Od avgusta 2003. do jula 2004. bio sam u Americi kao stipendista programa JFDP (Junior Faculty Development Program) koji realizuju American Councils. Ovo je peti deo izveštaja sa tog boravka - u kome se opisuju kulturna i socijalna zbitija kojima sam prisustvovao, konkretno:
-kako se ponašao, a šta je pevušio slavuj žižek meni na uvce;
-kako je izgledalo predavanje done haravej o njenim kučićima, i šta se sve ovde naziva fancy cateringom;
-znaju li berklijanci da naprave dobar roštilj?
-šta se jelo, a šta pričalo na prijemu u Slavic institutu;
-kako je izgledalo pretpremijerno gledanje rimejka TEXAŠKOG MASAKRA sa 700-ak komada berklijevske omladine.
ŽIŽEK, I OSTALI
U sredu, 1.X 2003., Slavoj Žižek je održao žvaku u Dwinelle Hallu, u Berkliju. Naravno, bio sam tamo.
Čovek je bio na proputovanju, dan ranije je nešto kenjao u San Francisku, a ovde je došao da oduži dug pošto je Berkli pre nekoliko godina ispalio za neki obećani pa u zadnji čas odloženi kurs.
Pre predavanja (u 17 h) išao sam u poštu i poslao Dimzelu knjigu koju mi je trazio (THE FERMATA) - poštarina ispade koliko i sama knjiga, 12$. Istom prilikom sam saznao da najjeftiniji način slanja 50 kila knjiga, brodom, stizanje za 6 nedjelja na odredište, košta (bez osiguranja) oko 20 $, što je sasvim prihvatljivo (samo ako to sa osiguranjem nije neka caka, i ako mi ne povećava grdno šanse da se pošiljka izgubi)... Sa osiguranjem je 48 $. Potom sam malo detaljnije skenirao knjižaru prekoputa, specijalizovanu za muziku i muzičke stvari, ali i sa nehumano širokim izborom časopisa svih vrsta i žanrova kakav još nigde, u ovom obimu, nisam video (od širokog raspona pornografije, preko svih bitnijih filmskih časopisa, ama baš svakog bitnog horror casopisa ukljucujuci tu i engleske, pa preko muzičkih, modnih, kulturnoumetničkih /napr. KITCHEN SINK, itsl./, raznih fanzina itd.). Tu sam se majao skoro 2 sata, ali ništa nisam kupio, samo sam pokupio časopise koje dele džabe (što volim raskoš-zemlju, u kojoj imaš ovako velik izbor 'časopisa' za Dž!) - zbog najava lokalnih kulturnih dešavanja, i zbog intervjua sa Polanikom u jednom od njih.
Na mesto dešavanja stigao sam u 16.55, i sva mesta za sedenje i stajanje bila su već zazuzeta. Nije ni čudo, kad su ovakvo ime doveli da priča u običnoj učionici dimenzija i standarda približnih prosečnoj srpskoj. Mnogi su već sedeli na podu. Ja taj običaj još nisam preuzeo, iako je ovde najnormalnija stvar - delom iz principa, a delom jer sam bio u svetlim pantalonama. Umesto toga, sedoh na ivicu jedne izvrnute klupe oko i ispod koje su ljudi već sedeli/stajali. To je bilo ne samo udobno i zgodno (u poređenju sa stajanjem naročito!), nego i zbog činjenice da sam s tog mesta imao jasan osmatrački nezaklonjen pogled u Žižeka, koji je ubrzo seo na oko 3 m odatle.
Žižek je punačak, mada ne baš debeo. Ima bradu. Nosio je sasvim običnu plavu košulju koju je vrlo često 'čupkao' tj. povlačio, kao da se lepi za njega - ali nisam siguran da li je zato što se mnogo znoji (na čelu mu se nije video znoj) ili pre kao neki nesvesni nervozni tik (jer sve vreme je povlačio jedno isto mesto). Potonja opcija mi je bila zabavna kod čoveka koji je toliko upućen u psihoanalizu, a opet je žrtva tako drastičnih (nesvesnih) pokreta. Na sličan polunervozan način često je pomerao pramen kose sa čela. Uopšte, ima naglašenu mimiku, sa naglim pokretima ruku i glave, tako da mi se u početku činio kao nervozan tremaroš koji nije najbolje pripremio izlaganje. No, to je bila samo prvobitna impresija, dok je vadio papire i pripremao se: kad je počeo da govori, ubrzo se pomolio um vredan slušanja. (Usput, njegov engl. rečnik je prilično bogat, ali mu je zato izgovor užasno tarzanski, kao da ga je učio u školi za srpske političare, sa vrlo tvrrrdim 'R', 'D' /umesto 'the'/, i naravno da nije preterano fluidan, mada je u suštini više nego passable, i čak na neki barbarogenijski način šarmantan. Pored toga, on šuška pri govoru, što je još jedna zabavna usputna psihoanalitička opaska...)
