ZNAK SATANE

            Prvi maj (odnosno Valpurgijska noć), jedan je od dva glavna "satanistička" praznika u godini (drugi je tzv. Noć veštica, uoči 1. novembra). U Srbiji se Prvi maj redovno praznuje po nekoliko dana, u orgijastičkoj atmosferi, uz obilato prinošenje žrtava (najčešće prasića). Izvorno, radi se o paganskim (keltskim) svetkovinama Baltein i Samhain koje u sebi nisu imale ništa demonsko niti satansko – dok hrišćanski crnomantijaši nisu došli na vlast (zahvaljujući "svetom" Caru Konstantinu, čiji se famozni edikt ove godine gromoglasno slavi po Srbiji). Bilo kako bilo, Srbi vole da slave koješta, a naročito Prvi Maj (Pirot), pa zato evo jednog prigodnog, ovih dana dodatno aktuelnog teksta.

          Naime, još jedan povod za ovo što ispod sledi jeste najnovija treš-tirada od strane tabloida Telegraf, u kome je pre neki dan objavljen đubroviti tekstić krcat neistinama, lažima, falsfikatima i koještarijama, sa senzacionalističkim naslovom: "ORGIJE NA GROBLJU: Srpski političari u satanističkoj porno-sekti"! Ako vam je do sada promakla, ova gomila lupetanja i dalje smrdi onlajn, pa se možete njome načas zabaviti OVDE.

            U pitanju je školski primer diskursa tzv. moralne panike kakvu često nalazimo u dnevnim novinama zarad svakojakih manipulacija – ovog puta povod su bili "satanisti" i "sektaši", sutra će biti homoseksualci, prekosutra ateisti, Jevreji, crnci, ili ko god u datom trenutku bude zanimljiv papet masterima "javnog mnenja". A narod ko narod, prima se na to đubre – što se može jasno videti u komentarima ispod linkovanog teksta – i spremno guta pomije koje mu bezočni drobe.

            Zbog toga, u svrhu zabave ali i poduke (kao što ste na ovom blogu već navikli), ovde plasiram svoj rad pod naslovom "Jezik demonizacije na primeru romana Znak satane". Ovaj rad iznesen je na konferenciji JEZIK, KNJIŽEVNOST, POLITIKA,  koju je Filozofski fakultet u Nišu organizovao  21. 04. 2007. a zatim je objavljen i u zborniku radova sa nje. Moji verniji čitaoci već su mogli da ga, potom, čitaju u zbirci eseja STUDIJA STRAVE; svi ostali sada to najzad mogu ekskluzivno i na ovom blogu. 

JEZIK DEMONIZACIJE NA PRIMERU ROMANA ZNAK SATANE

Apstrakt
Ovaj rad analizira mehanizme demonizacije Drugog iz pozicije vladajućeg sistema vrednosti, a u okvirima popularne kulture. Proučava se način na koji se kroz roman omladinske literature nameće određena ideologija i demonizuje ono što sa njom (navodno) nije u skladu. Zoran Popović, autor romana 'Znak Satane' (Legenda, Čačak, 2002), nastupa sa pozicija tradicionalističkog patrijarhalnog pravoslavnog srpstva, a na njegovom udaru nalaze se neprijatelji u vidu 'sekti',  alternativnih pokreta i učenja, alternativne seksualnosti, pa čak i rok muzičara kao predstavnika životnih stilova neusklađenih sa autorovom (tj. vladajućom) paradigmom. U strategije kojima se Popović služi da bi srpskim adolescentima promovisao poželjni svetonazor spadaju: falsifikovanje činjenica, neznanje, neistine, ali isto tako i književni postupci kao što su: građenje likova, struktura zapleta i dijalozi podređeni promovisanju društveno proskribovanih vrednosti. Uzimajući 'satanizam' za svoju glavnu metu, autor ogoljava ideologiju iza koncepta 'normalnog', odnosno pokazuje 'normalnost' kao ideološki konstrukt. Njegova leksika i idejnost pripadaju diskursu 'moralne panike', pa se roman posmatra u svetlu značenja koje tom terminu daje Kenet Tompson u studiji Moralna panika (Clio, Beograd, 2003).  Masovna kultura se pokazuje kao polje na kome se posebno očigledno razotkrivaju manipulativni potencijali jezika i književnosti stavljenih u službu samo naizgled ideološki 'naivnih' proizvoda kakav je jedan omladinski roman.

            Roman Znak Satane Zorana Popovića tematizuje motiv sekti u Srbiji. Kroz zaplet koji ima odlike kriminalističkog romana, Popović o odabranoj tematici govori koristeći se terminologijom i metodama karakterističnim za diskurs "moralne panike". Ovaj sociološki termin ustanovio je Stenli Koen, koji je, opisujući reakcije medija, javno­sti i predstavnika društvene kontrole na nerede mladih tokom šezdesetih u Britaniji, kazao:

Čini se da su društva s vremena na vreme podložna perio­dima moralne panike. Određeno stanje, događaj, pojedi­nac ili grupa javljaju se, a ubzo potom bivaju označeni kao pretnja društvenim vrednostima i interesima; njihovu pri­rodu masovni mediji predstavljaju na stilizovan i stereoti­pan način; moralne zabrane uspostavljaju urednici, sve­štenici, političari i ostali desničarski orijentisani ljudi; društveno priznati stručnjaci izriču svoje dijagnoze i reše­nja; predlažu se (a još češće im se pribegava) načini reša­vanja problema; to stanje potom nestaje, potiskuje se, ili se pogoršava i postaje očiglednije.

