Devil (2010) John Erick Dowdle ***
Skoro svake godine na filmskom tržištu izađe par naslova koji pokušavaju da na ovaj ili onaj način iscede vodu iz suve drenovine "moderne priče o đavolu". I skoro svaka nosi u sebi arhaičnost i industrijske klišee, koji neumitno vode do fijaska. Kod kritike redovno, kod obične publike ne baš uvek, ali kod fanova uvek. Čast izuzecima, naravno.
Međutim, ne mogu se oteti utisku, da i pored svoje efemernosti, trivijalnosti, providnosti, ovakvi filmovi umeju da budu izuzetno zabavni za gledanje. Takav je slučaj i sa filmom Devil, Shyamalanovog protežea John Erick Dowdlea.
Zaplet je dostojan prosečnog holivudskog blokbastera, što mu dođe ekvivalentno banalnom industrijskom produktu. U epicentru zbivanja imamo pet persona zatočenih u - za naše standarde - prilično komotnom liftu Filadelfijskog nebodera. Policajac, udaljen stotinak metara od nebodera rešava misteriozno samoubistvo, i otkiva da je pokojnik doleteo baš sa zgrade u kojoj se malo pre toga zaglavio lift. Zgodna caka. Pitamo se šta njega vuče prema mestu gde naizgled već kreće delovanje natprirodnih sila. Da imamo posla sa Nečastivim, otkiva nam latino verski fanatik iz obezbeđenja (ne daj Bože da je to neki prosečni Amer), koji naravno jedini vidi neobičan snimak iz lifa. I počinje da diže frku mantrajući na mikrofon nesrećnicima u liftu.
Karakterizacija likova u liftu nije ništa više maštovitija. Kako kreću da umiru, tako nam i autor tendenciozno sugeriše ko je zapravo ubica... ili đavo! Sumnja kruži sa jednog na drugog saputnika, ko buve na bolesnike u institutu za mentalno retardirane. Muzika je do te mere sugestivna, da gledalac prosto poželi bilo kakvu vrstu sintetike, samo da mu ne pripadne muka od onolike psihoanalitične simfonijske orkestracije.
Ne želim previše da ulazim u neke logične pretpostavke, i razbijam elemente fantastike, ali Devil ima previše rupica kroz koje cure pitanja: zašto nije došlo do prekida struje pored onoliko nestručnog drndanja, i zašto se baš za nestanak iste vezuje pojava Nečastivog? I zar velike zgrade nemaju neko dodatno napajanje, i aktiviranje nenoskog osvetljavanja? Koliko vremena treba vatrogascima da izbuše zid, i zašto se jednostavno ne spuste sajlama do nesrećnika? I, možda najbitnije: gde se dede Đavo na kraju?
Međutim, sve ovo bi bilo zabavno, da nam autor na kraju ne nudi hrišćansku patetiku, po kojoj svako pokajanje i priznanje vodi ka iskupljenju duše: i tu Đavo ne može ništa, jer se tu već pita Bog! Aj sad...