Naslov priče je glasio nešto kao 'Gilles Deleuze as a Hegelian Theorist of Castration', ili tako nekako (Kastracija kao delezovska teorija Hegela? Delez kao teoretičar Hegelove kastracije?...). Na svu sreću, poneo sam papir i olovku, i beležio sam čitav tok priče u onoj meri u kojoj sam bio u stanju da je pratim. Ali moram da se ogradim i ukažem na pojedine ograničavajuće okolnosti ovog izveštaja:
1. Ja Deleza nisam čitao, i iz druge ruke imam krajnje mutnu predstavu o tome čime se bavio. O Hegelu znam ono što sam u školi (filozofija i marxizam) i na faxu (sociologija) učio, a budući da me on kao mislilac nimalo ne zanima, imam samo prilično uopštenu predstavu o njemu. Ukratko, falio mi je potpuni historijski i teoretski kontext za puno razumevanje cele priče.
2. Uvek imam problem da skontam žvaku (poput ove) koja se sastoji od previše apstraktnih termina: to je prosto način na koji moj ograničeni um funkcioniše, i ako te reči nisu utemeljene u konkretnim primerima, često ostanu u obliku pare, bez materijalizacije u mom umu. Na svu sreću, Žižek je uglavnom potkrepljivao svoju priču anegdotama i ilustracijama, ali i pored toga, jedan deo je prosto prošao pored mene.
3. Govorio je vrlo brzo jer je očito imao mnogo toga da kaže u ograničenom vremenu, što je u spoju sa njegovim akcentom dodatno uticalo da ne pohvatam baš sve konce u izlaganju koje ionako nije bilo onoliko (anglosaxonski) precizno i organizovano kako ja to volim.
Enivej, evo kako je to izgledalo.
Počeo je sa anegdotom: kad je njegova stranka (u Sloveniji) izgubila na izborima, protivnici su mu ponudili mesto ministra kulture, što je on odbio - jer je bio zainteresovan samo za dva: MUP i tajna policija. Takođe, kad im je izrazio bojazan da više neće moći da -u novoj demokratiji- ima odrešene ruke kao nekad da uklanja protivnike, šapnuli su mu 'Ma može, može...' Odmah se izvinio što će njegovo izlaganje biti sadržajno i možda pomalo 'teško' za praćenje, jer je on protivnik bla-bla-truć vrste 'predavanja' koja se sastoje iz uopštenih zvaka, nategnutih anegdota i viceva, i anti-američkih-vladinih tirada sa ponekom žaokom ka novoj levici, radi ravnoteže. Time je odmah zaradio poene kod mene, iako se posle pokazalo da je sasvim uspešno uklopio pošalice u to što je govorio, bez da viceve pretvori u glavni sadržaj priče.
Pokazao se kao veliki obožavalac Deleza, iako hardcore delezovci osporavaju njegova tumačenja Deleza. Ukazao je na 'possibility for D's strategies to be co-opted' (japi koji u metrou čita njegov /uslovno, antijapijevski/ Uvod u filozofiju - i koji nije toliko inkongruentan prizor kako izgleda, jer ovaj u njegovim strategijama može da prepozna brojne svoje: shifting identities, fluidity, cyborgs, etc.), ali se stoga postavlja pitanje da li je D. 'theorist of resistance' (ako ga oni protiv kojih se bori mogu shvatati kao svoga). 'Multitudes of option, of possibility, of democracy.../ are not liberating but sterile, 'cause they have no causal power.'
Onda se bacio na pokušaje stvaranja veštacke inteligencije kod mašina, naveo primer miša kome su u nekom experimentu ugradili, praktično, daljinsku kontrolu (čip u mozgu koji upravlja njegovim kretanjem), kazao da bi on baš voleo da njemu tako nešto ugrade jer se pita kako bi se osećao - da li bi tuđu komandu uopšte percipirao kao stranu, i odupirao se njoj, ili je ne bi ni doživljavao kao nešto što dolazi izvan njega, i mislio bi da se kreće potpuno slobodno. Šta je stvarno TVOJA želja?... Koordinante fetišizma treba pomeriti jer se sve sa stvari pomera ka virtuelnom, nematerijalnom, pa time sveprisutnom i svemoćnom. Jezik je uporedio sa aparatom za dijalizu -nematerijalnom 'mašinom' koja omogućava naše postojanje.
