FANTASIA REPORT (1): SUBVERSIVE SERBIA

- na slici, subverzivni srbi: aca r, srđan s, dejan o, mič d, nikola p. i mladen đ. (klikni za veće)

detaljni raport sa fantazije započeću zbirnim pregledom glavnog povoda za moje bivstvovanje tamo ovog jula – program 'subverzivna srbija' koji sam ko-kreirao sa mičom dejvisom, selektorom festivala.

kako je došlo do toga da ove godine na fantaziji bude prikazano 7 srpskih filmova (a da za prethodnih 13 godina festivala nije bio prikazan NIJEDAN)?

evo kako.

pre svega, fantaziju odavno i redovno pratim – već 10ak godina, preko neta.

svake godine u julu ispratim program tog festa, izučim šta mi je tu znano od ranije a za šta prvi put čujem, primim k znanju opise i rivjue sa oficijelnog sajta kao i pokrivanje sa tviča, aicn-a i drugih znamenitih sajtova, i obogatim svoju 'seek & watch' listu sa još par desetina novih naslova.

kada sam, prošle godine, nakon podužeg odolevanja i gnušanja nad medijumom zvanim fejsbuk odlučio da tu dubioznu alatku ipak mogu koristiti i za nešto pametno i korisno, a ne samo za utucavanje vremena, prazno ćakulanje i 'deljenje' linkova i omiljenih jutjub videla (što je svrha za koju ga inače 98,4% populacije koristi) – među prvima sam kao frienda potražio karima hussaina i mitcha davisa, veterane ovog festivala.

ipak, nisam ih gnjavio sve dok krajem godine nisam video da je mič na svoju godišnju listu od 10 najboljih mu filmova u 2009. na jubilarno 5. mesto metnuo – PORNO BANDU. to me prijatno iznenadilo, pa sam mu poslao kraću poruku poreko fejsa, u kojoj sam mu skrenuo pažnju da 'there's more where that one came from'; da obrati pažnju na nešto što se zove SRPSKI FILM; i da postoji u srbiji još zanimljivih, starijih naslova glede kojih bih ga rado obrazovao, ako želi. znao sam da je mič veliki filmofil i frik za svaku excentričnost i exkluzivu. u tom trenu on je već znao za trejler SRPSKOG FILMA, i rado je hteo da kontaktira producente povodom toga, pa sam ih povezao. takođe, moj kratki pregled starijih srpskih horora na engleskom ga je zaintrigirao, pa je zatražio da vidim šta se tu od skrinera i 35mm kopija može naći.

obavio sam risrč u kinoteci i doznao koje naše horore uopšte imaju na filmskoj traci i sa eng. titlovima. od tog skromnog društva probrao sam 4 naslova za koje sam mislio da vrede fantazije. kontaktiro sam filmski centar srbije, izneo im interesovanje mičovo da se uradi program srpskog horora u montrealu, i sredio da mu oni pošalju 'screenere' onoga što su uspeli da nabave.

pre svega, ispostavilo se da screeneri u ozbiljnom smislu reči – ne postoje. niko i nigde u srbiji nema DVD-e traženih naših filmova u iole pristojnom (remasterovanom) obliku, a kamo li pa još sa eng. titlovima! bože sačuvaj! šta će nam pa to? zbog toga je FCS poslao ono što je u tom trenu mogao da nađe – srpske legalne DVD-e filmova VARIOLA VERA, VEĆ VIĐENO i SVETO MESTO.

T.T. SINDROM, koji je takođe bio na mom spisku, nije bilo moguće naći nigde, ni u kom iole pristojnom obliku, iako je od svih naslova najnoviji! zeka, po običaju, nije ni odgovarao na moje pokušaje da ga dozovem, a producent (revision) i distributer (pro vision, čini mi se) nisu imali pri ruci čak ni srpski, netitlovani DVD svog filma. zbog toga sam, umesto DVD-a, miču poslao rapidshare linkove za DIVX ovog filma, sa znanjem i uz dozvolu producenta, pošto nije bilo drugog načina.

mič je, na svu sreću, veliki filmoljub, i čovek otvorena uma, te je pristao da, za svrhu informacije i selekcije, odgleda pomenuta 4 filma bez ikakvog titla, na srpskom jeziku (koji, naravno, ne razume), od toga 3 na DVD-ima vrlo slabe slike i zvuka, a jedan na mutnom i mračnom DIVXU. šta je tu video i koliko je shvatio – ne znam, ali na kraju je odabrao za fantaziju VARIOLU VERU, SVETO MESTO i T.T. SINDROM. za VEĆ VIĐENO je kazao da poštuje on to sve, i lep mu je masakr na kraju i tako to, ali smorile su ga deonice u sredini u kojima ima mnogo priče koju nije mogao da razume baš nimalo.

eto, da je negde postojao TITLOVANI skriner, ko zna? ali, nije.

znači, imali smo u tom trenu 5 naslova: 2 nova (BANDA & S. FILM) i 3 starija. mič je hteo još.

za ZONU MRTVIH sam mu reko: "ZONE OF THE DEAD is almost unwatchable, barely competent trash, but it has Ken Foree and Kristina Klebe in it, so you may consider it. Here's my review." on mi je poverovao, a kasnije se i sam uverio, našao je negde skriner, i složio se s mojim sudom.

za FANTOMA sam mu reko: "BELGRADE PHANTOM might be interesting, too – look it up and see if it interests you." video ga je na nekom festivalu i smorio se žešće svim tim talking headsima. mislim da je tu prelomio i prestao da sluša sumanute preporuke dimba vojnova (preko fejsbuka). mislim, razumem ja njegovu potrebu da pokušava da plasira filmove koje trpa u svoj fantomski 'novi srpski film', ali iz svoje autistične vizure dimbo nije u stanju da pojmi koliko su nekomunikativni i irelevantni i trashoidni mnogi od njih. a naročito

MILOŠ BRANKOVIĆ za koga, na mičovo zapitkivanje i traženje mog suda, rekoh da je to desničarska nacionalistička xenofobična bezvezarija koju tih par 'extremnih' scena guzičenja i nekrofilije ne mogu učiniti zaista vrednim fantazija-publike.

takođe, skrenuo sam mu pažnju da je scenarista SRPSKOG FILMA pisao i ČARLSTON FOR SALE, kao i činjenicu da je u svetu prikazivana samo besonova sasečena verzija (bez olivere katarine), i da bi bilo super da premijerno prikaže director's cut tog filma. on ga je već gledo ranije, valjda u torontu, il možda montrealu, i veoma mu se dopao, a kad sam mu reko da postoji srpski director's cut – i to je smesta bilo 'kupljeno'.

