Početkom jula u Nišu sam učestvovao
na književnoj večeri povodom NINO-nagrađenog romana LUZITANIJA. O tom romanu
sam već ranije pisao na blogu (OVDE)
a ovaj događaj sam najavio OVDE.
A sada, napokon, kad su smirile
strasti (?), okačiću i audio snimak tog razgovora (vidi dole). Inače, sve fotke sa promocije preuzete sa NKC fejsbuk stranice. hvala!
U pogledu posete, nisu se obrukale Nišlije - bilo
je bar 40-ak posetilaca, i dobar deo toga je i kupio knjigu posle večeri. Ipak,
skoro niko u publici nije čitao roman. Veče nije bilo loše a bilo bi bolje da
su osobe u publici -bar neke!- roman već pročitale, umesto što su nagađale,
pretpostavljale, i zapitkivale ono što su odavno mogle da saznaju, da su se
samo malo potrudile.
Veče je proteklo relativno ravno i
neupečatljivo: voditeljica programa je postavljala udžbenička pitanja, pisac je
na njih ravno odgovarao i povremeno čitao odlomke iz romana, dežurni kritičar
je odgovarao to što ga se pitalo, letargična publika je ćutala i slušala... i
tako...
Uostalom, ima raznih utisaka. Npr. evo izveštaja jednog
posetioca koji je bio oduševljen ovim dešavanjem – OVDE.
S druge strane, neki su bili veoma razočarani, recimo jedan čitalac ovog bloga
koji je svoj komentar ostavio ispod najave te večeri na ovom blogu, ali ću ga
citirati u celosti i ovde jer se s njim malo više slažem, a i zato što je
njegov komentar, vrlo fino sročen i obrazložen, možda nekome promakao, a vredi ga pročitati. Dakle:
Vladimir Jovanović, 06. јул 2018. 15:06
Bejah
na promociji, zbog Ognjanovića, tj. zbog tebe Dejane, ne zbog Luzitanije. Moj
je utisak da je atmosfera bila mučna i uštogljena. Organizatori iz NKC-a očito
nemaju sluha za ovakve razgovore. Nemaju sluha za duh vremena u kome se ovakvi
razgovori dešavaju. Organizuju ih nekako eks katedra, kao da okupljaju ljude na
akademska predavanja.
Trebalo je da rasterete razgovor i da puste Ognjanovića i
Atanackovića da pričaju bez posrednika, ili bar uz minimalno učešće istog.
Umesto toga, imali smo posla s moderatorkom koja sa papira sričući čita
spomenarska pitanja tipa: šta vam je, oh vaše spisateljsko visočanstvo, bila
inspiracija za pisanje romana. Ako pitanje nije takvo, onda je nekakvo
dubokoumno, na šta nije ni moguće dati smislen odgovor. U trenucima kada
moderatorka nije čitala pripremljena pitanja (sve cakleći okicama), čitao je
Atanacković iz svoga romana. Odmerenim tonom, iz neboplave upeglane košulje na
kragnu (bio si u pravu Dejane; to je zaista jedan sit, skockan, lepo vaspitan i
zdrav autor anemične književnosti).
Između toga je traljavo filozofirao o nekim
opštim mestima i izokola kritikovao/komentarisao srbijansku dnevnu politiku i
freak-likove koji diktiraju istu. Budući da je moderatorka bila odveć očarana
kobajagi šmekerskom aurom autora romana, Ognjanovića se malo šta pitalo. Jedva
da je uzeo učešća u razgovoru. Bio je to dozlaboga dosadni one man show. Na
kraju su se u razgovor uključilo nekoliko oduševljenih i odavno ocvalih gospođa
iz prvih redova, koje nisu čitale roman, ali su itekako imale mišljenje o istom,
kao i o knjiženstvenosti uopšte. Ali one nisu progovorile pre veleumnog niškog
lumena Sigme, koji je obnarodovao svoje uvide o paralelama između romana i
ovoga te onoga.
Mlađi ljudi su se za to vreme sramežljivo držali po strani, jer
im je valjda posve odbojan taj eks katedra vajb. Može da ih čak navede na krivu
pomisao da nisu dorasli takvoj visokoparnoj diskusiji. Elem, taman kada je
Ognjanović postavio pitanje na temu "autošovinizma" u romanu i kada
je diskusija na tu temu zapretila da se fino rasplamsa, naprasno je ponestalo
vremena, jer radni narod mora da ide kući da odmara...
Sve u svemu, očajno veče
koje me je utvrdilo u ubeđenju da ne želim čitati "Luzitaniju". Ali,
to je samo moj utisak. Cheerleadersice iz prvih redova verovatno su razgrabile
ponuđene primerke romana i misliće o njemu sve najbolje kada ga budu
pročitale.
Ipak,
zašto preporučujem da poslušate ovaj audio snimak?
Kao prvo, u jednom trenutku osetio
sam potrebu da malo uzburkam stvari i
postavim pitanje autoru a propos
njegovog navodnog „autošovinizma“, o čemu se pisalo ovde i onde po netu:
ukratko, zatražio sam njegovo mišljenje o tim optužbama, i eventualno
pojašnjenje tih momenata u njegovoj knjizi koji se kod nekih mogu shvatiti
tako.
Autor je dao izvestan odgovor – koliko
zadovoljavajuć, čućete ako poslušate. Ja bih rekao: moglo je to i bolje i
ubedljivije. Takođe ga je i potkrepio zabavnom ad hominem anegdotom o Slobodanu Antoniću, koji je svojim
tekstom i započeo tu lavinu priča (i šerovanja) oko „kolonijalne
književnosti“ itd.
Drugi razlog da ovo oslušnete jeste da čujete
beslovesna pitanja i komentare tetaka iz publike, od kojih ni nakon sve fame
oko NINO-a krajem prošle i početkom ove godine nijedna od njih, više od pola
godine kasnije, još nije bila pročitala tu knjigu, ali ih to nije sprečilo da
sa nama podele svoje opširne utiske, asocijacije i tokove (ne)svesti potaknute
odlomcima i razgovorom.
Takođe, u isto vreme dok one pričaju, a i šire,
možete slušati MRTVI MUK TIŠINE oko niške omladine, studentarije i tako nekih
mladih osoba koje su došle tu da rade ono za šta ih ovaj sistem od rođenja uspešno
i sve uspešnije priprema: da ćute i slušaju i da ne postavljaju nikakva
pitanja.
Dakle, poslušajte fajl (wav format, 22 mb) koji
možete skinuti OVDE
– pa dajte zatim svoja pitanja, komentare, utiske!
