Umro je iznenada, vredan kao i uvek, sa nekoliko naslova u raznim fazama završenosti i spremnosti za štampu. Ko zna za koliko smo ih ostali uskraćeni ovim zaista preranim gubitkom.
U obilju njegovih interesovanja o kojima je ostavio desetine vrednih monografija (na teme animacije, glume, stripa, domaćegi filma, filmske kritike...) za posetioce ovog bloga i za mene lično svakako je najznačajnije njegovo pionirsko teorijsko bavljenje fantastičnim žanrovima, uključujući horor.
Još u vreme SFRJ, onda kada niko među domaćim kritičarima nije ni pomišljao da se bavi stravom osim ako je ne potpisuju Kobajaši, Hičkok ili Polanski, Ranko Munitić je objavio svoje prvo kapitalno delo za sve ljubitelje fantastike – FANTASTIKA NA EKRANU, u 2 toma (1971. i 1973. godine).
Dvadesetak godina kasnije objavio je i prvi tom svoje kapitalne knjige ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI (1991), sa okasnelim 2. tomom 1997. i sa značajno proširenom verzijom u planiranih 6 tomova. Od toga, prva 3 su već izašla, a nadajmo se da je rad na preostala 3 Ranko uspeo da završi i da će se uskoro i oni pojaviti pred ljubiteljima njegovog pisanja.
Njegove knjige o fantastici i hororu imale su veliki, možda i presudan uticaj na mene i na moje opredeljenje da se i sam okušam u teoretisanju o tim žanrovima. To je bio glavni razlog što mi je bilo jedino logično da svoju prvu studiju na te teme – FAUSTOVSKI EKRAN, o đavolu na filmu – posvetim "Ranku Munitiću, koji je sve započeo". Mislim da tih nekoliko reči sve govori; i mada su mi pripadnici nekih drugih klanova, koji Ranka nisu baš voleli, tu posvetu uzimali za zlo, ja i dalje stojim iza nje, i mislim da je savršeno logična i smislena. Time ne tvrdim da sam svojim pisanijem uspeo da dosegnem Rankov nivo erudicije, duha, preciznosti i lapidarnog baratanja disparatnim umetnostima – ali želim da naglasim da mi je njegovo pisanje svakako bilo jedan od glavnih uzora.
Malo je reći da je ovo veliki gubitak za našu filmsku misao, i da smo sa Rankom Munitićem izgubili ne samo velikog znalca fantastike (u književnosti kao i na filmu) nego i divnog, nenametljivog čoveka koji je 'jahao sam', nesvrstan, neinstitucionalizovan – i kao takav je odjahao u legendu.
Evo, za sada, mog prikaza ponovljene verzije ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI koja je objavljena na Popboksu.
ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI, tom I
Ranko Munitić
Kreativni Centar
Beograd, 2007
Piše: Dejan Ognjanović
Prva inkarnacija ove knjige pojavila se u zemlji koja se zvala SFR Jugoslavija. Te 1990. godine jedan izdavački gigant koji danas više ne postoji objavio je u tvrdom povezu, na luksuznoj hartiji velikog formata, sa obiljem vrhunski odštampanih crno-belih fotografija, izdanje koje nije imalo pandana ni do tada, a nije ga dobilo ni od tada do danas. ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI Ranka Munitića bila je i ostala enciklopedija ključnih likova književne i filmske fantastike, ili, kako to autor opisuje, "istraživačko putovanje kroz analizu legendarnih ličnosti iz mitova, bajki, 'horrora', 'science fictiona' i 'heroic fantasy'". Horori koji su naše prostore zadesili samo godinu dana po pojavi I toma učinili su da II tom dočekamo tek 1997., u znatno skromnijem obliku, manjeg formata, mekog poveza, i (skoro) bez fotografija. "Utoliko bolje," pisao je tada Munitić. "Jer, sada svaka na svoj način svedoči o vremenu u kome se pojavila. Čudovišta, tako, i dalje dele našu zajedničku sudbinu."
To bi se moglo reći i za treću inkarnaciju ovog poduhvata (kod trećeg izdavača!), ovog puta u najambicioznijem obliku, bar što se tiče sadržine, ako već ne i opreme. Naime, svoj finalni (?) oblik ČUDOVIŠTA bi trebalo da dobiju u šest tomova i šezdeset poglavalja, čime će ranije inkarnacije (svaka sa po dvadeset) biti uvećane za trećinu, odnosno dvadeset potpuno novih poglavalja, ali drugačije raspoređenih, tako da se smisleno smeste uz svoje arhetipske sadrugove.
Prvi tom najnovijeg izdanja govori o biblijskom Noju, o Odiseju i Herkulu, Sinbadu moreplovcu, Zigfridu, Danteovim paklenim vizijama, kralju Arturu, Doktoru Faustu, Pepeljuzi, Prosperu (Šekspirovom, i onom iz SF filma Zabranjena Planeta) i Guliveru. Kao što se može videti, to je zaista putovanje dugo tri i po milenijuma, kroz likove i mesta našeg kolektivnog nesvesnog, koje iscrtava mape naših snova, mitova, strahova, nadanja i njihovim umetničkih (i manje umetničkih!) ekspresija. Stranicama ovih šest tomova defiluju bogovi i boginje, mumije i vampiri, vukodlaci i ludi naučnici, vanzemaljci i roboti, zmajevi i druga čudovišta, tajanstvena mora i nepoznata ostrva... Kroz sve ove poznate i manje poznate teritorije Ranko Munitić nas vodi sa sigurnošću i pouzdanošću kakvi i priliče pionirskom istraživaču filmske fantastike kod nas (kapitalno delo: FANTASTIKA NA EKRANU, I i II, s početka sedamdesetih). Pri tome se obilato služi odlomcima iz književnih uzora koji su ustoličili matrice iz kojih se, mnogo kasnije, film napajao, pomažući se i stručnom, kritičkom literaturom gde zatreba i sve to uobličavajući svojim kratkim i jasnim sudovima.
Dizajnirana znatno dopadljivije od II toma iz 1997. ali, takođe, ispod nedostižnog, velelepnog toma iz jednog drugog vremena i mesta koje više ne postoji, ova knjiga nudi tri potpuno nova poglavlja, kao i neznatno doterana stara, dopunjena referencama na novije naslove. Ilustracija ima manje nego u nekadašnjem I tomu, ali više nego što su nas recentne knjige slične tematike navikle.
Ozbiljna po pristupu, opravdano ambiciozna ali istovremeno veoma čitljiva i pitka, ovo je knjiga koja će vam otvoriti oči po pitanju najraznovrsnijih obličja fantastike, bila ona horor-mračna ili zvezdano-naučna, i ukazati na praiskonsko utemeljenje likova i zapleta za koje možda verujete da su moderniji nego što, zapravo, jesu. Povezujući pradrevne priče sa njihovim modernim (filmskim i stripovskim) varijacijama, Munitić zapravo pruža svojevrsnu enciklopediju fantastike čiji se naredni tomovi s nestrpljenjem očekuju. Zavirite u svetove koji se ovde otkrivaju i proverite da li i mi na neki način delimo sudbinu opisanih čudovišta.
