***
3
Najbolji horor koji videh u
ovoj godini, do sada, zapravo i nije horor. Ili ipak jeste? Svakako ga ne
reklamiraju kao takvog: nema mračan poster niti jezive face na njemu, ni senku
lobanja, krvi, duhova ili čudovišta, a vala i sam naslov ni izdaleka ne
nagoveštava stravu. Pa opet...
...Pa opet, ovaj film
sadrži nekoliko prilično jezivih scena natprirodno-nagoveštavajuće strave od
relativno „tihe“ ali vrlo prijatno-golicave sorte koja baca žmarce niz kičmu
upravo svojim anderstejtmentom, suzdržanošću i realističnošću. Totalna
suprotnost od nažalost skoro nezaobilaznih jump scare duhova koji skakuću po
ekranim današnjih „ghost movies“ i beče vam se u facu svojim izbuljenim očima i
nenormalno preširoko razjapljenim ustima čak i kod navodnih „majstora” poput
precenjenog Flanagana.
Ne, ništa cheesy nalik
tome; zapravo, mogu reći da PERSONAL
SHOPPER prilazi vrlo blizu tome kako zamišljam da duhovi, ako zaista
postoje, mogu da izgledaju i ponašaju se – a da ta suptilnost ipak ne ide u
tolike ekstreme da se sve svodi na to da jedna šibica „sama od sebe“ pređe pola
metra po stolu za sat vremena itsl. Ne!
Ima ovde duha i duhova,
neke i vidimo kao oblačke „pare“ iliti ektoplazme, a jednog, vala, vidimo i u
set-pis prolongiranoj sceni strave koja je nešto najjezivije što sam u skorije
vreme video baš zato što je okružena realističnim ambijentom, likovima i
pričom, unutar konteksta koji nije horor, ali sama scena itekako jeste jeziva i
napeta i čak iznenađujuće žestoka i eksplicitna u svojoj hororičnosti.
Kao što ja to uvek ponekad
kažem, žanr je nekom majka a nekom maćeha; a ponekad ume da bude i jedno i
drugo. Koliko daje – toliko ume i da oduzme, jer već sama najava da gledate
„horor“ film priprema vas na određeni način, uvodi vas u jedna pogodbeni svet
na čija pravila pristajete, dolazite spremni, naoružani... PERSONAL SHOPPER je utoliko efektniji kao horor zato što to nije.
Odnosno, on to jeste zato što (isprva) nije. Pa na kraju (kad se sve sabere) ipak
jeste.
Baš zato namerno izbegavam
da govorim o zapletu, iako ovo nije vrsta filma koja ima twist u uobičajenom
smislu reči – mada ima ambivalentan pančlajn koji, baš kao i onaj u MARTYRS,
može da izaziva različita tumačenja ali je, i izvan njih, naprosto prelepo
izveden i zabavan u svojoj prividnoj kontradiktornosti.
Ukratko, PERSONAL SHOPPER govori o gubitku – o
jednoj usamljenoj mladoj ženi čiji je brat-blizanac umro pre nekoliko meseci od
srčane deformacije koju i sama poseduje (što će reći da je i njena srčka nešto
kao „ticking bomb“) pa sad ona pokušava da ga „prizove“ u njihovoj nekadašnjoj
kući, pustoj i spremnoj za prodaju, dok je frustrirana kako dvosmislenim
„znacima“ da ima nečega posle tako i
prilično nedvosmislenim znacima da nema ničega s ove strane. Naime, njen
(ne)život svodi se na to da za nekakvu nadrkanu „zvezdu“, modelsicu ili glumicu
ili tako nekakvu slavnu personu, kupuje ili, još češće, iznajmljuje fensi
odeždu, torbice, čizmice, nakit i sl. pošto ova nema vremena da se time bakće
(jer neko mora da brine i za gorile u njinom prirodnom habitatu s kojima treba
da se slika i raji predstavlja filantropom) i tako se nalazi u situaciji prepoznatljivoj
velikoj većini današnjeg sveta: da joj skoro sve vreme odlazi na bavljenje
nečim što ne voli i ne zanima je, samo kako bi zaradila pare, koje ne stiže da
potroši na ono što voli jer je procesom njihove zarade iznurena, iscrpljena pa
i zaglupljena...
Usred tog začaranog kruga
zvanog „Ćuti kad bar imam posao, makar kakav, barem račune da imam od čega da
plaćam i familiju od čega da 'ranim“ – u toj egzistenciji žrtvovanoj plaćanju
računa i poreza i nameta i reketa koja se nikad i ne ralizuje kao EGZISTENCIJA
već ostaje poludupasto zatuljena u svitanje zore dana koji nikad neće svanuti –
naša ljupka curica žudi za znakom da bar „s druge strane“ ima života kakav oko
sebe ne vidi i ne oseća... I nekakvi znaci, zaista, i dolaze – ali da li
stvarno s druge strane, ili s ove – to nam se ne kazuje eksplicitno, odnosno i
kad se kaže, to je izvedeno na takav način da je odgovor sve samo ne
nedvosmislen.