Potom se usredsredio na koncept postajanja (becoming), vs. History. Protivnik je tumačenja (istorijskog) kontexta i preduslova kao objašnjenja pojava, i govorio o Postajanju ne u istorijskom već u 'filozofskom' vremenu. 'Philosophical time crosscuts History... Becoming cannot be reduced to its causes... You leave pre-conditions in order to become... Present attempts at liberation short-circuit to previous similar attempts... Contextualization cannot explain an event - the work of art provides the real context of an historical event...'
(Za ovo poslednje je naveo primer nj. kolega sa zapada koji su došli u bivše Yu republike, i NIŠTA nisu videli niti shvatili: umesto da su pogledali filmove nastale u pred/ratnim godinama, i sve bi im bilo jasnije.) Sve je to super, i u ogromnoj meri se slažem (mada kontext ne bih toliko extremistički zapostavio, jer on je ipak okidač, tanko mesto u tkivu ili slaba karika u lancu istorije koju Postajanje koristi da se probije), ali mi je malo problematičan primer da se Ruska Okto. Revolucija poslužila takvom istorijskom prečicom da iskoristi istu energiju koja je sto i kusur godina ranije pokrenula francusku. Hm?
Nešto malo je pomenuo problem moderne države koja a) želi da legitimiše razvoj i upotrebu novih tehnologija, ali b) blokira etičke konsekvence tih novih tehnologija i insistira na očuvanju tradicionalnih vrednosti (koje postaju sve više zastarele). Na tome se nije mnogo zadržao (mnoge stranice svog pripremljenog izlaganja je preskakao). Bacio se na pošalicu za koju je mislio da je highly appropriate u ovom gay-friendly kraju, naime, da se mnogi filozofi bave sa 'intellectual buggery' (anally penetrating each other/'s philosophy/ and thus creating 'monsters' of interpretation & new views). Začudo, u prepunoj učionici (recimo da je bilo 100ak ljudi unutra!), niko se nije nasmejao na Žižekove pokušaje da kao vrstu vica prikaže ideju Deleza koji zguza prca Kanta ili Hegela (siguran sam da bi se, na isti ovaj 'fazon', u amfietatru niškog Filfaka prolomio glasan smeh i aplauz). Kasnije je iskazao još nekoliko polit. nekorektnih anti-gay pošalica koje su naišle na sliččnu prođu kod publike (uglavnom zatečene, zbunjene). Po Žižeku, Delez ne želi da analno penetrira Hegela, 'he's staging scenes in which other philosophers perform buggery on Hegel.'
Dao je 1 recept koji zvuči realtivno pametno: da bi spoznao šta je transcendencija, pretvori prepreku za percepciju u Stvar po Sebi, i vidi šta će da ispadne. Ako dobro shvatam, ono što se čini da sprečava prodor u nekom pravcu govori mnogo o samom odredištu, ili je čak ono samo, zamaskirano? Na pr. kod Kafke, 'Transcendence /The Unknownable/ is just an alibi, a reversal of desire.' (?) Ako sam ovo dobro shvatio, onda je ovde sam sebi uskočio u usta, uprostivši nešto daleko komplexnije, što je sveo na neku vrstu uzroka/preduslova (kojeg psihoanaliza pretpostavlja svakome, pa tako i Kafki). Da li je stvarno hteo da kaže da su u korenu Kafkinih žudnji za transcendencijom, za prodiranjem (he he...) u Zamak, u Zakon, u Krajnji Sud... njegove uglavnom neostvarene i komplikovane ljubavne afere, odnosno telesna žudnja? Hteo sam o ovome da ga pitam posle predavanja, ali ispade da nije bilo vremena za to.
Kao suštinski, kvintesencijalni Delezov text preporučio je 'Whom does one recognize as a structuralist?'
Konaćno se bacio na kastraciju u pomalo zbrzanoj završnici, kad je shvatio koliko mu je malo vremena ostalo: simbolička kastracija o kojoj on govori je 'organ without body... deterritorialization, liberating gap which overcomes sterility...' 'Price of power is alienation', u smislu da tvoja moć zavisi od spoljnih obeležja- uniforma, značka, zastava, itsl. Rana prethodi postojanju, svest o svojoj telesnoj i dr. ograničenosti i nemoći, smrtnosti itd. je imanentna, i u tom smislu smo, valjda, svi mi pomalo kastrirani. Njegova iduća knjiga zove se ORGANS WITHOUT BODIES. Preporučio je da nju kupimo da bismo bolje shvatili ono preko čega je ovde morao da pretrči.