(klikni za veću sliku)

ostalo je da se nađe 7. film. znajući da fantasia mestimično pušta i dokumentarce, lobirao sam da to bude MADE IN SERBIA, ali mič je procenio da to publiku ne bi baš naročito privuklo, iako se njemu dopao.

mladen je lobirao da se pokuša sa MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, ali ispostavilo se da kinoteka nema taj film na 35mm (ili ga barem nema sa ENG. TITLOVIMA) pa je to, na žalost, otpalo.

u mom prvobitnom izboru nalazio se i DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, ali eng. titlovana kopija nije zavedena u kinoteci. kasnije sam (ali prekasno) saznao da su grosmanovci upravo odatle pre par godina dobili eng. titlovanu kopiju tog filma, ali... gde je ona sada? na kinotekinom spisku titlovanih kopija – nije!

na kraju je mičov kolega preporučio animu EDIT I JA: mada ga ja nisam video kao deo ovog 'subverzivnog' koncepta, nisam ni imao ništa protiv tog filma. reko sam miču da ga (u tom trenutku kad je pito) nisam gledo, ali da sam čuo fine stvari i da mi deluje okej. ubrzo zatim sam pogledao DVD, i to mi se nimalo nije dopalo. nešto blažim rečnikom sam preneo miču impresije, ali on je odlučio da mu ipak pruži šansu. tako smo dobili i 7. film i program SUBVERSIVE SERBIA je bio kompletiran.

miču sam predložio da bi bilo idealno ako bi bilo moguće da se ovi filmovi, budući da igraju ovako čoporativno, neki po prvi put pred stranom publikom, ipak nekako predstave i kontextualizuju, i on se složio da program bude ispraćen i mojim predavanjem + panelom 'uvod u srpski horor film', na kome bi, nakon moje uvodne priče (i inserata), učešće uzeli i srpski gosti festivala (mladen đ. + trijumvirat SRPSKOG FILMA).

a to nije bilo sve.

kad god bi negde u proceduri nešto zateglo ili bi ispala neka gnjavaža, ja sam bio zadužen da poguram, ubrzam, pozovem gde treba, povežem, dozovem. bilo je tu tehničkih problema (mičovi mejlovi kinoteci vraćali su mu se nazad, pa sam ja interevnisao i prosleđivao i zvao ih da im prenesem šta je reko) a bilo je i misterioznih nesporazuma i kašnjenja sa srpskim distributerima ČARLSTONA koji su neverovatno gnjavili sa odgovorima i konkretnim dogovorima oko slanja srpske eng. titlovane verzije filma u kanadu, pa sam i tu, preko ace r, intervenisao.

takođe, unajmljen sam da za sajt i katalog festivala napišem textove o filmovima VARIOLA VERA, SVETO MESTO, T.T. SINDROM i SRPSKI FILM, kao i o programu SUBVERSIVE SERBIA i o panelu povodom njega. to sam i učinio (vidi linkove). honorara za te textove sam se odreko – reko sam miču: 'hej, mič, samo ti meni plati avion i hotel, i biću srećan kao bebica koju je mimoišao newborn porn!'

tako je i bilo.

naravno, da stvari ne idu baš sasvim glatko, pobrinuli su se državni aparati srbije i kanade i njihovi činovnici.

kao prvo, trebalo je izvaditi novi pasoš. proceduru oko toga, nevezano za fantaziju, započeo sam još januara ove godine, ali me je dekuražiro haos i kičmolomeći ponižavajući način na koji se jedino do pasoša (u nišu) moglo doći – beskrajnim čekanjem u beskrajnim redovima sa beskrajno nervoznim i nadrkanim ljudima, ženama i babama koji stoje prvo na snegu, onda na ledu a zatim i na kiši, satima. ja sam čekao da se vreme malo popravi (a, neizlečivo optimistički, i da država i njeni mlitavi organi nekako reše taj haos i pronađu dostojanstveniji i manje ponižavajući način da čovek koji je uredno platio nemale taxe nekako i dobije jebeni papir i štambilj od svoje države kojim može da putuje van nje)! pošto se rok mog putovanja bližio, a haos je postajao sve veći (zbog približavanja godišnjih odmora, i sve većeg broja odradeka željnih da svoja (ne)radom izmučena telesa bar na 10ak dana utope u slanoj vodi pod nekim tuđim nebom), morao sam da pribegnem krajnjim sredstvima, i preko veze, bezbolno, kratko i slatko, sredio tu formalnost, i dobio pasoš nakon ukupnog čekanja od nekih 40ak minuta.

but not so fast, yamamoto!

onda je nastao pičvajz vezan za jebenu kanadsku vizu.

kao da nije dovoljno što sam trenutno NEZAPOSLEN, zahvaljujući izvesnoj 'uvaženoj' profesorki niškog filoz. fakulteta čije ime malo ko zna i izvan niša, a kamo li u tamo nekim ameikama i kanadama (a jebeno je dobiti vizu kad nisi zaposlen, i u očima činovnika u ambasadi smesta si prepoznat kao azilant!), nego su kanađani morali da me gnjave i mojom ratnom prošlošću. pošten i istinoljubiv, kako me azatot dao, ja u opširnom formularu lepo priznam da sam deo svog vojnog roka služio na kosovu (i to još baš za vreme rata sa NATA!). oni su to decidirano pitali, a ja nisam video razloga da lažem (i lažju sebe, možda, dodatno ukopam). znači, okej, nemam šta da krijem, bio sam tamo, nažalost nisam opalio nijedan metak a kamo li koga ubio vrućim ili ladnim oružjem (ili barem nema dokaza da jesam), savest mi je mirna, nisam ni na kakvim poternicama, so – shoot me!

naivno sam verovao da će provera mojih navoda biti obavljena kompjuterski, za neki minut ili maximalno sat. avaj! ni blizu. ispalo je da su službenici ambasade, nakon što su uzeli moju papirologiju (i nezanemarljivu uplatu: kanađani uzimaju pare od SVAKOG posetioca, nevezano da li im ide kao turista ili kao ambasador kulture i umjetnosti! na dan moje prijave iznos je bio 6.300 din, a pošto je vezan za devize, sad je možda narastao i do 7.000) – rekli su mi da su obavezni da obave istragu povodom moje ratne prošlosti, i da će mi javiti za 10-15 dana da li će mi dati vizu ili ne.

prc!

fast forward 2 nedelje kasnije: i dalje nema glasa iz ambasade kanade, a avion mi poleće za 7 dana! treba da obavljam neke kupovine, što stvari, što deviza, nije mala stvar, a ja još ne znam dal sam dobio jebenu vizu! mič i saradnici sa fantazije slali su mejlove ambasadi sa dodatnim garancijama, čak su ih i zvali telefonom da urgiraju za mene, al birokrate tvrda srca bile, pa mi vizu (još) ne pustile! kad sam već bio na ivici očaja, dok sam proklinjao svoju prokletu stalno-u-nevolje-uvaljujuću istinoljubivost i počeo da razmišljam o tome koga da zovem da urgira u kan. ambasadi za mene (a nije da nisam imao neke, mada tanušne, veze) – napokon mi, 6,5 dana pred poletanje, javiše da su mi dodelili vizu, i da mi je dopušteno da s obe noge kročim na njinu svetu, ratom i genocidom neokaljanu (?) zemlju!