(Stenli Koen, cit. u: Kenet Tompson, Moralna panika (Moral Panics, 1998), Clio, Beograd, 2003. str. 16.)

            Iako je termin moralne panike najpre bio prepoznat u ponašanju medija, diskurs karakterističan za nju može se prepoznati i drugde, uključujući književnost, film, TV serije, itd. Elementi koji, prema Koenovoj definiciji, obeležavaju moralnu paniku jesu:

1. Nešto ili neko definiše se kao pretnja određenim opštim vrednostima ili interesima zajednice.

2. Ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj, stereotipnoj i senzacionalističkoj formi.

3. Naglo raste zabrinutost javnosti.

4. Javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvaranje javnog mnjenja.

5. Panika se povlači ili rezultira društvenim promenama.

            Podrazumeva se pretpostavka da je pretnja upućena nečemu što se smatra svetim ili izuzet­no važnim za društvo. To je pretnja samom društvenom poretku, ili idealizovanoj ("ideološkoj") pred­stavi jednog njegovog dela, kaže Koen, i nastavlja:

Na tu pretnju i njene uzročni­ke gleda se kao na zle "narodne demone" (S. Cohen, 1972), i oni bude snažna osećanja pravičnosti. Veća je verovatno­ća da će se određeni događaji opažati kao velika pretnja i da će podstaći moralnu paniku ukoliko je društvo, ili neki njegov važan deo, u krizi, ili prolazi kroz uznemirujuće promene koje dovode do stresa. Verovatno je da će odgo­vor na takve pretnje biti zahtev za strožom društvenom regulacijom ili kontrolom, kao i povratak "tradicionalnim" vrednostima.

(isto, str. 17.)

            Svi ovi elementi mogu se prepoznati i u srpskom miljeu, na primeru učestalih novinskih napisa o sektama i satanistima koji "kidišu" na temelje pravoslavnog srpstva. U periodu krize i velikih društvenih promena poljuljan je osećaj identiteta, i otud pojačana potreba da se ovaj zacementira i zaštiti od realnih i imaginarnih neprijatelja. Takvo stanje proizvelo je brojne "moralne krstaše" koji u srpskoj štampi pozivaju u boj protiv sekti, izjednačavajući ih sve zajedno sa – satanizmom kao oličenjem zla. U tom smislu, paradigmatičan je napis "Osa nasuprot Luciferu", objavljen u okviru serije tekstova pod zajedničkim naslovom "Satana protiv Srba", u niškim Narodnim novinama, gde se na afirmativan način piše o udruženju OSA (Otadžbinska Srpska Akcija):

OSA je najviše angažovana na suzbijanju satanističkih sekti koje su posebno angažovane na jugu Srbije. Inače, sektama se mogu smatrati sve verske organizacije koje su se odvojile od Hristove crkve. Sektom se zbog toga može smatrati i Katolička crkva, koja se otcepila od Pravoslavnog (ortodoksnog) hrišćanstva.

(Narodne novine, Niš, 04.11.1997.)

            Ovo udruženje se bori protiv "planova skovanih protiv Srbije, i ne samo protiv nje, već i protiv čitavog Pravoslavlja" odnosno "protiv svega lošeg što dolazi sa strane", a glavni cilj mu je "zaštita duhovnosti, morala, veroispovesti, tradicije, i uopšte zaštite sveukupnog identiteta srpstva i pravoslavlja" (Narodne novine, isto,)  Već u ovim kratkim navodima moguće je prepoznati osnovne elemente diskursa moralne panike: osećaj ugroženosti i pretnje većini od strane manjine, koji poprima razmere ksenofobije (ono što je loše uvek dolazi "sa strane", "iz uvoza", "sa Zapada"), senzacionalistički jezik koji se koristi stereotipovima (npr. planovi su "skovani", sekte "haraju", protiv Srba je sâm "Satana"). Otud senzacionalistički naslovi, melodramatičan rečnik i namerno pojačavanje onih eleme­nata priče za koje se smatra da čine vest, radi buđenja osećanja društvene i moralne soli­darnosti u vremenu promene i nesigurnosti, odnosno radi jačanja onog što je Emil Dirkem nazvao "kolektivna savest".