I to beše to- 100ak minuta guste priče. Oko 18.40 h dođe vreme i za pitanja, i prvi tip iz publike, iznenađujuće, pita šta misli o novom LAIBACHu. Žižek kaže da je razočaran, iako mu je njihov vođa (bio?) prijatelj. Kaže da su sad oni postali nezadovoljni svojim mestom u istoriji slovenačke nezavisnosti, tj. žele za sebe status prvoboraca itsl. Dok Žižek, naprotiv, misli da bi pravi potez bio da njihova Neue Slovenische fiktivna država javno prekine diplomatske odnose sa današnjom Slovenijom (u znak protesta zbog onog u šta se ova pretvorila). Takođe je razočaran što više nemaju oreol opasnih momaka već se na konferencijama za štampu i u intervjuima takoreći izvinjavaju za koketiranje sa fašizmom, anti-feminizmom i anti-demokratizmom, i priznaju da su se samo 'igrali' time, 'šalili se', itsl. (kao, ma ne, ne bojte se nas, mi smo dobri momci, liberalni, demokrate u duši itsl.). Nedostaje mu vreme kad su izjavljivali stvari poput ove (na pitanje šta misle o natpisu In God we trust na USA $): 'We believe in god, but we don't trust him'; ili, kad se vođa Laibacha, na proslavi 5 godina slovenačke nezavisnosti, pred svim tim političarima i kardinalima i kurcima, pojavio u beloj kasapskoj kecelji poprskanoj 'krvlju', i s velikim nožem, i kazao: 'Don'te ba afraid of the Devil - he is just a goat: we slaughtered him, and are having him for dinner tonight.' To je po Žižeku poslednji put kad je Laibach bio onaj pravi, stari, ljuti Laibach.
Pored ovih izjava, još nekoliko puta u izlaganju je iskazivao simpatije prema totalitarcima, narocito prema Lenjinu (recimo, kaže da se rukovao sa osobom koja je poznavala i rukovala se sa Hitlerom: 'If only I could meet someone who shook hands with Lenin, I would die a happy man!').
Sve u svemu, šteta je što ga je moderator sve vreme požurivao (izgleda da su morali negde da idu u 19h), pa je em Žižek žurio sa pričom, em nije bilo vremena za sve zainteresovane da postave pitanja.
Odatle požurih na projekciju -200ak metara dalje- dokumentarca THE TRIALS OF HENRY KISSINGER, o umešanosti američke administracije u najprljavije i najpodmuklije rabote u Vijetnamu, Kambodži, Tajlandu, i u prevratu u Čileu (mada sam razočaran kako je Čile obrađen: sve vreme su posvetili atentatu na nekog čileanskog generala koji im je bio smetnja, a premalo samom svrgavanju demokr. izabranog predsednika i dovodenju diktatora marionete - sve ovo je bolje obradio Ken Loach u svojih 10 minuta u 11'09'01 - September 11.)
Osvrnuću se ukratko na još par zbitija kojima sam prisustvovao.
Prva 'intelektualna veličina' čijem predavanju sam prisustvovao bila je Donna Harraway, negde sredinom septembra. Nisam ništa od nje ranije čitao, mada sam nailazio na njeno ime u kontextu nekih modernih isprđivanja o postmod-telima, kiborzima, mutacijama, falusima, ženama, itsl. Činilo mi se, iz nekog razloga, da to treba odslušati. Dodatni motiv da odem na to zbitije bio je obećani catering, navodno najbolji/najčuveniji u kraju [po rečima, moje mentorke, Julie Bader, koju od tada videh na svakoj zakusci u kampusu, pa verujem da žena zna šta je dobra hrana: ona se ne stidi, i baš onako srpski krcka sve što nađe na stolovima, pa i na taj način shvatih da se ne zeza sa svojim insistiranjem da slobodno donosimo hranu na njene časove...].
To je bilo nekog četvrtka, u 19h, tako da na tu priču odosmo pravo sa njenog časa, čoporativno. Ako ništa drugo, bar nisam morao da lutam i tražim zgradu/prostoriju, budući da u ovoj do sad nisam bio. Prostorija je u stvari čitaonica neke od biblioteka, prelepo uređena, sve drvenarija, ovo-ono, milina pretpostavljam za samoću i čitanje= mada, kad mi tamo stigosmo, prostorija je bila već natrpana. Stvarno ne znam koji je qrac ovim Amerima, stalno ova predavanja meću u jezivo male prostorije umesto u amfiteatre itsl. sale?! Već su se delile poslednje vanredne stolice na sklapanje, i ja zgrabih jednu te zauzeh jedino iole pristojno mesto u rulji ne previše daleko od govornice. Iznad 'bine' je još 1 nivo biblioteke, neka vrsta terase/balkona, sa koga su mnogi takođe gledali/slušali koliko se moglo.