na putu ka surčinu uspeo sam čak i da (s kolegama) nešto malo promovišem FILAŽ br. 2 u FCS-u dan pred poletanje, a onda: AIR FRANCE = Bg – Paris – Montreal! iako je prošlo nekoliko godina od mog zadnjeg leta, boravak iznad oblaka i pogled svisine i dalje mi je bio najprirodnija tačka gledišta, a letovi su prošli glatko i bez i najmanje turbulencije ili gnjavaže bilo koje vrste. iznad atlantika zabavljao sam se zbirkom priča patrika mek grata (odlično, kao što sam i očekivo) i nešto kao gleduckao razočaravajuće isprazni L'IMMORTEL (sa žanom renoom kao osvetnikom: baš žešća budalaština) i simatično-za-ubijanje-vremena HOW TO TRAIN YOUR DRAGAN. na aerodromu u montrealu pokupila me je glavna organizatorka i odvezla me pravo u hotel...

u idućem nastavku: kako je SUBVERZIVNA bila moja SRBIJA

AMER (2009)

***

3

ovaj film je vrlo teško opisati a još teže oceniti – zato gornju ocenu shvatite uslovno. ja čak nisam siguran kojim parametrima da merim ovo ostvarenje, jer nisam baš sasvim siguran da potpada pod 'film' u uobičajenom smislu reči. AMER je nešto između omaža, eseja i fetiš-replike posvećene giallo pod-žanru horora. a opet, nije baš ni to.

nije dokumentarac o đalu – ni blizu tome.

nije neo-đalo, kao OČI OD KRISTALA.

nije đalo-persiflaža kao arđentova smejurija GIALLO.

nije omaž i rekreacija đala na način i u smislu na koji je, recimo, HOUSE OF THE DEVIL re-kreacija 1980s horora.

ima tu od svega ovoga pomalo, ali – nije to to.

AMER se zaista ne da opisati.

ajd da pokušam ovako: moj najveći problem sa đalom, uopšte, je sledeći – većina tih filmova (kad izuzmemo 5-10 vrhunskih klasika) sastoji se od 80-ak % apsolutno nesnosne, banalne, prozaične, ravne, dosadne, bezvezne mešavine rutinskog policijsko-detektivskog filma i/ili prizemne sapunske opere, i (u najboljem slučaju) 20-ak % hiperstilizovanih, extremnih eye-candy scena perverznog sexa i zločina. drugim rečima, u prosečnom (pa čak i blago natprosečnom) đalu, čovek mora da trpi beskrajne desetine minuta drvene glume, debilnih dijaloga, imbecilnih situacija, prozaičnog zaplitanja i apsurdnosti svake vrste e ne bi li, mestimično, na kašičicu, bio nagrađen ponekim minutom u kome se film (i reditelj mu) razigraju u onome što je pravo 'meso' ovde – perverzija, ludilo, sex, sadizam, nasilje, krvopljus.

još prostije, srpski rečeno, đalo je savršena ilustracija izreke: 'na vr brdo za kašiku pilav'.

na neki način, AMER bi se mogao opisati kao pokušaj da se u kanalizaciju prospe ta mlaka i neslana supica (80%) i da se zadrži samo onih 20% mesa od kojih će da se napravi glavno jelo. to je najradikalniji zahvat ovog filma, ujedno njegova najveća vrlina, i njegov najveći problem. AMER skoro u potpunosti baca niz rijeku svaki privid zapleta i predstavlja u okvirima komercijalnog (?) filma meni zasad neviđeno revolucionarno smeli experiment hyper-style over no-substance. AMER je toliko nekomunikativan da to maltene boli.

ovo sve, bojim se, zvuči lepše i privlačnije nego što film zapravo deluje in vivo. ako ideja o čistom 'mesu' čini da vam već curi voda na usta, moram da pojasnim: AMER je toliko napadno hermetičan, fragmentaran, nenarativan i prenadrkano 'avangardan' niz kadrova da će to, pre ili kasnije, ali svakako pre okončanja prve polovine filma, da alijenira veliku većinu gledalaca naviklih na iole standardan storytelling. nije baš da ovde ne postoji nikakav story – postoji, nešto, u skici, u tragovima, u parčićima, ali sa ogromnim rupama između tih parčića, i samo gledalac zaista spreman na veliki napor i na nesvakidašnju pažnju moći će (ili uopšte želeti) da se bavi sklapanjem mozaika koji je prilično hladno i nekomunikativno bačen pred nas - pa ko se primi, primio se.

da budem još konkretniji: AMER sve ukupno ima možda 15-ak rečenica dijaloga u vascelom filmu. što je super, mislim da sam već više puta ponovio da na filmu najviše mrzim beskrajno i nepotrebno bla bla blaaa (kakvim obiluju đalo filmovi, btw). ali to nije sve. AMER je gotovo ceo ispričan u krupnim planovima i u detaljima. naravno, insistiranje na ovima je jedan od đalo (i uopšte italo) trejdmarkova, ali COME ON – ovde se najmanje 80% filma sastoji ISKLJUČIVO iz fetišizovanih detalja: oči, ključaonice (i oči iza njih), britve, oči, prozori i vrata, oči, ruke u crnim rukavicama, oči, zavese na vetru, oči, kvake, volani, oči, kapi krvi, oči… a sve to uz isključivo retro muziku: nema ovde originalnog skora, nego je muzika 100% preuzeta iz (manje znanih) italo naslova, pretežno stelvio cipriani, bruno nicolai i ta ekipa, ali savršeno odabrana & funkcionalno upotrebljena.

priznaću: AMER je toliko prenadrkano izdrkavanje da je i mene na prvo gledanje alijenirao i smorio. u prvom naletu emocije dao sam mu 2+ i reko rediteljima 'ma terajte se bre u 3 p.m. što je mnogo – mnogo je!' ali… nešto mi nije dalo mira. neki crv je ostao da me grize. nisam bio načisto sa filmom – ako je ovo uopšte film. osećao sam potrebu da ga pogledam još jednom pre no što napišem rivju. zato nisam žurio. odgledo sam ga opet. promislio, proanalizirao. i, koliko god AMER bio i ostao alijenirajuće iskustvo, moram mu priznati da je – uz svu svoju nadobudnost i fuck-all attitude (što ionako poštujem) – u pitanju vredan, unikatan, svež, smeo i prilično pametan (mada ne baš toliko koliko misli) experiment, i da je trojka najmanje što mogu da mu dam.

ali, oprez: AMER nije ama baš nimalo user friendly. u poređenju s njegovim radikalizmom, VINYAN i VALHALLA RISING deluju kao džeri brukhajmer produkcije.

