HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014)

 ***(*)       

 3+ 

            Dezerter beži iz ratnog Sarajeva – u Mađarsku. Malo čudna putanja, ali dobro: valjda je i toga bilo. Tamo ga ubrzo zaposle na crno kao ispomoć u hitnoj pomoći, gde postane asistent grupici ciničnih, sebičnih, politički nekorektnih lekara kojima je spasavanje ljudskih života poslednja stvar na pameti. 

Kako se ispostavlja, u određenim slučajevima, zahvaljujući biznisu sa mutnim mrtvozornikom, ljudi su vredniji mrtvi nego živi. Iako nevoljno, pridruži im se u nizu slikovitih nedela kako bi zaradio dovoljno para da može i svoju ljubu, bolničarku u Sarajevu, da prebaci u Mađarsku specijalnom šemom, vozilom koje iz Sarajeva izvozi leševe...

            Kad bismo cepidlačili, mogli bismo se upitati: kojoj od tri zaraćene grupacije iz Sarajeva pripada naš glavni junak? Zove se Milan. Reklo bi se: srpsko ime. Na početku ga vidimo u uniformi koja najviše liči na onu iz JNA (mada, u to vreme, a naročito na početku rata, svako je nosio svašta, pa to nije po sebi dokaz bilo čega). Ali, ako je naš Milan Srbin, kako onda shvatiti to što u javljanju svojoj curi on telefonom kaže da je pobegao iz rata zato što "nije mogao ubiti jednog četnika"?

            Da li je bilo muslimana s imenom Milan? A možda je Hrvat? Hmmm... Njegova cura radi u bolnici usred bombardovanog Sarajeva. Dakle – mora biti muslimanka? Ah, tko bi to znao. Izgleda da research ovog filma nije zalazio tako duboko, ili ove finese (zbog kojih stotine hiljada ljudi izgiboše bezveze) nisu smatrali važnim. 

S druge strane, junački su se potrudili da njihovi, mađarski glumci u nekoliko scena govore srpski/hrvatski sa popriličnim uspehom: naravno da će ovdašnji gledalac osetiti da to nisu nejtiv spikeri, namirisaće da nisu naši, ali izgovor je sasvim solidan za strance, i nije ni blizu uvredljivom brukanju Džontra Volte u KILLING SEASON (2013). Svakako to više liči na srpski nego ono što svojim govornim aparatom izbacuje naš "prestolonaslednik".

            No, ako apstrahujemo ove zamerke, sve ostalo vezano za HEAVENLY SHIFT je izrazito pohvalno i pažnje vredno, čak i ako filmu ne dajemo popust zato što je debitantski, te mu zato ovog puta gledam kroz prste i ipak dajem Gulov Pečat. Naime, u pitanju je odlična crna komedija od sorte kakvu samo filmofilski Euro-krem može da pruži, a Mađari su naročito podobni za ovakav dead-pan.

            Milan je, dakle, amalgam – SrboHrvoMusli – ukratko, Jugosloven, naivčina, nevinašce koje iz tiganja Sarajeva upada u vatru nominalno civilizovane europske Mađarske, samo da bi tamo spoznao relativnost državnih i srodnih granica, jer i tamo zatiče bezobzirnost, amoral, poroke, dekadenciju i postkomunističku neljudskost koja je, istina, pokrivena glazurom "zapadnih vrednosti" (ipak tu nema klanja i puškaranja na ulicama), ali je zato, iza tankog vela, i ovde čovek čoveku vuk – onda kada nije svinja!

            Za pohvalu je istančani pristup reditelja Marka Bodžara koji uspeva da pronađe pravu meru u nečemu što je, u trapavijim (čitaj: balkanskim!) rukama moglo da se izvrgne u Bosanski kotao, bućkuriš svega i svačega. Umesto toga, HEAVENLY SHIFT vešto balansira na žici i pronalazi pravi ton za priču koja se dotiče stvarnosti toliko blisko da je to, zapravo, neprijatno. Traljavost, neažurnost, nesposobnost i nezainteresovanost službe hitne pomoći je, nažalost, nešto s čime sam se direktno suočavao prošle godine, dok se moj otac četiri meseca (bezuspešno) borio za život, a verujem da će i mnogom ovdašnjem gledaocu ovaj film delovati previše prepoznatljivo, imao on ili nemao bliske susrete s našim "zdravstvom".

            Bodžar ovde secira neke akutne tačke svog društva: jaz između generacija, rasizam i neonacizam, kontroverzni biznismeni i njihove mutne radnje, narkomanija itd. Pred kraj, istina, groteska ode u ekstreme tarantinovskih razmera, naročito kad se u dešavanja uključi jedan samurajski mač – ali to biva na sasvim drugi način nego u DER SAMURAI! 

Valjda je reditelj osetio potrebu da publici pruži i nešto eksplozivnije zabave veće od života sa svom tom wtf akcijom, probodenim ljudima, jurnjavom ulicama u vozilu bez vozača itsl. Srećom, to se sve, mudro i nadahnuto, vrati u pakao Života, u odličnoj završnoj sceni koja će gledaocu iz ex-Yu imponovati još i više nego bilo kom drugom… Divno, mračno, tužnosmešno, sa knedlom u grlu…

            Kao što fotke pokazuju, fotografija je izvanredna: ogroman deo filma dešava se noću, ali osvetljenje je vrhunsko i puno kolorita koji ne ulepšava korumpiranu stvarnost, ne zaslađuje je vć ističe, ali tako da se sve prati s uživanjem (u kontrastu sa rumunskim i ex-Yu nakazno "realističkim" insistiranjem na kvazidokumentarizmu).  

Glavni glumci su savršeno pogođeni, a naročito cinični doktor i ladan-ko-špricer vozač: slikovite fizionomije, savršena mikrogluma i isporuka vickastih dijaloga – komedijski tajming doveden do perfekcije o kakvoj današnji "domaći" filmovi mogu samo da sanjaju. Muzika je takođe odlična, čak je i dizajn špice veoma dopadljiv, i ukratko, HEAVENLY SHIFT funkcioniše na skoro svakom nivou svog postojanja pa je zato ovo bio naslov kome smo mi iz žirija na Grosmanu bez problema, jednoglasno, dali nagradu za najbolji film festivala.

            Ne, nema ga na netu trenutno; moraćete da se malo strpite, ali upamtite ovaj naslov – sasvim sigurno će biti na mojoj top-10 godišnjoj listi. Za sada mi je i u top-5.