne zna ni ko je ni odakle je. Upravo to se dogodilo u Crnoj Gori 1767. godine. To samo pokazuje da su u balkanskim brdima prisutni potencijali za varijetete horora nezamislive igde drugde.
Zapravo, da sâm Njegoš nije tragao po državnim arhivima mletačke države i zatim, na osnovu tih saznanja, sačinio svoju dramu u stihu 'Lažni car Šćepan Mali', teško da bi neko danas poverovao da je tako nešto moguće: da niotkuda u planinsku zabit dođe neznanac, predstavi se prostodušnom narodu kao izgnani ruski car, a ovi ga prigrle kao svog i daju mu presto.
Crnogorci su isprva posumnjali u izjave lažnog cara, ali većina plemenskih starešina i narod nikako nisu hteli da poveruju u izveštaj ruskog diplomate. Naime, znalo se da je Petar III ubijen po nalogu Katarine II, ali oni su verovali, kako im je stranac rekao, da je nekim čudom izbegao smrt…
U zasluge mu se pripisuje izvesna modernizacija države: suzbijao je zavade među plemenima, strogo kažnjavao krvnu osvetu, formirao prvi stalni sud, gradio puteve, popisivao stanovništvo i imovinu, pa čak i poveo Crnogorce u jednu uspešnu bitku protiv Turaka.
Pošto velikim silama nije odgovaralo jačanje vlasti u Crnoj Gori, skadarski paša Bušatlija poslao je jednog zarobljenika da se lažno predstavi kao begunac od Turaka, i iskoristi istu onu lakovernost koja je Šćepana dovela na presto: Šćepan ga je prihvatio kao svog slugu, a ovaj ga je, prvom zgodnom prilikom, zaklao na spavanju. Sve u svemu, tipična priča sa brdovitog Balkana.
Netipično je, međutim, ono što je od nje u filmskoj verziji urađeno. Crnogorci su sigurno očekivali 'vernu' istorijsku rekonstrukciju 'stvarnih' događaja, uprkos činjenici da autentičnih i pouzdanih dokumenata o Šćepanu nema, a naročito ih nema iz crnogorskih izvora, jer ''dokumenata slabo se kod nas nalazi, jerbo po nedostatku hartije često puta i listovi svetijeh knjiga za fišeke su se upotrebljavali.'' (P.P. Njegoš, 'Predgovor', u: Njegoš, Lažni car Šćepan Mali, dostupan i na internetu, na sajtu 'Projekat Rastko')
Ono što niko nije očekivao jeste film u kome se predanje o ovoj ličnosti i događajima vezanim za njega obilato filuju elementima fantastike i horora, što je dodatno rasrdilo čistunce.
Bulajić u ČOVEKU KOGA TREBA UBITI priziva sile Pakla radi političke alegorije, slično Aleksandru Petroviću u MAJSTORU I MARGARITI (1972) ali, na svu sreću, rezultat je znatno vrednije ostvarenje. ČOVEK... je istinski kuriozitet u kinematografiji bivše Jugoslavije.
Strogo gledano, radi se o crnogorsko-hrvatskoj koprodukciji koja u užegle okvire tadašnje jugoslovenske soc-realističke kinematografije unosi zapadnjačku stilizaciju i dramaturgiju, kao i brojne eksploatacijske i žanrovske elemente dotad neviđene u domaćem filmu. U pitanju je politička alegorija znatno suptilnijih implikacija i većih estetskih dometa od Petrovićeve nemajstorske MARGARITE.
Film je kuriozitet pre svega zbog svojih vrlo razrađenih prizora Pakla, od kojih su neki dostojni vizija Gistava Dorea: proklete duše zatočene su gole, u kavezima, na vatri, obmotane zmijama, a Đavoli ih neprestano bičuju, nabadaju i siluju.
Nadahnuta scenografija Veljka Despotovića izvlači maksimum iz srednjeg budžeta i oživljava jednu od najupečatljivijih vizija Pakla u celokupnoj istoriji pokretnih slika.
Pakao je mračno podzemlje sačinjeno od tamnica i kaveza, sa izolovanim odeljcima za specijalne vrste mučenja specijalnom aparaturom, a đavoli su pretežno prikazani u ljudskom obliku, sa roščićima na čelu.
Vredi istaći ćelavu đavolicu čije krupne grudi štrče iz proreza na fetišističkom kostimu od crne kože. Utegnuta kao neka sadomazohistička maitresse, ona energično bičuje popove u mantijama dok okreću težak točak za podizanje lifta, i grlato viče: ''Vuci! Vucite, crnomantijaši! Niste na zemlji! Vuci!''
U središtu Pakla caruje 'Vrhovni Sotona' (Tanasije Uzunović), na pompeznom prestolu okruženom kipovima demonskih idola, u potpuno crnoj dvorani na čijem podu je iscrtana mapa sveta kao stalni podsetnik dnevnih aktivnosti.
Sotona je muškarac jakih crta lica, naglašene vilice i visokog čela, sa šiljatim ušima i krupnih, izuvijanih roščića (za razliku od glatkih, kakve imaju ostali đavoli). Odeven je u crnu odoru visoke podignute kragne, slično Drakuli u Bedemovoj verziji (Dracula, 1978), a njegovi prsti sa dugim kandžama bez problema na globusu pronalaze Crnu Goru...
ČOVEK KOGA TREBA UBITI ističe se, pored maštovito dizajniranog Pakla i slobodnih scena golotinje, i svojim militantnim antiklerikalizmom, čije su razmere retko viđene i u svetskim okvirima, i mogu se meriti sa Raselovim DEMONIMA (The Devils, 1973), sa kojim, pored žestoke kritike Crkve, deli i neke idejne preokupacije kao i sklonost lascivnim ekscesima.
Crkva je prikazana kao zlo još veće od Pakla, budući da svoje podmukle namere krije iza šećernih preliva 'dobrih namera', mešajući se sve vreme u politiku i državne udare, koristeći doušnike i druge postupke koji se obično povezuju sa strategijom Pakla. Vladika Crne Gore prikazan je kao nemoćni, nesposobni starac, a njegovi poslušnici su špijuni i manipulanti koji će, na kraju, organizovati ubistvo neposlušnog vladara.
Farfa je tek ubogi đavo koji se, kao i Urben Grandije u DEMONIMA, našao između čekića svetovne vlasti i nakovnja crkvene oligarhije.
Svetovna vlast kod Bulajića simbolički je prikazana Paklom - birokratizovanom tamnicom, jedva kompetentnom da održi svoje postojanje, što se vidi već u prvoj sceni u Paklu, gde niži službenik revnosno u debele knjige zavodi pristigli izveštaj, usput tražeći od glasnika da od 'onih dole' zatraži da pošalju više uglja.
---ovo je odlomak iz teksta o ovom filmu, preuzet iz knjige
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave
by Dejan Ognjanović
(NKC, Niš, 2007)
više o ovom filmu, i drugim srpskim hororima, čitajte u knjizi.
inače, zna se ko je ovde za pirateriju zadužen: ČOVJEK KOGA TREBA UBITI može se skinuti sa linkova kod Sina Abraxasovog.