AMER se ne bavi efemernim (krimi sapunica) elementima đala, nego pametno i smelo grabi za grlo pravo u srž ovog pod-žanra: traume iz detinjstva, sexualna represija, nabujale strasti koje se, pervertirane, ispoljavaju kroz krvoproliće – a sve to kroz extremnu fetišizaciju slike, i detalja slike, sve dok ti krupni planovi ne postanu toliko krupni da se pretvore u apstraktne fleke – roršahove mrlje na kojima možete, oslobođeni zamlaćivanja apsurdnim 'zapletom', slobodno da se posvetite izučavanju sopstvenih simptoma i poremećaja.

ja još nisam načisto da li je AMER ćorsokak ili putokaz u nešto novo i neistraženo – ili oboje?! – a za one koji ni posle ove moje tirade nisu načisto da li je AMER film za njih: probajte da nađete i skinete kratki film GIALLO ROOM / YELLOW ROOM od istih ovih autora. u pitanju je isti stil, ista forma, isto sve – apstrakcija, hermetizam, detalji, fragmenti, prelepe šarene sličke izvan kontexta – pa ako izdržite tih 7-8 minuta, i poželite da takvo nešto gledate ciglih 90, izvolte.

ehm, izvolte, kad/ako AMERA nađete negde za skid. ja ga nisam primetio na uobičajenim mestima i nemojte mi tražiti linkove jer ih nemam.

PS: AMER na našem jeziku znači bitterness.

THE REVENANT (2010)

 *** 

 3 

 

ovo počne kao prilično mučna, ozbiljna, realistična priča o smrti i gubitku, sasve albinonijevim adađom na najavnoj špici i starom ženom koja se vuče po podu ka mrtvačkom sanduku sa svojim voljenim preminulim: tuga, čemer i lelek, kao u nekom srpskom filmu, božemeprosti!

 

onda se nastavi kao humoristično-splateroidni buddy-movie u kome 'raspad' od lika pokušava da se stara o svom netom vaskrslom, bukvalno raspadnutom drugaru i njegovim novim prohtevima (na pokušaje da ko čovek pojede nešto on reaguje bljujući crnu krv-smolu; samo ga krv krepi).

 

onda se film nešto malo, kao, počne da bavi međupolnim odnosima, pa sa buddy priče pređe na relationship priču, vezano za odnos sa ex-curom (ex zato što je on umro, ne zato što ga je ostavila: mada, odma posle njegove sarane ona poitala u tuđi krevet po utehu…).

 

onda s te teme film naprasno postane o viđilantizmu, kad revenantni zombivampir i njegov comic sidekick postanu borci protiv kriminala u LA-ju (sprečavaju pljačke i nasilje + piju krv krimosima). to zamalo da postane DEFENDOR sa vampirom u gl. ulozi, a onda…

 

onda govno udari u ventilator… pa okršaj sa krimosima (živim i neživim) postane ozbiljniji i bolniji (i krvaviji).

na kraju, REVENANT naprasno postane o nečemu sasvim desetom, i niotkuda se proširi na explicitnu satiru današnje američke militarističke politike, napravivši u finalnim scenama inverziju završetka THE RETURN OF THE LIVING DEAD (1. deo) sa izvesnim elementima 3. dela tog serijala.

 

ukratko, moja glavna zamerka filmu je: prenatrpanost. previše je ovde zanimljivih ideja i motiva za samo jedan film, a nisu baš najsrećnije i najkoherentnije pomireni i uklopljeni. REVENANT je predug (traje skoro 2 puna sata) i ima previše završetaka: dve poslednje scene bih ja smesta izbacio (iako u njima ima odličnih vizuelnosti i efekata). istini za volju – ja sam po tom pitanju u manjini ako ne i u jednini, pošto su skoro svi ostali na Fantaziji odlepili baš na taj (satirički) kraj, u iranu. pih, kupila ih dnevna politika, pa ne vide da taj kraj estetski, formalno, strukturalno ne pije vodu…

olakšavajuća okolnost je to da ovaj hororčić, uprkos svim viškovima, skoro nikada nije dosadan: hemija između dvojice drugara je dobra, comic sidekick krade skoro svaku scenu u kojoj je (naslovni revenant je… uh, pa, znatno mrtviji), a ima tu još obilje drugih zabavnih epizoda i slučenija. njihov odnos, ali i opšti balans između horora i humora i drame, prizivaju klasik AN AMERICAN WEREWOLF IN LONDON – i zaista, ovo poređenje ne činim olako. iako REVENANT u opštem zbiru nije toliko dobar kao WEREWOLF, pomenuti (vrlo težak) balans izveden je prilično respektabilno, i malo je drugih horor-komedija u međuvremenu koje su se s tim hodanjem po boljikavoj žici izborile ovako uspešno.

 

početni delovi, u kojima ortak odbija da poveruje da je ovaj stvarno hodajući leš, pa ga vodi u bolnicu – kao i kasnije, kad prihvati da ovaj nije živ, i da mu treba sveža krv – najzabavniji su delovi filma, sa obiljem logičnih, neusiljenih reakcija i situacija, vrlo životno i sa humorom koji prirodno proističe iz kontexta. delovi oko rilejšnšipa sa curom su najtanji: tu se moglo uraditi više, a ovako deluju kao da su tu samo reda radi.

efekti maske (u mestimičnom spoju sa CGI) izvanredni su i pružaju priliku za nekoliko zaista fascinantnih tvorevina. ništa baš toliko spektakularno kao WEREWOLF onih dana, ali… ima tu baš ambicioznih i mega-upečatljivo ostvarenih fazona.

 

REVENANT je veliki crowdpleaser, to je bilo očito dok sam ga gledao u sali sa 700ak duša koje su se glasno smejale, aplaudirale, gadile, lelekale i skakale sa sedišta tokom celog filma, a na kraju ga nagradile glasnim i dugim aplauzom. istina, humor često nije nimalo suptilan, i za moj ukus previše namiguje publici jeftinim forama (fart jokes, etc.) ali bože moj, sve je to šou biznis.

šteta samo što ovo, delom zbog dužine, delom zbog nekonvencionalnog duha (i previše žestokog splattera?), već godinu dana ne može da nađe distributera i trenutno obitava samo po festivalima poput ovog. ali, eto, dok odnegde ne procuri skriner, neka vam moja preporuka bude dovoljna. svakako pogledati!

 

PS: reditelj je, inače, karijeru počeo kao majstor za efekte na FANTAZMI 2, NIGHTMARE 3 i još ponekim klasicima, a u jednom dubokonoćnom trenutku u kafanici 'irish embassy' u montrealu, u kojoj se okupljao fantazijski svet, iskoristio sam priliku da mu kažem: 'znaš šta, momče, ja sam možda star, ali ipak poslušaj moj savjet: film ti je predug, ima previše toga u njemu, a kraj dolazi niotkuda, trebalo je bolje da ga pripremiš, ili sačuvaš za neki drugi film…'

on je značajno klimao glavom. a mogo je i da me ubije.