            Posebno je upečatljiva strategija demonizacije koja se sastoji u uopštavanju i izjednačavanju svih neprijatelja tako da svi budu svedeni na jedan isti, satanski činilac. Tako gornji navod govoreći o sektama njima pripaja epitet "satanistička", stvarajući samopodrazumevajuću sintagmu (sa implicitnim značenjem: sve su sekte satanističke). Pravi smisao ovakve strategije vidi se već u sledećoj rečenici, u kojoj se čak i Katolička crkva "može" smatrati sektom, dok se nešto dalje izražava zabrinutost što romska populacija (koju autor u tekstu naziva "Ciganima") sve više odbacuje srpski nastavak prezimena "ić" i priklanja se Islamu. "Ako se taj proces nastavi, mi ćemo vrlo brzo, kaže N.R. u Srbiji imati manje od 50 odsto pravoslavaca." Ni nepotpisani autor teksta, niti njegov sagovornik sakriven iza inicijala, ne objašnjavaju zašto bi u jednom građanskom društvu procenat bilo koje konfesije bio predstavljan u tako apokaliptičnim tonovima.

            Moguć odgovor na to pitanje je u tome što jezik moralne panike (i njoj sledstvene demonizacije) implicira samopodrazumevajuće vrednosti zajednice, a

mediji, ne samo da pokušavaju da se svojoj publici obrate kao sjedinjenom, prirodnom "subjektu" (obraćajući se njenim članovima individualno kao "normalnim" zdra­vorazumskim subjektima koji "ispravno misle") već, kako Votni navodi, novine se još i trude da stvore "idealnu pu­bliku nacionalnih porodičnih jedinica, okruženu pretećom paradom ludaka, stranaca, kriminalaca i perverznja­ka".

(Kenet Tompson, isto, str. 89.)

            Dakle, u ideološkom smislu, ovaj diskurs karakterišu: tradicionalizam, oslanjanje na "proverene" vrednosti ("red, rad i disciplina"), pozivanje na religiju kao na "čuvara morala i identiteta", konformizam, kolektivizam i status quo kao vrline, individualizam kao (potencijalni) greh, a svaka promena kao (potencijalna) opasnost, i paranoično-ksenofobičan odnos prema svemu Drugom, različitom od pretpostavljene homogenosti grupe. 

Jezik koji pogoduje ovakvoj ideologiji odlikuju sledeći postupci.  

1) Česta upotreba bezličnih konstrukcija i pasiva (planovi su "skovani", ali se ne precizira ko ih je i kada skovao, i kako se za njih doznalo). Razlozi: izbegavanje fakata i preciznih navoda (jer iznete tvrdnje najčešće nemaju uporište u njima); izlagač nastupa sa autoritarne, apsolutističke pozicije, kojoj se mora verovati bez činjenica; najzad, ovakvim jezikom, neprijatelj je učinjen amorfnim, neodređenim, i nepreciznost pogoduje stvaranju utiska neopipljivosti i straha. U službi ovoga nalazi se i česta upotreba floskula: "tvrdi se", "smatra se", "kao što se zna", "dobro je poznato", i sl. Skoro nikada se ne navode autoriteti, referentne studije, naslovi članak i studija. Onda kada se koriste citati nečijih izjava, iza njih se kriju inicijali, ili "jedan učesnik", "jedan član sekte"…

2) Stvaranje namerne dvosmislenosti: figurativni jezik koji se, podsvesno, doživljava doslovno. Npr. sekte "haraju", ali se ne kaže kako "haraju", niti koji su rezultati njihovog "haranja" i koga su "poharale"? Razlozi: opasnost po apstraktne vrednosti predstavlja se kao fizička opasnost.

3) Senzacionalistički izbor reči. Npr. "Satana protiv Srba", "sledbenici sumanutog učenja", "red đavola" i sl. Razlog: preuveličavanje ozbiljnosti opasnosti. S ovim u vezi je i sledeće.  

4) U središte pažnje se postavljaju najgori vidovi određenog stanja, koji se zatim žigošu kao tipični i reprezentativni za to stanje. U slučaju moralne panike povodom sekti i navodnog satanizma, ilustrativni su opisi kao: "Oni piju krv mačaka, kokošaka i pasa. Onda se prepuštaju nekontrolisanim seksualnim orgijanjima". (Dejan Vasiljević, "Verske sekte i seks: Velika Zver", Večernje novosti, subota, 07.03.1998.) Razlozi: najveće ocrnjivanje neprijatelja, njegovo svođenje na nivo bestijalnosti, što implicira da je vredan prezrenja (i uništenja).

5) Loša faktografija, direktno suprotna činjenicama, odnosno: blatantne neistine koje se, ipak, iznose sa apsolutističkim autoritetom nespornog fakta. Tako se u navođenom tekstu iz Narodnih novina, tvrdi: "Za propagandu satanističkih ideja u Srbiji zadužena je izdavačka kuća "Ezoterija", koja, pored ostalog, izdaje i list Treće oko." List Treće oko, zapravo, izdaje NIP Kompanija "Novosti" A.D. što se može lako proveriti na sajtu http://www.treceoko.novosti.co.rs ili – na svakom kiosku… 