Samo predavanje je ispalo tesko razočarenje, čak i dolazeći od jedne feministkinje: pretpostavljam da ih, ipak, ima i boljih/pametnijih? Kuku! Tema je bila nešto kao 'Dogs, Men and Technoculture', ali se gotovo isključivo bavilo sa prva 2 imenovana [tj, ništa techno]. Preko 50% 'predavanja' sastojalo se od privatnih anegdota o njenim [i tuđim] kučićima, a sve ilustracije sa video bima bile su karikature/humorističke vinjete koje, po sebi, i nisu bile tako loše, samo što nisu imale skoro nikakve veze sa temom. Ako je neke teme uopšte bilo? Jer, call me dumb & silly & hungry & luscious-catering-expectant, ali ja nikakvo vezivno tkivo u tom njenom ramblingu ne spazih, nikakvu temu, tok misli, nikakav A koji vodi do nekog B i posledično do C. Navrat-nanos kenjaža, totalno informalna, sa mnoštvom pošalica i 'fazona'= publika se dobro zabavljala, glasno smejala i aplaudirala, a i sama Dona nije za tim zaostajala, budući da se i sama glasno smejala sopstvenim provalama.
E, sad, glupe reči i glupa slova ne mogu da prenesu/opišu taj smeh, zbog čega iskreno patim, jer bih voleo da to mogu da zabeležim. Grlen, dubok i neopisivo sirov. Kad sam ga prvi put čuo, bio sam zabezeknut: jebote, da je neki militantno-mizoginični Montipajtonovac hteo da krajnje politički nekorektno do bola surovo iskarikira muškobanjastu ženu - ne bi našao bolji 'smeh'. Na granici retardiranosti, totalno hillbilly. Ne pada mi na pamet onomatopeja koja iole blizu prilazi tome = gni gni gni, ili grarh-ah-ah su krajnje daleki odjeci. U-hu-hu-huu? Dubok, skoro iz samih pluća, a ne iz grla. Sve vreme se tako smejala. Pretpostavljam da bi ovakav smeh kod nekog od uličara na Telegraph Streetu bio još 1 od dokaza njegove retardacije i zasluženo inferiorne pozicije; u njenom slučaju, to je verovatno znak nekonvencionalnosti i neinhibiranosti, or whatever.
Posle sat i nešto ova isprazna gov[or]ancija se privede kraju, bez ikakve poente i zaključka, ali je bar bilo utešno znati da posle ovoga sledi 1st class catering. Rulja se načas pokupi, sklopi i odnese stolice kako bi bilo mesta za 'cocktail'... samo da bih, 10ak minuta kasnije shvatio da ću umesto cocktaila da dobijem samo = cock! Elem, hrana je bila jednako nesvarljiva i neukusna kao i predavanje, mada, da ne grešim dušu, ovde sam više kriv ja, kao seljak iz Nišku Banju, nego ovi prefinjeni kateri. Stvar je prosto u tome da mi sirova riba [salmon] ne prija, uprkos svim fancy sosovima u koje je umaču, baš kao ni shrimpovi, eggplanti [nisam siguran čak ni šta je ovo, na srpskom, delovalo mi je kao neki gnusni mekušac iz mora, i tek kasnije saznadoh da je to samo plavi patlidžan] i ostala lavkraftoidna stvorenja koja nisu, izgleda, ni kuvana, a kamoli pečena ili pržena, nego samo izvađena iz svojih ljuštura i utopljena u neke kiseline i umake.
OK, narode, možda je sve ovo fancy, možda je ovo klasa daleko od moje, možda sve ovo sranje košta jebem li ga koje pare, možda je moj želudac hronično poseljačen zemljom podrijetla, ali znam samo da mi ni stvarno velika glad u tim trenucima nije pomogla da se nateram da jedem sve te sluzokože i sirova mesa, i sve bih dao za jedan srpsko-švecki sto sa nekim normalnom-ćoveku-adekvatnijim, termićki tretiranim mesom. Čak i chips koji su služili je bio od one bezukusne sorte za koju iskreno sumnjam da se uopšte pravi od krompira, i jedino što je bilo po mom ukusu, mada nedovoljno da iole izvadi stvar ili utoli apetit, bilo je odlično belo vino, koje popih više u očaju no u užitku.
Stvarno frustrirajući završetak ionako protraćene večeri [zbog ovoga sam propustio večeru u I-House-u???!!!]...
Početkom septembra sam išao na Annual Barbecue koji Slavic Institute organizuje, i na koji sam pozvan zajedno sa Mrgudom i Ljiljom. Bilo je to prvo javno okupljanje sa drugim profesorima, prvi party, ali srećom, kao i sve u Berkliju, i ovo je imalo polu-formalni oblik, i niko mi nije tražio odelo [koje ionako nemam, niti bih kupovao zbog ovoga!]: crne patalone, plava košulja i sive Reebok patike su bili my idea of elegant informality, i nisam odskakao od ostalih tamo. Nas troje je pokupila Barbara, i odvezla do doma profesorke u čijoj bašti se dešava ta roštiljada. Profesori i asistenti su dobrim delom već bili tamo, meso se već peklo, i nije bilo vremena za gubljenje.