Knjige iz Kanade

kao i svaki pismeni srbo-nesrećnik koji se zatekne u belome svetu, iskoristio sam priliku da i u montrealu prelistam knjižare u potrazi za retkim i u srbiji teže nalažljivim naslovima.

avaj, razočarao me montreal. grad koji u sebi već 14 godina unazad udomljuje najbolji žanrovski filmski festival na svetu (FANTASIA!), grad u kome svake godine stotine i stotine, hiljade pretežno mladih ljudi uživaju u desetinama horor i fentezi filmova širom sveta – taj isti grad nema nijednu knjižaru specijalizovanu za sf & horor (!), 2nd hand bookstores su stravično jadno opremljene, malih knjižara sa dušom nema ni za lek, i sve su pojele korporacije i giga-mega-knjižare sa generičkom, mass-market ponudom.

eto, na licu mesta sam se uverio da ta tendencija čiju pošast već neko vreme vidimo i u srbijici, u belome svetu uveliko odnosi žrtve u vidu malih, privatnih, specijalnih, excentričnih knjižara, pregaženih od strane mega-marketa za knjige u kojima se pod brdima manufakturisanih 'bestselera' jedva da iskopati poneki ezoterični, skrajnuti naslov.

da ne beše jedne majušne used books store tik do kampusa (pa stoga napučena pre svega studentski orijentisanim, lektirskim naslovima) – skoro sve svoje pare ostavio bih prokletim bezličnim multikorporativnim zlikovcima koji drže trospratne knjižare CHAPTERS i INDIGO (obe su pod istim gazdom, ali srećom, ima izvesnih varijacija u ponudi, pa se isplati protalaškati i jednu i drugu).

da doda so na moje knjiške rane, potrudio se i kanacki amazon: elem, čim sam shvatio koliko je sati po pitanju knjižarske ponude, smesta sam 6-7 top-priority naslova naručio – uz pomoć kanadske prijateljice, na njenu kanadsku adresu – i to 10 dana pred moj polazak nazad. dok sam onomad bivao u berkliju, bio sam naviknut da mi stvari klasifikovane kao 'in stock – shipping withing 24 hours' stižu za 3-5 dana maximum. zato sam i ovog puta naručio isključivo takve. avaj i alas! kanacki embecili NISU uspeli da mi isporuče te naslove za DESET dana od narudžbine (tačnije, došla mi ukupno cela jedna od sedam)!

zato, dole navodim samo knjige koje sam uspeo da fizički dovučem iz kanade, dok za ove preostale, sa amazona, tek treba da se dovijam kako da mi budu u srbiju dostavljene...

HOROR KLASICI

1. FRANKENSTEIN, M. Shelley

(Norton Critical edition)

= pored texta romana (koji već imam i na srpskom i na engleskom) ovo izdanje sadrži i grdne dodatne kontextualizacije – predgovore, pisma, kritike iz tog doba kao i savremena tumačenja + obilate fusnote na sam text romana.

used - 7 $

2. MELMOTH THE WANDERER, C. R. Maturin

(World's Classics, Oxford)

= jedan od retkih klasika koji mi je falio do sada. iz meni nejasnih razloga ne nalazi se u uobičajenoj ponudi gotskih romana koji ponekad zabasaju u srbiju, a požuteli primerak koji postoji u điđijevoj 'utopiji' prodaje se za preteranih 1.600 din ili tu negde, što je ipak preterano za to izdanje.

used - mene je ovo koštalo 7 kanackih $ (oko 550 din).

3. THE ESSENTIAL DR. JEKYLL AND MR. HYDE: The definitive annotated edition by Leonard Wolf

(Ibooks)

= obilato ilustrovano ne samo crtežima uz novelu, nego i fotografijama, faximilima pisama i rukopisa, mapama itd.

pored glavne (anotirane) novele sadrži još nekoliko stivensonovih hororičnih priča + jednu džekil-hajdovsku by t. gotje + tadašnje kritike + listu filmskih adaptacija, bibliografiju itd.

nova, na popustu – 5$

4. UNCLE SILAS, J. S. LeFanu

(Dover)

= prelepo izdanje klasičnog viktorijanskog horor romana, retko upuštanje u epsku formu od majstora kratke priče

used, 8$

5. BRAM STOKER'S DRACULA, ed. by Elizabeth Miller

(Pegasus Books)

= fascinantno-fenomenalno detaljno i dokumentovano: brem stoker, čovek i pisac (pisma, dnevnici, svedočanstva...); vampiri pre DRAKULE (pesme, priče, svedočanstva, pisma, rečnici...) – prajsles!; kontexti relevantni za DRAKULU + nastanak romana (uticaji, inspiracije, fakti, snovi, verzije, rukopisi...); izdavačka istorija i uticaji i naslednici.

dakle, ovo je toliko minuciozno potkrepljeno svime što treba znati o ovom romanu da je prosto MUST HAVE za svakoga ko iole ozbiljnije izučava horor.

zato, nisam žalio da dam 32$ za ovo (iako je na amazonu moguće kupiti za znatno manje – nije bilo vremena za naručivanje!)

6. THE OLD GRINGO, Carlos Fuentes

(Farrar, Straus, Girroux)

= ok, ovo nije horor, ni blizu, ali staviću ga u ovu grupicu zato što se radi o romanu koji se bavi finalnim danima horor klasika EMBROUZA BIRSA u mexiku, pa još opisanim perom k. fuentesa, autora hororične AURE i jednog od najdražih mi romana ikada, TERRA NOSTRA...

used, 7$

MODERNI HOROR

1. YEAR'S BEST FANTASY AND HORROR 2007, ed. E. Datlow etc.

= poslednji put kad sam proveravao, ovo se u Bg MAMUTU moglo kupiti za skromnih 1.732 din (ili tu negde).

ja našo novu novcatu, na rasprodaji, za 7 $ (550 din).

2. INFERNO, ed. E. Datlow

= nove horor priče od majstora žanra, hardkaver, rasprodaja, samo 5 $

3. the mammoth book of BEST NEW HORROR 19, ed. Stephen Jones

= gaiman, campbell, fowler, newman, m.m. smith, strantzas, hill, lansdale...

novo, 15$

4. the mammoth book of BEST NEW HORROR 20, ed. Stephen Jones

= king, campbell, fowler, newman, lebbon, macleod...

novo, 17,5 $

5. LOVECRAFT UNBOUND, ed. E. Datlow

= ovo sam već najavljivo na blogu: već sam počeo da čitam, i ima tu sjajnih stvari (sledi rivju kad završim)

novo, preko amazona 15$ (u knjižari je 25$)!

6. DARK DELICACIES, ed. Jeff Gelb, Del Howinson

= nove horor priče od majstora: barker, bradbury, strieber, yarbro, farris, laymon, schow...

11 $

7. DARK DELICACIES II, ed. Jeff Gelb, Del Howinson

= nove horor priče od majstora: brooks, kiernan, lansdale, niles, farris, hirshberg...

9 $

8. the mammoth book of HORROR COMICS, ed by Peter Normanton

= gigantska, velikoformatna antologija na 550 strana – najbolji kratki stripovi horor žanra, od 1940-ih pa sve do danas.

21,5 $

9. THE BOOK OF LISTS: HORROR, Del Howinson, Amy Wallace, Scott Bradley

= najzad!

16,5 $

+ VAGUELY HORROR-RELATED:

10. THE DEVILS OF LOUDON, Aldous Huxley

= čuveni akaunt o 'opsednutim' opaticama u ludenu, o suđenju urbanu grandijeu i gomili povezanih stvari od kojih je tek šačica završila u raselovim THE DEVILS. ako je ovo uopšte prevedeno na srpski, meni je do sada izmicalo.

20 $ (+ potpis kena rasela na ovome, for free!)