Svi navedeni elementi diskursa moralne panike mogu se pronaći u romanu Znak Satane. Fabula je organizovana oko centralnog motiva "zabludele ovčice". Imajući u vidu snažno ispoljenu didaktičku nameru romana, motiv "zabludele ovčice" je prikladan za postizanje naravoučenija o zlu koje će snaći sve one koji skrenu sa zacrtanog puta. Glavna junakinja je Tanja, tinejdžerka čija je drugarica Milena zapala u loše društvo, odnosno uvučena je u satanističku sektu gde su počeli da je ucenjuju i izvlače joj novac. "Kazna za izlazak iz tog kruga je – smrt", poručuje opis radnje za zadnje korice knjige. Zbog toga Tanja, prikazana kao detektiv-amater, pokreće svoju istragu o toj sekti, i okuplja grupu prijatelja koji će joj pomoći da drugaricu izbave. Događaji su prikazani iz ugla "sveznajućeg naratora", što je najpogodnija pozicija za prenošenje autoritarnih, neporecivih stavova i komentara, jer dopušta najmanje prostora za ironijsku distancu ili čitaočevu interpretativnu slobodu. Sveznajući narator svojim komentarima i sudovima eksplicitno upućuje čitaoca u poželjnom, nedvosmislenom smeru.

Glavni junaci su prikazani u skladu s tim. Tanja, koja je nosilac pozitivnih vrednosti u romanu, opisana je ovako:

Tanja Vukobrat je u suštini čvrsta i pouzdana devojka koja teško podleže panici. To znaju svi, pa čak i njeni roditelji. Odrasla u stabilnoj porodici, tokom minulih sedamnaest godina nije imala mnogo stresova ni sukoba sa okolinom. Učili su je da ljude prihvata onakve kakvi jesu, kao i da hrišćanski pomogne svakom ko se nađe u nevolji.

(Zoran Popović, Znak Satane, Legenda, Čačak, 2002, str. 25-26.)

            Dva detalja vredi istaći. Prvo, pomaganje ljudima u nevolji ne povezuje se sa opštim principima humanosti, već sa vrlo konkretnom ideologijom, hrišćanskom, kao da samo ona ima tapiju na "pomoć". Drugo, uloga porodice je ključna za formiranje sistema vrednosti individue. Budući da potiče iz sređene porodice, pune razumevanja, i sa implementiranim hrišćanskim vrednostima, Tanja izrasta u plemenitu devojku. To je porodica u kojoj se znaju "red, rad i disciplina": "Subota je po pravilu izuzetan dan u domu Vukobratovih. Porodica je na okupu i tog dana se završavaju poslovi za koje obično nema vremena tokom nedelje. Otac i sin idu u nabavke, a majka i kći započinju veliko spremanje." (isto, str. 35.) Podela poslova je, dakle, izvršena u skladu sa polnim stereotipovima (muškarci kupuju, žene čiste), a implicira se da je "porodica na okupu" baš zato što svako zna svoje mesto. Majka je prikazana u skladu sa stereotipom "čudotvorne majke-hraniteljke" koja, uprkos svojoj profesiji (oftamolog) ne zapostavlja ulogu domaćice: "Uprkos velikim obavezama ona na volšeban način uspeva da podeli vreme između posla i porodice tako da niko ne trpi zbog toga." (isto, str. 26.)

Tanjina drugarica, Milena, nije te sreće: "Nije žurila da stigne kući. Tamo ionako nema nikoga. Otac i majka se preko nedelje uglavnom svađaju, a u tim večitim prepirkama kola se uglavnom lome na njoj. Bili su sebični do te mere da nisu hteli da joj rode brata ili sestru." (isto, str. 63.) Jedan od arhetipskih pokliča moralne panike glasi da propadanje porodičnih vrednosti vodi gubljenju moralne discipline. Kenet Tompson se osvrće na stavove da ljudi, a naročito mladi, ne mogu više da prave razliku izmedu dobra i zla. Lek za to predstavlja povratak skupu osnovnih pravila, kakva su deset božjih zapovesti, koje se mogu proučavati u porodicama i školama.

Sledeći Fukoa, mnoge od ovih analiza tvrde da se moramo saglasiti da je predstava ugrožene i ranjive porodice glavni motiv savremenog društva. Ideologija porodice je u stalnom odbrambenom ratu da bi osudila društvenu i seksualnu raznolikost jedne kulture koja nikako ne može adekvatno da se uklopi u predstave o tradicionalnom načinu ponašanja porodice u kojoj žive roditelji sa decom – situacija u kojoj se danas nalazi manjina građana.

(Tompson, isto, str. 83-84.)

Otac alkoholičar i svadljiva majka nisu pravi moralni uzori za Milenu, što je u vizuri ovog romana čini - pogodnom žrtvom Satane. Istovremeno, svet sekti i satanizma prikazan je na takav način da nema mesta sumnji da su one upotrebljene samo kao pogodan simbol nekih krupnijih zala. Na primer, Popović na više mesta u romanu prolongira oveštale predrasude o rokenrolu kao "satanskoj" muzici i portalu inicijacije u svet droga i satanskih orgija. Jasno svedočanstvo tih "istina" nalazi se u Mileninoj svesci:

Ni jedna reč u njenoj svesci nije bez značenja - prosudio je Miloš i počeo da lista ispočetka. - Na prvih desetak stranica su zabeleške o rok grupama za koje se zna ili se bar nagađa da su u nekakvoj vezi sa satanistima. Pojedine grupe samo koketiraju sa sata­nističkim simbolima da napale i navuku što veći broj klinaca, ali su neke duboko zagazile u kult i napravile pravo bratstvo sa đavolom. KISS na engleskom znači poljubac, ali kažu da je grupi koja nosi to ime KISS - skraćenica za pun naziv koji glasi "Kings in Satan's Service", odnosno "Kraljevi u službi Satane". Isto tako naizgled bezvezni nazivgrupe AC/DC ne znači skraće­nicu za jednosmernu i naizmeničnu struju nego "AntiChrist/Deth (sic!) of Christ" ili "Antihrist/Smrt Hristu". U ­jednoj pesmi grupe LEDD ZEPPELIN, ako se ploča pusti unazad, jasno se razaznaje poruka - "Treba da živiš za Satanu!" Slično je i sa grupama QUEEN, BEE GEES, SEX PISTOLS, BLACK SABATH (sic!) i još nekim. Ništa bolje ne stoji stvar ni sa pevačima Dejvidom Bovijem,­ Ozijem Ozbornom, pa i Mik Džegerom, a odavno je poznata priča da se Džimi Morison 1970. godine oženio iniciranom vešticom, a svadba je održana kao satanistički ritual u kojem su zvanice prizivale Satanu i obredno ispijale krv iz putira. Odmah posle svadbe i Morison se proglasio za veštca (sic!), a godinu dana kasnije je nađen mrtav. Uzrok smrti nije razjašnjen do današnjeg dana.

(isto, str. 54.)

Osnovni princip demonizacije prisutan u navedenom odlomku tiče se proizvoljnog i neznalačkog baratanja faktografijom. Iako autor očigledno loše barata engleskim (umesto "sabbath" on piše "sabath", a umesto "death" on piše "deth"), to ga ne sprečava da ulazi u analize originalnih značenja engleskih imena bendova. Pritom greši čak i u prepisivanju popularnih predrasuda: prema njima KISS navodno znači "Knights In Satan's Service." Dakle, vitezovi (knights), a ne kraljevi (kings). Ne navodi se ni izvor na osnovu kojeg naziv benda AC/DC ne potiče od skraće­nice za jednosmernu i naizmeničnu struju, iako je sam bend tvrdio da je baš ona odabrana kako bi "simbolisala sirovu energiju i izvedbe gonjene snagom."

Autor takođe prolongira nikad dokazanu tezu o satanskim porukama prilikom slušanja ploča unazad, demonizujući pop-rok grupu QUEEN:

Pre mesec ili dva sam iskopao jednu ploču grupe QUEEN i iz zezanja pustio pesmu "Neka drugi jedu prašinu" koja spada medu najpopularnije u istoriji roka. Klinci su načisto odlepili, a naročito kad sam im odsvirao unazad stih sa porukom - "Počni da pušiš marihuanu!" To im se to gura u podsvest i golica skrivene nagone.

(isto, str. 55.)

            Ako kredibilitet autora nije dovoljno podriven nekritičkim prepisivanjem davno opovrgnutih urbanih legendi, koje on plasira kao dokazane istine, onda jeste elementarnim nepoznavanjem materije kojoj sudi: naslov pesme "Another one bites the dust" (koji bi se slobodno mogao prevesti kao "Još jedan je zglajznuo") on netačno "prevodi" kao "Neka drugi jedu prašinu".

            Vredi naglasiti da ova proizvoljna i netačna tumačenja u romanu nemaju ironičnu dimenziju, odnosno ne mogu se pripisati liku koji ih iznosi (Tanjin brat), budući da su izneta autoritativnim tonom nekoga ko je dobro proučio materiju: "Internet je danas bolji od svake policijske kartoteke jer se na njegovim stranicama kriminalci sami reklamiraju," kaže on. Na žalost, za "dokaze" tvrdnji o povezanosti rokenrola i satanizma uzete su upravo grupe koje su oduvek poricale bilo kakvu vezu sa onim što im se pripisivalo.

       Pored "faktografije" zasnovane na glasinama, u navedenom odlomku može se zapaziti i senzacionalističko preterivanje kroz fraze kao što su: "zagazile u kult" i "bratstvo sa đavolom". Tu su i bezlične konstrukcije "zna se ili se bar nagađa", "kažu" (bez preciziranja – ko to kaže?), "odavno je poznata priča". Ovakvim floskulama stvara se privid autentičnosti za niz pogrešnih ili proizvoljno povezanih elemenata (kao što je veza između Morisonovog venčanja i njegove nerazjašnjene smrti). U ideološkom smislu, ovo povezivanje rokenrola i moralne panike, odavno je prepoznato:

Već više od jednog veka postoji panika zbog kriminala, a naročito se aktivnosti mladih predstavljaju kao potencijalno nemoralne, i kao pretnja opšteprihvaćenom načinu života. Prvo džez, a po­tom i rokenrol, proglašeni su za pojave koje mlade vode u promiskuitet i antisocijalno ponašanje.

(Tompson, isto, str. 9.)