B. nas je upoznala sa ponekima = recimo, vrhunski expert za rusku istoriju koji je nedavno objavio svoje kapitalno delo, matori čiča sa slušnim aparatom koga je bilo gnusno posmatrati kako jede, pa iskoristih prvu priliku da od njega odem. Izgovor je bio da idem po vino: imali su odlično crno vino, i ja brzo shvativši kakvo [nikakvo] društvo imam sa sobom i oko sebe, reših da se napijem do maximuma pristojnosti, tj. kolko god mogu a da ne napravim sranje. Pljeskavice [ili, američki receno, hamburgeri] su bile skoro-bezukusne a zemičke bar 1 dan stare, ali uz priloge, i stvarno super vino, pojedoh to; onda uzeh kobas'cu, koja je vec ličila na nešto [od one debele, dobre, mesnate sorte].
Bašta je mala, travnjak i nešto malo cveća po ivicama, ništa naročito; sedoh na jednu od plastičnih stolica čim sam mogao, jer, em je nezgodno držati tanjir i jesti ovo stojeći, em je vino počelo da uzima maha... Do nas su sedeli neki asistenti, i sa njima smo nas troje razglabali na teme kojih se krajnje mutno sećam: znam samo da sam mnogo pričao, ali prilično sam siguran da sam se dobro kontrolisao i da nisam mnogo kenjao. Sve u svemu, popio sam 3-4 poveće čaše tog vina. Barbara nas je vratila kolima, i tom prilikom mi povratila veru u američki barbecue potvrdivši da moje zamerke nisu još jedno gunđanje srpskog seljobera koji ne zna šta je američki classy food, već da roštilj i po njoj stvarno nije bio neki.
Enivej, s te večeri se barem nisam vratio gladan, a ni žedan, pa ne mogu mnogo da grešim dušu= u poređenju s onim morskim mekušcima i ljuskarima, ovaj roštilj je bio gozba! A nisam morao ni da slušam neku precenjenu feministkinju kako mi drži 'predavanje' o svojim kučićima!
A u utorak je bio i godišnji prijem na Slavic departmanu, or some such crap = yet another excuse to serve some fancy food, pa i na to odoh, eto, da vidim kako to civilizovaniji ljudi rade. Posle lošeg iskustva sa 'prvoklasnim kateringom', tamo sam otišao oprezno pripremljen: na svu sreću, to dešavanje je bilo u 16 h, tako da sam pre toga doručkovao oko 13.30 [mada, ne previše, za slučaj da hrana ipak valja], a za slučaj da ispadne debakl, ovog puta sam imao fore da produžim na večeru pre nego što dođe vreme za preview TCM te iste večeri [o tome kasnije].
Na svu sreću, iako je hrana bila sva u ruskom ključu, i sa mnoštvom meni nepoznatih sastojaka/načina pripreme, ipak su to bile ukusno pripremljene stvari koje su se mogle s užitkom jesti. Bili su čak i eggplantovi, ali spremljeni sa seckanom paprikom i paradajzom, ili tako nekim povrćem, i to je bilo sasvim ok. Knedle sa mlevenim mesom, 'valjušci'[?] sa piletinom i prasetinom, itd. itd. + voće [lubenica, jagode...] + solidna, mada ništa posebno, keks torta + vina i soci [ovog puta, zbog filma koji me je čekao te veceri, apstinirao sam od vina].
Sve je ovo bilo posluženo na nekoliko dugačkih, spojenih stolova. Nekoliko dobronamernih profesora i dr. matorih osoba mi samoinicijativno i ničim izazvano priđe i upoznade se sa mnom, pa sam malo ćaskao sa njima o tome ko sam i šta ću ovde, a onda se pojavi i prof. Bader [iako ona nema nikakve veze sa Slavic institutom, ima veze sa nanjušenom dobrom krkačinom, rekao bih...], pa sam i s njom malo razgovarao. Potom mi priđe jedna od simpatičnijih azijatkinja sa noir kursa, čini mi se da zove Natalie [mada verovatno grešim], i reče da me je zapazila na Žižekovom predavanju, i da sam se sve vreme kezio. Ja nju tamo nisam primetio [em mi ona po sebi nije naročito zanimljiva, em je ove azijate, brate, stvarno zajebano popamtiti i međusobno razlikovati!], ali to naravno ne rekoh.