11. the mammoth book of POLAR JOURNEYS, ed. by Jon E. Lewis

= 42 eyewitness accounts of adventure and tragedy in the Arctic and Antarctica! autentični dnevnici, putopisi, pisma i sl. zapisi istraživala polarnih krajeva! planine ludila, iz prve ruke!

novo, na rasprodaji, 5$

FILM:

1. A HITCHCOCK READER, ed. Marshall Deutelbaum, Leland Poague

= used, very good condition, 10$ - a bargain if there ever was one!

2. HITCHCOCK'S FILMS REVISITED: Revised edition, Robin Wood

= used, very good condition, 10$ - a bargain if there ever was one!!!

uz sve rezerve koje inače imam prema vudovim pre-ideologizacijama, njegova čitanja filmova su uvek nadahnuta, pronicljiva i podsticajna, čak i kad se s njima ne slažem. ovo vredi svoje težine u zlatu!

3. THE DEVIL'S GUIDE TO HOLLYWOOD, Joe Eszterhas

= ovo je ingeniozno zabavna antologija anegdota, traćeva, viceva, citata, saveta i kojekakvih slikovitih zajebancija vezanih za holivucki babilon: već sam se ranije smejao određenim deonicama listajući primerak kod ace r. – a sad, najzad, nađoj primerka: hardkover, novcat, na rasprodaji za 2 (DVA) dolara!!!

4. PAUL VERHOEVEN, ed. D. Keesey, P. Duncan

= ok, ovo nije baš neka studija, pre svega je jedan opšti overview i slikovnica by TASCHEN – ali nisma mogo odoleti prelepo šarenom izdanju sa grdnim slikama jednog od omiljenih mi reditelja ikada, za samo 5$ (ovo se može kupiti i u srbiji, ali za sume koje sigurno nisu ispod 1.500 din, a možda i više od toga).

DVD:

na rasprodaji u jednoj DVD radnji kupio sam sebi i 2 desničarska klasika na popustu (2 za 20$) – dakle, za ukupno 22 $ uzeo sam nove novcate oriđinale CONANA i DIRTY HARRY-ja.

CONAN ima komentar mine milijus i ahnolda + making of + deleted scenes + spec. efx + archives itd. a sa druge strane ima i čitav nastavak, CONAN THE DESTROYER!

DIRTY HARRY je 2-disc edition: na 1. disku ima: komentar by r. schickel + 2 filmića o nastanku harija + interview gallery + trejleri za ceo serijal;

na 2. disku ima: 'the long shadow of DIRTY HARRY' – iscrpan dok. o hariju; 'clint eastwood: the man from malpaso' - iscrpan dok. o istvudu.

za 1.600 din, malo li je?

HARDCORE (2004)

 ** 

 2 

uzeh da pogledam ovaj grčki film kako bih video čime je to, tačno, njegov mejker privukao pažnju holivuda da ga se namami tamo e ne bi li im rimejkovao krejvenovu početničku nepodopštinu znanu kao LAST HOUSE ON THE LEFT.

pih.

ovo izgleda kao film grega arakija, a zvuči kao školski primer indie filmića sa zaista iritirajuće napadno passe 'indie' saundtrekom koji je, povrh svega, sasvim neadekvatan sadržini prizora koje, kao, ilustruje.

šta je ovo, zapravo? slika iz života današnjih grčkih kurava? slice of life this ain't! prostitucija, kako je prikazana u ovom filmu, toliko je našminkana i nerealna u svakom zamislivom smislu (kurvice su super-sexy! odnos sa makroom je san snova! život i priključenija su im sasvim prijatni i fini…) da to sve može da se primi samo kao nekakva metafora.

ajde da izvedemo mentalni experiment: da ovo nije film o kurvama i kurvanju uopšte, nego da je to metafora za nešto drugo (a la SRPSKI FILM – 'mi nismo o snafu, mi smo o serbsperience-u'!). sorry, guys. ja ovde ne videh ni najmanje naznake neke poante ili greexperience-a. ne vidim nikakvu društvenu, pa čak ni psiho-utemeljenu motivaciju za to što ove 2 tinejdžerke (16 i 17 godinica) odluče da se jebu za pare.

prikazane su kao dve ćudljive, prevrtljive, blentave koktizerke koje se karaju da zarade pare da otputuju – a kad se primaknu tom cilju, iz čista mira ubiju svog makroa i još 2 kurvice pride, a onda nastave sa svojim besciljnim (eto ga opet araki) egzistencijama.

niđe veze.

ako ovde ima neke dramaturgije, ja je nisam primetio. postoje 'likovi' koji se, kao klikeri u fliperu, sudaraju međusobno, idu tamo-vamo, a da pritom nema nikakve motivacije, sukoba, drame, emocije, razvoja, nego svaka vaška obaška, svaka scena za sebe, neposledično, non sequitur, tamte vamte, abre ubre – do odjavne špice. mene, recimo, savršeno nije bilo briga dal će ove dve da pobegnu negde daleko i nastane se na nekoj nudističkoj plaži za dvoje (ili dve), ili će neki zlikovci da ih navataju, nafiluju sjemenom i iseckaju na sitne parčiće. štagod, samo da se NEŠTO desi.

curice su preslatke (eh, da su sve kurve ovakve, teško da bi se bilo ko uopšte gnjavio sa cvećem, bombonjerama, odvođenjem u bioskop i pozorište i ostalim sranjima!) i često su gole, tako da je to svakako plus – otprilike i jedini razlog da ovo pokušate da gledate. pastelni kolori su takođe lepi za oko. i to je sve. krvi ima nešto vrlo malo, a od hardkora – nema ni 'h'. ne samo u smislu porno sexa, nego i uopšte: ni psihologija, ni (a)moralnost, ni ideje i odnosi… NIŠTA ovde nije hardkor, ni blizu.

u poređenju s ovim, rimejk LAST HOUSE ON THE LEFT je masterpis modernog filma. eto, holivud je nekom maćeha, a ponekom, kao ovom grku – majka mara: "story structure, god damn it! and fuck your pointless greek shenanigans: I want some action here! drama ! suspense! humor! you know, like – stuff happening! and something remotely worth caring about! now that's called moviemaking!"

PARASOMNIA with a blurb by Ghoul!

Odlomak iz mog rivjua filma PARASOMNIA upotrebljen za reklamu i najavu američkog DVD / Blu-rej izdanja!