            Rokenrol je, u ovom diskursu, simbol životnog stila i vrednosti koje su direktno suprotstavljene tradicionalnom, patrijarhalnom, religioznom, poslušnom, porodičnom životu kojeg autor uzima kao idealnu i nepromenjivu paradigmu. Otud i način na koji se, prilično naivno i neubedljivo, prikazuje rokenrol kao ulaznica u svet satanizma. Sledeći odlomak govori o usponu i padu "Džonija", bubnjara jednog rok-benda:

Nije bila nikakva tajna da se pre početka svakog kocerta stimulisao tako što bi uzeo malo trave ili ekstazija. Na drogu se navlačio postepeno baš kao i većina narkomana, ubeđen da je u stanju da uzima samo onoliko koliko je neophodno. Kasnije se "dizao" sve češće, pre svirke ali i posle svirke, pa čak i onda kad nije bilo nikakve svirke, a "uzleti" su postali sastavni deo iskušenja na koja je sebe stavljao i to u trenucima kad mu je sve polazilo za rukom. Iskušenje je đavolja rabota u šta se ubrzo uverio. Na jednom od svojih brojnih putovanja u Nemačku, gde je svirao sa tamo­šnjim bendovima, navukao se na te droge kao i na grupu satanista koja je vrlo dobro muzicirala i imala sasvim solidan ugled. Ti momci su svoj imidž izgradili negovanjem kulta Satane čija su obeležja bila prisut­na na svim njihovim albumima i koncertima. Džoni je brzo prihvatio njihov način mišljenja. U početku je bio uveren da grupa samo koketira sa đavoljim poslo­vima. Odgojen kao ateista brzo se uklopio u orkestar ali i u navike svojih novih saradnika, pristao je da se na koncertima uživljava u ulogu Belzebuba sa bubnje­vima, ali se u svemu ostalom držao po strani i podsme­vao iz prikrajka. Sve dok ga jedne noći nije sačekala grupa maskiranih napadača, propisno izbubetala i ostavila bez dva zuba. Poruka je glasila: ko pravi pakt sa đavolom, mora da zna da đavo uvek dolazi po svoje! Prelaskom na heroin udvostručila se Džonijeva zavisnost kako prema drogi tako i prema Satani. Nakon samo godinu dana učešća u satanskim rituali­ma rukopoložen je u maga, crnu togu je zamenio crvenom i dobio zadatak da u domovini osnuje novu đavolju podružnicu sa što je moguće većim brojem svojih i sataninih obožavalaca. Džonijevom usponu u krugu satanističke crkve u Nemačkoj doprinelo je i ubistvo jednog bogatog homoseksualca koji je usred priprema obustavio finansiranje njihove nove ploče. (…) Vratio se u Beograd i svojski prionuo na posao. Već nakon nepuna dva meseca osnovao je filijalu nemačke satanističke grupe koju je nazvao "Čuvari pakla". Pokazalo se da na ovaj posao nije gledao samo kao na dokaz odanosti centru, već je u njemu video i solidan izvor prihoda.

(Popović, isto, str. 73-75.)

            Kao što se može videti, identifikacija rok-droga-satanizam izvedena je krajnje eksplicitno, čak i na formalnom nivou, implicitnim poređenjem: "navukao se na te droge kao i na grupu satanista" i "udvostručila se Džonijeva zavisnost kako prema drogi tako i prema Satani." Tu je čak i groteskna slika "Belzebuba sa bubnje­vima", kao deo strategije stvaranja namerne dvosmislenosti: figurativni jezik koji se, podsvesno, doživljava doslovno, i tako svaki bubnjar, po prirodi posla, postaje Đavolov sluga.  Radi naglašavanja Zla kome se bubnjar odaje, autor preko svake mere ponavlja reči "đavo"/"đavolje", "Satana/satanistički": u navedenom odlomku javljaju se čak dvanaest puta. A gde su rokeri, narkomani i satanisti, za ovog autora su odmah iza ugla i homoseksualci, kao još jedno oličenje Drugog, i kao pretnja ustaljenom poretku i njegovim vrednostima.

Najzad, u ovom odlomku se na delu može videti još jedan element diskursa moralne panike, a to je: naglašeno moralizatorstvo, sa nedvosmislenim preporukama i  naravoučenijima: "Iskušenje je đavolja rabota u šta se ubrzo uverio" i "ko pravi pakt sa đavolom, mora da zna da đavo uvek dolazi po svoje!" Paranoja i ksenofobija se ogledaju u ideji "satanizma iz uvoza" ("filijala nemačke satanističke grupe"), a da bi se zamaskirala prava priroda zabrinutosti (za očuvanje apstraktnih vrednosti), potenciraju se vrlo opipljivi, krimogeni elementi pretnje (đavolja podružnica kao "solidan izvor prihoda"). Na kraju, vredi istaći da autor lančanom nizu koji je već uspostavio: rok-droga-homoseksualnost-satanizam dodaje još jednu kariku: ateizam. Sveznajući narator potencira ono što je Džoniju olakšalo da padne u đavolove kandže: "Odgojen kao ateista brzo se uklopio u orkestar ali i u navike svojih novih saradnika." U diskursu moralne panike ateizam se neretko izjednačava sa satanizmom, i vidi se kao podjednaka pretnja tradicionalnim ("hrišćanskim") vrednostima kao i satanističke sekte.

