UNDER THE SKIN (2013)

***(*)

3+

            UNDER THE SKIN je prvi zaista dobar horor ove godine – prvi, i jedini za sada, koji je zaslužio svoje mesto u panteonu žanra, odnosno kojega ćemo se sećati i o njemu pričati u godinama koje dolaze, kada nam iz sećanja iščile polovični IN FEARovi i OCULUSi (solidni ali zaboravljivi hororičići iz ove godine).

            UNDER THE SKIN (aka "Naked Scarlett Johansson Movie") preti da bude zasenjen svojim alternativnim naslovom i upotrebnom vrednošću – i da zato smesta raščistimo sa Gugl-idiotima koji su ovde zbog "pas jebe ženu" videa ili "Gola Skarlet Johansen" videa: jeste, Skarlet Johansen se pojavljuje gola u ovom filmu. Evo, Ghoul časti!

Klipove koji sadrže te momente, i ništa drugo iz filma, imate svuda na netu, čak i na Jutjubu, pa ako vam je samo do toga – ne morate da se, zbog tih par trenutaka, smarate ovim nekonvencionalnim, sporim, nerazumljivim artsy filmom od skoro dva sata. On će svojom radikalnom naracijom i estetikom neminovno od sebe otuđiti pohotnike koji su se nameračili na golu exploataciju (i golu Skarlet).

Da, fabula radnje tiče se sexy-ženolike vanzemaljke koja luta zabitima Škotske. Njen kombij sakuplja mužjake voljne da se ugreju u naručju Skarlet O'Kare samo da bi ih onda, kao bogomoljka, sjebala na neki apstraktno-nejasan, ali svakako neprijatan način.

Da – zvuči kao nastavak/rimejk filma SPECIES. Zvuči – ali NIJE! Ni blizu.

SPECIES ima Gigera, i to mnogo. UNDER THE SKIN ima krajnje svedenog, nespektakularno dizajniranog aliena kojega vidimo na 15-ak sekundi sve ukupno.

SPECIES ima golu Natašu Henstridž u obilatim, freeze-frame-friendly dobro osvetljenim dozama. UNDER THE SKIN ima golu Skarlet Johansen – snimanu ili u jakom kontrastu (tako da se vidi samo silueta), ili izdaleka (mogla bi biti dublerka, ili grubo skicirana Teta-Glišićka), ili u nekim senkama i mrakovima koji, naprosto, nisu preterano jerk-friendly – osim za najveće očajnike.

SPECIES ima gomilu nepodnošljivo moronskih "likova" čija bulažnjenja i treš akcija pokopavaju potencijalno zanimljiv film ispod brda nesnosnog palpa. UNDER THE SKIN istina ima morone za likove, uslovno govoreći (uključujući čak i jednog offscreen Albanca!), ali oni ne rade i ne govore mnogo – samo onoliko koliko treba da upadnu u mrežu naše Crne Udovice. Oni ne smaraju, ne opterećuju film.

Ne očekujte ništa konvencionalno u UNDER THE SKIN: njegova naracija može biti izluđujuće eliptična i apstraktna za prosečnog konzumenta žanra. Film se i ne trudi da nacrta ko tu šta otkud kako i zašto, i tek na kraju se poneke tačkice daju povezati, ali mnoge i tada ostaju nepovezane, otvorene, slobodne...

Najlepši momenti filma ujedno su i najapstraktniji: rođenje/nastanak/inkarnacija vanzemaljke? Putem leša (?) nađenog kraj puta? OR SOMETHING? Vi sami popunite praznine!

Zavođenje uspaljenih mužjaka u vanvremenoj "sobi požude" – gde Skarlet hoda po uglačano-ogledalskom podu, za nju čvrstom, a za zemljane mekanom, tako da postepeno tonu, kao u živo blato, odnosno naftu, ili tako neko viskozno crnilo koje ih guta...

Što je najlepše, tokom svega toga na najmanji mogući minimum svedeno je ono što ionako najviše mrzim u žanrovskom filmu – brbljanje, blebetanje i isprazno kenjanje ("Drugovi, ovako ćemo; drugovi, onako ćemo..."). 

Ovo je film koji vam se obraća slikama, ugođajem, atmosferom – i apsolutno genijalnim, smelo-avangardnim muzičkim skorom koji će, javlja mi se, dobiti svog Zlatnog Ghoula (TM) za muziku kad tome vreme dođe, idućeg januara. Uostalom, oslušnite sami – ako ovo nije vaša šolja čaja (i to na repeat!), onda slobodno zaobiđite i film:

            Čemu sve to služi, u čemu je poenta? Šta sve to, dođavola, znaaaaači – pitate se, nakon odgledanog filma? I zašto je baš ovo, a ne OCULUS ili tako nešto, najbolji horor do sada u 2014-oj?

            Ukratko, evo: zato što film na originalan i efektan (sa naglaskom na efektan!) način varira stari žanrovski motiv fatalne žene, s odmakom od klišea i konvencija, čineći ga ponovo svežim. Zato što je manje ponekad zaista više. 