Detalji o ovom, i jednom mom ranijem blurbu – ovde:

http://templeofghoul.blogspot.com/2010/07/my-blurbs.html

I SPIT ON YOUR GRAVE (2010)

**(*)

3-

tik pred polazak na FANTAZIJU reprizirao sam oriđinal, i potvrdio svoje ubeđenje da se radi o vanredno pametnom, slojevitom i vrlo mudro napravljenom filmu. plitkoumno-kratkovidni kritičari otpisali bi ISOYG kao puki komad solidno realizovane 'exploatacije' – isto kao što to danas rade i sa SRPSKIM FILMOM, recimo – ali stvari su složenije od toga. u svakom slučaju, oriđinal je zapravo jedan od vrlo malog broja uspelih primeraka sorte 'i jare i pare' (tj. 'i riba i đevojka'): dakle, jedan od onih žestokih, extremnih, blatantno senzacionalističkih 1970s horora koji, istovremeno sa svojim žestokim slikama uspevaju da iznesu i određeni jasan i dosledan angažman i ideju koji te slike osmišljavaju i opravdavaju. 

u tom pogledu, I SPIT… stoji rame uz rame sa naslovima kakvi su THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, SHIVERS, THE HILLS HAVE EYES, CANNIBAL HOLOCAUST... ne mogu reći da je na njihovom nivou kvaliteta jer je ipak od njih rudimentarniji i tematski i idejno i formalno, ali mora se priznati da nije ni previše daleko od tog nivoa, i da je svakako mnogo bolji nego što bi mu prividna pripadnost zabranu 'exploatacije' nalagala. ovo me upravo dovodi do definicije art-horora © by Ghoul Inc, 2010: to je horor koji je mnogo bolji nego što treba. 

dovoljno je samo pogledati rimejk ovog velikog filma, pa da i najkratkovidijima u publici (serbs excluded) postane jasno koliko je fantastično superioran oriđinal bio, i ostao. sve i ako nekome kvaliteti filma iz 1978. nisu očigledni sami po sebi, kada se stave uporedo sa ovim novim jadnim pokušajem iz 2010. da se ista priča ponovo ispriča – zarkijev skoro-pa-masterpis počinje da zrači kao dijamant u hrpici uglja!

novi film ima nešto bolju vajdskrin fotografiju, odličan elegičan skor (na tragu HAUTE TENSION, ali ne baš toliko memorabilan) i nešto bolje glumce. takođe, ima drastično upečatljivije i elaboriranije efekte maske nego li, u tom pogledu, rudimentarni oriđinal. 

i to je sve. a čak i to treba smesta relativizovati.

fotografija jeste odlična, ali isuviše potencira mrak i senke i zlokobnost te šume oko vikendice i tako telegrafiše da gledamo horor i pre nego što horor započne. kod zarkija je šuma izgledala obično, prozaično, čak osunčano – i naspram toga je i zbivanje u njoj bilo žešće i gnusnije.

skor je, kao što rekoh, odličan i rado ću ga posedovati čim postane dostupan. nije toliko experimentalan kao kod f. eudesa, ali jeste netipičan za (američki) horor, i za to – sve pohvale. zarki, da podsetim, nije imao nikakav skor. to je bio smeo postupak, sa svojim efektom potenciranja akcije dovoljno gnusne po sebi i bez potrebe da se stravičnost akcentuje muzikom, respektabilan zbog svoje hrabrosti ipak nezamislive u današnjem komercijalnom filmu.

glumci su, uopšteno gledani, nešto bolji no u originalu, ali ovo treba shvatiti uslovno. pre svega, u oriđinalu ja na glumu nemam većih zamerki, sem u slučaju lika retarda, koji je nepotrebno karikiran i slab (kao da je upao iz krejvenove ZADNJE KUĆE LEVO!). svi ostali, i silovatelji a naročito silovana kamila kiton, izvanredni su. 

u rimejku su, pak, prilikom kastinga, načinili dve ključne greške:

1) svi glumci bolje izgledaju. ne baš manekenski, ali recimo kao da su iz neke TV serije. silovatelji uopšte ne deluju kao neki patetični šlobovi bogu iza dupeta koji imaju poteškoća sa svojom muškošću i njenim dokazivanjem pred ženskim polom.

2) glavna glumica. eh, gledano kurcem, ona je posuper od kamile – slađe face, zanosnijeg tela, all-around cockteaser. no, ako ćemo za potrebe experimenta uključiti i mozak prilikom gledanja ovoga filma, nova cura naprosto nema taj raspon koji je kamila pokazala u oriđinalu. ne verujem joj da je pisac. a kad, posle silovanja, krene da se sveti – ne verujem joj više nikako: niti da je to ona ista osoba s početka, niti da je stvarno (fizički i mentalno) sposobna da izvede one složene, mega-komplikovane i zahtevne fore i fazone potrebne za vrstu osvete koju joj ovaj scenario nameće. što je najgore, ne izgleda onako jezivo kao kamila koja je bila ingeniozno transformisana od krhke, blago-anđeoske ženice u devastiranu, ali zajebanu ženetinu hellbent on revenge! takođe, ovde je potpuno odsutna tragička dimenzija njenog lika. kad se kamila sveti, iz njenog ledenog lica slutimo ženu potpuno mrtvu, ubijenu, i stoga žalosnu. kad se ova manekenka ovde sveti, ona izgleda kao telesna verzija nekog spooky japanskog duha koji vezuje muške i tako vezanima im radi koješta gadno i bolesno.

takođe, u oriđinalu, kamila koristi svoj (ubijeni) sex protiv svojih sexualnih predatora, i zavodi ih iznova, apelujući na njihove rudimentarne, jadne i promašene percepcije (svoje) muškosti i (njene, ali i uopšte) ženskosti. to je svakako jedan od najpametnijih aspekata prvog i jedinog I SPIT… filma. ovde nema toga. cura izleti iz mraka, klepi manijaka nečim, zanesvesti ga, a kad se probudi, nađe se vezan i suočen sa ovom ili onom rub-goldbergovskom sudbom koju mu je namenila. to i njihovu interakciju u toj fazi čini beskrajno predvidivom i nezanimljivom, jendodimenzionalnom.

u početku se čini da novi I SPIT zapravo ide nekuda: uvodi se polagano, bez žurbe, reklo bi se da nema potrebu da ugađa MTV generaciji i njenim naslednicima, i to je sve okej. čak i prva velika izmena u odnosu na original, isprva, deluje kao potentna i pametna: naime, ovde se grupici redneck rasplaza pridruži i lokalni pajkan, njihov ortak. time se uvodi i motiv institucionalnog, državno-sponzorisanog (dakle, ne nužno sexualnog) silovanja. silovanje kao abuse of power. silovanje kao nametanje tuđe volje, pod kloakom uniforme, značke, pištolja. međutim, kako se stvari dalje odvijaju, postaje jasno da je ova dosetka samo 'fazon' pokupljen iz rimejka TEXAŠKOG MASKRA, a ne idejno motivisani apgrejd zarkijevog filma. bilo bi grubo, ali ne previše pogrešno reći da novi SPIT ne polemiše toliko sa zarkijem koliko sa majklom bejom.

druga velika izmena: priprema za sam čin silovanja predugačka je i naporna – siledžije se previše iživljavaju nad curom pre nego što krenu da je jebu, i taj sadizam je nepotrebno prolongiran. pritom, izmiče im jedna od genijalnijih fora iz oriđinala, a to je kamilino ponižavanje ne samo kao žene, nego i kao pisca (kada joj cepaju rukopis romana i kikoću se čitajući ga).