            Sličnu demonizaciju, ali u još ekstremnijem vidu, nalazimo u deonicama koje govore o istoriji satanizma, i njegovom navodnom osnivaču, Alisteru Krouliju (Aleister Crowley). 

Crkvu, kako je oni zovu, osnovao je izvesni Ali­ster Krouli, biseksualac, autor knjige na čijim je strani­cama detaljno opisano prinošenje deteta na žrtvu. Krouli je završio u ludnici, ali je iza sebe ostavio sto­tine hiljada sledbenika od kojih u raznim ritualima samo u Americi svake godine strada više hiljada ljudi. Geslo im je: verujemo u pohlepu i sebičnost! Na toj filozofiji je Kroulijev sledbenik Anton Šandor La Vej utemeljio crkvu i "Satansku bibliju" koja, po uzoru na hrišćansku, ima svoje zapovesti.

(isto, str. 31-32.)

            Svaki sistem najviše mrzi kada se protivnik služi njegovim istim sredstvima: otud je i za autora, koji govori iz pozicije hrišćanskog diskursa, najveće zlo videti da neka "sekta" sebe naziva "crkvom", i da, čak, ima neku svoju "bibliju", odnosno sistem vrednosti i pravila neautorizovanih od strane vladajuće paradigme. Čak i u ovako kratkom odlomku, autor uspeva da smesti čak tri krupne neistine koje se direktno mogu opovrgnuti elementarnom faktografijom. Alister Krouli nije "završio u ludnici", već je umro sasvim čiste svesti, u privatnom hotelu "Nedervud" u Hejstingsu. (Lawrence Sutin, Do What Thou Wilt: A Life of Aleister Crowley, St. Martin's Press, New York, 2000. p. 418.) Tvrdnja da "u Americi svake godine strada više hiljada ljudi" u satanističkim ritualima zasnovana je na urbanoj legendi: FBI je izvršio pomnu istragu tzv. "satanske panike" (eng. Satanic panic) tokom devedestih godina XX veka, i potvrdio da se radi tek o još jednoj moralnoj panici bez uporišta u realnosti. Sličan je slučaj bio u Britaniji, i Tompson se osvrće na njega: "U jednom istraživanju, koje je naložilo Ministarstvo zdravlja 1991, došlo se do zaključka da satani­stičko zlostavljanje ne postoji, a uz to su socijalni radnici i drugi učesnici bili okrivljeni zato što su deci postavljali su­gestivna pitanja i njihove odgovore potom prihvatili kao dokaz." (Tompson, isto, str. 121.) I treća neistina tiče se navodne povezanosti A. La Veja i A. Kroulija, čija učenja nemaju skoro nikakve sličnosti. Štaviše, La Vej je Kroulija smatrao "ovisnikom i pozerom čija su najveća postignuća na polju poezije i planinarenja." (Sutin, isto, p. 423.)  

            Ako sve ovo nije dovoljno za demonizovanje Kroulija, autor nalazi za shodno da apostrofira i njegovo seksualno opredeljenje: "biseksualac". Nešto kasnije u romanu, on kao da shvata da to nije dovoljno ekstremno, pa poseže za ironičnom floskulom "divni razvratnik i homoseksualac." Ova deonica se nalazi u okviru propovedi koju zabludeloj Mileni iznosi Luj, vođa satanističke sekte:

Kad bi ostali nasamo pričao joj je o svom dvogo­dišnjem boravku u San Francisku i o tome šta je sve morao da preturi preko glave pre nego što je rukopo­ložen u Velikog Maga. Naterao je da pročita nekoliko knjiga koje je napisao, kako reče, divni razvratnik i homoseksualac Alister Krouli, prvi ovozemaljski Satanin pastir i čuvar Pandorine kutije kojom će oni - nje­govi sledbenici - uskoro presuditi ovom svetu. Krouli je umro u ludnici, ali oni koji su ga tamo strpali nisu ni pokušali da shvate da se umobolnici svuda oko nas množe kao termiti i uspostavljaju svoje zakone s ove strane žice, a da se u bolničkom azilu nalaze najblistaviji i najkvalitetniji umovi i spasitelji sveta.

(Popović, isto, str. 65.)

            Uprkos neistini o Kroulijevom kraju u ludnici, koju ovde i Satanin sledbenik, Luj, "potvrđuje", njegove reči treba shvatiti u izvrnutom smislu, jer on predstavlja suprotnost svemu "normalnom" u romanu. Stoga, sveznajući pripovedač sugeriše da prava istina nije ono što Luj govori, već obrnuto. Istinu, po njemu, nosi paranoično-ksenofobični diskurs oličen u frazi "umobolnici svuda oko nas množe kao termiti i uspostavljaju svoje zakone", sa neizbežnom implikacijom da takvima mesto i jeste u ludnici.

            U književnom smislu, Znak Satane je slab roman pre svega jer je u njemu sve podređeno simplifikovanoj didaktičkoj poruci. To se samo delimično može opravdati pripadnošću omladinskom romanu, jer to što je namenjen mlađim čitaocima nije opravdanje što su zaplet, likovi i dijalozi žrtvovani zarad pouke koja se svodi na neinformisano prolongiranje predrasuda na kojima se zasniva moralna panika oko "sekti". 