           Zato što mu ne trebaju scene krvi, pa ni seksa, da bi stvorio upečatljiv seksualni horor – odnosno objektivni korelat za otuđenje današnjeg sveta u kome su ljudi jedni drugima stranci, što ih ne sprečava da se jebu, pa čak i "vole", žene i udaju, razmnožavaju – ipak ostajući pritom tuđi jedni drugima...

Što prikazuje promiskuitet iz sveže – tuđinske (alien!) – perspektive: nikad ljudska vrsta nije smešnije, patetičnije, jadnije, nemoćnije izgledala (po pitanju svoje uspaljenosti, sveprožimajuće sexualnosti) nego ovde. Zato što, iz svoje obrnute perspektive, zapravo ne demonizuje ŽENU, kao što to često čine klasični gotik/horor/noar – nego muškarce, prikazane u svojoj svojoj šovinističkoj, žena-u-meso-objektivišućoj ogoljenosti.

Dodir genijalnosti po pitanju kastinga je dvojak. U jednu ruku, genijalnost je u tome što je tuđinka ovde – upravo jedna od idealnih žena današnjice, Skarlet Johansen (koja se premoćno pokazala u svojoj svedenoj, one-note ali KAKAV note performansi). To je, dakle, žena koja će spontano da izazove dahtanje, osvrtanje i zviždukanje te za-šlic-hvatanje svakog mužjaka u okolini.

A onda – touche! – fazon sačinjen u tome da je reditelj upotrebio Skarlet kao mamac da upeca čitav niz neslutećih škotskih mužjaka, uslikanih skrivenom kamerom, kako se tope od predusretljivosti pred Skarlet, ama izgaraju prosto da joj pokažu gde je ta i ta ulica ili izlaz na auto-put, ulaze joj u kombi ne sluteći ništa (odnosno – sluteći potencijalni SEX) – i ta spontanost naturščika iz skrivene kamere draž je koju filmu ne bi mogli da pruže ma koliko dobri glumci (mada, ima ovde u nekim scenama i glumaca, da se razumemo)!

            Film je, u svakom slučaju, dovoljno apstraktan i otvoren da ga slobodno možete tumačiti i drugačije (ali teško – mnogo drugačije!): sve ideje, simboli i poente na stranu, ne može se sporiti da se radi o dubinski uznemirujućem filmu baš zbog toga što zauzima ovu ALIJENIRAJUĆU (get it?!) perspektivu, zato što kao malo koji horor gotovo sasvim odbacuje antropocentrizam, kao i ljudske vrednosti i melodramu koja ih obično prati.

Nema ovde mnogo ni vrištanja ni koprcanja ni šikljanja krvi ni spektakla bilo koje uobičajene vrste: umesto toga, film je klinički leden, kao i Skarletina sjajno upotrebljena faca, ali je, baš zato, i njegova strava od trajnije, dublje sorte – ništa džamp škerovići, ništa otrcano "jezivo" gudanje u violine kad se sprema "saspens", ništa "halo, ima li koga ovde", ništa "pet drugara u kombiju u mračnoj šumi...", ništa "ajmo sad malo specijalni efekti".

Samo strava – uznemirujuća, prodorna, iracionalna, baš zato što ne možete da je sasvim racionalizujete, objasnite, svedete na uobičajene motive ("She wants to breed!")... Malo je horora u vasceloj istoriji žanra uspelo da postigne ugođaj čistog košmara. U okvirima narativnog filma u tom smislu ističu se HALLOWEEN i THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE. 

U malo manje narativnom, a više eksperimentalnom filmu, pomenuo bih ERASERHEAD, BEGOTTEN... a sada, evo i UNDER THE SKIN. Film koji vas navodi da se upitate – da li je ovaj čovek (reditelj) uopšte normalan? I da li je ovo uopšte napravio – čovek?!

E, kad se to upitate, onda znate da u rukama imate pravu stvar. Ako umete da je cenite, je li. A ako ne, rekoh već, na Jutjubu imate one "Naked Scarlet Johansson" klipove, pa izvol'te, hvala i doviđenja!

            PS: Ovaj rivju sadrži SPOJLER da je Skarlet vanzemaljka. Ko to nije video u drugim prikazima na netu, kome to nije jasno od prvih minuta filma, od postera koji prikazuje Skarletino lice stopljeno sa zvezdanim nebom... ko je tek na kraju doživeo WOW! U JEBOTE! otkrovenje kad je video šta joj je ispod kože – zalutao je na ovaj blog.

            PPS: Zašto ocena nije viša? Zato što je radikalnost ovog pristupa dvosekli mač: što je ugođaj možda i previše alijenirajući za nepodeljeno ČISTA PETICA VANVREMENI KLASIK REMEK DELO iskustvo; što film nije baš toliko kompleksna estetska tvorevina kao, npr. ERASERHEAD; 

što su mu konotacije ipak relativno svedene, tj. ne toliko bogate i složene kao u filmovima koji od mene imaju četvorke i petice i što, naprosto, uprkos golišavoj Skarlet, nije baš toliko hipnotički rewatchable kao remek-dela prvog i drugog reda... Ali svakako zaslužuje višestruko gledanje (ja ga pogledao već dvaput) tako da... Tri plus mu je sasvim dovoljno.