zatim, sam čin silovanja prekratak je, i ublažen načinom snimanja: pretežno krupni planovi lica, dodatno medijalizovani okom kamerice kojom se ovi sada snimaju (što je ne samo promašeno zbog ubijanja direktnosti prikazanog čina, nego je i blatantno nelogično: ovi ipak ne izgledaju toliko retardirano da bi kamerom snimali svoje zlodelo i ostavljali trag o njemu, a naročito ne sa jebenim selskim šerifom među sobom!).

takođe, veoma promašeno: u originalu je i orgazam manijaka bio naglašen. ta stoka je zaista uživala u tom jebanju, čime je em žrtva dodatno ponižena/pogođena, em je time 'krivica' njihova jača i veća. ovi u rimejku toliko skiče i krevelje se da je teško poverovati da tu ikakvog užitka ima –a tu je sva poenta originala, da silovanje JESTE (ili barem da MOŽE BITI) slatko nekima, i da je, čak, negde duboko u muškoj (pod)svesti nešto sa čime biološki-promiskuitetni muški um (i kurac) mogu da korespondiraju. drugim rečima, zarki nam pokazuje da je taj potencijal u većini nas (jer da nije, ne bi silovanje bilo toliko često i rasprostranjeno!). rimejk ga nepotrebno 'moralizuje' time što silovatelje prikazuje kao iskežene devijante koji se muče u akciji kao da jebu rupu u tarabi a ne supersexy glumičicu. zarki pokazuje čin onakvim kakav jeste, ali ingeniozno uspeva da to učini bez explicitnog 'komentarisanja' (kroz muziku, kroz skraćenja, kroz karikiranje…). rimejk oseća potrebu da nam natrlja nos stavom 'silovanje je zlo', ali to ne uspeva da filmski i dokaže, jer se zadovoljava aluzijom na samopodrazumevajući axiom, ali ne kroz upotrebu filmskog jezika.

najzad, promašeno je i to KO ovde siluje: u oriđinalu, svi su se izređali na kamili, sem retarda, koji je nešto jadno odležao na njoj, ali bez svrša. ovde, curicu pojebu jedino retard (!) i šerif. bezveze.

ali sve ove promašenosti su puko cepidlačenje i sitnice u poređenju sa daljim razvojem situacije, nakon tog ublaženog, kratkotrajnog silovanja bez impakta.

naime, posle toga, rimejk postaje nešto sasvim drugo, a svaka sličnost sa originalom slučajna je i bezvezna.

nakon što cura upadne u reku, i ovi pomisle da je udavljena, ovo se naprasno pretvara u nešto između GRUDGE-a i SAW-a. više ne pratimo NJU kao u originalu, nego NJIH. umesto DAY OF THE WOMAN sada gledamo DAY OF THE JERKS.

ona više nije lik koji, izmučen, pokušava da se opere, stane na noge i pročisti kroz krvoproliće. ona je, sada i ovde, osvetnica bez mane i straha, natprirodnih telesnih sposobnosti i zastrašujuće sadističke mašte koja papetmasteruje neke klinački preterane načine osvete. ne bih baš da spojlujem te načine, ali reći ću samo da su toliko groteskni, extremni i žestoki – ali žestoki na stripovsko-infantilni, TALES FROM THE CRYPT način – da se i poslednji ostaci saučestvovanja sa žrtvom (inače aktuelnim tokom celog trajanja oriđinala) tope u vazduhu dok ona poseže za svojim udicama, baštenskim makazama, varakinom, dvocevkama i drugim čudima.

na pukom splatter nivou, te scene jesu uspele – efekti su dobri, zamisli gadne, režija okej (mada je kastracija ovde mogla biti žešća) – ali pripadaju nekom sasvim drugom filmu. u ovom ovde one potpuno devalviraju i junakinju, i temu, i priču, i sve svode na besramnu exploataciju jedva-prikrivenog sadizma publike, kojoj je prethodno dat alibi za neskriveno odavanje njemu, zato što su žrtve sav taj sadizam dobrano 'zaslužile' u prvoj polovini filma.

da, na premijeri filma, na FANTAZIJI, rulja je oduševljeno aplaudirala na svaku egzekuciju, uzdisala i gadila se na posebno gadne pogibije (udice + oči + riblje iznutrice + vrane) a jedan idiot se zamalo onesvestio tj. rasekao se i iskrvario u pokušaju da napusti salu (posle scene kastracije)!

dakle, film jeste efektan na nekom rudimentarno zabavljačkom klinačkom bezveznjačkom planu i kompetentan je na zanatskom nivou – avaj, ne i na jedinom koji se stvarno računa, budući estetski tako drastično promašen i u krajnjem saldu besmislen, pošto se urušava sam u sebe, započevši kao kvazi-realna drama a završivši se kao isprazna i emocionalno šuplja i neuverljiva slešer-splater parada.

i tako, oba filma na svoj način oslikavaju vremena u kojima su nastali.

zarkijev I SPIT… je deo nepovratno (!) izgubljenog vremena u kome su zreli autori pravili pametne i žestoke filmove za odraslu publiku, pri čemu ideje nisu smetale 'exploataciji' niti obrnuto.

novi I SPIT… je deo jednog idejno praznog, neambicioznog, neangažovanog vremena u kome niko nema ništa da kaže, ali to čini na površno-efektan i uglačan način za zasenjivanje nove prostote kojoj ideje, angažmani i slojevi ispod slojeva ne znače ama baš ništa i kojoj su površne atrakcije sasvim dovoljne za jednokratno ubijanje vremena.

okej, bilo je i gorih rimejka u zadnje vreme, i u poređenju s njima, ovaj i ne stoji tako loše. recimo da je negde na nivou LAST HOUSE ON THE LEFT rimejka. razlika je samo u tome što je LAST rimejk ponegde i unapredio skrnavi krejvenov početnički filmić, dok se novi I SPIT nije ni primakao dometima svog prauzora, i jedino posmatran van bilo kakve veze s njim (ako je to uopšte moguće, i smisleno) on može da dobije iole prelaznu ocenu.

Ghoul's back!

kao što znate, prethodne 2 nedelje bio sam u montrealu na FANTAZIJA festivalu.

zbog toga je blog bio neredovno, sporadično i šturo apdejtovan.

sad sam se vratio u srbijicu, što znači da se i blog vraća u uobičajeni režim rada.

coming soon: vesti, rivjuz, kritike, izveštaji, tračevi, ludila, slike i sve ostalo na šta ste navikli.

zahvaljujem se svima koji su redovno pratili blog i u mom odsustvu. zapravo, kad sad pogledam statistike, vidim da je pos(v)ećenost tokom mog odsustva bila u ISTIM okvirima kao i kad svakodnevno kačim nove stvari. izgleda da mogu da ništa više i ne kačim ovde, da blog već ide na autopilotu (barem u smislu broja poseta i sl. statistika) – odnosno da, sa mnom ili bez mene da držim sveću, na cult of ghoul dnevno dođe 350-450 posetilaca.

inače, baš tokom mog odsustva dobili smo i jubilarnog STOTOG pratioca KULTA (a odmah zatim i 101og, 102og...).

fala, narode.

dok bude bilo interesovanja za ove moje radove, biće i bloga.

idemo dalje...