**(*) 3-
evo jednog argentinca čiji me je trejler privukao još sredinom prošle godine kad ga prvi put nađoh negde na netu. početak je dobar: brat i sestra koji se stalno koškaju (naravno!) dolaze u bolnicu da potpišu papire kojima će odobriti da im ćaleta isključe sa mašina pošto je moždano mrtav. međutim, bolećivi sinak vidi ćaletovu fotku iz mladosti, kraj njihove nekadašnje kuće, i reši da prvo ode i poseti tu kuću i 'sazna nešto više o ocu' pre nego što odobri da izvuku utikač. sestra se nećka, ali on je uceni da inače neće da potpiše papir. (naravno, na kraju će o ocu otkriti više nego što bi to želeli…)
oni kreću na put, i usput sinak vidi duh devojčice koji mu iznad točka auta zakači beležnicu sa fotkama i novinskim člancima koji opisuju zločin (ubistvo muža, žene i ćerke im) u jednom starom hotelu. to im ispadne usput, svrate u taj hotel, tokom noći čuju buku iz susedne sobe (gde je bilo klanje pre 20ak godina) i - pobegnu… time počinje niz preplitanja prošlosti i sadašnjosti, duhova i živih, što isprva deluje zabavno, ali vremenom nestaje gledaočeva involviranost kada te metafore ne uspeju da zažive na planu narativa.
konkretnije rečeno, film je pre svega politička parabola o godinama diktature tokom kojih su grdni ljudi NESTALI – tj. bili hapšeni, mučeni i ubijani kao 'subverzivni', i od sredine filma pa nadalje manje ga zanima da priča koherentnu priču a više da se bavi kritikom toga, i dalje koristeći (sve proizvoljnije i neubedljivije) te 'duhove'. duhovi su čas prozračni, čas su materijalni (u par navrata sinak grli i nosi u rukama tu devojčicu – dakle, ona je vrlo materijalna i čvrsta, a ne oblak pare), ali zakonitosti vezane za njihovu pojavu i namere su iritirajuće neodređene tako da film tokom većeg dela svog toka nije jasan po pitanju toga da li naši junaci hitaju da spreče da se zločin PONOVI nad nekim novim, živim ljudima, ili da nekako IZMENE prošlost i spasu one koji su već ubijeni, ili… ŠTA? dakle, poprilična zbrka nastaje u tom sudaru vrlog angažmana i potrebe da se ispriča žanrovska, koherentna i dosledna priča, i u jednom trenu pomislih koliko je marković daleko veštije uspeo da u VEĆ VIĐENOM materijalizuje sličnu politički intoniranu priču o sudaru prošlosti i sadašnjosti, odnosno o dusima prošlosti koji i dan-danas kose žrtve…
ovaj argentinac u tome ne uspeva u potpunosti, i film ostaje polovičan, sa par baš žešće glupih situacija (sinak vidi auto sa otetom curom kako skreće prema napuštenoj fabrici; kreće za njim, iako je sam –sa sestrom- i žgoljav i nenaoružan; parkira auto ispred, ostavlja sestru samu u kolima (!) i sam kreće u fabriku…), ali i sa nekoliko efektnih scena sa duhovima, od kojih je najbolja jedna kada u punom kafeu, naočigled svih, devojku u beloj spavaćici nevidljivi ubica probada i diže 3m uvis. šta ću kad sam sucker za nevidljive ubice koji podižu žrtve do plafona još od NIGHTMARE ON ELM STREETA – nikad toga dosta, a ovde je baš efektno usnimljeno.
znači, zbog mestimično fine jeze, dobre glume, uverljivih likova, pristojne kamere i muzike – ovo se MOŽE pogledati. ne očekujte previše i možda bude OK.
oni kreću na put, i usput sinak vidi duh devojčice koji mu iznad točka auta zakači beležnicu sa fotkama i novinskim člancima koji opisuju zločin (ubistvo muža, žene i ćerke im) u jednom starom hotelu. to im ispadne usput, svrate u taj hotel, tokom noći čuju buku iz susedne sobe (gde je bilo klanje pre 20ak godina) i - pobegnu… time počinje niz preplitanja prošlosti i sadašnjosti, duhova i živih, što isprva deluje zabavno, ali vremenom nestaje gledaočeva involviranost kada te metafore ne uspeju da zažive na planu narativa.
konkretnije rečeno, film je pre svega politička parabola o godinama diktature tokom kojih su grdni ljudi NESTALI – tj. bili hapšeni, mučeni i ubijani kao 'subverzivni', i od sredine filma pa nadalje manje ga zanima da priča koherentnu priču a više da se bavi kritikom toga, i dalje koristeći (sve proizvoljnije i neubedljivije) te 'duhove'. duhovi su čas prozračni, čas su materijalni (u par navrata sinak grli i nosi u rukama tu devojčicu – dakle, ona je vrlo materijalna i čvrsta, a ne oblak pare), ali zakonitosti vezane za njihovu pojavu i namere su iritirajuće neodređene tako da film tokom većeg dela svog toka nije jasan po pitanju toga da li naši junaci hitaju da spreče da se zločin PONOVI nad nekim novim, živim ljudima, ili da nekako IZMENE prošlost i spasu one koji su već ubijeni, ili… ŠTA? dakle, poprilična zbrka nastaje u tom sudaru vrlog angažmana i potrebe da se ispriča žanrovska, koherentna i dosledna priča, i u jednom trenu pomislih koliko je marković daleko veštije uspeo da u VEĆ VIĐENOM materijalizuje sličnu politički intoniranu priču o sudaru prošlosti i sadašnjosti, odnosno o dusima prošlosti koji i dan-danas kose žrtve…ovaj argentinac u tome ne uspeva u potpunosti, i film ostaje polovičan, sa par baš žešće glupih situacija (sinak vidi auto sa otetom curom kako skreće prema napuštenoj fabrici; kreće za njim, iako je sam –sa sestrom- i žgoljav i nenaoružan; parkira auto ispred, ostavlja sestru samu u kolima (!) i sam kreće u fabriku…), ali i sa nekoliko efektnih scena sa duhovima, od kojih je najbolja jedna kada u punom kafeu, naočigled svih, devojku u beloj spavaćici nevidljivi ubica probada i diže 3m uvis. šta ću kad sam sucker za nevidljive ubice koji podižu žrtve do plafona još od NIGHTMARE ON ELM STREETA – nikad toga dosta, a ovde je baš efektno usnimljeno.
znači, zbog mestimično fine jeze, dobre glume, uverljivih likova, pristojne kamere i muzike – ovo se MOŽE pogledati. ne očekujte previše i možda bude OK.