Bio je to prilično živ razgovor, skoro da bih insinuirao izvestan interes s njene strane [recimo, njena zadivljenost pričom o mom zajebanom bioritmu i noćnom, vampirskom životu: «It tells you a lot about a person, the fact that they mostly live by night...», ali ona je ipak dnevno dete, bez mraka, i nedovoljno atraktivna u bilo kom smislu da bih išta tu pokušavao...]. Na svu sreću, Ljilja je skoro sve vreme gnjavila neke druge, a Mrguda [koga nisam sreo skoro mesec dana, i srećan sam zbog toga] videh samo u prolazu, dok sam razgovarao s nekim drugim, i izgledao je krajnje namršteno i čak jezivo [da li mi se čini, ili je bio bled, skoro kao da je bolestan= daleko bilo, kao rak da ima!]. On je potom nestao, otišao mnogo ranije, i niko nema pojma šta je s njim, daleko mu lepa kuća...
Održaše i nešto malo protokolarne govorancije, ništa predugo i smarajuće, tek reda radi da nije sve samo krkačina, predstaviše i nas Srbe među ostalima, ali srećom nismo morali da držimo nikakve govore, samo mahnusmo odatle gde smo stajali. Pola iznenađujući a pola utešni deo tog aspekta skupa bilo je to što su usred govora te bitne osobe iz Instituta u njen mikrofon nekako, odnegde, na momente upadali zvuci sa nekog reperskog zbitija elsewhere in the campus. Vrlo tragikomično = usred njene priče o postignućima i planovima i aktivnostima itd. upada neki 'Yo, man...' sa svojim rapovima; čovek bi pomislio da se ovakvi gafovi dešavaju samo u Srbiji, but stuff like this puts some things into perspective [još će da prorade moji zapreteni nacionalistički porivi i potisnuta ljubav prema zemlji Srbiji...!]. Niko nije imao pojma kako da reguliše tu tehničku zajebanciju, pa čak ni kako da isključi mikrofon, i ostatak njenog [zbrzanog] govora je do kraja bio prekidan povremenim cut-upovima tog repera, što je bio skroz barouzovski momenat, i nisam mogao da skinem kez sa lica.
Odatle sa neznatnim kašnjenjem odoh, puna stomaka, na Female Gothic; iako je pred kraj žvake trebalo da gledaju THE HAUNTING 1963 [koji bih rado ponovio, naročito na video bimu... iako ga imam kući na kaseti, savršen snimak sa HRT-a –update: a sada i na DVD-u], morao sam da odem odatle, jer te večeri se dešavao nestrpljivo očekivani special advanced preview rimejka THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE-a. Čim sam za to doznao, sredinom prošle nedelje, odmah sam pohitao da vidim gde se i kako dobijaju karte za to, i ispade da je to za studente skroz Dž, pa i ja dobih 2 komada. Nadao sam se da ću naći nekog/neku vrednu osobu koju bi bilo briga za ovakvu vrstu filma, ali među dosadnim goodie-two-shoes u I-Housu ne nađoh nikog, pa na kraju tu drugu kartu dadoh jednoj osobi u redu koja nije imala. Bila je to neka sasvim prihvatljiva seka, ali bila je u društvu [koje takođe nije imalo karte], i nije se pretrgla od zahvaljivanja...
Na toj propusnici lepo kaže da treba doći ranije, jer ona po sebi ne garantuje sedište [koje se dobija po 1st come-1st served bazi], ali ja sam mislio da je 15 minuta pre 19.45 h [kad počinju da zumbaju karte] dovoljno rano. Zato sam malo ubijao vreme u Moffit comp. labu, a onda po prelepoj večeri prošetao do Landmark bioskopa da vidim kad dolazi Bubba Ho Tep. Ispred Wheeler Hall-a se nađoh tačno u 19.30 = i videh nehumano veliki red studenata. Nije valjda ova ljucka anakonda ovde zbog TCM-a? Noge mi se odsekoše. Gde je bre kraj ovome? Gubio se negde u mraku, uzbrdo, skoro do ulaza u Slavic Institute= dakle, barem 100ak metara dugačak niz ljudi. Holy fuck, sjebo sam se! Nema ništa od filma! Nema teorije da sva ova rulja stane u bioskop i da još ostavi mesta za mene! Koji sam kreten, zašto nisam došao ranije, sad ću morati da čekam 10 dana do premijere, i još da dam pare, za film koji izgaram da pogledam sada! Otkud se stvori ovolika rulja zainteresovana za horor = gde ste svi vi majmuni, mamu vam jebem, onda kad od vas neka vajda može da bude? Gde ste u regularnom bioskopu? Gde ste na Freakshow projekcijama subotom ispod one crkve [o tome kasnije]? Fucking morons!... Ipak, šta ću, stadoh optimistički na kraj reda, nadajući se da dvorana [u kojoj do tad nisam bio] može da primi preko 500 ljudi, jer barem toliko ih je stajalo ispred mene! Očaj.