Zaplet je linearan i jednostavan, bez pod-zapleta ili komplikacija, bez misterije, što je za delo koje pokušava da, pored ostalog, bude i kriminalistički roman, ozbiljan propust. "Detektivka" Tanja bez ikakvih problema dolazi do svakog podatka baš onda kada joj zatreba, bez opiranja ili komplikacija nalazi pomoć kod svakoga kome se obrati, i sa vrlo malo truda uspeva da ispuni zadatak, jer joj sve ide na ruku. Ako poželi da nešto otkrije o sekti koja joj zloupotrebljava drugaricu, samo treba da zamoli brata, i on već na internetu nalazi sve "pouzdane" informacije. Ako poželi da se ubaci u sedište sekte, ispostavi se da njen brat poznaje bubnjara, bivšeg satanistu, koji im daje potrebne informacije, i čak im se pridruži da bi izravnao stare račune. Ako im zatreba pomoć "iznutra", zgodno se namesti da je Milenin dečko, zapravo, policijski doušnik ubačen u sektu. Zgodno je i to da Tanja za suseda u zgradi ima policijskog komesara: ona samo treba da ode do njega i sve mu ispriča, i već ima obezbeđenu pomoć policije. Ovako strukturisan zaplet lišen je napetosti: nema misterije oko toga šta se zaista dešava, jer su unapred poznati i zločinci i njihova motivacija, niko od glavnih junaka nema moralnih dilema jer su njihova načela nepokolebiva (tako da ne postoji razvoj likova: oni su sve vreme isti, odnosno tipski) a nema ni saspensa oko izbavljenja Tanjine drugarice budući da je sekta prikazana toliko naivno da grupica tinejdžera zaista i uspeva da je raskrinka.

Ovo potonje je u direktnoj suprotnosti sa senzacionalističkim opisima s početka romana: satanisti koji, navodno, u Americi svake godine ubijaju hiljade ljudi, u Srbiji bivaju raskrinkani od grupice maloletnika. Vođa sekte, Luj, u početku je opisan kao zlokobna i dominantna figura: "Kratko podšišana kosa i visoko čelo nazubljeno dubokim zaliscima isticali su prodorne metalno sive oči koje su ih obuhvatile vojnički čvrstim pogledom spremnim da kazni za svaku neposlušnost" (Popović, 60). Na kraju romana, međutim, ovaj lik sasvim nedosledno pređašnjim opisima, postaje kukavica kako bi ilustrovao moralističku poruku koju autor želi da prenese:

Luj je sve više gubio samopouzdanje. Bes i prkos koji su ga u prvi mah ispunili naglo su počeli da jenjavaju i on je pritisnut poražavajućim činjenicama počeo da shvata da su mu kola opasno krenula nizbrdo. (…) Više nema kud. Ovo je ambis koji neće moći da preskoči. Oteraće ga u mardalj (sic) gde će ga optužiti za rasturanje droge, reketiranje vernika, a po svoj prilici i za silovanje. Svi su ga izdali, uključujući Satanu koji ga je nezasluženo bacio na dno pakla. A odavde nema izlaza zato što su ovaj pakao osmislili ljudi a ne đavo.

(isto, str. 160.) 

            Kao što se može videti, doslednost u odnosu prema žanru, pa čak i prema karakterizaciji likova, žrtvovana je zarad isticanja naravoučenija koje se može svesti na "ko s Đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju". Međutim, ta pouka je učinjena neubedljivom baš stoga što je zasnovana na nizu idejnih i književnih prestupa. Idejni se tiču korišćenja neistina, falsifikata, proizvoljnosti, senzacionalizma, neosnovanih preterivanja i reakcionarne moralnosti. Književni su povezani sa ovima, i ogledaju se u usiljenim dijalozima, nedoslednim likovima, simplifikovanoj strukturi zapleta i nepoštovanju odabranog žanra.

            Ipak, na primeru romana Znak Satane, baš zato što je toliko jednostavan i eksplicitan u iznošenju svoje ideologije, mogu se na delu videti mehanizmi diskursa moralne panike, odnosno demonizacije Drugog. Između svega onoga za šta se smatra da je neuklopivo u okvire patrijarhalno-hrišćanskog diskursa stavlja se znak jednakosti: rokenrol = droga = ateizam = homoseksualnost = kriminal = satanizam. Time se ilustruje teza da je svaki koncept "normalnosti" zapravo ideološki konstrukt, i da se zasniva na isključivanju one vrste ponašanja i njima shodnih vrednosti koje ne ulaze u okvire prihvaćenih, demonizuju se strategijama koje smo pokazali na delu, primerima iz romana Znak Satane.

*     *     *

      Na kraju, podsećam da sam ovde već kačio skenove nekih veoma rečitih primera novinske eksploatacije "moralne panike" o navodnoj pretnji koju sekte (a naročito satanisti) donose, uključujući tu i članke koje sam citirao u gornjem radu. Evo ih ovde: Sekte: SATANIZAM među Srbima (2) i ovde: SATANIZAM među Srbima (3): Dragoš Kalajić s one strane DUGE.

Srećni praznici!