A u dobrim pričama o
duhovima tako se to i radi – od „Okretaja
zavrtnja“ preko „Uklete
kuće na brdu“ do Zavodnika
– dvosmislenost je ime igre a
psihologija aktera (ali i čitaoca/gledaoca) jedan je od ključnih faktora u
totalnom učinku i efektu. Takođe, u sva tri klasično-moderna primera, umereno
lagodan tretman vremena/zbivanja je presudan: horor ne valja kad se previše
žuri, strava je najslađa kad autor, što bi reko naš narod, „takes his own sweet
time“ – a uložena pažnja i strpljenje bivaju nagrađeni. Kome se žuri neka
umesto pomenutih autora i dela čita knjige u kojima poglavlja imaju oko 3-4
stranice i neka gleda filmove u kojim kadrovi ne traju duže od 3-4 sekunde.
Ukratko, PERSONAL SHOPPER nije za svakoga: ko
očekuje konvencionalan horor, biće razočaran a možda i ugnjavljen gomilom scena
koje, strogo gledano, nisu horor, mada, ima prilično saspensa i misterije i
usred bela dana, u SMS prepisci koju junakinja započinje sa nepoznatim, možda
onostranim entitetom na svom mobilnom. Doskora je paradigma jezivog
dvosmislenog dijaloga bila zasnovana na krupnim planovima ljudskih lica (npr. u
Umirenoj jagnjadi, između Klaris i
hanibala). LIČNI KUPAC uspeva da bude golicavo-jeziv i intrigantan u scenama
notorne banalnosti u kakvima i sami svaki dan učestvujemo: u razmeni SMS-ova,
odnosno u chatu (ovde: s nepoznatim). Pored toga, ritam je opušten, ne i spor,
ali film nema bombastičan zaplet sa ne znam kakvom akcijom i preokretima i
ubistvima na svakih 15 minuta; uvlači vas polagano, hipnotiše ako se prepustite
njegovom ritmu i deluje kako na površinskom (razumskom) tako i na podsvesnom
nivou.
Važna napomena: ovaj film obavezno gledajte što je glasnije
moguće – ili ga dobro pojačajte, ili metnite slušalice ako gledate u gluvo
doba noći a ne želite da budite ukućane (if any) ali obavezno se prepustite
njegovoj zvučnoj auri. Ja nisam skoro video film čiji me je dizajn zvuka toliko
oduševio – u toj meri da mi je krivo što nisam na vreme uveo i kategoriju
Zlatni Ghoul za zvuk, jer da postoji, ovom filmu bih ga sasvim sigurno dao
idućeg januara! Naime, PERSONAL SHOPPER je
sav u nagoveštajima, u šumovima, u tihim lupkanjima, kapanju vode u kupatilu na
spratu, a naročito u gotovo fetišistički tretiranom krckanju podnih dasaka i ostale drvenarije u staroj, pustoj (or is
it?) kući. Čak i kad/ako budem zaboravio zaplet, likove, rasplet i bilo šta,
ono što će mi od ovog filma zauvek ostati jeste to predivno krckanje dasaka pod
stopalima junakinje u velikoj pustoj kući usred noći – taj soundscape kuće ispunjene pregnatnom tišinom... To me je kupilo već
na prvo gledanje, na nedavnom FEST-u (znači, veliki ekran i zvuk i sve
optimalno i kako treba), a u tome sam uživao i nedavno, kada je film procurio
na net pa sam ga s uživanjem reprizirao (što vrlo retko činim u tako kratkom
razmaku s novijim filmovima).
U većini horora me nasmrt
gnjave one scene u kojima usamljena djeva cunja po praznoj kući uz obavezno „Hello,
is anybody there?“ i kad ih vidim ne samo što mi nisu jezive nego poželim da
metalnom šipkom mlatim reditelja po glavi što me uopšte smara tim klišeom,
uglavnom na predvidive i otrcane načine. E pa, Oliver Asajas je uspeo da me
zavede i oduševi upravo takvim scenama (s tim što naša cura ne kaže „Hello, is
anybody there?“ nego samo ime svog brata...) – praktično je reinventovao horor,
time što ga je vratio u klasičnu formu i što nije brzao, žurio i posezao za
jeftinim efektima, bar ne smesta, nego kad i ako dođe do šoka, on je tempiran
drugim ritmom; ako se desi – desi se tamo gde ga ne očekujete, ili na način na
koji ne očekujete – ukratko, uspeva da izazove žmarce, pa vala (u toj jednoj
žešćoj sceni) i stravu o kakvima 98,6% današnjih „horora“ može samo da sanja.
Malo li je na ovo krizno
vreme?
PS: Vidim u rivjuima na
netu da je popularno mrzeti glavnu glumicu ovog filma Kristen Stjuart zbog toga
što se proslavila u serijalu TWILIGHT. Ja niti sam pratio taj serijal
(suprajz!) niti sam (suprajz!!!) upoznat sa njenim privatnim životom i
eventualnim skandalima (s kim je, gde je, šta je, dal je bila pijana ili
drogirana pred nekim paparacima itsl). Njen vanfilmski prtljag me ne zanima i u
film sam ušao bez ikakve predrasude prema njoj. U ovom KUPCU ona me je kupila
solidno izvedenom ulogom – ne verujem da ću joj dati baš Zlatnog Ghoula, zavisi
od konkurencije ali nije ovo baš vrh vrhova nego tek pristojna, pomalo one-note
performansa koja solidno nosi film. Koga zanima, vredi reći da je Kristen ovde takođe
bila konstantno fetišizovana kroz kameru i da čak izdašno ogoljava svoje lepe
grudi u bar dva navrata, pa je i to nekakva motivacija onima koje nisu kupile
reference na fetišizovanje krckanja dasaka i aluzije na Džejmsa, Džeksonovu i
Ognjanovića!