Kad oko 15 do 8 neka zvanična osoba poče da zumba karte svima koji stoje u redu [kako niko od kasnije-došavših ne bi ušao preko reda], i kad je odzumbala i moju, meni donekle svanu. Ovo verovatno znači da ipak upadam? Rulja poče polako da ulazi, a ja sam se pekao na mukama, u neizvesnosti, do poslednjeg trena strahujući da ce 2-3 osobe ispred mene da preseku i kažu: «Sorry, no more seats.» To se nije desilo. UŠAO SAM! Štaviše, uspeo sam da nađem ODLIČNO mesto, sasvim po mojoj volji [sredina, blago desno, ali ne previše sa strane, i na idealnoj udaljenosti od platna, otprilike 8-10 red: ni preblizu ni predaleko]. Za razliku od srpskih teatara, ovde nema opasnosti od grdosija koji sednu ispred i zaklone ti vidik, jer je nagib kako treba, a ispred mene je ionako sedela neka zdepasta ženska, pa sam imao stvarno idealan vidik, ugao, udaljenost, sve.
Dodje najzad i 20.05, i poče film.
Svoje impresije vezane za sam film vec sam opsirno i detaljno opisao na forumu Znaka sagite, a potom sam taj isti text iskoristio kao osnovu za ono sto sam preveo na eng. postovao na Darkhorizons i imdb, a poslao sam i na AICN. U jednoj rečenici, savršen terror rollercoaster, sa mnogo dobre strave i shockova i krvi, i sa osrednjim scenarijem, nikakvim podtextom, brojnim plot-holes, itd. Nisam ni očekivao da priđe igde blizu umetničkim, komplexnim dometima Huperovog remek dela, i zato sam bio prijatnije iznenađen neočekivanom količinom kvalitetne strave i užasa koje je film u meni [I PUBLICI OKO MENE!] izazvao.
Ja sam stvarno očajan procenitelj kad treba odoka odrediti neku visinu ili dužinu, ili broj ljudi u nekoj masi= zato sam pre projekcije pitao jednu ushericu koliko mesta ima u dvorani i ona reče - nije sigurna, negde između 730 i 760. Dvorana je bila dupke puna: ako sam dobro razumeo ovu brojku, onda je unutra bilo najmanje 700 ljudi. U svakom slučaju, više stotina. Preko 500 sasvim sigurno. I čim je film počeo, svi su se dobro zabavljali i fenomenalno reagovali: vrištali, skakali, uzdisali, gnušali se, navijali, aplaudirali...
Ovo je savršena vrsta filma za gledanje s ovolikom masom, i njihove reakcije su dodavale doživljaju = naročito jedan kreten, azijat, koji je sedeo direktno iza mene, koji je sve vreme pičkasto uzdisao: « Oh my god!... Oh no! ... This is gross!... No, don't!... Get out!... Oooooh my god!...» itsl. Što je još gore, ovaj je toliko skakao da mi je nekoliko puta šutnuo naslon stolice, siroma. Zbog svega ovoga, jedva čekam redovnu premijeru [idućeg vikenda] da ponovo pogledam film u intimnijem okruženju od, recimo, 50-ak osoba u matineu, i proverim akuratnost moje impresije. U svakom slučaju, uživao sam kao ni u jednom drugom filmu koji sam gledao u USA, i još uvek osećam afterglow tog doživljaja.
(update: naravno da je jedan deo uživanja i super-glowa bio potaknut unikatnom prilikom da gledam žestoko krvav film sa još 700 ljudi u istoj sali; kad sam taj isti TCM rimejk pogledao 10ak dana kasnije, u mirnim uslovima, to je bilo nešto mnogo bliže limp-dicku koji sam se bojao da će ispasti, iako se to ipak drži kao jedan od solidnijih rimejaka – za one koji su u stanju da bar privremeno zaborave kakve je filmčine i autentičnog remek dela ovaj popkorn ' reimaginacija'!)
decu koja se uzajamno plaše u kamenolomu i njihove zombi-kaunterparte; i zabavnjikavu jurnjavu po kući između zlog čiče i nekakvog bartonovskog monstrumčeta.
njegova ambicija je srednjačka, da bude jedan prigodan, praznični film koji će se vrteti na kablovskoj ili iznajmljivati na DVD-u u poslednjoj sedmici oktobra – i kao takav, pružiti solidnu zabavu za helovinsku noć – ali koji, ipak, nema kvalitete zbog kojih bismo ga pamtili i gledali tokom ostatka godine.
